Тајана Потерјахин ( 1987, Београд) одрасла је у селу Конарево код Краљева. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Ауторка је романа Мучитељ (Нови књижевни круг, 2012), Варошка легенда: Први снег (Чигоја штампа 2017, Дерета 2021) и Варошка легенда: Ђавољи тефтер, Дерета, 2021). Живи и ради у Новом Саду.

Извод из романа :

ВАРОШКА ЛЕГЕНДА II: ЂАВОЉИ ТЕФТЕР (Дерета, 2021)

Сад пева мајка чеду, ждрепцу мом пегавом, па кад си буде женила јунака, ће пева он мајки. – прво што памти, материна песма. Њен мек и танак глас, пригушен да не чују браћа, да не чује нико, да их никад не нађу у мраку у ком су безбедни, и само једно друго имају. Узме га у наручје па му склања косу са чела, у ствари га милује. Тако му је касније навлаш, кад већ није дао да се мази, поправљала обрве, додиривала лице као икону која мироточи, са страхом и обожавањем. Док је био дечак, често је спомињала женидбу са великом радошћу и просто неким нестрпљењем, све се крстећи и попљуцкујући, да га од силне жеље не урекне, да му не поквари оно што је у сну видела, девојку лепшу него вила Равијојла, са враним очима и са њим, за асталом и пред олтаром. Као да је цео свет настао само да би се он једног дана оженио. Све би му описивала по ко зна колико пута, увек са истим жаром, сто и сваког старешину понаособ, младино рухо и његово, попа, музику, а посебно невесту. Говорила је да се људи око свадбе добро натегну и помуче да свакоме удовоље, да се сваки обичај испоштује а на крају се само запамти и само се о томе распитује, је ли невеста била лепа. После, од како се замомчио, почела је кад о томе набраја и да поплакује.

– Ће одеш, сине, за службом, мајку ће оставиш. 

Он се смејао, терао на шалу, има до тада да га се нагледа па ће да пева кад буде одлазио, а мати би му узела лице у руке, као што се узме крупни цвет руже пре него што се пољуби и увек би рекла исто:

– Цвеће моје, никад се ја тебе не могу нагледати. 

Кад је схватио да помисао на његов одлазак стварно жалости мајчино срце, обећа да неће никуда да иде, а да је не поведе са собом. Па зар би то уопште могло да буде? Једна су крв, једно срце. 

– Мајке, кад свршим школе, па кад се оженим, ти ће идеш са мном. Свуда са мном. Све буде и прође али мајку си човек једну има. – не казује да  неће уписати Учитељску у Алексинцу, како се надала, да буде близу. Одавно се већ распитује и одлучио да иде на Препарандију чак у Сомбор. Тако је и управитељ гимазије саветовао. Штета је да не оде даље од завичаја, макар у Београд ако му је Сомбор далеко. Да види бар Србију ако је свет превелик да се сагледа. 

Мучно је мајци већ било и што је решио да иде на школе. Тако  је силно желела у она друга времена, у другом животу, да барем једно дете оде даље од Зајечара и од тог Обреновог свињца а сад би најрадија била да ни из авлије не изађе. Али није му бранила. Зар би могла? Уписао је гимназију са најбољим оценама, цела га је варош знала по памети. И по лепоти, враг је однео. Како му је дечачки лик попримао мушке обрисе тако је мајчино срце почело страдати од нове бриге. 

– Ће кажеш мајки кад се загледаш?

Он се смеје. Зар се то мајци говори?

– ‘Оћу, мајке, да ми држиш свећу.

 Пољуби јој руку па се наслони како је седео до тада, на њено раме. А Иконија зна, остарила је са народом. Ем леп, ем богат а наиван као девојка. Готова несрећа. Па се дала опет у врачаре и молитве, само да га од којечије зле намере и урока заштити. Од зле жене, од поганих курвештија варошких. Син јој брани да му стави неко длакаво чудо око врата, ваљда стоту по реду амајлију, кад би их све носио таман би могао за војводу о Белој недељи да се пријави. Гласно се кикоће, сва кућа одјекује:

– Немој мајке, сви ће ми се смеју. 

Кад беше малено дете, спусти јој тамнокосу главицу у крило, отворен прозор па се чује летња песма зрикаваца, мукање крава, миришу помешани балега и траве, мирише земља, Србија мирише. После се и то промени, остарила мати а син порастао, па с’ вечери кад мало поседе, она прилегне. Дамјан се приближи да би му се наслонила на крило, па је успава тако. Пева о Хајдук Вељку,  мајка моли да јој пева њену песму. Давно је чула, као девојка, на неком поселу, свашта је од тад позаборављала, а њу није:

– „Појдо на горе, појдо на доле

како тебе нигде не најдо.

Ох, дај да умрем, да не гледам

твоје бело лице други да го љуби. 

Ох, дај да умрем да не гледам

твоје црне очи други да ги пије.ˮ

Она заспи а он гледа кроз прозор, преко баште и имања, њива и забрана, у небо. 

– А за које су они на мене, мајке, тол’ко намрзли? – пита по сто пута а опет не разуме, толика је та земља, толико је небо, за сваког човека који се родио има и овде и онде по једно место. 

– Тако им онај рек’о. Певај, синко, не зановетај. 

И никад му није дала ни да пита ни да мисли о мржњи коју носи као белег од како се родио, којом га други обележише ни кривог ни дужног, тек заметнутог. Колико је умела и могла, волела га је, да  избрише и потре, разреши и скине као што се свака зла работа скида са човека, то зло које га је дочекало на свету. А волела га је много, и више него што сме неко да се воли. Цео свет се скупио у једну малу, малецку леденицу на доксату, коју сунце чим огреје истопи као да је никад не беше. Дамјан је узвраћао нежном оданошћу какву не може дати душа ако сама није племенита, као што не може трњина да роди грожђе ма како се човек око ње трудио. Али зар је могла, већ стасалом момку, материна љубав да буде довољна? Њене су мисли увек долазиле попут слутње и показивале се као предсказања тек кад се деси, кад буде касно. Мало пре него што је свршио гимназију, би како се молила да не буде, загледао се. 

Да је лучом тражио, да је ишао од врата до врата да се распитује за најгору, гору не би нашао. Иконија је њу добро знала, и знао је цео Зајечар.  Удовица оног убогог ћелавог трговца што је држао рабатну радњицу код Мале пијаце. Ситна, једва писмена, ни по чему посебна осим по образу, није дала само ономе ко није питао па је муж лемао како је где дохвати. Мати би обе руке у ватру ставила да је кучка Дамјану набајала, само не зна шта, кад је све заштитне чини развезала и опет му узела памет, враг је узео. Јаловица. 

Није му бајала. Дошао час да се први пут заљуби. Њему би се и нека друга, да се тог дана тако насмешила, свидела. Мршава, не баш лепа, још рушна па дошла бледа, косу јој најпре под марамом није ни видео. Старија од њега добрих десет година ако не и више. Брзо јој је после лик заборавио. А прво је опазио осмех кад му је продала шећер без кога мајка није могла кафу ни да помирише. Чудан смешак. Нехотично признање жене да би испод свега што је постала још увек могао да буде сакривен стид, оно што прво као врлину истуре девојке а жене после држе за знак рањивости и крију, као што се скрива стоногица испод натрулог пања па  брзо побегне остављајући мокар траг у земљи. А њему се ваљда то допало. Та срамежљивост која није потицала из оне научене, васпитане смушености, неукости, наивности као што је бивало код чедних девојака које су га гањале како ступи ногом из авлије. Она се постидела зато што јој се он, баш он свидео, јер та и таква се не стиди пред сваким мушкарцем. Зато што га је истог трена кад је ушао у радњу пожелела. Не да са њим шета, да се уда за њега, да јој чита песме, хтела га је у постељи тог часа, или ту на тезги, испод ње, свеједно. Он купи шта треба и оде, после пар часака изашла је за њим. Даница се звала. До тада је увек послуживао њен муж. Кад је остала удовица, морала је да преузме радњу. Тешко јој је било, не баш способна, у новац се једва разумела, сама и од свих поткусуривана, а опет увек весела као да никакве бриге нема на свету. Тешка, чемерна сиротиња, стално под интабулацијама, на јавним лицитацијама, стално у дуговима са том радњом, а деце ни од корова. 

– Је л’ то мајке кува слатко од трњина? – питала га и засмејала се кад се појавио сутрадан поново. Ушао у малу, мрачну радњу  и стао код врата. Није ништа рекао, само је стајао и гледао је, и како јој је осмех бледео образи су постајали црвенији, збунила се, испросипала оно жито које је одмеравала. 

– Не кува ништа. – тако јој као ђаво набајао. И шта  је све рекла та његова мајка, кад је донела свој новац, толико новца да нема живе душе која би место њега изабрала љубав, ништа није било истина. Он је по њу дошао, он је њу узео као што се узме ствар са тезге, као шећер кад му одмери и он однесе, ништа се није питала, није му бајала, није га завела. Он је. Зар би се усудила да гледа Обреновог?  Од тог дана не прође сат а да не извири на излог, па на сокак, иде ли однекуд. А знао је да не дође и по недељу дана, да уопште не прође том улицом, па би се појавио, осмехнут и просто срећан кад одају и њени образи и збуњени осмех да ноћу, кад већ заспе и они са нечистом савешћу, њих двоје горе у истом огњу од кога су једнако и бледи и жељни. То се само од себе угасити не може. Јер и он је горео, још како.  Досадни му постадоше и онај прозор, и песма и мајчино крило. И где то има, момак скоро за женидбу, да се мази са мајком као да је беба. Одби се од ње, и Иконија је одмах знала, само није могла да рашчивија, која ли је. Надала се, нашао неку да се учи. Бог му је памет дао, зна ваљда шта је за кревет а шта за кућу. А опет, оне мисли као слутње обилазе је и јутром и с’ вечери,  младо мушко, то је глупље од ноћи. 

Кад је почео да одлази Даници ишао је увек преко дана, после школе. Она би закључала радњу и повела га иза, у кућу. То је била једна сиротињска изба, мрачна и хладна, тужна. Огњиште, сто, орман и стара славска икона, свети Јован. Покрај ње о ексеру обешени пешкир и веза сувог кантариона. У другу собу никад није ни ушао, кревет беше у овој. Свукла се тек кад је трећи пут дошао, коса јој танка и светла, на бедру је имала белег, као зрно пшенице. Кажу да кад се трудна жена дохвати негде по телу а да је пре тога украла, дете се роди са знаком те украдене ствари. Како се загушено смејала док јој љуби пупак и пазух, чинило му се да је срећна. А као да је та њена срећа мењала његову душу. До тада је само матер волео. Тако је мало знао а тако много му је било потребно. Како је одмицало време и додири бивали топлији, пољупци мекши, а шапат између њих све чешћи, почели би и док су раздвојени да га хватају тако силни налети чежње да је одлазио од куће и враћао се по вољи,  и више није гледао да ли је дан или ноћ. Од кога да се крије и ради чега? Решио је да каже мајци. На јесен иде у школу, али кад се врати, Даницу ће да жени. 

Иконија је, наравно, сазнала пре него што је син обавестио да ће да жени варошку профукњачу. Нити је црноока нити је лепа. Деце нема. Дамјан да жени курветину коју је пола Зајечара преврнуло? Таман да се свет окрене наопако, па ни тада. И да му десеторо роди, боље јој је да се моли црном богу. 

– Са коју ће се жениш? – тако га је јако ошамарила, добро му је остала глава на раменима. – Само ти иди, учи си, синко. Али глеј које ти каза’. Ће те раставим са њум таман ме сувог злата и душе моје коштало. 

Он се опет осмехне а црвени траг длана још му стоји на лицу. Пољуби је у чело и оде.

Ко може да растави двоје, кад се воле. Ма ни Бог ни ђаво, а камоли човек. Кад му Даница спусти главу на недра, не би је дао па таман да му сами Рај Божији отворе. А она се привије ту и ћути, чује је само како тихо дише, милује му груди док не заспи. И колико је увек на улици и у радњици била весела, њему беше видљива, као кад се испод залеђене површине реке назиру рибе и траве, њена туга. Много је о себи и својима причала, о покојној мајци, о млађем брату, о старој кући и дивљој јабуци које се као девојчица плашила, о мужу који је тукао, тукао, тукао. И онда је Дамјан грли јаче, само да би ућутала, да не говори и да се не сећа. То је пре било, а сад је друго. Од свега што је видео, чуо, проживео, научио, најмање је знао о љубави а опет, тако силна љубав га је очувала на овом свету, па можда у ствари једино њу разуме и уме. 

И тако су се, како варошки свет назива  љубавне односе такве врсте, вукли сигурно пола године, кад га дочека једног дана уплакана. Није никад заборавио како су се разиграно у барици испред степеника купали врапци а она је брисала рукавом натекле очи и врат, сав мокар од суза:

– Које сад да радим? – јецала је и тукла га у груди стиснутим шакама и челом, Дамјан је загрлио и тешио дуго, и не знајући шта јој је те плаче. Једва му изусти, кад се уморила од ридања, да је занела. Одступио је за корак, подигао јој главу, па гледа црвене очи дуго, испитује, тражи а дамари га оглувеше. Стаде да се смеје, тако дуго и гласно, као да је шенуо па је загрли. Није знао шта ће са собом, љубио јој  руке, лице, груди, онда паде на колена да јој љуби стомак, бедра, ноге, и да тако загрљен са њом остане довека. Наиван, просто глуп, већу срећу није могао ни да замисли нити од Бога да моли. Па није било до ње, рачунао је, кад мати сазна, проћи ће је срџба. Мислио је, она само брине како ће живети са Даницом ако не буду имали деце. А желео је и сам, барем четворо. Кад дође дете у кућу, нема више ни мрака ни туге, све испуни, и душу и собе и авлију, смех. Тако му је баш мајка описивала ледене и мрачне фебруарске дане, кад се родио. Па може ли и она већу радост да дочека него да љуља унуче у истој оној колевци где је њега сачувала.

– Иди ан’сана, препаде ме. – каже Даници и опет јој пољуби дланове. Зашто плаче? Са мужем деце није имала, сад је Бог погледао, и још ће их бити, само да он оде на школу и стекне своју службу. А до тада, велико је имање Обреново и превелико, биће да се нахране једна ситна жена и дете. А то ће дете бити Узунски. Грли је а није му право. Како неко може да плаче, једну једину бригу да има на памети у трену кад је сазнао да Бог хоће нови живот да настане? Помагао јој је и до тада, шта има а да није много, да му мати не ускрати, давао је. Већ би на добош отишла радња да њега није било. 

– Чему се смејеш? За леба немам! – викала је престрављена, једва може и себе да храни. Дамјан одмахне руком и опет се смеје. Њему је лако, он је Обренов. Сит гладном не верује, увек је било, увек ће бити. Шта зна он како је то кад зависиш од другога, хоће ли донети, кад ће дати, колико, шта ће да тражи заузврат, и до када ће бити ту да помогне, хоће ли само у једном трену да оде некуд, куда га воде памет или очи, па ти гледај где ћеш и шта ћеш опет сама са собом и без ичега свог, иди пијаном оцу да он туче као што је покојник тукао или пусти да те развлаче варошки џукци од којих никад бели динар нећеш видети. Џабе је тешио и шапутао да не брине, да зна колико је имање његовог оца, да никад више сиротињу неће осетити, и да ће са њим да буде срећна и безбрижна, као птица. Као мали врабац кад се прска у барици. И да је воли. 

– Кад пођеш из вароши па кренеш горе према забранима, све оне ливаде, њиве, пашњаци, штале, шуме, ма до Неготина које видиш, и у Неготину имање, пола од тога је моје. За које ти бринеш? 

Она га гледа, стисла вилице у неком зорту, па забаци главу:

– Ће ме водиш сад одма’ тамо?

Дамјан се смеши и љуби јој извијени врат, на силу је грли:

– ‘Оћу те водим, али не одма’. – па јој опет приповеда како ће све да буде добро, и много пре него што се дете роди, да ће бити госпођа у тој кући. Само мора прво да прича са мајком, мора да јој каже да у утроби те жене, коју очима не може да види, коју куне од јутра до сутра, расте његово чедо, крв и име, његова љубав, његово цвеће. 

Рече јој. Мајка га гледа, не говори ништа али клима главом. Лице јој посивело а очи се повукле у дупље, као да је умрла па устала, никаквог израза, ни људског обличја, хладно и празно ћутање, као што је бешћутан леш. Да је тада знао шта јој је рекао ђаво, гркљан би јој ишчупао. 

– Добро ће буде, мајке. – пољуби је у образ. Хоће да наслони чело на њено, да је загрли, она само немо, као каква сабласт, окрете од њега лице. Да је тад спутала ужас и горчину, разочарање који јој преплавише душу, да га је загрлила па да га никад не пусти. Него не да куси. Тако смрси човеку памет да све ради супротно од онога што би хтео.  

– Зла жена. – уснила је ту ноћ аспиду. Као покрај неке реке седи, није Тимок, хладно и облачно, пада киша, а она брчка ноге у бистрој леденој води, кад нешто шушну у грму што се надноси над реку. Окрене се. Змијурина, палаца на њу. Иконија зграби један камен из плићака па право гују у главу. Уби је на месту. И знала је пре него што се пробудила да курветина неће да роди. 

Дамјан је гимназију свршио са одличним оценама и похвалама. Решио да иде на школу чак у Сомбор. Кад је то мајци рекао, само је у намери утврдио. Стегло јој се срце али нека га, нека иде. Чекаће га мајка. То је волео од како је сазнао за књигу. Негде у том белом свету стасава му суђеница. Ове има да се реши пре тога, па макар јој то последње учињено било. Ако је поведе, са њом ће и остати. Почела већ у те дане  и варош да прича, да се спанђао са том и том удовицом, јаловом. Није никоме право. Она онаква, никаква, ко је хтео већ је преврнуо још док је покојник био жив, нашла младог момка, и то каквог и чијег, да је жени. Срамота, њена. Њему гледају кроз прсте, шта ће. Младо. Без оца је одрастао, шта је могао да научи. Мати га је под скутовима чувала, и чим их је пустио, оде као свако мушко за првом следећом сукњом. Није ни то добро, кад се гаји дете под стакленим звоном, а посебно син. Женске су опасне за мушко дете као шарка.

Да није тог дана у недоба навратио не би је ни затекао. Отишла би само без речи, као свака протува, курва, као сваки убица кад бежи. А он је осетио док је ходао кроз град, дубоко у уху су му шумели ветар, пљусак, река, лето. Опомињали га да иде, да чује и види. Има већ сигурно недељу дана како се стално изговара на посао и муштерије да га не виђа, а нигде нема купаца ни на пушкомет. Мучи га стрепња због тога, мучи због оног мајчиног ћутања, због познатих звукова који му сви говоре да ће нешто црно, црно да се догоди.

 Пред радњом кола и на њима оно мало ствари што је имала.

– Које чекаш ту? – пита рабаџију, овај показа главом према кући. Даница иде отуд па кад га спази пребледе. Он стоји и гледа је, она прође, седе на кола. Све је одмах знао. Оно што није разумео у том трену није га ни интересовало. Сазнао је после сасвим случајно од земљака, кад је већ био у Сомбору, да је мати добро парче земље у то време продала, Јеврем јој дао од свога. 

Гледа Даницу згурену покрај крупног бркатог и знојавог рабаџије. Оденула ону ружнију и старију црну кошуљу, само је две имала. Дошла некако јадна али не тако да се човек сажали него само да пљуне и оде. Сасвим неприлично и у недоба, дође му мисао да су њих двоје, та ситна безлична женица и мушкарац до ње, заправо једно за друго и да би била штета да је узео он а не неко ко јој приличи, и коме би она таква могла да буде суђена. Изгледали су баш као муж и жена. И кад је пресрео у сопственом уму ту мисао, није осетио ни жалост ни љубомору ни бес, само чуђење, како могу очи човекове да гледају а да не виде, јер ето он њу тек сад види каква јесте. Није отупео, бол је итекако осећао али извор му не беше минула љубав него почињено зло. За то је једино морао да упита а знао је одговор. Хтео је да му каже, да чује себе док му то говори. Дланови се укочили и тешко је  задржавао у грлу муку која је расла из стомака и ко зна где и како хтела да изађе. Сабио је у недра. Изјела га после. Тргне на њу главом и гледа је равно у очи, да побегне на крај света, у саму гробну раку, од тога се лица више није сакрила. Од два бездушна ока свог нерођеног детета.

– Нема. – каже и слете јој суза, па још једна. Оде му поглед мимо ње, слуша како гракћу вране на платану. 

– Морадо’. Ти си Обренов. Не знаш ти шта је сиротиња. 

Можда је и могла да остане са њим. Да се нада у обећања, да чека да је ожени, да сврши школу, да узме очевину и да не подлегне ономе што ће му за све то време говорити мајка, другови и посебно друге жене, девојке много лепше и паметније од ње. Тамо се уче и учитељке. Леп је он одвише, паметан и богат, млад, са дететом или без њега, није јој намењен. Ни први ни последњи, преболеће га.

– Друга му је суђена. Ели ги остави ели ће се молиш црном богу. 

Тако јој рече Иконија. И тако би сигурно било. А тај новац је ту, у крилу га држи, није сутра и није можда. То је за њу живот који може сад одмах да има, и који је њен. Да никога не чека, ни од кога не зависи. Не припада њој Обренов син, па макар га волела као самог Бога. А волела га је. Много. Сад зна да може да роди. Наћи ће срећу уз другога. Можда ће то да буде мала и неугледна, кукавичка срећа али барем ће да буде сигурна. Где је новац, само је ту сигурно. Што је данас, не сутра. Што је суђено. 

– Друго ће имаш. – каже му да га утеши а не разуме што се тако одузео, толике њене другарице по сто пута су се чистиле, мужеви и момци не хају. Ништа свирепије од те утехе није чуо а рођени брат га је у постељи давио и у ватру бацао.

– ‘Оћемо ли? – пита рабаџија. 

Климнула је главом и зајецала неумесно гласно, као човек који зна да се почињена грешка не може никада и ничим поправити и још горе, да би је опет починио кад би му Бог и вратио време, па више дави врисак него што плаче, у том бесу и болу као да тражи оправдање, пред собом, не пред другима. Тако је могло да буде и никако другачије. Рабаџија потера коња. Једном се осврнула, није за њом гледао. Колико је дуго стајао на том месту, не зна. Слушао вране и шуштање лишћа, гласове са улица, котарање точкова. Ни о чему није мислио. Бол и бес  скопчали су душу заједно  и разбили је као ништа. У њему само то и остаде. Ништа. Али је прогледао тако да више никад не обневиди. 

Наиђе коњска запрега, а коњ неће да обиће као да је набасао на змију, ко зна до кад би стајали ту, ако би се икад и померили, да  није викнуо мушкарац са кола. Преко кућног прага Дамјан више није крочио. Све остаде иза, и онај прозор, зимска ружа и јоргован, пиле што поје у багрему, и ливаде, пропланци, коњи. Кад је прошао кроз двориште до штале, да оседла свога, мати га спази са трема па му потрча у сусрет. Мислила је да ће бити бесан, како не би био, али бес прође. Мржња никад. Но може ли у том нежном, милом срцу дечака мржња да се зачаури, па шта год му учинили? Није је никад ни разумео ни спознао мада се родио омрзнут. Није мати дала злу на њега. Гневиће се па ће престати. Можда и није било његово, кучка је са сваким ишла. Паметан је, разумеће. Никога нема осим ње, куд ће и како сасвим сам, без ичега у свет, једва да је из те авлије ногом искорачио. И своје да остави што му је, као и голи живот, у муци створила и сачувала. Не може. Не сме, он је њено дете, мило, беспомоћно. Још је дечак.  

Преварила се. Мржња успева свуда ако се баци добро семе. Али он чак ни то није осећао. Није чуо шта је говорила, мртви не говоре. Иде уз њега, и како стигне дотакне му длан не би ли га стегла и зауставила али не стиже, бржи је од ње. Старица потрчкује, пружа руке да му дохвати раме. Он седла коња, нити слуша нити се осврће. 

– Немој, сине, цвеће моје. – нариче као да је умро. Узе га за руку, она хладнија од камена  – Друго ће имаш, сине. – грчевито му милује ознојен врат, чело, не зна ни сама куда пружа руке, вуче га и трмси, грли, али слабија је од њега, Дамјан ради своје, као да га уопште не додирује. На лицу никаквог израза нема, страшна  је  приказа заменила њено дете, очи су јој празне. Прича му, моли, убеђује, све што је мислила да ће моћи кад се буде љут вратио на миру да му каже, навре као бујица одједном, само да је чује, да разуме, да опрости. Да остане.

Он ниједну не изговори. Узјаха. Како је истерао дората из штале удари га по слабинама и нешто му шапну, животиња стаде да рже као бесна. Она трчи за њим, закука из гласа. Отићи ће јој, занавек:

– Немој, сине, немој, ружо! 

Дамјан потера коња. На несрећу, матер стиже да  се ухвати за узенгију. Тако се грчевито држала за њу, ко зна колико дуго је вукао за собом у жестоком касу, по трави, по макадаму, по калдрми, терао је коња бесомучно, обојицу је пена спопала а онда се њено запомагање изгуби, остаде негде иза, то дозивање које ће чути док је жив па и кад умре, заборавити не може:

– Сине мајкин! Јао, сине!

Где је остала, жива или мртва, није знао. Гонио је животињу док је могла да трчи и себе још даље, све док има пута. 

Иконију су нашли сву крваву и разбијену. Више није могла на ноге, где је пала ту и остаде. Нарицала је за сином и до саме смрти слабо је шта друго говорила:

– Зимска ружо,  цвеће моје…

Па се чинило људима, сишла је с’ ума. А Јеврем јој  позна у оку жариште те болести, то је бол тако велика да човека одели заувек од овога света.

2.

„Поштовани господине Узунски, 

има неколико месеци како сам намеран да се са Вама сретнем. Прошла је већ година како у Краљеву не седим али нисам своју варош напустио нити сам заборавио у како тешком стању је остала након што сам, у ништа бољем, морао да се склоним. Зашто се нисам вратио, уверен сам да знате. Моје намештење сад је већ потпуно сигурна ствар. Чека се само да господин Војислав буде пензионисан, како се не би смењивањем узроковали немири, пошто му је и тако остало још свега пар месеци у служби. Сматрао сам природним да узмем од могућих функција највишу, где је и одговорност већа а више се може постићи. Место председника општине рачунао сам, остаће свакако мојој странци, те некоме од људи којима верујем. Па како ме је један од њих још пре тога с’ леђа упуцао, а за другога се испоставило да је и неспособан и покварен, сви остали су већ једном ногом у политичкој пензији, морао сам да се заинтересујем за младог учитеља о коме су ми писали још у пролеће Димитрије Антић, Михаило Чебинац, Саватије Божић, дакле све људи од образа, који ме нису никад преварили и који умеју да одлуче човека од нечовека. Једну лошу реч не рекоше ми о Вама, осим што је Чебинац у пар наврата писао да сте на своју руку, али то је он и о мени свагда говорио. Нисам се само њиховим мишљењем задовољио. Посетио сам недавно болесног господина Ристића, па сам чак и ту прилику искористио да се о Вама поближе распитам, замоливши да ме упути на правог саговорника. Послао ме је Миленку Веснићу, јер сте Ви, како рече, његов кадар. У оно што господин Ристић каже, ја верујем као у Свето Писмо. Господин Веснић ме је лепо примио, рече да је чуо за мене јер није никада престао да се интересује за збивања у завичају. Говори још увек као рођени Краљевчанин, нешто тише и отменије, али нагласак је исти. О Вама се махом похвално изразио, али ми је једно опажање нарочито зазвонило. Његово сте, каже, дете. Политичко недоношче. Тврдоглаво и осионо. Али праведнијег човека нема у Србији. Ништа ми више и није морао рећи. Тог сам часа решио да се са Вама сретнем и да Вас за заједничку ствар придобијем. У мене је срце поштено и храбро али сам много од наивности страдао, па онда са мном и цела варош. За свакога рачунам да је добар. Ништа ми од тачног кантара није потребније. Али на сусрет се чекати не може. Страхоте које се ових дана и по новинама повлаче о догађајима у Краљеву, блато у које је тамо моја странка, деловањем сопствених чланова бачена, чињеница да општина нема председника, а да је претходни изгласан без избора, не даје ми времена да Вас лично упознам пре него што Вас замолим, као мушкарац и као човек, да занемарите реч дату у јавности и да, као кандидат своје странке, учествујете на изборима. Као ни ја, нисте политичар. Разумем Ваше разлоге, дубоко их препознајем и уважавам. Такође, као ни ја, нисте Краљевчанин. Ипак, у тој сте вароши пронашли дом, а Ваша и моја супруга провеле су девојаштво заједно. Можда би могло бити, да сте баш онакви каквим Вас моји пријатељи описују, па да бисмо заједно у Краљеву учинили више него што може ма који од нас двојице сам, на неком другом месту. Ако бисмо умели, као либерал и радикал, заједно да деламо у интересу народа, државе, сиротиње, била би наша варош најсветлији пример братске слоге, и не би њезин напредак имао краја. Колико сам разумео Михаила, Ви сте намерни да се посветите добротворним Фондовима и школи. Али знате, у то сам сигуран, да се благостање не заснива на милостињи него на производњи и поштеној расподели, на забрани сваке крађе и злоупотребе. То можете да осигурате само са позиције власти. Можда Вам је ово што ћу рећи мрско, али то благостање зависи сада од Вас. Буде ли на место председника изабран ма ко други, мојим повратком наставиће се борбе, гложење и раздори, те отимање око касе,  отимање из дечијих уста, отимање отетога и тако у недоглед. Ви сте изузетно млад човек. Памети, поштења и храбрости Вам не мањка. Донећете ону одлуку која иде на руку народу и нашој вароши. Ја Вам дајем часну реч да ми ништа није драже него да Краљево предам на старање честитом човеку. О странкама више и не мислим. Па кад се ускоро будем вратио, да се погледамо у очи, стиснемо један другом руку и онда, да заједно деламо. Јавно, разумете, не могу позивати да се гласа за Вас, али моју подршку недвосмислено имате. Нама добро а никоме зло. Мр. Максим Несторовић.ˮ

Човеку је у две ствари најтеже да поверује. У велику несрећу и велику срећу. Кад му се саопште нарочито црна или добра вест нађе се у стању делузије, уверен да то што је чуо, није чуо. Тако и Дамјан чита писмо два пута, а како је сумњичав и по природи и по навици, читаће и трипут. Можда је та његова хронична неповерљивост такође делузија. Али му је много пута главу спасила.  Мр. Типичан медицинарски рукопис. Преписменили се. Па не могу да пишу као сав нормалан свет. Тумач му треба да дешифрује. 

– Мусава! Облачи се. – вуче је за рукав, као у некој журби.

Тесто јој већ нарасло, биће хлеб кисео ако не стави да се пече. Не ваља више да стоји на топлом.

– Па изнеси га напоље. 

Стевка се смеје. У све се петља а не зна. Не може то тако, час на хладно час на топло, као да му је за о главу баш одмах да изађу. Дамјан узе наћву и изнесе је пред врата, покри крпом па синијом. И још каже да не брине ништа, биће бољи хлеб него сви које је до сада умесила. Ако и не буде, има код Македонца. К’о да мора сваког дана хлеб да се једе. Много јој је лепо са њим да живи. Ништа се не мора, нити је буди сабајле, нити захтева трпезу као отац, постеља, каже, воли кад је неразмештена, да остане онако како су устали, па да је тек пре легања мало уздигну. Једу кад су гладни, где се коме једе, оно што има, и ништа од свега чему је матер учила и чиме јој је претила, не примењује. О својој се одећи сам брине, а и њој хоће да опере кошуљу или гаће. И косу. Једино не простире веш да га не виде у градини јер би се смејали.  Воли да шета али је не тера ни на то, ако види да јој се не иде. А то баш ретко бива, где јој је лепше него са њим? 

Преподневно сунце отопило лед по калдрми, испод кровова почели да цвркућу врапци. Нема много света на улицама, недеља је, ко их сретне, поздрави, па се за њима окрене. Лепи су тако млади и срећни, свако то воли да види, као кад набаса шетајући голом гором на редак цвет. Срећа се не може, исто као и несрећа, нити сакрити нити одглумити. Држи је под руку и блеси по крововима, светлим небесима, па низ сокак. Али како је држи. Како се нагне благо да јој нешто шапне, па је погледа, насмеши се. Стевка му приклони главу и узврати осмех, порумени. Још је то не пушта. Чудо, трепет, трема што је њен. 

– Причај ми, мутава, о Несторовићу. 

Стевка слегне раменима. А шта она зна? Сећа се да га је први пут видела са девојкама на Биљни петак, до Ђурђевдана су само о његовој лепоти клапарале. Нису њих интересовале исте ствари као те Дамјанове досадне и озбиљне старце. 

– Немој да ми ћутиш, кад те питам. Еј, Стевка. – Дамјан стаде па јој погледа у очи неким дубљим, оштријим видом, могла би се на њега као на бритву посећи – То што мислиш, мени вреди да знам. 

Сад се само још више збунила. Не зна куд ће ни са очима ни са рукама. Зар је збиља никада нико није питао шта мисли? 

– Знам да је носио подеран капут. И ципеле бушне. А обе су му жене биле богате. И ону ноћ кад су га погодили, био је у њему. Причала ми је Деспина после, колико је могла а изговори…Живот јој је прекинуо. Све ради вароши. 

Дамјан клима лепом главом, нешто као конта. 

– А кад бих се ја, ради вароши, са њим удружио, би ли теби сметало? 

– Што би ми сметало? 

– Па кажеш, за његову жену, да јој није било право што се примио политике. – ухвати је чвршће да му се приближи, па поведе уз улицу, према цркви – Ја сам мислио…Стевка. Свашта сам…Ја сам ради њега у Краљево дошао. Чуо сам да је један поштен човек пао. Либерал али достојан. Погођен у леђа јер је добар, честит. Да је остала варош слуђена, керови је развлаче. Само ради њега упирао сам да ме овде ставе. Да свирепи победе, не дам. Да добри гину, не дам. 

Она трепће затечена. Чак и девојка потпуно неупућена у политичка дешавања зна, начула је од оца, да су Максимова и Дамјанова странка супротне. 

– Шта ме се тиче која је партија, ако је частан. Рачунао сам, кад се врати, да идем… А сад, не знам. Можда он и ја можемо…да не буде више раздора, да не буде политике него да се живи. Да ја останем…да ми овде останемо. Ти и ја. Са њим. Шта ти кажеш? 

Препаде је поново то ужасно питање. Шта она њему да каже паметније од онога што је већ сам издумао. Замакоше према Духовној. У оградама пресијавају ситне бистре капи, кроз голе гране промиче сунашце. По авлијама, испод снега, већ се понегде назире стврднута црна земља. 

– Ту су становали. 

Дамјан застаде, приђе тарабици. Мала, оронула, сиротињска кућа, тек нешто новија и већа од његове. Мисли, загледа. Тада је вероватно одлучио. Редак је поштен човек као прве љубичице. Кад га нађеш, не узмакнеш. Узмеш га за друга. За кума. За брата. Коме ће наудити, ако покуша? Не буде ли добро, отићи ће, као што је увек одлазио. 

– Је л’ би била радо супруга општинског председника? 

– Била бих радо твоја. Па ти буди шта му драго.  

И болно и слатко зачепаше му се те речи за срце. Загрлио би је, пољубио у округли образ, у паметно чело, али мало му је то, за њену љубав, све је мало. Па онда ништа, показа јој главом да пођу натраг и узе је опет под руку. 

– Кад сам био дечак, нисам још ни проходао, тебе је моја мати сањала, је л’ знаш то? 

Она окрете лице према Господар Васином конаку, одакле је јато црних врана полетело са грактањем. Како би знала. Реч јој није о себи рекао. Не дира га, ако ћути, то је зато што боли. А ако боли, нека буде заборављено. Што мора да зна? Такав је као што га види, осећа у тами собе, под прстима, уснама, у себи. Ништа што би испричао неће да промени ни његову милу душу, њену љубав ни живот који имају. Ако једном буде говорио, нека то буде да себи олакша ране, а не да њој ублажи знатижељу. 

– Не знам ни да си имао мајку. 

Дамјан после два корака у ћутању ипак није одолео, гласно се насмеја. 

– А како бих другчије настао? 

Стевка хода повијене главе, а у углу усне, скровитом месту за смешак, игра сама нежност:

– Као цвет, или пахуља. Од Бога. 

Ништа није одговорио, само је испод ока посматрао тај смешак и огромне округле очи. Баш је она пахуља. Џак кромпира. Па се смеје самом себи, није Стевка мутава него он. Рекао би јој, а не уме, никад није о томе говорио. Смејала би се. Мусава, њему да се смеје. Не може. Наместио је озбиљно лице али је једва дочекао да дођу кући. Љубиће је док му усне не утрну. Стигоше брзо, пусти сокаци па их нико не зауставља. А у авлији, ветар смандрљао синију, а око наћве се скупиле комшијске кокошке, кљуцају тесто, међу њима Лисица, вратила се, лиже оно скорело брашно. 

– Гулићеш ти мени проју од сад. – Стевка се као љути а смешно и њој, како не би било.