Биљана Ковачевић је професор српског језика и књижевности у гимназији и интегративни психотерапеут/филозофски саветник. Пише прозу и кратке лирске записе. Објављивала је своје текстове за неколико штампаних и електронских медија. Живи и ради у Београду.

ЗАПИСИ

Својевремено сам купила књигу необичног наслова „Како да говоримо о књигама које нисмо читали“ и до данас ‒ ето парадокса! ‒ нисам стигла да је прочитам. Не знам, онда, да ли бих могла да говорим о тој књизи или некој другој коју нисам читала, на пример, о оној око које се ових дана дигла прашина, јер је незаслужено добила награду, кажу. Неко је рекао да је ордење сувишно, једнима није потребно, а другима не припада. И збиља, тако је одувек било погледамо ли далекозором у прошлост, писци о којима се говорило како не треба, а били су велики, постали су још већи након неколико деценија тамновања, док су ови што су ловорове венце јефтино купили, пострадали за својим писаћим столом, ороз није морао да се повуче. Не треба, дакле, галамити. Међутим, требало би знати да је литература увек у снажној спрези са друштвеним приликама и да о њој озбиљно могу да говоре једино они са дугим читалачким стажом и озбиљним образовањем, компетентни и ретки, док осталима може да буде снажно надахнуће и прилика за катарзу, о њој, таквој, може се имати суд, али не вредносни суд, јер он тражи ширину која се не да захватити у лету. Због тога ми се чини да је прича о књижевним наградама увек прича о нашој свакодневици, иако се то на први поглед не чини. Када је пре сто година Милош Црњански почео да објављује поезију у књижевним листовима, многи су негодовали и нису желели да читају такве егзибиције у стиху и називали су га шарлатаном. Они који су слутили о каквом је гласу реч, мада за то још нису имали доказе, замолили би га да напише текст или објашњење, а он би тако написао нову песму, само у прози. Црњански се поигравао језиком све време и осећао је како пулсира живот у страшном двадесетом веку, па је ломио реченицу онако како су други његову стварност ломили или каква је она на крају постала, изломљена и цела. Ти који у Лирици Итаке нису чули дух новог времена, нису разумели ново време, јер можда нису хтели да се приближе страшној патњи, чувајући себе од бола. Тако је немилосрдна критика упућена Црњанском била критика упућена једном времену у којем ништа није било како треба, где се све могло видети на слици Пикаса, људска глава је у левом углу, удови одвојени доле десно, човек располућен, као да га нема. Зато ми се чини да су препирке о новом хибридном роману који је добио награду можда разговори о тренутку у којем живимо, а који, у ствари, нема много везе са књижевношћу, пре ће бити да књижевност има везе с њим. Ако се читаоци буне што је такав роман којештарија из ког одзвањају псовке и улични говор, где писац или приповедач ‒ ко би то могао знати ‒ говори о траумама из детињства, а да се не задржи ни трен на оном месту откуд сва бол потиче, па прелази преко лирских записа брзо, да ране не би прокрвариле, и ако ‒ коначно ‒ у овом необичном роману ничег важног и смисленог нема, значи ли то да је тако са свима нама, да ни ми смисао не налазимо, да нас љути празнина у коју смо загледани, а коју овај писац својим делом потврђује? Рекла бих да смо мало читали, зато лоше пишемо. Или ‒ обесмислили смо све, зато лоше живимо.

***

Возим се данас кући, размишљам о својим речима изговореним пред другима, никако ружним, али можда грубим или без такта, после којих ми пријатељи кажу да сам пренаглила, као да је могло мање силно или блаже или шта ме се све то тиче, а ја загледана у неке тамне облаке у даљини сетим се свог краја, ови што не знају географију кажу да сам из Босне, а нисам, то је Далмација, призовем љути крш и све што је природа обукла лепо, ево и сад су ми те слике пред очима, и схватим колико нас географија одређује, колико нас наша земља поји и ваздух неком снагом испуњава, да нам се често чини да смо ништавни мимо оног места где смо рођени, јер смо свугде често несхваћени, наше речи другачије звуче, морамо да их одмеримо, да се какви вишкови не би погрешно схватили, а у нашем крају вишкова ‒ нема, свака је реч на месту, јер је мисао тамо где треба да буде, са њом и човек који ту мисао у својој глави кроји и онда ‒ само бих свима да покажем одакле сам, ништа да не кажем, да покажем свој камен и своју буру, оне путељке што воде до далеких кућа иза којих се осети мирис мора и његове пучине, па да се разумеју моје речи које не могу да буду благе, јер живот је тамо где су моји корени ‒ груб, и предиван.

***

У нашој книнској авлији у пролеће све би озеленело, трава би нарасла после првих киша и тулипани би процветали као у строју, црвени и жути, били су дивови које други нису смели да дирну, камоли уберу на Цвети, обичај је био да се купамо у цвећу. Бака би потопила латице у лонац, посула бокалом млаке воде, да одстоји и да се у недељу умијемо. Чинило се да живот будимо тог јутра, сећам се колико сам се као дете радовала овој води и цвећу, бака се веселила са нама, заборавила би на ратове у детињству и како је изгубила оца док је још била мала. Неко чудо се догађало, а ми, опијени мирисом, препуштали смо му се и уживали, чекали смо Ускрс. Пре неколико дана, тринаестог априла, било је тачно десет година од бакине смрти. Нисам бројала, мислила сам да је умрла пре који дан, као да је још увек ту, сетила сам се да је био Велики петак кад је у болници заклопила очи и рекла овом свету збогом, доста се намучила, знала сам да је отишла да се одмори. Свих тих дана, сећам се, киша је лила као из кабла, неко чудно је време било, можда су и снег били најавили, носила сам њене ствари у кесама из болнице испод кишобрана, да не покиснем, и нисам плакала, киша је земљу натапала да из ње никну тулипани и да дође празник. Сахрањена је на ускршњи понедељак и од свих дана у низу једино је тих неколико сати док смо били на гробљу киша престала да пада и сунце је грануло. Била сам захвална Богу на овом дару, на прилици да је испратимо у светлост, да њене очи пођу у сусрет својима који су је тамо чекали. Сањала сам је пре неколико ноћи, вратиле смо се у Книн, шетале се главном улицом, потом зашле у авлију, било је тмурно време, није личило на пролеће, окренула сам се и ‒ она више није била ту. Тражила сам је, учинило ми се да сам је на трен изгубила, поглéдала у сваки део пространог дворишта, старе кутије биле су разбацане свукуд, неки оронули кош висио је са спољашњих врата, али нико да се јави. Стајала сам на средини авлије, сама. Није било ни једног тулипана. Облаци се нису размицали. Била сам непомична. Чекала сам Ускрс.

***

Кажем свом стрицу Марку пре десетак година, кад сам се вратила са венчања и свог првог кумства, да можда ускоро треба и ја да се удам, време је, а он ми одговори благо ‒ Треба да се удаш кад је теби време, а не кад је другима време. Да је жив, сутра, на Богојављење, напунио би 87 година. Мој родни Книн памти га као отменог господина који је управљао великом фабриком скоро тридесет година, а захваљујући којој су многе породице живеле и имале круха на трпези. Они који су волели да се веселе и карте играју, често су били виђени у његовом друштву, у којем се димило, ваздух се ножем могао сећи. Онда се кашљало, некад од радости, покаткад од плућа што стисну, па би да не пусте. А пуштале су, јер се живело, чак и кад лекари нису тако мислили. Памтим необичан разговор једног угледног кардиолога из Сремске Каменице са мојим стрицем. Било је то, ако се добро сећам, на почетку деведесетих, после два или три озбиљна срчана застоја, након којих је било извесно, лекар је говорио, како стриц неће поживети ни две године. Овај мудрац у белом мантилу преминуо је за то време, а стриц Марко после двадесет година. Волео је да слаже пасијанс за столом у дневном боравку, на којем су увек стајали транзистор и чашица ракије. Пажљиво је слушао вести, у време кад још нису биле оволико прљаве и погане, а ракијом би опрао горак укус свега што га је окруживало, од чега није могао побећи међу књиге које није престајао да чита. Зато је ваљда добро и људе читао, али би их прво саслушао, упркос томе што је снаге понестајало, видело се то у његовом крхком и слабашном телу, које се гасило са годинама, мада је био висок и крупан човек. Данас, после скоро десет година од његове смрти, осећам да ме нико није тако пажљиво слушао и учио мудростима којих онда нисам била сасвим свесна, али које се данас пројаве, напоје ми душу у збрканој пустињи. Дан или два пре него што је напустио овај свет, држала сам га за руку у болници, није више могао да говори, пољубила га у чело, говорећи му не збогом, већ довиђења, сигурна да се сели тамо где копрена не прекрива светлост и где благе речи теку у млазевима, одакле у тренуцима неспокоја, кад је ваљда најпотребније, дође снага, због чега, као вечерас, поред упаљене свеће, заплачем и будем тужна. Потом будем радосна, јер сећање на њега не чили, неће никад. Његове су ме речи васпитале, а његов ће живот ‒ док сам жива ‒ бити пример великог живота, у којем није како други кажу, већ како ми кажемо, у којем се воли и страда по својој вољи и у којем су други људи саговорници и сапатници, не богови. Бог је један и вечерас се јави.

***

Пре петнаестак година, кад сам први пут отишла у Книн после Олује, попела сам се на тврђаву – са које се и данас застава вијори – и крадомице, док су пријатељи шетали около и уживали у погледу на град, згазила платно које је ветар под моје ноге нанео, осмехујући се дрско, као да то чиним мимо своје воље, а за неки виши циљ, мени непознат. Нико ме није видео. Кад сам о томе причала другима, једни су се смејали, други мој гест наградили лепим речима, а трећи се питали – шта ће ми то, могао ме је неко видети. Знала сам да ме нико неће видети, јер на оној книнској стрмини није било живе душе, а требало ми је да видим себе како се у том тренутку, на ветрометини и са осећањем понижења, јер сам у своме граду гост, подсмевам једном народу који мом није дозволио да живи и који га је, а да се није окренуо, отерао попут псета. Ништа се после овог није променило и неће, јер заставе су платно које се вијори ако је ветар наумио да се шета. Али питам се – зашто се онда у великим градовима налазе на брду које наткриљује град? Зашто једнима сметају, а други се њима поносе – ако су то обичне крпе на чијим се рубовима више и не назире ко их је скројио. Данас, ето, нисам желела да их газим. Данас сам гледала високо у небо.

***

Дете сам, слушам, док је весела галама, да свака кућа једну торбу има, у случају да се бежи брзо, ако гранате испуне небо, да све буде на истом месту – динари, накит и слике из албума. Никад не видех да је тако било, ту торбу ионако нико нема, мада се брзо полази из Книна. Једног јутра, небо је бакарно, а војску – кажу – познају по траговима. Из руке дршка пада, плачем, помишљам на рат и да се драма збива. Мајка дрхти и говори да није. – Само си ружно сањала.

***

Посљедњих мјесеци, што вријеме одмиче све више, често гледам слике старога Книна и људи који су некада тамо живјели и успијем, не буде ми тешко, да замислим како је било корачати тим маленим градом средином прошлога вијека док су старе госпође на глави носиле мараме, а преко руке боршу у којој би носиле кући спизу за свога мужа или га чекале на раскрсници гдје се у подне чуо жамор веселих пролазника, суботом, на примјер, кад се није радило, а веселило се под сунцем небеским, ваљда зато што се живјело и што је свега било, а мало је требало за ситне радости које су бојиле сваки педаљ пута дуж дрвореда којим су трчала дјеца, као с оне разгледнице што је стајала у витрини и дуго мирисала на дуње и смиље. Боже, како је лијепо кад оживи у мени дух тога времена, не знам ни сама шта се догоди, па осјетим мирис липе у авлији и чујем шкрипу капије, улази неко ко ми је драг, а све је моје, не могу се надисати милине – што сам у оном кутку свијета чији језик једино разумијем.

***

Војници у белом марширају главном улицом, пристигли одасвуд хрле према тргу не би ли се поклонили прошлости и подвигу. Вичу, грме, кô да је олуја. И само тог дана град је њихов. Свих других – он је наш, постиђен и већ стар, на усуканој калдрми код борића, пут водопада и Топоља, према Булиној страни и Врпољу, срамежљиво нешто говори, а чини се да јечи. Хоћу ли продисати? И хоће ли вас поново – бити?! (Книн, август 2020)

***

Кад дођеш у било који град, а тај град је пустињом постао и видиш људе који се веселе, јер весели су после туге и бола, радују се кад виде звезду у бескрајном плавом кругу, немој на њих палицом и грубо, немој их газити и кињити. Знаш да постоје, да живе тихо, да су обневидели од мрака и да ником не сметају, чак и кад се смеју, а смеју се ретко. Пусти их да буду где јесу, јер другачије не знају, а морају бити, да би били, сакрили к(т)о су, а то су што видиш, ево, ту. Склупчани у своју кожу, храпаве су им усне од тешког смиља које беру поред цесте. Не видиш то. Да видиш, знао би да их одавно више нема. (Книн, август 2019)

***

Сећам се – било је пре 23 године на јесен у Новом Саду, у једној основној школи, у учионици учитељице чије сам име заборавила, али чијих се речи сећам. Након часа музичког на ком смо помињали клавире и друге несличне инструменте, пришла сам учитељици и у чудном јој жару рекла како сам у Книну имала клавир и како је он био леп и како сам на њему свирала. Она ме је погледала благо, не усудим се рећи сажаљиво, мада сам већ и заборавила како је тачно било и рекла – Дивно! А јесте ли га понели овамо? Клавир?! – помислила сам у себи. Како клавир да понесем кад је велики, кабаст, не стаје у торбу у којој се већ налази глава?! Нисмо – рекла сам наглас и тихо отишла на своје место. И нисмо никад после о клавиру разговарале, јер убрзо потом нисам више била ученица драге учитељице. Али јесам разговарала са собом дуго и често о томе зашто клавир нисмо понели кад већ ништа друго нисмо. Како то да га нисмо некако могли изнети, могао је држати свако са своје стране по део, било нас је толико да свако ухвати један део клавира. Нисмо га понели. Нити смо до данас разумели зашто је клавир требало носити кад је већ био на добром месту, у мојој соби, у мојој кући. И сад нешто размишљам… Можда се на крају и не треба ничег сећати. Кад нешто постане део сећања, онда га више нигде другде нема. Ја бих да Книна буде. И да се све тамо врати. Клавир је можда неко сачувао. (1995–2018)

***

Дошла сам бајсом, немам обичај. У дворишту расте висока липа, ниске су јој гране. Испод једне крошње рецитовали смо Santa Maria della Salute. Топло је, бетон је, и пријатно је. Лето је, иако би требало да је тек пролеће. Тек видех да је скоро подне. Ушла сам. Имала сам посла нека. И неважна. Сређивала сам своје стари, одустна, увек таква кад сам најприсутнија. Да не видиш. А видео си у мојој коси липу. Пришао. Ниси ме питао. Брао си цветове у њој. Пустила сам те. Близу да будеш. Најближе што си икад био. Рекао си – види колико се уплело. Чула сам – колико смо се уплели. Колико се уплићемо. И кад нисмо ту. И кад нас нема. Отишао си. И ја сам. Отишла. А с места се нисам померила.

***

Путујући брдовитом Шумадијом, заволела сам ову плодну земљу и њене добре људе, колеге су ми постали драги пријатељи и пожелела сам да останем, да не одем, не напустим тло којег се многи одричу, а које – ето радости – може моје да буде.

***

Какав је неко са пријатељима, такав је у вези. Какав је у вези, такав је на улици. Какав је на улици, такав је на послу. Какав је на послу, такав је са децом. Какав је са децом, такав је у своја четири зида. Какав је у четири зида – такав је.

***

Ови што диљем света утишавају Чајковског и спаљују Достојевског и Толстоја ваљда мисле да су уметност ноте и слова, па кад се униште, тад завек нестану, али, авај ‒ рукописи не горе, господо драга, нисте читали Булгакова, јер да јесте, знали бисте и да ђаво дође само тамо где га зову, а да мајстори који пишу, све и да их стотину пута ометете, поћи ће месецу, можда Богу, земља им је мала.

***

Смејали сте се вицу – као и ја – о Црногорки која испраћа сина у Америку и сузе рони, а комшиница је теши речима: Хајде, јадна, што плачеш, вратиће се он, па не иде у Београд! Добро, врате се Београђани својим кућама, понекад, углавном лети, па се раскошно приморје претвори у српску престоницу на води и тад синтагма Београд на води добије смисао. Али нешто друго нема смисла – зашто се уопште из Црне Горе иде? Није Црна Гора велика, мада је брдовита и стрма, у пречнику тек неколико сати, дâ се то све брзо видети – доле море, горе планине, у средини крш, успут шума, понеко безимено језеро и градови смештени како је коме згодно било, а до којих се и не мора стићи, јер путокази понешто и сакрију, а табли је мало. Није Црна Гора велика, ко мери строго и круто се држи рецки на своме метру, нема ње ни за зуб ако ћемо поредити с другима, великима, с онима који су засенили свет и никуд више не гледају. Није Црна Гора велика. Али је – предивна. Видела сам њену дугу обалу, њено плаво, пространо, поносно море које понегде умиљато и љупко међу брда зађе, па би да га питаш – куда ћеш?!, а оно, не брини, зна, ђаво је то, па се изненадиш на каквом месту постоји и какво је чудо у природи направио. Видела сам како је пењати се од мора, било ми је жао, мислила сам да моје очи навлаче мрену, напуштају рај, шта би више да гледају, сем што морају да ходају, корачају, кући да стигну. Нема се у шта више гледати кад мора нема. Али – не. Има брда, има љутог крша, има камена који постојан бива као и човек на земљи и не да се, а све би да га смакне. Онуда само треба једном проћи, па знати да је Бог милостив. Леп је и Жабљак на који упути једна старија, фина жена, чудећи се симпатично што се тамо већ није било. А није, драга госпођо, није, јер увек бисмо да видимо туђе, а не своје, и радије се дивимо ономе што немамо, а не ономе што је наше. Све су то наши људи, једни и исти, добри, зашто не би били?! Истим језиком говоримо, једнако се крстимо и свима нам је кич музика која трешти, а Владо фин и може проћи. Што, па као да се на магистрали не стоји као на Бранковом и не звижди у ****** као кад неко на Славији пресече пут?! Није ли кртола кромпир, а вино – вино?! Није ли… ?! Јесте, увек јесте. Нека ми опросте они чије мишљење и не ценим нарочито по овом питању, али Црна Гора је – наше горе лист. Зато је селидба у Републику Србију – само незнатно померање у своме, као што су приморски градови само копна запљуснута водом. Зато у Црној Гори нема измештања из свога, ради одмора. Овде се човек попут мене врати своме, скоро као на извору. А мој извор је који километар даље, горе, на северу.

***

Каже се да су пре пола века леворуки морали да пишу десном руком. Мени је свеједно којом руком неко пише. Важно ми је само да пише – ћирилицом. (Чујем уздахе!) Ћирилица је српско писмо. Писмо је део језика. А језик је чувар идентитета једнога народа. Како то знамо? Лако. Кад год су освајани простори на којима су живели Срби, прво је забрањивана – ћирилица. Случајно? Неће бити. Лукави су освајачи. Знају оно што ми још нисмо научили – да ако желиш неког да покориш, мораш му сломити дух. И слажем се – јаки и могу слабе да тлаче. Али је најсветија човекова дужност да се брани. Јер одбрана је „с животом скопчана“. Зато – ваљда – ружа трње има. (Сутра је Свети Сава, сетих се!)

***

Паркирам ауто пет минута у месту. Желим да буде под конац. Раван као и суседни. Напред, па назад. Пет минута. Болест. Перфекционизам. Затегнем све под конац. Наместим како треба. Још једно савршенство догоди се у космосу. Ја – срећна. Излазим из кола. Приметим како је други, у ствари, крив. Како је сад и мој крив. Како је све… … Криво. Ког сам ђавола пет минута…?! Пустим кола. Нека стоје тако. На путу за даље размишљам – колико се често управљамо према кривима. И колико се често из тог лима никад и не изађе.

***

Питају ме шта мислим о Андрићграду. Била си тамо – кажу – неколико пута. Не чини ли ти се да и не пристаје великом писцу? Не би Андрић – можда – волео да је толико камена донесено ради њега. И биста његова, сокаци калдрмисани, неколико великих зграда… Није то он. Нека и није, због њега је. Вишеградска касаба је оживела због тог градића. А тај градић подигнут је у славу смисла. Некога је дирнуло дело великог писца. Нису ме питали шта мислим о Сајма књига, о стасалим новим литератама и о прашку за прање веша који се делио уз наслове. И нека нису! Не знам о томе ништа. Знам само да ове године нисам била на Сајму први пут после двадесет година.

***

Чуда ли?! Уђем ли у катедралу, неку, било коју, смештену у срцу града, осетим ─ моћ. Туђу. Градитеља. Изумитеља. Човека пред човеком. Моћ. И изађем ускомешаних осећања ─ како заволети оно пред чим сопствена снага утихне?! Уђем ли у манастир, неки, било који, смештен у далекој гори, осетим ─ мир. Свој. У себи. Са собом. Мир. Остала бих дуго на том месту. Јер су осећања на месту. Чудно је. И догађа се често.

***

Док смо прилазили разрованом аеродрому ‒ многи ни не знају да су тамо градилиште и неред ‒ наш гост из Немачке успео је да се снађе и домогне горњег спрата, потом изађе из зграде и брзо ускочи у ауто који је једва стао у међупростор између ивице пута што води ка излазу и реке аутомобила којој није јасно куда ће, путем или на небо. Наочит и елоквентан, будући економиста комуницирао је са нама на неколико језика, а социјално интелигентан, вешто се сналазио у свакој ситуацији, онда кад треба да говори и онда кад треба да ћути. Рекао ми је да није читао Шекспира и Гетеа, понеки одломак можда, али се слабо сећа ако је тако било, јер школски програм у Немачкој другачије је врсте, оријентисан углавном ка споља, мало ка унутра. Млади људи уче се да се снађу у животу, да га сагледају рационално и економично, да не расиспају своје снаге на питања која почињу речју зашто, још мање да уверавају како је нешто ‒ зато. На крају дана ‒ закључио је ‒ људи су мање-више исти, гладни или сити, жељни сна и новог почетка, ако га има. Дух склон филозофичности ‒ макар у себи ‒ критикује оваква начела, али их помало и усваја, јер увиђа да је живот потребно уредити тако да се много не троши, не би ли што дуже трајао и био на корист онима који га узму под своје окриље. Зато смо на Божић пошли у Храм Светог Саве, једни да нахране душу, а други да виде архитектонску раскош, можда да у њеној лепоти уживају и да јој се диве. Задржали смо се тамо, шетали укруг, застајкивали, потом поново пружили корак и онда, после сат времена, изашли, да бисмо госта питали: какви су његови утисци? Нисам много марила за одговор, јер Исусове очи мотриле су нас са високе куполе кад смо изашли и његову снагу осећала сам кад смо се од светилишта одмакли, али ипак, требало је неко питање да се постави, јер долазак на оваква места буди тишину и дијалог, осети се благост која би са неким да се подели. Каже ми мој добри гост како му је драго што смо до Храма отишли, јер је, обилазећи католичке катедрале, видео таму, таква места покаткад уливају страх, као да је намера градитеља била да се посетилац уразуми и можда уплаши, не би ли и порез ревносно плаћао и водио рачуна о својој одори, сасвим је мало помена о души, а овде ‒ све је светло, такве су боје и зидови, као да се верник позива слободно да уђе и Богу се помоли. Нисам желела другим питањима да кварим овај тренутак, за мене свечан, у којем млади Европејац ‒ поборник екологије и добрих животних навика, што о Фаусту и Хамлету углавном не зна ништа, а обећао је да ће их читати, такође, одлучни атеиста ‒ препознаје смисао православља и одваја га од других религија једним погледом и у њему ‒ православљу ‒ види светлост и слободу. Несвестан снаге својих речи, мој гост, брат од ујака, висок и наочит момак, леп, изрекао је једноставним језиком лепоту и уверио ме да је истина увек јасна и светла, а да је не види само онај који ‒ логично ‒ пребива у мраку. * Јуче је отпутовао и данас ми пише како га радује што у Београду пада снег.