МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА (У ПРЕВОДУ ВИОЛЕТЕ БЈЕЛОГРЛИЋ)

Виолета је рођена 9.10. 1970. године у Сарајеву, преводи са руског језика, пише и живи у Београду.
Бурму његову ја носим дрско!

	
Бурму његову ја носим дрско! 
— Жена — у Вечности, не на папиру! 
Исувише му је лице уско 
Налик рапиру. 

Уста немих углови надоле, 
А обрве су му болно-предивне. 
У лицу се трагично слиле 
Две крви древне. 

Нежан ко нежна младица прва. 
Два ока прекрасно-бескорисна! 
Под раширеним крилима обрва —
Два су бездана. 

У његово име витештву сам верна,
— Свима, што без страха живите и мрете! —
Такви — у судбоносна времена —
Станце слажу — и главе им с пања лете.

1914.


„Трен”
Банатски културни центар, 2022



У царству снова

Шкрипну... У тмини оставице 
Пацови репове дигли. 
А две злаћане главичице, 
Шапућу: „Ти спаваш?” — „Не, а ти?” 

И свећица је задремала, 
Дрема у бокалу вода. 
А два срдашца уздрхтала, 
Шапућу: „Беж’мо!” — „А куда?” 

И Добре очи Страдаоца 
Гледају тужно с висине. 
А Два голубија ћебенца, 
Шапћу: „Спаваш?” — „Не. И ти не?” 


„Трен”
Банатски културни центар, 2022


Дана, ко клизавих црва...


Дана, ко клизавих црва, 
… По ред сваки дан рука шије… 
Живот ми вреди ко мрва, 
Мој није — ако твој није. 
	
И до мојих ми је мало 
Мука… — До јела, сна — шта ми је? 
И шта ће ми смртно тело? 
Моје није — ако твоје није.

Јануар 1925.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022


Само живите! — Руке сам спустила...


Само живите! — Руке сам спустила,
И на њих врело чело наслонила.
Тако слуша Бога млада Олуја
У неки мрачни час
Негде у пољима.

И на мог дисања високи талас 
Одједном — право с неба — има власт 
Длан да легне.
И усне нечије лежу на усне на моје. —
Тако Бог слуша младу Олују своју.

1917.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022



Руке волим...


Руке волим 
Љубити, и волим 
Надимке давати, 
И још — отварати 
Двери! 
— Широм — у тамну ноћ! 

Главу стегнувши, 
Слушати — како тешки  
Бат лакши постаје, 
И ветар уљуљкује 
Снени, бесани 
Гај.

Ах, ноћи!
Измичу кључи,  	
Ка сну ме — приклања.  
Још нисам заспала.
Негде у ноћи 
Човек утања. 

1916.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022




Бело сунце и ниски облака ројеви...


Бело сунце и ниски облака ројеви,
Подно вртова — за зидом белим — гробови.
И на песку сламнатих страшила низови
Под гредама у човечијој висини.
	
И надвивши се, кроз забодено коље 
Видим: стазе, стабла, војници расути, 	
А старица нека — посут крупном сољу
Окрајак црни жваће, жваће у капији...
	
Чиме те страћаре сиве разгневише,
Боже! — и што толикима кидати душе? 
Воз прође, заурла, војници заурлаше,
И путеви за одступање запрашише...
	
Не, умрети! Боље не родити се никад
Него тај жалобни, тужни, осуђенички пој
О лепојкама обрва црних. — Ох, још и сад
Војници певају! О Господе Боже, ти мој!


3. 7. 1916.

„Трен”
Банатски културни центар, 2022








Виолета Бјелогрлић

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s