Виолета је рођена 9.10. 1970. године у Сарајеву, преводи са руског језика, пише и живи у Београду.
Бурму његову ја носим дрско!
Бурму његову ја носим дрско!
— Жена — у Вечности, не на папиру!
Исувише му је лице уско
Налик рапиру.
Уста немих углови надоле,
А обрве су му болно-предивне.
У лицу се трагично слиле
Две крви древне.
Нежан ко нежна младица прва.
Два ока прекрасно-бескорисна!
Под раширеним крилима обрва —
Два су бездана.
У његово име витештву сам верна,
— Свима, што без страха живите и мрете! —
Такви — у судбоносна времена —
Станце слажу — и главе им с пања лете.
1914.
„Трен”
Банатски културни центар, 2022
У царству снова
Шкрипну... У тмини оставице
Пацови репове дигли.
А две злаћане главичице,
Шапућу: „Ти спаваш?” — „Не, а ти?”
И свећица је задремала,
Дрема у бокалу вода.
А два срдашца уздрхтала,
Шапућу: „Беж’мо!” — „А куда?”
И Добре очи Страдаоца
Гледају тужно с висине.
А Два голубија ћебенца,
Шапћу: „Спаваш?” — „Не. И ти не?”
„Трен”
Банатски културни центар, 2022
Дана, ко клизавих црва...
Дана, ко клизавих црва,
… По ред сваки дан рука шије…
Живот ми вреди ко мрва,
Мој није — ако твој није.
И до мојих ми је мало
Мука… — До јела, сна — шта ми је?
И шта ће ми смртно тело?
Моје није — ако твоје није.
Јануар 1925.
„Трен”
Банатски културни центар, 2022
Само живите! — Руке сам спустила...
Само живите! — Руке сам спустила,
И на њих врело чело наслонила.
Тако слуша Бога млада Олуја
У неки мрачни час
Негде у пољима.
И на мог дисања високи талас
Одједном — право с неба — има власт
Длан да легне.
И усне нечије лежу на усне на моје. —
Тако Бог слуша младу Олују своју.
1917.
„Трен”
Банатски културни центар, 2022
Руке волим...
Руке волим
Љубити, и волим
Надимке давати,
И још — отварати
Двери!
— Широм — у тамну ноћ!
Главу стегнувши,
Слушати — како тешки
Бат лакши постаје,
И ветар уљуљкује
Снени, бесани
Гај.
Ах, ноћи!
Измичу кључи,
Ка сну ме — приклања.
Још нисам заспала.
Негде у ноћи
Човек утања.
1916.
„Трен”
Банатски културни центар, 2022
Бело сунце и ниски облака ројеви...
Бело сунце и ниски облака ројеви,
Подно вртова — за зидом белим — гробови.
И на песку сламнатих страшила низови
Под гредама у човечијој висини.
И надвивши се, кроз забодено коље
Видим: стазе, стабла, војници расути,
А старица нека — посут крупном сољу
Окрајак црни жваће, жваће у капији...
Чиме те страћаре сиве разгневише,
Боже! — и што толикима кидати душе?
Воз прође, заурла, војници заурлаше,
И путеви за одступање запрашише...
Не, умрети! Боље не родити се никад
Него тај жалобни, тужни, осуђенички пој
О лепојкама обрва црних. — Ох, још и сад
Војници певају! О Господе Боже, ти мој!
3. 7. 1916.
„Трен”
Банатски културни центар, 2022