Тајана Потерјахин (1987, Београд) одрасла је у селу Конарево код Краљева. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Ауторка је романа Мучитељ (Нови књижевни круг, 2012), Варошка легенда: Први снег (Чигоја штампа 2017, Дерета 2021) и Варошка легенда: Ђавољи тефтер, Дерета, 2021). Живи и ради у Новом Саду. Овом приликом преносимо део из њеног најновијег романа Неман, који представља трећи део Варошке легенде (Дерета, 2022).

НЕМАН

Каже се да мраз није јак ако пада снег, но та зима беше баш жестока, иако је сваког дана ромињала киша. Само је наставила од јесени, па се увукла у зидове и куће влага, са њом она студ што не штипа кожу, него се увлачи у кости, досадна, блатњава, сива. Жива болест. Кад зима окасни, не ваља, као ни грмљавина у недоба. Пасје време. Но опет је, у пејзажу отежалом од водурине, попут акварела по коме је лош мајстор одвише брљао, Чачак у великој долини змијолике Мораве под Јелицом, био леп. Али није ли свака стопа српске земље лепа, па и кад је блатњава, посебно оку човека који је се ужелео? Гроф Чедомиљ Мијатовић стигао је пред зграду окружног начелства баш кад се пљусак појачао. Мислио је да прошета мало кроз варош, али временске му прилике променише план.

Од сабајле су га чекали начелник, заменик му и председник општински. Знао је да ту делегацију неће моћи да избегне, иако је потегао чак из Београда, скративши своје кратко пропутовање, више из приватних него из државничких разлога. За Чачак је посета тако високе личности била велика ствар. Није хтео да им одузме такву атракцију а сем тога, разлог његовог доласка био је закључан баш у тој згради, па никакви тајни састанци нису могли да се организују мимо ње. У сваком случају, Пера Велимировић је добро рачунао. Можда би се оваква посета неког другог дипломате или књижевника могла сматрати неким значајним уступком и изузетком, али што се грофа Мијатовића тиче, било би веће чудо да се из такве догодовштине изузео. Ни вишечасовно клацкање на колима кроз каљугу и кишетину, густ распоред обавеза и ограничено време које има да проборави у Србији нису га навели да преиспита одлуку о овом путовању. Није му било до пустоловине. Пуко надраживање чула ради протурања времена одувек је сматрао идиотском занимацијом. Њега су заокупљала велика питања, и оно највеће. Није било града, села, цркве, куће, утрине, јаме у коју не би завирио да сазна више. Такав је човек.

У канцеларији начелника чекали су га Несторовић и прота Вићентије Поповић. Најистрајнији саучесник Максимов, у тој тихој завери чији је једини циљ био да се спасе живот једног невиног човека, у Чачку је био управо стари свештеник. Као носилац појаса, члан Великог духовног суда и Архијерејског сабора мало се више питао него чачански либерали који су покушавали исто што и краљевачки од како је Дамјан Узунски доспео у њихов притвор. И сам је Вићентије, за свога вакта, био либерал, али срећом ничу још понегде људи, премда ретко, којима странка не одузме очињи вид, образ и памет. Ту где он пресече мало ко би смео да наставља. Тако се учитељу посрећило да га узме у заштиту још један разборит и утицајан човек, који не калкулише шта би сам могао изгубити ако ће да сачува некоме главу. Но њега је гроф већ знао. Више га је интересовао срески начелник, апотекар који је одбио понуђено туторство и службу у Лондону.

Прота и Максим устадоше као да је ушао владика. Свагда је упечатак који је Чедомиљ Мијатовић остављао био вишезначан и дубок. Интелигентни раџунџија и пустињак, углађени дипломата и јуродивац, како би се могло бити начисто са човеком чије је лице тако савршено складно, држање краљевско, али нарав загонетна, покаткад мутна, колико и житије.

Руковаше се и с великим интересовањем загледаше један другоме лице. Максим је био сигуран да тако лепог мушкарца никада није срео. Искрсну му помисао да би можда Христос да није у младости распет, баш тако у позним годинама изгледао. Гроф је пробао да зачепрка испод лепоте, па се насмешио тако да из тог осмеха не може ништа да се прочита.

– Изгледа, Несторовићу, да су Ваша Србија и моја ипак једна те иста. – рекао је седајући, и даље осмехнут. Чак је и одевен био у маниру краља који скрива своје достојанство, али га покрети и интонација увелико одају.

Максим је разумео да га Чедомиљ прекорева, али није то прихватио са суревњивошћу. Не беше ни времена за неке велике приче. Гроф је хтео да види младића пре него што се код краља лично заложи за њега. Истина, утицај који је имао на Двору никад није био слабији, ни себе самог није успео да спасе нежељеног намештења али опет, постоје неке везе које су каткад јаче, некад тање, али се никад не кидају. Александар се не поузда у њега ни приближно колико му је веровао краљ Милан, али ипак зна да гроф не би никада издао династију. Зна да га је немогуће преварити, да не би молио за живот непријатеља државе и Обреновића. Баш зато, морао је лично да се увери у то да интервенише због човека који је заиста невин. И пре свега, који заиста може да говори с мртвима.

Киша је падала упорно, досадно, ситно, мртва јесен усред зиме. Дан потамнео као да се сунце угасило занавек, а нема ни облака који би га скривали, само бескрајна пустош бледог сивила. Чак је и ноћ наспрам таквог дана изгледала као тамна загонетка у којој ипак има некаквог живота. Ходник дуг колико је начелство, узан, само малени светларник на крају. Жандарм подиже петролејку, па гроф пође за њим. Ишчекати није могао да уђе у притвореникову собу. Момак откључа те га пропусти унутра. Гроф је затворио врата за собом.

У одаји је било видно, иако је повисоки прозор врло мали. То је стога што ни она цела није много већа. Не беше ни хладно ни топло, али је ваздух био сув и пријатан. Уз тај зид под пенџером сламена постеља, доле патос али дашчани, не земљани, и ништа више.

Младић је седео на кревету. Кад је посетилац ушао, није устао, али је на њега управио поглед. Чедомиљ је спустио лампу на патос и пришао опрезно, као кротитељ звери коју види први пут. Пружио му је руку и овоме се кратко узјогунише обрве, али је ипак прихватио. Тек тада је гроф сео покрај њега. Напео све живце, све умне и телесне силе да осети по чему је тај млади човек тако посебан па су се толики деранжирали ради њега, али зачудо, ништа му се не отвара, као да је сам у соби. Истина, то лице је необично, запањујуће бело, а очи, као стакло. Но то може и од дугог робијања да буде, ископнео је. И полудео, могло би бити такође, од како је сазнао да му је дом затрт. Ништа не проговара. Дланови су му мирни али заноктице крваве. Чарапе подеране.

– Јеси ти крив шта? – да не обиграва наоколо, није на двору па да се домишља и довија, упита гроф изнебуха. Није га изненадило што је тишина тако кратко потрајала, колико сам одговор, чист као суза.

– Јесам. – Дамјан не промени израз ни за јоту па се окрете Мијатовићу лицем како би га уверио да је добро чуо и разумео питање.

– Ја сам дошао, ако могу, да те спасем.

Овај одрече главом, чак се и насмеја. Као да га је кафом понудио кад му се не пије, ето тако је лако одбио помоћ. А о глави му се ради. Несрећни дечак, џабаише и живот кад је све друго изгубио. Е баш ту где извире та мртвачка равнодушност може бити и извор његове силе. На месту своје највеће патње човек је најближи ономе што воли. Богу и свему свету духовном. Јер највећи је доказ постојања душе повреда коју она живо осећа, као кад се посече прст, угрува тело.

– Шта ти мислиш, младићу – спустио му је длан на чворновато колено – кад умре човек, шта буде са његовом душом?

– Иде на суд. – Дамјан суче одговоре као из рукава. Рекло би се да такве мисли стално круже по тој лепој глави. Зна Мијатовић филозофе, писце, калуђере који не би умели тако самопоуздано да одговоре, или би опет, казали нешто прочитано, у шта сами не верују.

– И после?

– Која је чиста иде Богу.

– А која није?

Младић слеже раменима. То је била прва лаж. Знао је али не хтеде да рекне. Гроф је заћутао на кратко. Помисли и да одустане. Научио је да не дрмуса замандаљене капије. На силу се човек не отвара.

– Видео сам жену…у Лондону… која прича са душама.

Овај га искоса погледа, гроф се лецну.

– А чуо сам… – сад више и не види разлог да не упита, кад је већ толики пут превалио – тако су ми рекли, да са тобом мртви говоре. – неочекивано трапаво превалио је преко уста неуобличено питање и учини му се да је то исхитрено учинио зато што се младићево лице опет скаменило а зенице укочиле, као у човека који покушава да изгуби сопствени вид. Ипак, опази Чедомиљ да је прсте леве руке као канџе зарио у мршаву бутину.

– Је л’ то истина?

Дамјан одрече.

– Онда ми не требаш. – диже се гроф. Рачунао је, ако учитељ схвати да му од тога живот зависи, можда ипак призна. Или је све Велимировић измислио да би спасао свога пулена. Не би ни то било чудно. Овај истрајно ћути, као да се не ради о његовој глави.

– Добро, ја ћу размислити о своме науму да ти помогнем…Не верујем да си ишта крив, ал’ ниси ми много ни користан. – да појача утисак одустајања пође к’ вратима све се надајући да може у тих пар корака нешто да се промени, па да се не осећа као будала кад се врати за Београд. А ко ђавола тражи сигурно ће га наћи. Диже лампу па се, тешка срца и разочаран, ухвати за браву.

– Еј, грофе!

Гласно и некако звонко притвореник га позва као да су стари знанци. Окрете се Чеда обрадован попут детета.

– А за које теби треба да се играш с мртви? Онај да те најде?

Из црних подочњака очи су светлуцале као два драга камена и могао би се гроф заклети да је Дамјаново лице било лепо и светло као лице арханђела. Али његов смешак, таман и страшан, сатера му срце у пете. Пође унатраг као да бежи, па се некако отетура кроз врата. Не могаде ни да се прекрстио, кад их је целим телом за собом залупио, покрио је усне прстима и пар часака склопљених очију покушавао да се сети како почиње Оченаш. Верује гроф у свакаква чудеса, али мора бити да ово што је малочас видео – није видео.

Жандарм приђе те закључа сасвим мирном, па се вратише у канцеларију. Максим и Вићентије су се значајно погледали, Чедомиљ је претпоставио да изгледа исцрпљено и устрашено, премда се кроз ходник мало прибрао.

– Дечак је вероватно померио памећу, али није крив. – рече кратко, званично, као лекар кад саопштава ближњима у каквом је стању болесник. Још увек га гледају упитно, али није сматрао потребним да им ишта објашњава па чак ни да их грди што су му подвалили радикалско миљенче за некаквог, можеш мислити, спиритистичког медијума. Био је збуњен и требало му је времена да сабере утиске и процени шта је истина.

Максим му је на одласку пружио мали пакет:

– Узмите ово, грофе. То је покојница писала. Ту ћете, у њеним последњим рецима, пронаћи разлог да се за њега ипак заузмете. Ради њене љубави, господине грофе, спасите мученика.

Чедомиљ Мијатовић после краћег двоумљења прихвати свеску. Погледаће, иако је већ решио да се заложи за учитеља. У завери учествовао није, и то је што се тиче правде и закона једино битно. Преки суд је одавно своје пресудио, није добро ни пред народом да се без кривице човек држи даље на робији. Али би волео да пронађе у том споменару неки кључ којим би одгонетнуо, не младићево држање, њега је разумео, већ онај осмех, у сан му не долазио. Сем тога, ако краљ буде затезао чисто да би очевом пријатељу показао како више није у милости, даће свеску краљици. Драга је свагда била болећива на женско писмо.