Dragoslava Genčić: Kupila  sam šal crveni, da sam najlepša

            Norme folklorističkog akademizma bile su temeljno postavljane sve do početka šezdesetih godina prošlog veka. One su počele da popuštaju pred sve masovnijom pojavom novokomponovane narodne muzike, a onda se u tom univerzumu, koji je zasnovan na poziciji „radio pevača“ koji izvodi stare narodne, izvorne pesme, pojavljuju i napukline koje nastaju usled kombinovanja raznorodnih kulturoloških specifičnosti. One su, naravno, vidljive iz naknadne istorijske perspektive.

Rani primer tog kontaminiranja izvorne muzike je duet koji su činile Dragoslava Genčić i Ivanka Kuzmanović. Njih dve su 1967. godine snimile četiri kompozicije u pratnji orkestra Antuša Gabrića: „Najlepši su devojački dani“, „Jutros prođe komšinica“, „Kupi mi, mamo, jeleče“ i „Poranila devojka“. Gabrić je Bunjevac iz Subotice koji je izvodio starogradske pesme, klasičnu muziku, valcere, operske arije, francuske šansone, ruske i mađarske romanse, ali je svoje umeće sviranja na harmonici želeo da nadogradi šumadijskim melosom koji je savladavao učeći od Mije Krnjevca.

U pesmi „Najlepši su devojački dani“ prisutan je duh otpora prema tradicionalistički trasiranom položaju žene, što je u velikoj meri obeležilo čitavu karijeru Dragoslave Genčić (pevački doprinos Ivanke Stefanović u kasnijem periodu nije obiman.) Dakle, u pesmi „Najlepši su devojački dani“, njih dve poručuju da ne žele da se pridruže graji koju dižu drugarice, jaranice, jer se udaju, kad je njima dvema, i bez toga lepo (“Blago meni, kad sam tako mlada, bez tuge i jada“). Ovu pesmu 1982. godine otpevala je i Gordana Stojićević.

Snoviđajni motivi prisutni su u nizu pesama koje je otpevala Dragoslava Genčić. Začetak te linije evidentan je u pesmi „Jutros prođe komšinica“. Duet Genčić-Kuzmanović opisuje susret komšije i komšinice i njihovu ambivalentnu ljubavnu igru između sna i jave. „Ti si me probudila i u snu me ljubila/ pa požele da me pita da li sam/ Može biti istina./ Jaoj tebi moj komšija takav sanak baš ne prija/ jer to nije istina./ Inače nam ništa ne bi škodilo i da se dogodilo./ A možda će baš tako valjati, pa me nećeš sanjati.“

Na ovoj ploči svirao je i nekoliko pesama komponovao Danilo Živković, tvorac pesme „Jugoslavijo“ (poznatije kao „Od Vardara pa do Triglava“), koja je najpre dodatno oporezovana kada se prvi put pojavila, 1974. godine, a 1980. godine dočekana kao narodna himna koja je trebalo da sačuva SFRJ posle Titove smrti. Živković je, za harmonikaša koji bi oplemenio tu pesmu onako kako sam on to ume – odabrao Antuša Grabrića.

Dragoslava Genčić („Moje suze nek ti kažu“) i Ivanka Stefanović („Suze na rastanku“) dobile su svaka svoju stranu singla objavljenog 1971. godine, kao potvrdu učešća na Beogradskom saboru, čime je zaključena njihova saradnja. Sa Antušom Gabrićem, znatno kasnije, Dragoslava je snimila i klasičnu tamburašku pesmu „Mojim šorom prošao je dika“ (1979).

Trenutak prave afirmacije za Dragoslavu Genčić dogodio se već 1967. godine, kada je njen drug iz osnovne škole u Negotinu, Mikan Obradović, nagovorio da otpeva nekoliko pesama obeleženih vlaškim ritmovima, a prudružio im se i Božidar Janucić, virtuoz na violini koji nikad nije želeo da napusti svoje imanje i selo Veljkovo pored Negotina. Ovaj „trio“ napravio je nekoliko izuzetnih kompozicija u kojima su mogli da demonstriraju svoj talenat.

            Mikan Obradović je završio muzičku akademiju i svojim sistematskim bavljenjem narodnim kolima, frulom i vlaškom muzikom bio uljez među svojim kolegama. Dugogodišnjim radom na prikupljanju i snimanju narodne muzike obogatio je arhiv Radio Beograda.

            Diskretan zvuk frule Mikana Obradovića otvara tihu i nežnu “Uspavanku”, koja se nalazi na prvom samostalnom singlu Dragoslave Genčić. Kao da se kreće od tribalne duhovnosti oslonjene na prirodu – “Mirno spavaj sine moj/ meka ti je postelja./ Nebom sam te pokrila/ a vetrić te ljuljuška./ Kada oblak zaplovi, kiša nek te orosi.“

Znatno dugačije je intonirana „Ciganka“, brza pesma u kojoj su naglašeni fatalizam („Ja za ljubav dušu uzmem“) i vlaški ritam s poentom o Ciganki vrele krvi čiji je život divlja igra i koja nomadstvo i slobodu ceni više od svega. „Kada dlan svoj pružaš meni/ misliš sudbu da ti znam/ ja na ljubav mislim samo kome da je dam“.

Vlaški štimung je na toj ploči dodatno obogaćen instrumentalom „Kolo u četiri“ i numerom „Nadigravanje“, koja je, takođe, vlaško kolo. Pritom, u „Nadigravanju“ Dragoslava izdaje naredbe („hajd’“, „brže“ „još brže“) igračima u kolu koje se vremenom sve više ubrzava i stiže do raspojasanog finala.

U PGP-u su bili zadovoljni uspehom prvog samostalnog singla Dragoslave Genčić na kojem je do izražaja došlo bogatstvo njenog raskošnog alta i umeće dinamičkog nijansiranja. Projektovan je rezultat od deset hiljada prodatih primeraka, ali je ta ploča u rekordnom roku postigla srebrni tiraž (više od 50000 komada). Dobitnički tandem, Mikan i Dragoslava, 1969. godine je realizovao narednu ploču čija konceptualnost nije skrivana, jer je imala okvirni naziv “Pesme iz kafane”.

Bilo je, dakle, potrebno da prođu svega dve godine i da se Dragoslava od smerne devojke iz dueta pretvori u kafansku platinastu vamp ženu obnaženog stomaka. Ali, ta kafana je bila prilično stilizovana. Bliža kabareu zbog dominacije klavira u svim pesmama na toj ploči, a u tekstualnom pogledu reč je o neočekivanoj ekskluzivnosti.

Najpre, uputno je potražiti pravdu za Čiču. Ne za onog Čiču na kojeg ti misliš draga čitateljko i dragi čitaoče, već za Čiču umornog od života, na ivici degradacije, spremnog da u kafani potroši i poslednji dinar. Esma Redžepova, Mersa Miljković i Mica Ostojić, na primer, sirenski su dozivale Čiču i smeštale ga u kontekst u kojem od njega očekuju neku korist. Dragoslava u pesmi “Čoček za čiču” ima drugačiji pristup. Ona se postavlja kao objektivni posmatrač, vlasnik pogleda, pa samim tim i moći, ali i kao voditeljka kafanskog ceremonijala kroz koji prolazi čiča.

U prvoj trećini pesme izdaje “naredbu” da čiči daju vina, rakije i ženskadije. „Neka ljubi, neka pije, nek se čiča sad napije“, a ona će zato da mu igra čoček za velike pare. Druga strofa ima zapanjujući detalj. Čiči se daju svirka i piće (ženskadije više nema u ponudi) i planira – „neka trešti/ nek se pije/ neka čiča žuč popije“?! Ovako direktan, surovi, obračun sa nekim ko je profitabilni inventar svakog ugostiteljskog objekta, i to na ploči nazvanoj „Pesme iz kafane“, deluje zbunjujuće. Kao da je reč o osveti prema licemernom ustrojstvu sveta koji se krije iza patrijarhalnosti. Ili o nečemu potpuno mističnom, budući da je žuč (predstavljana u različitim bojama) u prošlosti bila uzročnik različitih bolesti i emotivne uzburkanosti. Završna strofa pesme „Čoček za čiču“ otrežnjujući je trenutak. Nema više pića i svirke, jer se čiča prepio i sve pare potrošio. Sve se okončava kafanskim žamorom punim odsečnih zvukova svirke na klaviru, glasovima i smehom.

Ovakav pristup zbivanjima koja se opisuju blizak je Bertoltu Brehtu i njegovom V-efektu, ili Verfremdungseffekt (efekat otuđenja/začuđenja). Cilj ove tehnike je da odvoji publiku od empatije i identifikacije sa likovima, podstičući je da kritički posmatra i analizira događaje na sceni umesto da ih emotivno proživljava.

Sama naznaka da na ploči “Pesme u kafani” postoji kopča sa Brehtovom praksom izdvaja ovaj projekat na poseban pijedestal. V-efekat primetan je i u pesmi “Bolan Alija”, u kojoj, takođe, dominira klavir. Nakon posmatranja raskalašnog čiče ovde je usledilo posmatranje lakomislenog Alije. Iako je reč o jasnoj asocijaciji na kabaretski način shvaćenu orijentalnu melodoiznost, koja prati priču o Aliji i njegovom zanemarivanju supruge Hajrije, poenta/savet se znatno razlikuje od vokabalura karakterističnog za tu vrstu pesama. „Promućkaj glavom sad ako si tome rad/ videćeš da si kriv za to./ Da si je čuvao/ da si je pazio/ ne bi ni bilo zlo.“

Takav je pristup i u sledećoj pesmi sa te ploče, “Uz vina dobru čašu“. Uprkos atmosferi „vinske pesme“ koja bi trebalo da dočara staru krčmu, poetske slike građene na neuobičajenoj leksici kada je reč o narodnoj pesmi, nude širok dijapazon lascivnih asocijacija: „U šumi ćute srne/ a ždrebac voli trk./ Uz srne lepe oči/ smeši se svaki brk.“ Poziv na ljubavnu igru (ako je to po sredi?) dalje se razrađuje u sledećim stihovima: „U ritu divlja patka/ uz trsku i lokvanj:/ Mlada je cura slatka/ vatren je stari panj.“

Velika popularnost za Dragoslavu Genčić stigla je sa pesmom „Pusti me majko“. Kao kompozitor uz nju je ponovo Mikan Obradović, a na violini Božidar Janucić. Na putujućem festivalu „Jesen 69“ Dragoslava je snimila zahtevnu pesmu „Pusti me majko“, sa rubatom na početku. Od majke se u toj pesmi, dakle, traži dozvola da najpre ubije nevernog dragog pa sebe. Po tome se Dragoslava priključuje liniji pesama o ubistvima zbog ljubavne strasti koje se prostiru od Džonija Keša do Nika Kejva.

U pesmi „Pusti me majko“, otac se pominje samo na početku („A bre tate“). I nema ga više. Majci se obraća deset puta, detaljno joj opisujući nedela dragog, ljubljenog, a pesmu završava time da je pusti da ga ubije ne navodeći više da će da digne ruku i na sebe.

Kontrapunkt ovako mračnoj temi je crno-beli spot koji je pratio pesmu „Pusti me majko“. U spotu, Dragoslava bezbrižno šeta kroz šumarak kao u nekakvoj bezazlenoj pastoralnoj vizuelnoj belešci.

Zaključne tačke saradnje Dragoslave Genčić i Mikana Obradovića su pesme „Voleću kad zaželim“ i „Pesma rastanka“, realizovane 1970. godine. Obe odišu fatalizmom utemeljenom u vlaškoj muzici. U pesmi „Voleću kad zaželim“, koju odlikuje frenetičan ritam, od dragog, kao želje njenog sna, očekuje da se pretvori u vihor i dođe u njenu postelju pre zore. Budući da se to ne događa njen odgovor je izuzetno prkosan – „ludujem i samujem, tužna, nesrećna“, „voleću i ljubiću koga hoću ja“, „nek mi život bezvezni dušu razori“ i „grešna ljubav neka mu grudi izgori“.

            Ništa manje nije uzbudljiva ni „Pesma rastanka“, koja je u prvom minutu izuzetno spora i depresivna. Čak se i eksplicitno naglašava – „pesmu rastanka, pevaću tiho, u suzama“. Posle reči „a moju dušu nek pesma rastoči“ sve dobija izuzetno ritmičko ubrzanje, s jasnim vlaškim pečatom: „Ako odeš, ja ću umreti./Maglom ću se sinjom učiniti.“ Kondezovana vodena para od koje je magla sačinjena i u koju ona može da se pretvori obeležena je sinjom, bojom koja podseća na mitološku prošlost. Praslovenski pridev *sin‘b označava zagasitu, hladnu boju u rasponu od modre preko olovnosive do crne. Takva su i osećanja koja dominiraju u „Pesmi rastanka“.

            Sa Mikanom Obradovićem, Dragoslava Genčić je još sarađivala prilikom snimanja špice za radio emisiju „Autobus u pola šest“. Kolo sa pevanjem: „Stara kola, novi drum, dumba, rumba, dumba, dum…“, postalo je mamac za generacije slušalaca radio programa, a imena ostalih pevača u toj špici (Lepa Lukić, Tozovac, Cune, Nedeljko Bilkić i Mira Vasiljević) bilo je znak kojoj klasi je Dragoslava tada pripala.

Početkom sedamdesetih godina, Dragoslava je bila jedna od najtraženijih pevačica novih temperamentnih narodnih pesama. Usledilo je pravo nadmetanje diskografskih kuća (PGP, Jugoton, Diskos, RTV Ljubljana, Jugodisk, Jugovideo, Vojvodinakoncert) za njen potpis i brojne ponude kompozitora (Danilo Živković, Radoslav Graić, Mija Krnjevac, Pera Tanasijević, Boris Bizetić, Miša Marković, Zahar, Žarko Petrović).

Fizički izgled je, takođe, išao u prilog Dragoslavinoj popularnosti. Crnokosa, strastvena i hipnotizirajućih plavih očiju. Kada je početkom sedamdesetih godina postala platinasta plavuša još više je do izražaja došao njen mladež iznad usne, čime je dobila auru holivudske filmske zvezde. Otuda nije slučajno što je njena ploča odštampana kao deo erotskog magazina „Čik“, u kojem je Matija Bećković (pod pseudonimom doktor Janez Paćuka) delio razne savete. Vrlo brzo „Čik“ je završio na partijskoj lomači u Kragujevcu kao ideološko zastranjenje. Kakogod, Dragoslava je bila zadovoljna svojom „Čik pločom“, jer je u broju u kojem je objavljen intervju sa njom na sledećoj stranici Borislav Pekić predstavljao svoj roman „Vreme čuda“.

Čak i na „Čik ploči“ došla je do izražaja subverzivnost Dragoslave Genčić u vidu pesme „Milorade, sine“. Za razliku od nežne „Uspavanke“, pune ljubavi prema malom detetu, u pesmi o Miloradu iskazuje se tuga zbog sina kojem se pamet pomerila („Drugovi ti već postali ljudi/ svako gleda šta mu zivot nudi/ svak’ bi nešto da od sebe stvori /a ti sine ostade najgori.“) U toj pesmi nema gorkosmešne intonacije, već istinske nesreće i razočaranja. „Milorade, sine, svaki dan si gori./ Milorade tugo na koga se stvori.”

Sedamdesetih i osamdesetih godina, Dragoslava je proširila repertoar. Snimala je brojne pesme na rumunskom jeziku, starogradske, romske, vojvođanske, šumadijske, namenske i moderne pesme. Ušla je i u produkcijski rizik objavljujući ploču za malog izdavača, RTV Kruševac.

Usledili su i LP albumi, koji su učestali tokom osamdesetih godina. Na albumu „Pošla Vlajna u kupine” (1982) ima nekoliko numera koje potvrđuju njenu visoku klasu. U pesmi „Kad zasvira kontrabas“, Dragoslava je svoj glas modulirala po uzoru na pevačice od pre Drugog svetskog rata, a u „Sto ljubavi, sto ljubavi“ kao da je reč o razglobljenoj pesmi u kojoj se mešaju vlaški melos i kantri muzika.

Vrhunac, „labudova pesma“ Dragoslave Genčić, dogodio se 1983. godine kada je prestižna izdavačka kuća „Jugoton“ objavio album – „Pevam, al znam još nešto“. Izuzetno produciran, sa kompozitorima, među kojima su i Mija Krnjevac i Danilo Živković, ona je mogla da sebi da na volju. Mada na tom albumu dominiraju klasične romske pesme, one su bogato orkestrirane, a Dragoslava se služi vokalizama, uzvicima („oh“, „ah“, „jao“), transformacijom svog glasa prilagođavajući se vremenu kojem pripada pesma koju peva. Posebna pikanterija je „odgovor“ na Tozovčevu pesmu „Ja sam ja, Jeremija“. U Tozovčevoj verziji njegova žena vračarica je – uz sito i karlicu – deo nabrajanja onoga što poseduje. Kod Dragoslave, ona se predstavlja kao odmetnuta žena, vračarica koja ima sito i karlicu. Stalno svetom putuje i ni za kim ne tuguje. Pa još dodaje: „Kad sam bila na vašaru kupila sam šal crveni./ Kada karte bacam da sam najlepša.“

Druga polovina osamdestih donela je nove pevačke zvezde narodne muzike. Dragoslava je pesmama „Vikend romani“, „Ljubav u hotelu“, „Moja kasna ljubavi“, pokušavala da bude u skladu sa vremenom i životnim dobom u kojem se tada nalazila, ali uspešni rezultati su izostajali.

Poslednji album, koji je snimila 1989. godine, nosio je naziv „Gaga“. Na toj ploči bas gitaru svirao je Željko Mitrović. Jedna epoha se gasila, a druga budila. Ali, tako je to u životu. Kada nečija zvezda pada, druga se uzdiže. Dragoslava Genčić počela je da tone u zaborav, a Željko Mitrović je stvorio veliku medijsku imperiju i posvetio se naučno-istraživačkom i humanitarnom radu.

            Dragoslava Genčić preminula je 2023. godine. Živela je 83 godine. Ovaj osvrt pokušaj je da se obnovi interesovanje za njen lik i delo i da se zapitamo kako to zaista nismo videli i čuli te ljude koji su stvarali popularnu kulturu koja, nažalost, nije postala deo institucionalne pažnje. U zaključku se često upotrebljavaju teške reči, pa kad mi se već može, nazvaću Dragoslavu Genčić najzanimljivijom pevačicom srpske narodne muzike.