Retko se događa da nemam u radu naručeni prevod neke knjige. Tad nekoliko dana blejim dokona pa me dohvate pundravci i onda dohvatim da prevodim nešto za svoju dušu. To kasnije obično niko neće da objavi. Desilo se to i s ovim prevodom, pre dvadesetak godina. Nudila ga na nekoliko strana ali… roman je dobar, ali beznačajan. Takva je i većina prevedenih romana koji se danas objavljuju, ali njih bar prati neka nagrada, ili dobra prodaja u zemlji u kojoj su nastali, pa i u svetu, ili popularnost autora koji je napisao i bolje stvari, te ipak budu objavljeni. Ovome u prilog nije išlo ništa.

P. Bourget, G. D’Houville, H. Duvernois, P. Benoit

LE ROMAN DES QUATRE

Paris, Librairie Plon, 1923.

          

  „Sve umetnosti teže reljefnosti da bi ostvarile skromni cilj koji je možda i vrhunski: uverljivost. Pokušajmo da i mi damo doprinos toj težnji tako što ćemo svako na svoj način osvetliti različite strane jedne teme.“ Ovo kaže jedan od četiri autora romana sa skromnim naslovom „Roman četvorice“.

            „Četvorica“ su francuski književnici s početka dvadesetog veka, neki od njih članovi Francuske akademije, svojevremeno veoma poznati, cenjeni i popularni. Danas, zaboravljeni. „Mali Larus“ daje oskudne podatke samo o dvojici. Ako je verovati predgovoru koji su sročili, roman je nastao u nekoj zabačenoj banji u kojoj su svi bili na lečenju, kao društvena igra kojom je trebalo prekratiti kišne dane. Polazište je istiniti događaj koji će jedan od pisaca ispričati ostalima; potom će svaki uzeti na sebe da zastupa jednog od učesnika drame, a da bi se izbegle stilske neusklađenosti, odlučeno je da roman dobije oblik prepiske: svaka ličnost, dakle, piše pisma ostalima, i kroz tu prepisku razvija se radnja; pošto su likovi, razumljivo, različiti, različiti su i stilovi kojima pišu, ali to ne kvari jedinstvenost dela. Kraj romana određen je trajanjem lečenja autora, a njegova dužina – zadatim brojem redova koje je svaki morao dnevno da napiše.

            Rezultat: roman koji vuče na melodramu, s burnim početkom, polaganim zapletom (čiji rasplet do samog kraja kopka čitaoca), rasut u prostoru, a opet sav okrenut unutra, prepun raskošnih, poetskih, gotovo čulnih opisa prirode, i razmišljanja koja nisu nimalo glupa. Ni dosadna. Čitalac je pomalo u ulozi voajera koji zaviruje u tuđu intimu, i takoreći učestvuje u radnji stavljajući se na stranu čas ove, čas one ličnosti.

            Sadržaj, ako je to uopšte važno: čuveni i bogati slikar uhvatio je svoju mladu ženu s ljubavnikom (koji mu se predstavljao kao prijatelj) i ubio ih. Smesta je četvorogodišnju ćerčicu poslao svojoj sestri i predao se vlastima. Šesnaest godina kasnije, devojčica je već devojka, setna ali i živahna, odrasla u tetkinoj kući u provincijskom gradiću, pored brata od tetke, daleko od oca, za kog ćemo doznati da je na suđenju oslobođen, i da živi u Italiji, bežeći od samoga sebe. Devojka ne zna za njegovu dramu, koja je zapravo i njena. Brat od tetke je inženjer i radi u Maroku, on je voli i veruje da će se devojka udati za njega i time biti doživotno zaštićena od strašne istine. U Parizu, pak, živi majčina porodica, koja je u ovom romanu zastupljena devojčinim bratom od ujaka, mladim dramskim piscem, vetrogonjom, srcolomcem. Njih dvoje će se sresti, i zavoleti. Ocu i očevoj porodici važno je da ona ne dozna ništa o porodičnoj tragediji, niti da ima bilo kakve veze s porodicom majke-preljubnice; mladom rođaku s majčine strane jasno je da se devojka guši u sredini u kojoj živi… Napetost raste, i prvo pitanje koje čitalac postavlja jeste da li će i kako devojka doznati istinu o svojim roditeljima. Kad se to razreši, na sredini romana, ostaje pitanje kako će devojka izići na kraj s bolom koji se odjednom sručio na nju, i kojoj će se strani privoleti. I kako će to primiti ostali…

            Nije nezanimljivo, a ni nešto posebno. Ali, posredi je jedan od onih dobrih romana u kojima je „šta“ manje važno od „kako“. A za „kako“ su se postarali autori: Pol Burže (Paul Bourget), Žerar D’Uvil (Gérard D’Houville), Anri Divernoa (Henri Duvernois) i Pjer Benoa (Pierre Benoit). – Pol Burže (1852-1935), romansijer i kritičar, član Akademije, snažno je uticao na shvatanja francuskih konzervativnih intelektualaca u razdoblju pre Prvog svetskog rata. Počeo kao pesnik, na njegove stihove muziku je komponovao Klod Debisi. Kasnije je, pod velikim uticajem Ipolita Tena, objavio niz zapaženih ogleda o izvorima modernog pesimizma u delima Stendala, Flobera, Bodlera, Tena, Renana. Svojevremeno u velikoj modi zbog toga što su bili smešteni u visoko društvo, njegovi rani romani su bili psihološke studije u naturalističkoj tradiciji. – Žerar D’Uvil je zapravo dama, pravim imenom Marija de Heredija, kći čuvenog pesnika Hoze Marije de Heredije. Bila je udata za Anrija Fransoa-Žozefa de Renjijea, jednog od vodećih francuskih pesnika prve decenije dvadesetog veka. Kad je i sama propevala, uzela je pomenuto umetničko ime. Enciklopedije ne navode godinu njenog rođenja i smrti, samo udaje: 1896. – Anri Divernoa (1875-1937), veoma popularan u svoje vreme, i plodan pisac. Pisao zabavna, ljupka dela u kojima je dao vedru, optimističku sliku građanskog sveta. – Pjer Benoa (1886-1962), konačno, romansijer i član Francuske akademije. U njegovim romanima uzbudljiv zaplet bio je prožet s mnogo egzotike.

            Ono što enciklopedije navode kao osnovne karakteristike dela pomenutih pisaca vrlo je uočljivo i u ovom njihovom zajedničkom poduhvatu i daje mu ono što su i želeli – uverljivost. Uverljivost tihe reke koja breg roni. Ne sme se zaboraviti (a evo, prvi put pominjem), da je roman izišao 1923. godine. Da je roman takvog sadržaja napisan danas, tekao bi brže, burnije, i bio pun rastrzanosti i neuroza. I verovatno pao u zaborav, kao što je i ovaj.

            Na kraju, jedna asocijacija. Kad je ova grupa očigledno konzervativnh pisaca pisala „Roman četvorice“, pokret Dada, tako suprotan onome što su oni zastupali, još je postojao. Pripadnici toga pokreta, međusobno različiti kao što su samo oni umeli da budu, ponekad su zajednički delovali i u tome ih je povezivao „cement prijateljstva“. Cement prijateljstva, uz tolerisanje razlika (ne samo tolerisanje, nego i podsticanje!) i spremnost za saradnju, dobre stvaraoce može navesti da zajedno stvore poneko dobro delo, delce makar. I „Roman četvorice“ to potvrđuje.

             Još jedna mala, privatna, ali prevodiocu važna napomena: u mojoj se kući knjiga o kojoj je reč zatekla kao jedan od omiljenih romana moje majke. Za života, s vremena na vreme me je nagovarala da ga pročitam. Nikad nisam sumnjala u njen književni ukus (a značajno je doprinela i oblikovanju moga), ali nikad nisam nalazila vremena. Našla sam ga kad nje više nema da joj kažem da je bila u pravu.