Откључавање Уликса Боривоја Герзића (Ренде, 2026) није књига о томе како читати Џојсов Уликс, већ о томе зашто га читати – и зашто га је, истовремено, готово немогуће читати. Полазећи од личног читалачког искуства које траје деценијама, аутор отворено признаје сопствени отпор према роману који важи за „библију модернизма“ и једно од кључних дела 20. века. Управо из тог отпора настаје овај есејистички покушај да се пронађе кључ за разумевање Џојсове поетике, без улепшавања и апологије.
Кључ се појављује у појму радикалног материјализма: у безусловној окренутости живота „овде и сада“, телесном, баналном и свакодневном. Уликс се показује као еп тела, а не духа; као роман у којем хероизам више не припада митским подвизима, већ обичном човеку и његовим дневним ритуалима. Пратећи један дан у животу Леополда Блума, Стивена Дедалуса и Моли Блум, Џојс гради мапу модерног света у којој су мисли, мириси, телесне функције, сексуалне фантазије, популарна култура, политика и уметност подједнако легитимни делови стварности.
Откључавање Уликса не заобилази ни снажне отпоре које је Џојс изазивао – од оптужби за „учено трабуњање“, „болесну реалност ума“ и „безобличну папазјанију“, до подсмеха и отворене нетрпељивости код писаца као што су Клекли, Ларкин, Селин, Х. Џ. Велс или Борхес. Насупрот њима стоје гласови Набокова, Елиота, Јунга, Бекета, Песое и других, који у Уликсу виде пресудан заокрет у историји књижевности. Герзић прати тај необични хор супротстављених мишљења не да би пресудио, већ да би показао зашто је Џојс остао немогућ за коначно читање и коначан суд.
Откључавање Уликса показује да Џојсов експеримент са језиком, формом и нарацијом није пука техничка виртуозност, већ последица дубоке уметничке намере: да се у једној књизи обухвати целина људског искуства, укључујући хаос, замор, вишак и неразумљивост. Уликс и Финеганово бдење овде се читају као дела која не траже потпуно разумевање нити читање од корица до корица, већ другачији однос према књижевности – онај који подразумева стрпљење, фрагментарност и свест о концепту. Откључавање Уликса је истовремено лични обрачун са једним „нечитљивим“ ремек-делом и прецизна одбрана његовог трајног, незаменљивог места у модерној уметности.
Упитан о чему је у Уликсу реч, Џојс је одговорио: „Када бих то открио, истог тренутка бих изгубио бесмртност. Оставио сам толико енигми и загонетки да ће се професори вековима расправљати о томе шта сам хтео да кажем.“ Борхеса ће ова изјава испровоцирати да 1985. изјави: „Дело није написано за читање, написано је за нешто много више, написано је да би аутор постао славан, да би био проучаван и ушао у историју књижевности.“ Надовезаће се на то Арнолд Бенет: „Џојс је читање романа претворио у служење казне.“ Мени је очигледно био неопходан кључ за Уликса – и нашао сам га, случајно, у речи „материјализам“, у смислу живот-сада-и-овде – да бих схватио Џојсову слику света, видљиву на свакој страници овог „романа-поплаве“ (Дубравка Угрешић). То је слика непресушног извора појавног живота. У Уликсу нема мистике, нема метафизике, на делу је елементарна књижевна физика (исцртана руком литерарног генија) – lasciate ogni speranza, idealisti che entrate! Џојс је првенствено географ појавног света.
Stella polare 