Nedavno završeno svetsko prvenstvo u fudbalu ponovo je pretvorilo planetu u jednu veliku tribinu. Milioni ljudi preko noći postali su selektori, sudije i eksperti za VAR. Društvene mreže su bile prepune analiza, „sigurnih prognoza“ i „presuda“ na sudijske greške.

Opšte je uverenje, i laika i fudbalskih eksperata, da je Španija postala zasluženi prvak sveta i da je „pravda pobedila“. Uostalom sport bi trebao da bude „poslednje mesto“ gde nepravda pobeđuje.

Gledajući utakmice, počelo je da me „muči“ jedno šire identitetsko pitanje koje nema mnogo veze sa formacijom 4–3–3 ili visokim presingom. Verovatno je ono nastalo zbog kolektivnog razočarenja što se Srbija nije plasirala na Mundijal i zašto u dugom kontinuitetu nemamo uspešnu fudbalsku reprezentaciju.

Međutim, moje pitanje je nešto šire od „problema srpskog fudbala“. Moje pitanje glasi: kako objasniti činjenicu da slovenske države, uprkos velikoj populaciji i snažnoj fudbalskoj tradiciji, nikada nisu osvojile svetsko prvenstvo u fudbalu?

Sloveni danas žive u trinaest država, a njihov ukupan broj procenjuje se na oko 300 miliona. To ovu zajednicu čini jednom od najvećih kulturnih i jezičkih celina u Evropi. I ne samo to, na Mundijal iz 2026. godine su se plasirale samo tri slovenske države koje nisu imale posebno zapažen rezultat.

Činjenice koje bude radoznalost

Za skoro jedan vek održavanja svetskih prvenstava u fudbalu više od dve stotine država pokušavale su da osvoje trofej. U tome je uspelo samo osam država. To su Brazil, Italija, Nemačka, Argentina, Urugvaj, Francuska, Engleska i Španija. Dakle, 23 svetske titule pripale su samo osmorici pobednika.

Nijedna slovenska, afrička i azijska država, niti reprezentacija arapskog sveta, nikada nije postala prvak. Slovenske zemlje osvojile su samo dve titule evropskog prvaka – SSSR 1960. i Čehoslovačka 1976. godine.

Ako bismo ostali samo na ovim činjenicama, možda bismo zaključili da je reč o slučajnosti. Međutim, skoro sto godina predstavlja isuviše dug period da bismo tako lako odmahnuli rukom. Činjenica da za gotovo jedan vek svetskih prvenstava nijedna slovenska država nije postala prvak sveta predstavlja zanimljivu društvenu i kulturološku zagonetku.

Prvi kontraargument

Odmah se javlja pitanje koje ruši svaku površnu hipotezu. Ako Sloveni nisu „pobednička kultura“, kako objasniti njihovu čestu dominaciju u košarci, vaterpolu, odbojci ili rukometu? Bivša Jugoslavija i nekadašnji Sovjetski Savez pripadali su samom vrhu ovih sportova. Srbija i Hrvatska decenijama su među najboljima u vaterpolu. Dakle, problem očigledno nije u sposobnosti slovenskih društava da stvaraju vrhunske kolektivne sportove. Zašto je onda upravo fudbal drugačiji?

Fudbal nije samo sport

Možda zato što fudbal nije „samo sport“. Košarka može biti proizvod vrhunskog trenera. Vaterpolo je proizvod dobre škole. Ipak, fudbal je nešto mnogo više. On je kultura. On je identitet. On je tržište. On je medij. On je politika. On je simbol države. On je emocija. Upravo zato mi se čini da odgovor na moje početno pitanje ne treba tražiti u fizičkim sposobnostima, pa čak ni u psihološkim karakteristikama pojedinaca. Treba ga tražiti u društvu.

Šta bi rekao Veber, a šta bi se zapitao Burdije?

Da je ovo pitanje postavio Maks Veber, verovatno ne bi pitao za dribling ili taktiku. Pitao bi kakve institucije jedno društvo stvara? Veber je smatrao da moderna društva napreduju zahvaljujući racionalnim institucijama, pravilima i organizaciji. Ako tu ideju prenesemo na fudbal, postavlja se pitanje: Da li pobedničke fudbalske nacije decenijama uspevaju zato što su izgradile snažnije institucije koje proizvode kontinuitet uspeha.

Pjer Burdije bi verovatno postavio sasvim drugačije pitanje. Za njega je sport posebno društveno polje, sa sopstvenim pravilima, hijerarhijama i raspodelom moći. On bi možda pitao: Ko raspolaže ekonomskim kapitalom? Ko kontroliše simbolički kapital? Ko određuje pravila igre? Ko ima pravo da predstavlja naciju? Iz te perspektive fudbal više nije samo takmičenje. On postaje borba za moć.

Koja pitanja su važna za Elijasa, a koja za Gramšija?

Norbert Elijas nije slučajno proučavao sport. Za njega je sport bio ogledalo civilizacijskih procesa. Možda bi upravo on postavio pitanje koje je meni najzanimljivije. Zašto gotovo čitav jedan vek svetskim fudbalom dominiraju isti kulturno-civilizacijski krugovi? Da li je moguće da fudbal, više nego bilo koji drugi sport, čuva duboke istorijske obrasce razvoja društava?

Antonio Gramši je uveo pojam hegemonije. Moć nije samo prisila. Moć je i sposobnost da se određeni poredak doživi kao „normalan“. Možda se i u fudbalu može postaviti slično pitanje. Šta se događa kada jedan klub ili jedan model postane toliko dominantan da njegova prevlast počne da se doživljava kao prirodno stanje? Da li tada slabi konkurencija? Da li se menja motivacija drugih? Da li društvo postaje manje otvoreno za novu sportsku elitu? To više nije pitanje jednog kluba. To postaje pitanje funkcionisanja sistema.

I šta bi poručio Putnam?

Robert Putnam bi možda sveo čitavu priču na jednu reč: poverenje. Njegova istraživanja pokazivala su da društva sa visokim međusobnim poverenjem i snažnim institucijama lakše ostvaruju kolektivne ciljeve. Možda i u fudbalu postoji sličan mehanizam. Ljudi lakše prihvataju poraz kada veruju da su pravila igre jednaka za sve. Kada poverenje nestane, raste frustracija. Tada utakmica više nije samo utakmica. Postavlja se pitanje da li dugoročni sportski uspesi zavise i od sposobnosti društva da gradi poverenje, jake institucije i kulturu saradnje?

Dva istorijski uspešna modela

Ako sve ovo povežemo, čini se da su se tokom XX veka razvila dva dominantna uspešna modela. Prvi je romanski. Brazil, Argentina, Italija, Portugal i Španija razvili su fudbalsku kulturu u kojoj se veličaju kreativnost, improvizacija i individualni genije. Drugi je germanski. Nemačka, Holandija i delom Engleska razvili su model zasnovan na disciplini, organizaciji i institucionalnom kontinuitetu.

A gde su Sloveni? Možda između ta dva sveta. Čehoslovačka je igrala dva finala svetskog prvenstva (1934. i 1962.). Hrvatska je igrala finale 2018. godine i osvojila treće mesto 1998. i 2022. Jugoslavija (dva polufinala 1930. i 1962.), Poljska i SSSR imali su generacije koje su mogle da pobede svakoga. Ali završni korak nikada nije načinjen. Iz nekog razloga,  neuspešni da gotovo čitav jedan vek osvoje ono najvažnije, čak i kada su bili blizu. Pobeda je uvek „izmicala iz ruku“. A onda „nesreća“, sudijska greška, „zavera“ ili propust „naših nespremih“ postaju tipična opravdanja za neuspeh. I tako jedan vek…Zašto? Ovde počinju hipoteze.

Institucije

Prva hipoteza odnosi se na istorijski razvoj institucija. većina slovenskih društava veliki deo XX veka provela je u sasvim drugačijim političkim i ekonomskim okolnostima od Zapadne Evrope. Posle pada komunizma usledila je tranzicija koja je, u različitim državama, donela nove izazove – od slabljenja institucija do snažnog upliva politike, ekonomskih interesa i različitih centara moći u sport. U tom smislu, možda pitanje nije samo koliko jedna zemlja ima talenta , već kakve institucije ume da izgradi oko tog talenta.

Politička kultura

Druga hipoteza odnosi se na političku kulturu. Fudbal nije izolovan od društva. On odražava način na koji društvo razume konkurenciju, autoritet, poverenje i legitimnost. Ljudi lakše prihvataju poraz kada veruju da su pravila igre jednaka za sve. Kada poverenje u pravičnost opadne, raste frustracija, polarizacija i osećaj da utakmica – bilo sportska ili politička – nije potpuno otvorena. Možda upravo zato fudbal u mnogim društvima postaje mnogo više od igre.

 

Simbolička moć

Treća hipoteza odnosi se na simboličku moć. Veliki klubovi u mnogim državama nisu samo sportske organizacije. Oni postaju nosioci identiteta, političke simbolike i društvenog prestiža. Ponekad se oko njih koncentrišu finansijski, medijski i politički resursi.  To otvara pitanje kakve posledice po razvoj celokupnog fudbalskog sistema može imati prevelika koncentracija simboličke ili institucionalne moći? Da li dugoročna dominacija jednog centra ili fudbalskog kluba jača čitav sistem ili ga dugoročno čini manje konkurentnim i duboko tenzionim? To pitanje nije važno samo za fudbal. Ono je bitno kao društveno i političko pitanje.

Imperijalne sile

Četvrta hipoteza nudi zanimljivu istorijsku podudarnost. Pet od osam država koje su osvajale svetsko prvenstvo u fudbalu pripadale su zemljama koje su u različitim istorijskim periodima bile velike kolonijalne i imperijalne sile (Italija, Nemačka, Francuska, Engleska i Španija). Da li ta činjenica ima veze sa razvojem njihovih institucija, međunarodnim uticajem ili sportskom kulturom? Ili je reč samo o istorijskoj koincidenciji? Ove države su vekovima dominirale u međunarodnoj ekonomskoj konkurenciji. One i danas i ulažu najviše novca u fudbal (tzv. lige petice u Evropi).

Da li je kolonijalizam razvio i kulturu nadmoći i psihološkog osećanja dominacije nad slabijim sa kojim i fudbaleri iz ovih zemalja ulaze u duele? Da li se tako stvara samouverenost u sadejstvu sa kvalitetom igrača i timske organizacije? Nedavno je trener našeg kluba nakon pobede u međunarodnoj utakmici, gde očit kvalitet na strani srspkog tima nije dovoljno bio iskazan na terenu, izjavio da su se njegovi fudabaleri na početku utakmice „malo uplašili!? Strah je kočnica svakog uspeha.

Bekstvo iz bede: fenomen Brazila

Peta hipoteza je brazilska magija fudbala. Dok se evropski fudbal rađao na univerzitetima, u fabrikama i radničkim četvrtima, brazilski je „odrastao“ na pesku i favelama. Ako je Evropa fudbal organizovala, Brazil ga je sanjao. Možda u Brazilu fudbal nikada nije bio samo igra, već način života. U Brazilu lopta često nije bila „igračka bogatih“. Zato je fudbal tamo postao više od sporta – postao je nada. Brazil predstavlja možda najveći paradoks svetskog fudbala. Društvo dubokih socijalnih nejednakosti i siromaštva stvorilo je najuspešniju fudbalsku naciju u istoriji. Kao da je upravo tamo lopta postala ono što je u mnogim drugim društvima bila škola – najvažniji put ka izlazu iz siromaštva.

Da li se neuspesi Brazila na dva poslednja prvenstva sveta mogu razumeti i kao posledica evropeizacije brazilskog fudbala jer i trener i najveći broj igrača karijere imaju u evrospkom fudbalu?

Kontraargument koji menja perspektivu

Naravno, nijedna od ovih hipoteza sama po sebi nije dovoljna. Istorija poznaje izuzetke. Urugvaj nije velika sila po broju stanovnika, ali jeste po fudbalskoj tradiciji. Holandija nikada nije bila svetski prvak, a stvorila je jednu od najuticajnijih fudbalskih filozofija u istoriji. Hrvatska je, sa manje od četiri miliona stanovnika, dva puta u poslednjih nekoliko svetskih prvenstava stigla među tri najbolje reprezentacije sveta. To pokazuje da nijedna teorija ne može biti jednostavna. Upravo ti izuzeci potvrđuju da odgovor nije u biologiji, niti u „mentalitetu naroda“. Odgovor je mnogo složeniji.

Za kraj: priča o nama

Na kraju, možda početno „slovensko pitanje“ nije ni najvažnije. Mnogo zanimljivije pitanje glasi zašto je upravo fudbal jedini kolektivni sport u kojem se kulturno-istorijske razlike među društvima održavaju gotovo čitav jedan vek? Odgovor treba tražiti u onome što fudbal čini drugačijim od svih drugih sportova.

Možda je najveća zabluda u tome što mislimo da gledamo fudbal. U stvari fudbal je skoro jedan vek naš društveni odraz. Na njegovim terenima ne nadmeću se samo igrači. Nadmeću se kulture, institucije, istorijska iskustva, politički sistemi i predstave o pravdi.

Zato svako svetsko prvenstvo nije samo priča o tome ko je dao najlepši gol.

Ono je priča o kolektivitetima, identitetima i emocijama.

Priča o nama.