Жанар Кусаинова (1971) је савремена руска прозна и драмска списатељица, филмска и телевизијска сценаристкиња казахстанског порекла. Завршила је Факултет за новинарство Казахстанског државног универзитета и Државни универзитет за филм и телевизију у Санкт Петербургу на одсеку за сценаристику. Редитељка је и сценаристкиња десетак документарних и играних филмова, као и телевизијских серија. Написала је више од десет драма која се играју у позориштима у Русији и Казахстану. За прозну књигу „Мој тата пуши само Беломор“ освојила  је Гран при на Сверуском књижевном конкурсу „Рукопис године“. Драма Жанар Кусаинове „Мама Пенелопа и син њен козлоноги Пан“ (Мама Пенелопа и сын её козлоногий Пан, 2015) на српском језику је, у преводу Владимира Коларића, први пут објављена у „Руском алманаху“ (23, 2018), а премијерно је изведена је у оквиру Драмског програма Радио Београда 30. децембра 2017. године, у режији Јелене Марковић.

Лица:

ПЕНЕЛОПА – 35-36 година. Удала се са 15 (тако је било у та времена). Неплодна. Сања о материнству.

ОДИСЕЈ – Велики ратник. Навикао је да граби. За њега је од свега најважнији закон силе.

ЕУРИКЛЕЈА – стара робиња, одгајила је Пенелопу.

ХОР – три човека, речитатив, канон, можда и а капела, како је то било уобичајено у та времена.

ПАН – дечачић (10-11 година), беспризорник, сироче, али невероватно талентован музичар, самоук, бескућник.

ПЕРИБЕЈА – Пенелопина мајка, најада.

ИКАР – Пенелопин отац.

ДЕЧАЦИ – Панови другови, беспризорници и сирочићи као и он. Бескућници.

ЗВУК КОРАКА (младожење) – они тек што су се вратили из рата, унесрећени, тужни људи, без куће и породице. Тугу прикривају смехом и весељем.

ГЛАСНИК

ЖЕНЕ (1, 2, 3, 4, 5)

РАТНИЦИ

СЛИКА ПРВА. ПЕНЕЛОПА СРЕЋЕ ПАНА.

ХОР

Дом цара Одисеја, угодног великим боговима вечно сијајућег Олимпа. Узноси молитве мудра Пенелопа са олтара благодатне Хестије, заштитнице кућног огњишта и смртничких породица. Узноси молитве царица, Хестији дарује милосрдној црвене јабуке, јагњеће срце и пурпурно цвеће.

ПЕНЕЛОПА

Помози, велика Хестијо, заслужила сам твоју помоћ и твоје милосрђе… Увек сам била верна жена, покорна ћерка, послушна сестра, онако како си и учила нас – жене. Како захтевају од нас наши мушкарци – очеви, браћа, мужеви, синови. Хестијо! Молим ти се, учини да ми се мој муж Одисеј врати… Већ двадесет година није са мном. Хестијо велика! Жив ли је или мртав мој Одисеј?! Пошаљи ми макар и најмању вест.

Прошло је двадесет година како ме је оженио. Ухватио ме је за руку, и као што домаћин у кућу уноси врећу с брашном, тако ме је унео у своју ложницу, као плен. Такав је обичај код нас, слободних грађана.

Било ми је петнаест година, и ја сам ти, о велика Хестијо – како је то обичај – принела на жртву јечам и своје играчке. Као знак да се моје детињство завршило.

Моја мајка, нимфа Перибеја, молила је мог мужа да останемо у Спарти. Али Одисеј је одбио. Моја остарела мајка дуго је ишла за нашим кочијама. Наговарала је мог мужа да останемо. Али ја сам лично спустила застор, као знак да сам покорна вољи свог мужа. Слушала сам је, како горко плаче на путу. Сама… на сред пута… моја мама… а ја сам одлазила у мени непознат град.

О, велика Хестијо! Нисам могла да останем са њом… Једном су видовњаци прорекли мом оцу да сам ја она која ће сашити његов посмртни покров. И тада ме је отац гурнуо са литице у море. Како се само бојао смрти! Како је силно желео да живи!

А ја сам пала, летела сам врло брзо, у магновењу, и осећала како ми ветар хлади лице. Или ме је то смрт целивала, између неба и земље?

Како је дуго трајао мој лет!

А моја мајка, бесмртна најада Перибеја, ме је дозивала.

ПЕРИБЕЈА

Кћери моја! Не бој се морских дубина и стена, скривених међу таласима! Ти си моја ћерка, ти си напола – вода. Вода води! Вода ће увек наћи свој пут међу стенама, вода ће увек наставити да живи, чврста као лед или лагана као пара. Она ће увек наставити да живи! Не бој се, Пенелопо.

ИКАР

Пенелопа! Кћери моја! Шта сам то урадио?! Опрости!

ПЕНЕЛОПА

А ја сам наставила да падам. Са литице ме је гурнуо рођени отац. Нисам вриштала од ужаса, како не бих плашила маму. Чувала сам је чак и у том тренутку. Мамине уплашене очи, пуне очајања и туге, њено пребледело лице. Помирила сам се са својом неизбежном смрћу.

И одједном…

(Чује се звук крила. Шуштање. Крици патака.)

ПЕНЕЛОПА

Не знам откуда су се појавиле те птице, али подухватиле су ме својим крилима и спасиле. Од тада су почели да ме називају Пенелопом. Пенелопа – патка, која спасава оне што падају у море.

ПЕРИБЕЈА

Ти си вода! Вода не може да погине. Она може да јури по земљи, лебди по небу као облак, да постане лед. Она испуњава све. Али не може да нестане. Ти си вода! И ти не можеш да погинеш!

ПЕНЕЛОПА

Наша кочија удаљавала се од Спарте. Одисеј ме је држао за лакат, као господар роба. Сама сам спустила застор. Нисам могла да останем у Спарти после тога кад је мој отац покушао да ме убије.

Почео је мој живот у Одисејевом дому. Чекао је да му родим сина. А за шта би друго и служиле жене? Само за то да рађају синове, да чувају имање, док је муж у рату или док тргује, или се проводи по крчмама.

Дању и ноћу сам бдела над његовим домом. Драгоцености и вино, свила и злато, све је било скривено од туђих очију. Подруми су били чисти и увек пуни вина. У очекивању Одисеја.

О, велика Хестијо, ја сам испунила све своје обавезе према мужу, осим што му нисам родила сина. Неплодна сам, о, велика Хестијо! Каква срамота!

Када је кретао у рат, ја сам се заплакала, и обрадовала сам се томе, јер је мој муж био тако груб у постељи. Сећаш се, имала сам модрице…. ево овде… свиђало му се да ми буде болно… Али после тога, љубио ме је у руке, рамена, као да је молио за опроштај, обарајући очи као кривац. Никада се нисмо погледали у очи после тога.

Када је спавао са мном, сваки пут, трудила сам се да замислим како то нисам ја, како не постојим и како то није моје тело, оно које сада мучи.

Мој муж је ратник. Шта сам друго могла да очекујем од њега? Он није умео другачије. Вероватно и када би хтео, не би умео. Ја сам магловито наслућивала да то може бити другачије, не тако… али моје слутње… (пауза, тражи оговарајуће речи) никада нисам имала другог мушкарца.

Са Одисејем сам проживела свега годину дана.

Те године, наставила сам да падам са литице… између живота и смрти. Трудила сам се да не осећам и не мислим о томе шта ми се догађа.

ПЕРИБЕЈА

Не бој се, кћери моја! Ти си моја ћерка, ти си напола вода! Вода води! Нећеш погинути када с литице паднеш у море!

ПЕНЕЛОПА

Никада ме није звао по имену. Није га се ни сећао. Као да се бојао да ме ослови. Једном је ушао у женски део куће: ја сам шила убрус, и он ме је пажљиво посматрао и чак се, изгледа, осмехнуо, мада нисам сигурна у то, можда ми се само учинило. Збунила сам се и претварала да сам обузета послом.

Одисеј је покушао да разговара са мном, промрмљао је неке речи, а затим је, као изнервиран нечим, нагло изашао. Погледала сам за њим, када је прелазио праг женског дела куће – његова рамена била су погрбљена под теретом преживљеног…

Пробала сам да разговарам са њим, али у мојој домовини, у Спарти, није обичај да жене слободно разговарају са мушкарцима. И ја сам ћутала.

А сада, када је мој муж у рату… када је отишао да се суочи са непријатељима, свакодневно на рубу смрти… Зар моје ноћи не припадају само мени?!

Било ми је тешко да останем без њега, зар ја сама могу да заштитим себе и своје робове? Како да преживим сама без мушкарца?

И свеједно сам волела свог мужа, на свој начин, али волела сам га. И свих тих двадесет година, колико га није било, ја сам и даље падала са литице. Жив ли је? Мртав?

Осећала сам како хладне, опаке, горке искре пламте у мојом венама, у сваком делићу мог тела, у мојој души. Дрхтала сам, тресла се од неке непознате радости. Плашила сам се, а нисам знала да је то Слобода.

И одједном сам почела да се будим пре свих, заједно са зором, кад из таме израња розопрста Еос. Преузела сам све послове на себе, и од тада све време радим, Хестијо! Водим домаћинство, управљам робовима. И свеједно сам срећна, слободна сам.

Мој муж Одисеј, господар мог живота, нестао је на двадесет година!

Ја нисам ни удовица ни жена, Хестијо! Врати га кући! Молим те! Не могу више да будем између неба и земље. Помози ми! Молим те!

Двадесет дугих година није са мном. Заборавила сам му и лице и глас. Исувише смо мало били заједно да бих га запамтила.

Завидим женама чији су се мужеви из рата вратили мртви. Оне макар могу да отплачу своје мужеве. Те жене су нашле одговор на своје питање. Проћи ће време жалости, и оне ће се поново удати, довести судбину у ред. А ја… (пауза) двадесет година ишчекивања, и гласине о томе како су га наводно виђали са другима…

Нимфама и богињама…. Царицама…. Сиренама…

Сплетке…

Понижена сам пред свима. Ни жена ни удовица.

Мајка мог мужа, царица Антиклеја окончала је са собом, више није могла да чека свог сина. Двадесет година је исувише. Ја сам, као и она, спремна да умрем – да би се избавила од овог бола – али не могу да престанем да чекам Одисеја.

Отац мог мужа, цар Лаерт, напустио је град и отишао у планине, да постане пустињак, дане проводећи у молитвама великим боговима Олимпа. Ја бих такође хтела да одбацим све и одем високо у планине, али не могу… (пауза) неко мора да остане у граду, да чува дом и чека Одисеја. И ја сам остала. Очајна сам, једва се држим, али свеједно чекам. Ја увек чекам. Из Спарте сам, и тако сам васпитана.

ПЕРИБЕЈА

Пенелопа, кћери! Запамти, ти си вода! Ти нећеш погинути, бићеш заувек жива. Хладна као лед или врела као пара.

ПЕНЕЛОПА (пауза)

А затим су дошли они, читава војска. Моје такозване младожење. Дрски, необуздани, грамзиви, окрутни мушкарци. Вучјим, грабежљивим очима гледали су на кућу и имање мог мужа. Делили су стоку, клали моје јагањце. Оне које сам ја гајила, хранила их најсочнијом травом.

Сву своју неупотребљену материнску пажњу и нежност давала сам тим малишанима. У мом дому није се клала стока, још од кад је отишао Одисеј. Било ми је жао животиња.

Ти грамзиви мушкарци почели су да кољу моју нежну јагњад. Палили су ватре у дворишту моје куће. Дрвеће, израсло у годинама ишчекивања Одисеја, исечено је за потпалу. Дуге године труда.

Гледала сам у очи својих младожења. Усамљене очи, напаћене, које нису упознале љубав и памте само рат и погибао, ране и страдања, глад. Очи људи који су изгубили сваку наду у узајамну љубав и топлину. Видела сам преране боре око очију, прерано оседеле косе.

Осећала сам како су тужне и хладне, горке ноћи мојих младожења. Колико жуде да стекну дом, породицу, децу. Видела сам њихове старе ране, ожиљке. Видела сам њихове бесане ноћи, када не можеш да заспиш ако не осећаш хладни мач поред себе. Хладни мач – једини друг. Моје срце се скупљало од горчине. Колико много туге се крије иза њиховог пијаног весеља. И како да побегнем од свега тога?

(чују се звуци веселе китаре, весели пијани топот корака. Одједном се зачује звук аулоса, који као да почиње да се надмеће с китаром, аулос свира тужну мелодију, пуну наде и љубави, разуздана китара се утишава. Нежношћу и снагом испуњена музика аулоса побеђује.)

ПЕНЕЛОПА

Ко је то?

ЕУРИКЛЕЈА

То је Пан. Тако зову једно сироче без дома; он храмље, па су га у граду прозвали козлоногим. Прехрањује се крађом, прошњом на улицама и свирањем аулоса на свадбама и поменима. У очи тог дечака се заувек уселила туга. Његова музика има невероватну власт над људима. Кад засвира нешто весело, сви почињу да играју. Кад засвира нешто тужно, сви плачу.

ПЕНЕЛОПА

Гледај, Еуриклеја! Младожење су прекинуле са својим лажним, пијаним весељем; осамили су се и замислили о нечем свом, о свом животу. Бол, горчина, туга због узалуд проживљеног живота. Оно што сам видела у њиховим очима. А сада, мелодија се променила, Панов аулос подарио им је наду, сан, маштање…. као да ће се у будућности свакако догодити нешто чаробно, нешто срећно и право. Снови ће се остварити, а искрена љубав ће долепршати до тебе као нежна птица.

Сви који слушају музику козлоногог Пана осећају… као да им се… крв… претворила у чаробно, кипуће, кључало вино… које од њих тражи да пале ватре, боре се с непријатељима, љубе са вољеним женама, да побегну некуда, далеко…

И да никада неће умрети. И да не желе да тај дан и тај опојан осећај икада престану. Осећаш ли то, Еуриклејо, моја стара робињо?

ЕУРИКЛЕЈА

Није се он на добро појавио у нашем дому. Пан, козлоного сироче, бескућник!

ПЕНЕЛОПА

Свирај, аулосу! Ори се! Да, ти си сам тај аулос, на ком свирају на сахранама и свадбама, на прославама и кад скупљају погинуле и рањене са попришта.

(чује се аулос, неизрециво нежан и потресан, у његовом звуку је и трепет и љубав према животу, и очајање)

ПЕНЕЛОПА

Пан свира! Поносно гледају његове очи, усредређене и тужне. Као да се моли. И знам о чему размишља. Његова одважна музика усталасала је цео наш град. Сви су излазили на улицу, вртели главама, тражили ко то свира? Да то Хермес није сишао до нас?

Људи играју на улицама, пију вино, празнећи врчеве. Подижу главе ка небу, смеју се, гледају на птице што пролећу, гатају на основу њиховог лета и сећају се свих својих неостварених снова.

У њиховим срцима се рађа нада. У будућности се неће догодити ништа тужно. Само срећа и радост.

(Звук корака, смех, весеље, игра, пресипа се вино. Крик птица у лету.)

Продорни, разуздани, горки звуци лете над земљом. У тој страственој музици је све – и милосрђе, саосећање, тајна, смех под вешалима, смех кроз сузе. Као да је ми је неко завирио у душу и сазнао све моје тајне и боли, све моје радости. То плаши, то узнемирава, тера те да сиђеш с ума!

Да ли је то Хермес, шаљивџија и истинозборац, међу нама, у лику човека!

Музика! Музика! Музика!

Нестварна! Храбра! Звонка! Болна и разјарена!

Још не могу да дођем себи! Потресена сам овом музиком. (пауза) Еуриклеја! Где си, моја верна робињо?

ЕУРИКЛЕЈА

Овде сам. Шта је по вољи великој царици?

ПЕНЕЛОПА

Дај том дечкићу, бескућном музичару, хлеба са сиром, и пун врч млека.

ЕУРИКЛЕЈА (гунђа)

О, велики богови Олимпа! Кога ми то хранимо и због чега? Наравно, госпођо Пенелопа, биће како сте рекли. Хеј ти, дечаче! Дођи овамо! Не бој се! Нико неће да те туче! Додуше, ти и имаш због чега да се бојиш, на телу немаш више ни једног читавог места; на теби се није искаљивао само онај ког је мрзело.

ПАН

То за мене није ништа! Ја сам храбар и одважан! Ничега се не бојим!

ЕУРИКЛЕЈА (смеје се)

Ех, ти! Још један велики ратник, благо мени! Ајде, узми, једи! Велика царица Итаке, прелепа Пенелопа, ти је послала милостињу.

ПЕНЕЛОПА

Пан, мили мој Пан, није одмах прихватио мој поклон. Погледом уплашене зверчице гледао је робињу и мене. А затим је брзо зграбио поклон и почео халапљиво да једе и пије. Видела сам ожиљке на његовим крупним раменима. Срце ми се скупља од горчине! О, света Хестијо! (пауза) Еуриклеја! Нареди да се Пану да нова одећа! И сандале!

ЕУРИКЛЕЈА

Сандале? Одећа? Где да нађем то за овог дечака? Код нас нема деце, велика Пенелопо. У кући никада није било ничега за децу.

ПЕНЕЛОПА

Иди на пијацу и купи. За Пана.

ПАН (неодлучно, уплашено)

Хвала, моја добра госпођо.

СЛИКА ДРУГА. ПАНОВА ИЗМИШЉОТИНА

ДОВОДИ ДО ТРАГЕДИЈЕ

ПЕНЕЛОПА

Следећег дана Пан је поново дошао, покуцао на моја врата, и опет почео да свира. Његова музика ме је поново узбуркала, то је било као божанско откровење. (пауза) Еуриклеја, донеси воће, млека и хлеба са маслинама. Дај све то Пану.

ЕУРИКЛЕЈА

Ај, милостива госпођо, да сам на вашем месту не бих хранила тог пацовчића. Али, како желите.

ПЕНЕЛОПА

Хестијо, поново сам седела поред прозора и гледала Пана како гладно једе, како опијен од ситости облизује своје прљаве прсте. Задовољно се осмехује. Шашаво, напуштено дете. А ја сам могла да му будем мајка. Дечак има десет године, и ако размислим, да… ја сам у годинама његове мајке… И трећег дана је дошао, али сада са својим друговима. Сјатили су се око наше куће, као врапци или пацови. О нечем су се дошаптавали, гледајући ме, смејући се, и због нечег чежњиво уздисали.

(Шапат дечака, смех, кикотање.)

ДЕЧАЦИ (шапатом)

Стварно, Пане? Да нас не лажеш? Велика царица Пенелопа ти је дала хлеба и млека? Дошла је њена робиња са милостињом? Шта ти умишљаш, козлоноги! Боље да останемо овде, ако робови не изађу да нас туку зато што стојимо овде под прозором… одавде је лакше побећи! (пауза) Шта кажеш? Она је твоја… шта… (пауза) она је твоја мама? Лажеш! (пауза и узбуђени дечачки гласови) Гледајте! Стварно нам износе хлеб и млеко! И сир и маслине! У праву си… ти си стварно њен син… Па да! Када би и мени било тако! И мени! Када би и мене нашла мама!

ЕУРИКЛЕЈА

На, једите! Дарежљива је госпођа Пенелопа. Захвалите јој, пацови бескорисни.

ПЕНЕЛОПА

Пан поносно гледа у мене и нешто весело шапуће својим друговима, а они ме са дивљењем гледају. И онда је почео да свира. У његовој музици нема оне страсти и бола, као раније, већ само спокој и срећа.

(чује се аулос, мелодија испуњена спокојем и срећом)

ХОР

Гласине се шире улицама Итаке, чији је цар Одисеј, раван боговима, муж разумне Пенелопе, кћери старца Икара.

ЖЕНА 1

Причају да је дечак бескућник, козлоноги Пан, онај који свира на аулосу – ванбрачни Пенелопин син. И они, заиста, личе.

ЖЕНА 2

Чула сам да је Пенелопа преварила свога мужа са свим тим младожењама!

ЖЕНА 3

Може се то разумети, самоћа, а још тако дуготрајна – читавих двадесет година, то никоме не би било лако. Она је уосталом само слаба жена… а око ње толико лепих младих лица…

ЖЕНА 4

Нисам зачуђена што је Пенелопа родила ванбрачног сина! Али, без обзира на све, то је тако подло! Она је преварила мужа док је крварио на бојном пољу. Био је између живота и смрти!

ЖЕНА 5

Неопходно је подсетити Пенелопу на наше обичаје! Она је чак из Спарте, странкиња! Код нас, у Итаки, жени која је преварила мужа следи смртна казна.

ЖЕНА 1

Без обзира на све, каква нискост! Носила је ванбрачног сина… али требало је да се побрине за њега! Јадник је одрастао на улици, у беди, понижењу, глади. Плашим се и да помислим шта је све преживео тај несрећни дечак. Шта ју је спречавало да сина да својим слугама да га одгаје, тако би бар био близу ње…

ЖЕНА 2

Опростите, а можда ми грешимо, можда се ради о неспоразуму?

ЖЕНА 3

Све је јасно! Они тако личе. Пенелопа и Пан! Имају лице као пресликано! Поред тога, несумњиво је да је Пенелопа више пута нахранила Пана, поклонила му одећу и сандале. Откуд то одједном? Не, све ћу то да испричам мом мужу судији.

ЖЕНА 5

И нека буде кажњена, ако је преварила мужа! Смртна казна за неверницу! Смртна казна!

ПЕНЕЛОПА

Уплашила сам се када сам чула за те сплетке. Моја робиња Еуриклеја, а она је вешта, продорна, умешна, отишла је на пијацу, ходала цео дан, ишла од једног човека до другог, распитивала се, ослушкивала, пратила од куда долазе те сплетке. И нит је довела до Пана.

ЕУРИКЛЕЈА (злурадо)

А знате ли ви, милостива госпођо Пенелопа, шта тај Пан брбља унаоколо? И људи га са задовољством слушају! А ми смо га хранили! Прихватили смо га! Пуне врчеве млека је испио, стрвина! А ја сам говорила! Сплетке си већ сигурно стигле и до оца Одисеја, до судија нашег града. Да ли сте уопште свесни шта вам прети, госпођо Пенелопа? Ако будете имали среће, осудиће вас да испијете кукуту. У најгорем случају, летећете са литице! Госпођо Пенелопа… Шта вам је? Побледели сте…

ПЕНЕЛОПА

Јеси ли при себи, Еуриклеја?! Шта то причаш? Као да је срце престало да ми куца. Мислим да неко, ко је способан да тако свира, извлачи из празнине тако моћне мелодије, не може да чини зло. Хоћу да изађем на улицу, пронађем Пана и поразговарам са њим.

ЕУРИКЛЕЈА

Госпођо Пенелопа, ја само говорим оно што знам. Оно што сви знају. Пан прича свашта о вама. Наредите, и послаћу роба са најоштријим ножем. Да убије дечкића.

ПЕНЕЛОПА (изненадним вриском)

Не дирајте мог дечака!!!

ЕУРИКЛЕЈА

Ви га браните, као да је он стварно ваш син… Кад не бих знала истину, и ја бих помислила…

ПЕНЕЛОПА

Не знам шта да радим…

СЛИКА ТРЕЋА. ПАН И ПЕНЕЛОПА ПОСТАЈУ СИН И МАЈКА

ХОР

Радујте се, људи! Дошао је дан Велике Деметре! Слободни грађани слободног града, обуците најлепше што имате, изађите из домова, молите се и доносите дарове у храм Деметре, богиње, која нам свима дарује изобиље. Молите се за своје домове, за своје породице и цео наш град, за наш народ.

ЕУРИКЛЕЈА

Госпођо Пенелопа, припремила сам вам најлепшу одећу! То је једини дан у години када слободне жене могу да изађу из куће. Све грађанке нашег града хвалиће се једна другој својом одећом. Верујте, у овој хаљини ћете изгледати достојно царице!

ПЕНЕЛОПА

Хвала. (пауза) На крају, изашла сам из куће. Заједно са женама нашег града ишла сам улицама према Деметрином храму. Обично смо за време тих шетњи размењивале шале, сви су весели у тај једини дан у години, дан када можемо да одахнемо од кућних послова.

ЖЕНА 1

О, драга госпођо Пенелопа, има ли вести од вашег драгог мужа, Одисеја?

ПЕНЕЛОПА

Не, нажалост.

ЖЕНА 2

Некад мушкарци, док су на путу, срећу разне девојке и жене. И догађа се, да се пређашња љубав гаси, а нова рађа… Никада нећемо постати млађе, и није необично да нечија младост затоми сећање на претходну љубав.

ПЕНЕЛОПА

Све је то воља богова, владара светог Олимпа.

ЖЕНА 3

Можемо разумети мушкарца који не жуди да се врати неплодној жени. Мушкарци је увек потребан продужетак рода. Срамота га је да буде са неплодном женом.

ПЕНЕЛОПА

Не престајем да се молим за дете. Када ми се врати муж… надам се, богови ће и мени подарити малишана.

ЖЕНА 4

А због чека чекати мужа, кад је около толико младожења? Можда богови и раније подаре дете? Или су већ подарили?

ЖЕНА 5

И није необично! Да ја имам толико богатство, мој дом би био крцат младожењама.

ЖЕНА 1

А што се они толико гурају? Као скакавци су. Ако тако наставе, ускоро неће остати ништа од тог богатства.

ПЕНЕЛОПА (молитвеним шапатом)

Деметра – заштитница земљорадника, волшебника, која храни и порађа све живо, и прима у себе умрле. Деметра – Еринија „Осветница“, Деметра – Таермасија „Ватрена“, Хтонија „Земна“, „Подземна“. И кћер твоја – Персефона – царица подземног царства мртвих, Персефона која прима све. Дајте ми снаге! Дајте ми снаге! Дајте ми снаге да не заплачем, да не закукам од бола и понижења. (пауза) Еуриклеја! Хајде да иступимо из гомиле, побегнемо, да крадом одемо до руба града, где живе одбачени, нишчи, дно нашег друштва. Тамо ћемо пронаћи Пана.

(Звук брзих Пенелопиних корака. Аулос одзвања над светом.)

ЕУРИКЛЕЈА

Добро, како хоћете, добра госпођо. А нисте ни свесни шта би могло да вам се догоди…

ПЕНЕЛОПА

Панова музика, његов аулос трепери у мојој души. Не плашим се ни пљачкаша, ни да ће ме препознати. Ничега се не бојим, и то први пут у свом животу. Напротив, сама могућност да будем откривена узбуђује ме и узбуркава, и осећам хладне трнце кроз кичму. Нешто ме вуће ка том одбаченом дечаку. (пауза) Хестијо! Богињо, заштитнице кућног огњишта! Еуриклеја и ја смо побегли из те празничне процесије! Неколико сати смо лутали по мрачним улицама и на крају успели да нађемо Пана. Седео је на обали мора, сам… у рукама му је био аулос. Пан је свирао нешто сањалачко, чаробно, и чинило се да је срећан.

(звук аулоса – музика фантатије и среће, лака и светла, каква само може бити)

ПЕНЕЛОПА

Пане! Не знам ни шта да кажем. Дођи да те загрлим. Мали мој, јеси ли гладан? Понела сам воћа. Узми колико хоћеш, једи, драги мој, добри мој Пане, мали мој Пане… наивни, простодушни враголан, мој драги син. Баш си се наизмишљао.

ПАН

Не љутиш се на мене?

ПЕНЕЛОПА

Како бих могла на тебе да се љутим? И сама сам поверовала у твоје маштарије.

ХОР

Пенелопа је загрлила дечака Пана, пољубила га, како мајке љубе децу пред спавање. Пољубила је дечака Пана добродушна Пенелопа. Љубила је дете које никада није имала, грлила његово ружно, ожиљцима унакажено тело. Пенелопа га је назвала сином, а себе његовом мајком.

ПЕНЕЛОПА

Загрлила сам га, сироче, бескућника, осећала мирис његове косе, топлину његовог дечијег тела. Први пут у животу сам осетила да имам срце. Била сам уморна и срећна, као жена која се тек породила, и кад јој дете које је тек напустило утробу лежи на стомаку. Новорођено дете које још нема ни имена.

Погледала сам своје руке, своје тело, као да га први пут видим. Као да сам се управо пробудила из дугог и тешког сна. Љубав. Материнска љубав, коју сам и ја коначно упознала. Збогом усамљености, горке сузе, скривена зависти према мајкама које тепају свом детету пред спавање!

ПАН (прекида је, сањалачки)

Чујеш ли? Ту чудесну музику?! То Хермес горе, високо на небу, свира на свом чудесном аулосу. И ја имам аулос! Хермес сад сигурно заводи нимфу на реци. Видим како на сунцу сијају његове златне сандале. Видиш ли и ти? Видиш ли?

ПЕНЕЛОПА

Ти кријеш модрице под својом прљавом одећом. Ко те је тукао? Шта се десило? (пауза у очекивању одговора) Зашто не одговараш?

ПАН
За време олује волим да изађем на обалу мора и гледам како се нимфе играју таласима и како страшни Посејдон баца воду на стене.

ПЕНЕЛОПА

Пане! Не измишљај више ништа о мени. Не треба лагати и измишљати…. можда ти не знаш, али могу да нас казне због тога…

ПАН

Обећавам. Дајем часну реч, ја сам прави мушкарац. Као и мој отац, и ја сам ратник!

ПЕНЕЛОПА

Време ми је да кренем, мали мој Пане.

ПАН

Поћи ћу с тобом. Испратићу те до куће, пратићу те као нечујна сенка. Како нико не би могао да ти науди. Када стигнеш кући, нестаћу у тами, да ти не нашкодим.

ПЕНЕЛОПА

Пане! Ускоро ћемо се видети! (пауза) Хестијо! Велика Хестијо! Ту ноћ нисам ни ока склопила. Мислила сам о томе како сам постала мајка. И шта ће бити са мојим посинком? И шта треба урадити? Како да га доведем кући после гласина како сам наводно преварила свог мужа, и да је Пан мој ванбрачни син?! Како да не мислим о томе да нам прети смртна казна. Ујутру је дошао гласник од судија-ефора.

ГЛАСНИК

Велика госпођо Пенелопа, жено богоравног цара Одисеја, судије-ефори… (искашљава се)

ПЕНЕЛОПА

Еуриклеја, дајте гласнику врч пун топлог вина. То је добар лек за кашаљ. Кад се човек прехлади јавља се кијавица. А са секретом из носа истиче и  човеков мозак. Што је човек у животу имао више прехлада, то му је остало мање мозга. Не журите, попијте вруће вино, лечите се.

ГЛАСНИК

Ви сте много добри, госпођо Пенелопа. И тако, судије-ефори су ме послали да вам кажем…

ПЕНЕЛОПА

Знам већ, рећи ћу сама. Мене опружују да сам преварила мужа, и прети ми смртна казна… (пауза) Ко зна, да ли стварно постоји нешто после смрти? Сви ти подземни светови, реке, све то чему нас од детињства уче? Или… ко то зна, можда су све то измишљотине? Ко зна? Шта је смрт? Шта је човек? Биће без перја и с глатким ногама… (пауза) Тужна је ваша служба… сигурно је тешко доносити лоше вести…

ЕУРИКЛЕЈА (уплашено)

Госпођо Пенелопа! Госпођо Пенелопа!

ГЛАСНИК (кашље)

А зашто? У нашој служби се свашта догађа. Има и много тога смешног. Ево, на пример, недавно су казнили старог Теагена. Госпођо Пенелопа, ви се вероватно и не сећате, то је познати атлета, за живота је постигао толико победа да га је немогуће надмашити. (кашље) И тако, са њим се све време такмичио Павлос, и увек је губио. После Теагенове смрти Павлос је сваку ноћ долазио код његове статуе и тукао је бичем, светио се за своје поразе. И једне ноћи статуа је пала на завидљивца. И шта мислите? Удавила га је насмрт. Статуи су судили и осудили је на утапање у мору. И утопили су је. После те казне, рибари су се жалили како се улов смањио, а бродови почели да тону. Па су молили да се статуа врати. Да би све било као раније. А то што је Павлос умро, шта ћемо… сам је крив, ако судимо по савести. Не излази ноћу и не млати около. Ја можда нисам херој, ни неко значајан, али шта с тим? Да ли сам у праву?

ПЕНЕЛОПА

У праву сте. Не излази ноћу… Да, баш тако. (пауза) Колико још имам времена?

ГЛАСНИК

Још један дан… А онда суд, госпођо Пенелопа.

ПЕНЕЛОПА

Један дан. Па шта да се ради… наредићу својим робовима да вас испрате.

МУШКИ ГЛАСОВИ

Коме? Робовима? Већ сутра ће те казнити… само пробај…

(звук преврнутог стола, развијеног посуђа)

ПЕНЕЛОПА

Узалуд поломише толико посуђе. (пауза) Како се све брзо мења на овом свету.

ЖЕНСКИ ГЛАСОВИ

Један дан ће брзо да прође. У ускоро те неће бити међу живима!

ГЛАСНИК

Знате, госпођо Пенелопа, рекох вам да у нашој служби,,, има много тога забавног (ушмркава се и кашље).

ПЕНЕЛОПА

Захваљујем, дозволите да вас испратим…

ГЛАСНИК

Хвала. Да тако.. Недавно је један научник измислио… (излазећи)

ПЕНЕЛОПА

Да слушам вас, наставите… (излази)

СЛИКА ЧЕТВРТА. ПАНУ СЕ БЛИЖИ КРАЈ.

ХОР

Поново и поново се моли Хестији несрећна Пенелопа. Поново сузе лије разумна кћи старца Икара, жена богоравног Одисеја. Ни за шта крива, плаши се казне. Моли се Хестији, тражи помоћ.

ПЕНЕЛОПА

Хестијо! Велика Хестијо! Остало ми је само да чекам да по мене дођу војници, гласници суда. Тако сам много плакала да ми се чини да су у мојим очима уместо суза кристали, оштре крхотине стакла. Очи крваре, али не осећам бол, ништа више не осећам.

Мој дом, у ком сам провела толике године, Хестијо! Хестијо, богињо кућног огњишта! Како си могла то да дозволиш? Зар сам штедела на даровима? Зар се нисам бринула о твом олтару? Хестијо!

Мене су, као у младости, поново гурнули са литице. И опет падам, са ветром у лице, неподношљивим ветром! Ја сам вода, а вода никада не гине. Али доле су стене! Оштре стене! Ја сам вода. Моја мајка је увек говорила да нећу погинути јер са напола кћер воде.

(лупање на врата)

Хестијо! Зар су то већ дошли по мене? Ко је тамо? Видим дечаке – беспризорнике који су већ долазили заједно с Паном. Као накострешени врапци су се сабили у групу, и гледају ме, са гневом и тугом. Затим се један одвојио и пришао ми, и узмениреним гласом ми саопштио…

ДЕЧАЦИ

Пан је преузео кривицу на себе. Признао је да вас је оклеветао. И сада су га војници одвели судијама, и бацили га у тамницу.

ПЕНЕЛОПА

Хвала вам, драги моји! Идите, учинићу све да спасем Пана! Еуриклеја! Донеси ми одећу робиње, и помози да се преобучем. Ах, милосрдна Хестијо! Ко је измислио тај сурови закон да у нашем слободном граду из куће слободно могу да излазе само робиње? Слободне жене, становнице града обавезне су да седе кући. Хестијо! Поћи ћу са Еуриклејом, тамо где су заточили Пана.

ЕУРИКЛЕЈА

Пенелопо, зашто ризикујеш, благоразумна кћери цара Икара? Због кога? Таквих дечака сирочића је пун свет, обиђи Итаку и скупићеш их целу војску, ако не и више! Теби прети суд и смртна казна, треба да бринеш о себи…

ХОР

Искрадају се у полумраку Пенелопа и њена ровиња Еуриклеја. Иду крадом, све до тамнице, где последње дане проводе они који чекају казну. Тамо у мраку, у влаги, међу хладним каменим зидовима Пенелопа је пронашла козлоногог Пана. Једва је задржала горке сузе…

ПЕНЕЛОПА

Пане, мили мој Пане, уредила сам твоје бекство! Ти не треба да умреш. Не брине ме моја част и живот. Хоћу да ти живиш.

ПАН

Ех, кад бих ја заиста био твој син, велика царице Пенелопо…

ПЕНЕЛОПА

Ти и јеси мој син… Ја никада нисам имала децу. Али ти, тебе бих тако радо… Тако ме лукаво гледаш, осмехујеш ми се својим најблиставијим осмехом.

ПАН

Мама! Дошла си! Ти си моја мама! А сада иди. Не треба да ме спасаваш. Сутра ће доћи по мене… поштено ћу рећи да сам те оклеватао. Они…

ПЕНЕЛОПА (с ужасом)

Не!

ПАН

Хоћу да пострадам за тебе, за твоју част, хоћу да умрем да бих те заштитио, као мој отац!

ПЕНЕЛОПА

Није било никаквог оца! Ти си све измислио!

ПАН

Било је! Потребан ми је отац! И његова смрт ми је потребна. Потребно ми је да и сам умрем таквом смрћу! И тада ће мој проклети живот добити смисао.

ПЕНЕЛОПА

Пане! Како ћу без тебе?

ПАН (дечије, наивно)

Не знам.

ПЕНЕЛОПА

Хајде да побегнемо, сакрићемо се у планинама, Бићемо мајка и син. Ти ћеш свирати на аулосу. Ја ћу ти пећи хлеб с маслинама…

ПАН

Да побегнемо? И тада ће твоја част заувек бити упрљана? Не! Они ће нас свеједно пронаћи и казнити. Куда год да пођеш, свуда је море. Наше острво је тако мало… куда да одемо…

ПЕНЕЛОПА

Свеједно ми је шта ће други мислити о мени. Хоћу да будем с тобом, хоћу да будем твоја мајка…

ПАН

Опрости ми. (пауза) Одлази!

ПЕНЕЛОПА

Не.

ПАН (гласно)

Одмах! Војници, овамо!

ЕУРИКЛЕЈА

Пане! Престани!

ПАН (наставља да виче)

Овамо! Овамо!

ЕУРИКЛЕЈА

Госпођо Пенелопа! Морамо да идемо!

ПЕНЕЛОПА

Сине! Зашто?

ЕУРИКЛЕЈА

Идемо.

ПЕН

Мама! Збогом!

ПЕНЕЛОПА

Хестијо! Велика богињо! Ти што штитиш домове и породице! Отишла сам. Уплашила сам се, повела сам и Еуриклеју. Никада више нисам видела Пана. Мог Пана.

СЛИКА ПЕТА. ОДИСЕЈЕВ ПОВРАТАК. ПАНОВА СМРТ.

ПЕНЕЛОПА

Данас се вратио Одисеј. У наш дом је ушао уморан, измучен старац. Нисам га одмах препознала. Преда мном није стајао онај младић, који ме је пре двадесет година узео за жену. Уопште не. Него непознат старац, са седом танком косом. На телу су му били видљиви ожиљци. Трагови тешких битака.

Убио је моје младожење. Покривала сам рукама уши, како не бих слушала предсмртне крике. Ваздух у нашој кући је замирисао на крв. И то у кући у којој се нису клале ни животиње.

ОДИСЕЈ

Наређујем  да се повешају Пенелопине робиње. Дванаест робиња. Не знам им имена, али ви, моји робови, пронађите их сами… Оне су се добровољно проводиле са младожењама моје жене Пенелопе. Лакомисленост тих робиња узрок је сплетки које су се прошириле по нашем царству. На смрт!

ПЕНЕЛОПА

Робиње… Дванаест робиња. Не памтим им имена. Не памтим њихове гласове, никада нису разговарале са мном, њихови језици су били одсечени још за живота, како би се заштитиле домаће тајне. Нису вриштале када су их убијали. Ћутећи су гледале у мене. У њиховим погледима није било молби за помиловање, страха или туге. Биле су хладне, као да су већ умрле.

А затим сам остала сама са Одисејем. Желео ме је. Свлачили смо се као непознати људи. Одвикли смо се једно од другог. Наша тела су одбијала да се препознају. Његове руке, као руке слепог човека дотицале су моје груди, моја рамена и заустављале се, као да их је издавала снага.

ОДИСЕЈ

Негде у даљини су вриштала деца, играла су се рата. Смејала се се, јурила једно друго са дрвеним мачевима. Рат је цар свега, од некога ствара цара, од некога бога, некога роба, а од некога земљу. Дечаци не знају да ће у рату погинути обојица – један због тога што је изгубио рат, а други – због тога што га је добио.

ПЕНЕЛОПА

Ништа се није догодило између мене и Одисеја. Као да смо занемели, замрли, као деца, уплашено гледајући једно друго, као утваре на живе или живи на утваре. Гледао је у мене, али видео неку другу. Сећала сам се прича о девојци Наусикаји, лакој као перо, веселој и бодрој, љупкој као слепо штене. Проничући у туђу младост, ти тренутак и сам постајеш млађи.

А нас двоје… шта да ти кажем, Хестијо? Двадесет година чекања остариле су моју душу… У мом срцу је одјекнула туга.

ОДИСЕЈ

Да ли си то ти? Пенелопа? Шта је остало од оне жене, коју сам оставио? Да ли си то ти? Пришао бих ти, али… ја те не познајем. Твој мирис ми је напознат. Променила си се.

ПЕНЕЛОПА
Хтела сам да му одговорим да… сам ја већ слушала о томе како се се сретао са другим женама… али… нисам хтела да га питам о томе. Било ми је свеједно… хтела сам да га питам да ослободи мог Пана. Али знала сам да… ћутала сам…

ОДИСЕЈ

Вративши се кући, често сам се ноћу будио сав мокар од ужаса, у зноју. Сањао сам рат, бесконачне битке, смрт другова, њихову крв. Вриштао сам у сну. Мач је увек морао да буде поред мене. Ноћу, када бих се будио, увек сам најпре проверавао да ли ми је ту мач!

ПЕНЕЛОПА
А ја нисам знала како да утешим ту бол.

ОДИСЕЈ

Журим да те обрадујем, мудра Пенелопо! Та козлонога наказа, која те је клеветала, управо је признала своју кривицу. У зору ће бити кажњен. Твоја част је од сада чиста. Зашто се не радујеш, моја Пенелопо? Удаљаваш се од мене, побледела си… Куда ћеш? Зашто ми не одговараш? Шта је с тобом, жено моја Пенелопо?!

ХОР

Истрчала је из куће несрећна Пенелопа. Срце јој се кида. Неутешно плаче.

ПЕНЕЛОПА

Пане! Мили Пане! Зашто? Сине мој, зашто све ово? Како сам те се зажелела, мили мој Пане, и твога оца, ког си измислио… Мушкарац, који ми је подарио љубав и материнство, страдао за мене, даровит, снажан. С њим никад није било тешко, никад се нисам бојала.

Хестијо, велика заштитнице кућног огњишта, молим ти се… услиши ме, Хестијо-мајко! Остала сам сама под сињим небом.

ХОР

Тај дан је дошао. Данас ће бити кажњен клеветник, дечак бескућник, сироче, козлонога наказа, хроми Пан! Становници слободне Итаке, чујте, злочинац ће бити кажњен.

ПЕНЕЛОПА

Они убијају мог Пана! Они убијају мог Пана! Они! Данас.

Немам никог осим њега. Станите! Ја, Пенелопа! Ја признајем кривицу! Преварила сам мужа! Мог Одисеја! Не дирајте ми сина! Да се нисте усудили! Ја сам његова мајка! Не убијајте дечачића!

ХОР

Узалуд је вриштала царица! Овај пут је нису чули само робови. Одисеј ју је затворио у најмрачнију собу. Претио јој је да ће платити смрћу…

ПЕНЕЛОПА (шапат на граници лудила)

Он ми је вреднији од свих – од мога мужа, оца, вреднији од мене саме и мог живота. Мој драги Пан умире за мене. За моју част. Бацили су га са литице. Као онда мене. Знам како је то – падати без наде… гледати како су оштре стене све ближе и ближе… Не бој се, Пане! Ти си мој син, ја сам кћер најаде, ја сам напола вода. И ти су вода! Јер си ти мој рођени син. Вода никад неће погинути, чврста као лед или лагана као пара… Вода ће увек наћи свој пут међу стенама.

ЕУРИКЛЕЈА

Госпођо Пенелопа, када су се војници уверили да се ваш син разбио о стене, узели су амфору, из које су управо попили вино, и почели да лове његову душу. Тако им је било наређено, да ухвате Панову душу, затворе је у амфори у којој добри грађани обично чувају вино и маслиново уље.

Да ухвате Панову душу, како би она, слободна и махнита, заувек остала закључана. Да више не смућује умове поштених грађана.

Војници су махали амфором над остацима убијеног Пана, али нису успели да ухвате његову душу.

ПЕНЕЛОПА

Нису испели, Хестијо, чујеш ли?! Нису успели!

ЕУРИКЛЕЈА

Догодило се то у зору, када је из таме изашла розопрста Еос. Прво су војници почели да припремају бика. То је бронзана статуа, шупља изнутра, у облику бика, и у њу убацују човека, а испод подлажу ватру. У бикову њушку причвршћене су трубе, како би крици умирућег звучаки као музика. Војници су смејући се говорили да је то најбоља смрт за музичара. Али најстарији од њих је рекао да је боље да бик остане чист, штета је због овога прљати такав проналазак…

Тада су војници решили да одведу Пана до литице и баце га у море.

ПЕНЕЛОПА

Мој отац је онда исто тако наредио да ме баце са литице, али пернате душе. патке… својим крилима су ме подухватиле и подигле…

ЕУРИКЛЕЈА

Тамо где су казнили Пана није било птица… Нисам видела ни једне… Када су војници спроводили Пана, он је на аулосу свирао заносну песму. Један од њих му је отео аулос и поломио га. Тада је Пан почео да пева исту ту песму. Војници су му одсекли језик. Пан се готово угушио од бола. А кад је крв престала да тече, почео да глуми козлића на пољу, као што то раде глумци-мими. И тако је играо да сам могла да осетим мирис траве која расте на том пољу, где се игра козлић. Војници су заћутали. Нису могли да зауставе Пана – младог глумца. Смејали су се… Он је играо, сав крвав. Очи су му бљештале неким безумним огњем, као да је одлучио да се провесели пред смрт… Помислила сам да су судије-ефори били у праву, да се у том дечкићу заиста налази нека демонска сила.

ПЕНЕЛОПА

Ти људи су данас казнили Пана. Нисам успела да се поздравим са њим.

Хестијо! Велика Мајко! Проклета да си! Верно и праведно сам служила свом мужу Одисеју, за ког нисам била ништа више од прашине. Чувала сам његов дом, обрађивала његову земљу. Годинама сам приносила жртве на твој олтар, молила ти се.

И шта сам добила заузврат? (пауза) Казнили су ми сина…

А то је све због твог олтара, твог проклетог кућног огњишта. Да он не би смућивао грађане нашег града својом разузданом музиком. Да жене, узбуркане његовом музиком не би сањале о љубави, робови не би тежили слободи, а војници да се врате кућама.

Нема никакве богиње Хестије. Измислиле су те судије-ефори да би жене биле покорне, послушне и ћутљиве.

Хестија! Лаж! Обмана!

ХОР

Гневно је поскочила разумна ћерка старца Икара Пенелопа. Руши олтар, Хестији посвећен, разбија њену статуу. Престани, Пенелопа!

(чује се како Пенелопа руши олтар, али у том хаосу одједном се појављује Панова музика, и хаос постепено ишчезава, остаје само музика)

ПЕНЕЛОПА

Мој син, који је јутрос умро, васкрсава, обмањује смрт, и узалуд су војници покушавали да ухвате његову душу. Она ће вечно живети на земљи. Сваког дана ће се на свету рађати људи с неукротивим духом дечака Пана. Они ће свирати музику, пуну огња, од које ће људи добити жељу да играју, заљубљују се, тугују, пију вино, или ћутећи гледају један у другог.

Проћи ће године и за мог Пана ће почети да говоре да је он бог шуме, бог природе, вечно млад и вечно радостан и да његова музика ствара чуда. Живећемо заједно у планинским шумама. Ја ћу пећи хлеб са маслинама, а он свирати на аулосу. (пауза) Јесен. Дошла је јесен. Данас. Тако брзо. Живот се завршава. Као да није ни постојао.

(И одједном хука. Све јача, застрашујућа. Ветар, ветар.)

ПАН

Мама! Мама! Видиш ли како на сунцу сијају Хермесове крилате сандале? Видиш ли?

ПЕНЕЛОПА

Видим, сине мој рођени! Ту сам!

ПАН (радосно)

Дођи! Да видиш шта сам све смислио! Морам све да ти испричам! Смислио сам и нову музику! Брже, мама! Чекам те!

ПЕНЕЛОПА

Ту сам, са тобом!

ЕУРИКЛЕЈА (као у сну, у трансу, у шоку, или у стању афекта)

Нестала је наша госпођа Пенелопа. Једни су говорили да је завршила са собом. Да су њену десну руку одсекли после смрти. Како јој после смрти душу не би прихватила Персефона у царству мртвих, како би се Пенелопина душа вечно мучила. Други су говорили да је госпођа Пенелопа сишла са ума. Говорили су и да ју је Одисеј отерао, не верујући у њену невиност. Говорили су свашта, али ја знам да се милосрдна госпођа Пенелопа претворила у нимфу, и сада се са другим нимфама, и са дечаком Паном, весели у планинским шумама. Он свира на свом аулосу, а она му пече хлеб са маслинама.

Чује се аулос. То је музика лепоте која све побеђује.

Финале.