ПИСМО

Драга Соња,

Никада не бих помислила да ћу те тражити на Фејсбуку. Још мање да живиш тако далеко, на северу Шведске. Изгледа да смо се сви из разреда разишли по свету. И ја сам у Охају скоро петнаест година.

Сигурно си изненађена што ти пишем.

Заиста, давно је било када смо се дружиле. Често се присетим тих дана, а сада нисам могла да се сетим никога другог коме бих доверила ово, а да би могао да ме разуме.

Верујем да се већ питаш шта ми се догодило.

Да не дужим више, желим да ти испричам један сан. Написаћу ти све, док га још нисам заборавила.

Ево како је било:

Сањала сам да сањам.

У сну сам ишла кроз шуму. Дрвеће је било голо, без лишћа. Било је превише тихо, чак нисам чула ни своје кораке. Шума тамна, а изнад мене тако јасно плаво небо. На тренутак сам осетила трептај нелагоде.

Нисам знала куда идем, ноге су ме саме водиле.

Није прошло много, када се испред мене појавила кућа.

Сад сигурно очекујеш кућу која се распада и у којој живи нека баба са грбавим носем. Или неку са цвећем на прозорима и мачком која преде на прагу.

Не, Соња. Ништа од тога.

Кућа је изгледала чак и сувише обично за једну кућу из сна.

Била је то сеоска кућа, ни велика, ни мала. Башта око куће била је зелена. Видело се да ту неко живи. Када сам пришла, видела сам да у дворишту, на дрвеној столици, седи старији човек. Није деловао непријатно. Када ме је угледао, устао је и пошао ми у сусрет.

– Хајде, Нина, чекам те. Твоја бака Стојка ми је рекла да ћеш доћи.

Збунила сам се, Соња.

Моја бака је одавно умрла. Била сам дете када се обесила. Никоме није било јасно шта јој се догодило, па да дигне руку на себе. А била је ведра жена. Када бисмо ишле на пијацу, са сваким би застала да поприча. Знала је и да баје људима. Неко није могао да спава, нечије дете је плакало целе ноћи… Бака би ставила жар и некакве травке у чинију с водом и нешто мрмљала себи у браду. После би им дала воду да попију, а људи су веровали да им помаже. И ето, сада бака Стојка најавила је мој долазак.

– Јеси ли ме лако нашла? – наставио је човек. – Уђи, сигурно си уморна. Скуваћу чај.

Говорио је тако као да зна зашто долазим.

Ушли смо у кућу, у пространу дневну собу.

Све је било беспрекорно чисто.

И нешто необично.

 Са таванице су висиле звезде, месеци, разни украси од картона. Пажњу ми је привукао мали конус који је висио изнад шпорета. Ни по чему није био посебан, а ипак нисам могла да одвојим поглед од њега. Била сам као омађијана.

Убрзо је чај био готов. Могла сам да осетим његов мирис. Подсетио ме је на мирис бакиних чајева.

– Чај је од мешавине биљака које берем – проговорио је човек.

Само сам климнула главом. Полако сам пила чај док су ми очи биле приковане за конус.

– Бака ти је причала о њему – закључио је.

Нисам знала да ли ми је причала, и ако јесте, ја се тога нисам сећала. Или сам га можда негде већ видела… Брзо сам размишљала. Ништа…

– Значи знаш – као да је човек говорио сам са собом – због њега си дошла.

У његовом гласу није више била она мирноћа. Осетила се нервоза. И још нешто.

Тада сам га погледала право у очи.

И даље сам ћутала.

Покушала сам да померим руке и ноге. Биле су тешке, као да нису моје.

Док је од мене очекивао да потврдим да сам дошла због конуса, решила сам. Скупила сам снагу и потрчала ка вратима. Сада ми је шума без лишћа изгледала као право спасење. Само нисам стигла далеко. Спотакла сам се о праг и пала уз снажан тресак.

Пробудила сам се.

Куће више није било. Ни шуме. Ни човека.

Био је мрак. Покушавала сам да разазнам обрисе собе. Поглед ми се зауставио на лампици на ноћном сточићу. Њен врх као да се постепено сужавао.

Тресла сам се. Хладан зној лепио ми се за тело. Слушала сам како ветар завија напољу. Видела сам да је прозор отворен. Уопште нисам могла да се сетим да сам га ја отворила. У ово доба године обично не спавам са отвореним прозором – помислила сам. Устала сам да га затворим.

Пробудио ме је удар хладног ваздуха споља.

По други пут.

Јорган сам нашла на поду, поред кревета. Умотала сам се у њега, покушавајући да се угрејем и да се сетим сваког детаља сна.

Још је рано за устајање, тек је почело да свиће, али сам одлучила да ти испричам сан пре него што избледи.

И ето, Соња, написала сам ти онако како је било.

Сигурно знаш шта све то значи, ти си одувек била добра у тумачењу снова.

Искрено, ја се плашим. Тамну шуму сам сањала и пре него што је мама умрла. А брине ме и онај конус… Чини ми се да су ме снови одувек упозоравали, само овога пута не могу ни да наслутим шта.

Реци ми шта би овај сан могао да најављује. Немој да сакријеш, па макар и да је нешто страшно.

Чекам твоје мишљење.

Молим те,  немој да ме држиш у неизвесности. Веома сам забринута.

Велики поздрав,

Нина

***

Нина је још једном прочитала писмо. Била је задовољна, написала је све онако како је видела. Баш тако је било. Ништа није изоставила.

Пожурила је да притисне „пошаљи“. Соња ће знати значење сна и већ је била нестрпљива да прочита њен одговор.

Тог часа огласио се будилник. Звоњава као да ју је тргла. Није била сигурна да ли је успела да притисне дугме. Ухватила ју је паника. Шта ако заборави сан? Шта ако не може поново да га исприча?

Пробудила се лица обливеног знојем.

Светлост уличне светиљке једва је осветљавала унутрашњост собе. На тренутак јој се учинило да види голе гране. Сенке по зидовима разливале су се као да су насликани акварелом.

И тада се сетила лампе са конусним абажуром која је стајала поред бакиног кревета.

– Писаћу Соњи – одлучила је.

Села је за сто и укључила рачунар.

Курсор је затреперио.

Што га је дуже гледала, стрелица јој је све више личила на конус.

– Опет конус – задрхтала је.

Почела је да куца по тастатури, журећи да не заборави сан:

Драга Соња…