ОН МЕНИ…

Било је невероватно док сам лебдела уз плафон.

Посматрала сам сопствено тело испод себе, прекривено крвљу. Десна рука била је савијена у неком неприродном положају, а глава окренута ка њој, као да је посматра.

У просторију је ушао човек у дугачком гумираном мантилу и рукавицама.

***

А само два сата раније била сам жива.

Јутро није наговештавало да ће се догодити оно што се догодило.

Док сам пила кафу, посматрала сам Милана како се спрема за посао. Анализирао је прве седе власи, дуго је бирао парфем који ће ставити. Уопште се нисам изненадила када је рекао да после посла иде на пословну вечеру. Његове „пословне вечере“ одједном су постале много чешће.

Мислио је да не примећујем да се нешто догађа.

Мало ме је потценио, али пустила сам га да у то верује.

Дневну рутину променила је порука од Христине. Била је послата нама, четирима другарицама, нераздвојним још од првог разреда.

– Чекаћу вас после посла у винарији – писала је.

Тек тада сам се сетила да је Христини рођендан.

Док сам возила ка винарији и прекоревала себе што нисам јавила Милану куда идем, вратила ми се слика од јутрос. Поново сам видела његову самозаљубљеност док се посматрао у огледалу, загонетан осмех који је све говорио, одсутно „ћао“…

Што сам више мислила на Милана, то сам јаче притискала папучицу гаса.

Кад сам постала свесна да се веома брзо приближавам кривини, већ је било касно. Аутомобил се занео, исклизнуо с пута и пошао право ка заштитном зиду.

Осетила сам снажан ударац. Нисам била свесна шта се дешава. Као кроз сан чула сам полицијске сирене. Чула сам гласове које нисам препознавала. А онда мрак.

Следеће чега се сећам је како лебдим испод плафона док слушам доктора који је стајао поред тела и ауторитативно давао упутства тиму око себе.

– Изгубили смо је! – биле су његове последње речи.

Док су ми носили тело кроз ходнике, летела сам за њим.

Оставили су ме у просторији без прозора. Зидови су били сиви, а светлост прејака. Остала сам сама са својим телом. Нисам могла да поверујем да, упркос толикој количини крви, не осећам никакав бол. Знала сам да сам мртва, али су ми мисли биле веома живе. Радознало сам посматрала себе одозго, готово не препознајући се.

Не знам колико је времена прошло док није дошао човек у гумираном мантилу и рукавицама. Пажљиво је прегледао тело, нешто записивао, па поново проверавао оно што је записао.

Нешто касније ушао је Милан у пратњи старије жене, вероватно медицинске сестре.

Лице му је било безизражајно. Био је надмен као и увек, уредан и намирисан.

– Куда ли је овај кренуо? – пролетело ми је кроз мисли.

Пре неколико месеци почела сам да сумњам да у његовом животу постоји друга жена. Почео је да се тушира два пута дневно, а зубе је прао са посебном пажњом. Најсумњивије је било то што је почео да ми доноси цвеће када би се касно увече враћао кући.

– Док сам слушао оне глупе приче о новцу и пословима, зажелео сам се тебе – говорио би ми док ми је пружао букет и љубио ме у образ, готово га и не додирујући.

Тада бих се натерала да се насмејем, а кроз кичму ми је пролазила непријатна језа.

У том другом свету, док сам лебдела, све то као да је било потпуно неважно. Оно што ме је некада чинило несрећном, више није допирало до мене.

– Молим вас, потврдите да ли је ово ваша супруга – обратио се човек у гумираном мантилу Милану.

Милан је тада пришао телу, погледао га је и лице му се изобличило у чудну гримасу.

После осам година брака очекивала сам да ће бити сломљен.

А он…

Убеђивала сам себе да ми се само причињава.

У истом тренутку зачуо се звук обавештења са његовог телефона. Извадио га је из џепа и погледао поруку. Одозго сам јасно видела да на екрану пише: „Чекам те на нашем месту“, завршено са емотиконом пољупца.

– Да, то је она… – хтео је да каже још нешто, па се предомислио.

Имала сам утисак да ни сам не зна на кога се односи „она“.

Окренуо се и изашао из просторије.

Негде је журио.

Када су се врата затворила за Миланом, сестра је била саркастична:

– Овај баш и не изгледа као неко ко тугује.

Гласно изговорене речи зариле су се у мене као нож. Понижење ме је доболело готово физички. Нисам ни претпостављала да бес може да завлада човеком чак и после смрти.

– Он ће се тако понашати према мени?! Покварени гаде! – безгласно је вриштао глас у мени.

Преплавио ме је непријатан талас топлоте.

Морала сам да се вратим.

Док сам скупљала снагу да се спустим ка столу на којем је лежало тело, нешто ме је снажно гурнуло:

– Иди! Покажи му! Покажи му за све нас! – зачула сам какофонију гласова иза себе.

Када сам се поново сјединила с телом, осетила сам снажан ударац, а затим неиздржив бол.

Тело се тргнуло.

– Брзо позовите лекара! Жена показује знаке живота! – прва је реаговала сестра.

– Идиоте! Једва си дочекао! Он мени… – у мени је нешто скоро животињски завијало пре него што сам потонула у таму.

***

Прошла су тачно два месеца од тог догађаја

Никоме нисам јавила да излазим из болнице.

Таксиста ме је оставио мало даље од зграде. Добро је било да мало прошетам, да осетим тло под ногама и топлину септембарског сунца на кожи.

Ходала сам полако.

Била сам потпуно рамнодушна док сам гледала зграду у којој живим. Све је остало исто, као да сам јутрос изашла.

Попела сам се до шестог спрата.

Из стана се чула музика, што је значило да је Милан код куће. Било ми је свеједно кога ћу још затећи унутра. Током дугих болничких дана имала сам довољно времена да се припремим за сваку ситуацију.

Кажу да се освета сервира хладна.

На тренутак сам застала пред улазним вратима. Удахнула сам дубоко и кратко притиснула звоно.

Сачекала сам да се врата отвори.

Развукла сам усне у широк осмех…