Oznaka: Виолета Бјелогрлић

ЖЕНЕ СТАРЕ РУСИЈЕ

Онај ко је макар мало упознат с руском историјом од десетог до петнаестог века, макар по предањима или уметничким делима, има властиту слику о женама и њиховој улози и месту у тој историји. Те слике су, више или мање, супротне. Замишљајући први период руске историје, једни замишљају жену као „затвореницу у кули” на потчињеном месту у породици и са незнатним социјалним правима. Други, напротив, виде социјално активне личности као, на пример, у лику кнегиње Олге која је мучила Древљане због смрти свог мужа, или у лику новгородске велепоседнице Марфе Борецке. Питање о томе какве су биле руске жене од десетог до петнаестог века веома је важно, не само по себи, већ и за целокупну слику државне социјалне, културне и политичке историје тих шест векова.

У овом чланку су дати неки изводи из књиге Жене старе Русије аутора професора доктора Наталије Пушкареве.

Наталија Љвовна Пушкарева (рођена 23. септембра 1959, Москва) је руска историчарка, антрополог, оснивач историјске феминологије и родне историје у совјетској и руској науци. Доктор историјских наука, професор, шеф Сектора за етно-родно истраживање Института за етнологију и антропологију РАС, председник Руског удружења истраживача историје жена.

****

Одређени број црквених одлука предвиђао је заштиту здравља труднице и њеног детета: „Егда в утробе какая жена носить младенець, то не вели кланятися ей до пояса, аще и в великий пост. Мнози бо вережаются, до земли кланяяся” (ако нека жена у утроби носи младенца, не треба се клањати до појаса, чак ни у великом посту. Многе су се поштетиле до земље се клањајући).

Тешка казна, изједначена са кажњавањем за чедоморство, чекала је мужа „аще он риняся пьян на свою жену, вередит в ней детя” (ако пијан удари жену и поштети у њој дете).

Овај дефинитивно позитиван аспект делатности древних руских црквењака био је комбинован са одлучним прогоном од стране цркве свих остатака паганских култова повезаних са порођајем. Показало се да су старински ритуали повезани са рађањем, чије је значење уско повезано са вечним људским осећањима, веома упорни. Њихово постојање може се пратити у споменицима епитимијске дисциплине до 15. века.

„Идолопоклонице” и „безбожне жене” које су организовале „рожаничные трапезы” (трпезе за покојнике) које су имале симболичко значење и укључивале хлеб и сир, мед, као и кашу, чувари су многих народних традиција и ритуала. Њихови описи се могу наћи у апокрифним молитвама: Аще коли жена детятем болит (ако је нека трудница због детета болна) и Аще жена начнет детя родити не в борзе (ако крене порођај ван куће).

****

Пошто жене још увек „нису биле утврђене у вери” биле су проклете врачањем и чаробњаштвом у оптужујућим црквеним учењима. Печат одлучне осуде шарлатанства и чаробњаштва носе посебни чланци у исповедницима и епитимијским збиркама о паганским (магијским) методама који се тичу „очаравања” супружника. Питања на исповести су навела: женско млеко, мед, „љубавне траве”, зној, итд., као средство којим жене омађијавају своје мужеве како би стекле њихову наклоност и расположење.

У епитимницима се открива још један интересантан аспект староруске жене ‒ улога „врачарице” у народном исцељивању, у очувању и преношењу искуства традиционалне медицине. Новгородац Кирик се пожалио да, кад се деца разболе њихове мајке их врачарицама носе а не свештеницима за молитву. У селима су управо врачарице биле бабице; оне су „у жен плод отъимали” (жене од плода ослобађале) и лечиле неплодност. Исповедна питања доносе нам информације о неким „радикалним средствима” које је народна „врачарица” користила. То је пупчана врпца, плацента, и низ других сличних средстава која су сујеверно имала магијске моћи. (Међутим, плацента се користи и у модерној медицини за прављење лекова који побољшавају репродуктивне функције и промовишу подмлађивање органа. Староруске жене не лече само као шарлатанке и врачарице. „Целити болести” су знале и образоване кнегиње; њихове методе и средства ушли су у историју светске медицине.

****

Пошто су жене у Русији често учествовале у разним тучама, Устав кнеза Јарослава не само да је у посебном чланку истакао „драку по-женьскы” тј. женску тучу (уједе, кидање одеће), већ је увео и специјалне казне за премлаћивање сопственог мужа, као и друге жене. У овом другом случају, казна је била двоструко већа: 3 гривне за премлаћивање мужа, насупрот 6 гривни за пребијање жене од стране жене. Међу исповедним питањима женама налазе се и казне за оне које су „лајале”, „тукле се”, „пљувале по лицу” како странцима тако и властитом мужу. У Требницима се помињу казне женама за премлаћивање чак и „духовног оца” и „срамни говор” према њему. За вербалну увреду „или укорила еси чужаго мужа” (ако си укорила туђег мужуа) изречена је епитимија ‒ 12 метанија.

****

Значајно је да је на крају 13. века чак и незаконита жена могла потражити „прелюбодейную часть” (прељубнички део) у имању покојника, да нахрани децу коју је добила заједно с њим, па чак и водити тужбу са његовом законитом женом (чак и са њим за живота!), захтевајући „дати урочна чясть на оскуду” (да јој се да део да не би оскудевала.

****

Живот слушкиње вредео је више него живот слуге (5 гривни), будући да је слушкиња производила радну снагу за феудалног господара. У Слову о походу Игоровом јужни кнежеви који позивају у помоћ суздаљског кнеза Всеволода, узвикују: „Еже бы ты был [здесь], то была бы чага (раба.— Н.  П.) по ногате, а кощей (раб.—Н.  П.) по  резане!” (Да си ти био овде, била би робиња за ногату, а роб за резан). Било би наивно претпоставити да је аутор Слова ту идеју изразио комерцијално тачно; али прилив половецких робова заиста је могао умањити цену руских робова толико да не би вредели ни „пет пара”. Ногата и резан су мали новац (1 гривна = 20 ногати или 50 резана), односно цена робиња би пала 120 пута, а робова ‒ 250! У поређењу са робом, већа вредност живота робиња огледала се чак и у изреци: „Робиња – за ногату, роб ‒ за резан.

****

Кршење целовитости женских одора, посебно скидање украса (покривке) са главе, такође је било стварна увреда: „оже съгренеть чюжее жене повои с головы или дщери, явится простоволоса, 6 гривен старые за сором” (ако стргне туђој жени или кћерки покривку с главе и појави се гологлава, шест гривни старих да плати за срамоту). Аналогна увреда нанесена мушкарцу кажњавала се два пута мање. Прљање женске одеће кажњавано је, судећи према материјалима епитимијске литературе, вишедневном епитимијом. Црквена казна предвиђена је и за оне који „лукавством туђу жену пољубе.

Озбиљна казна је предвиђена и за сина због премлаћивања мајке: за такав злочин кажњен је „волостельской казнью” пострижењем у монаштво. Не-нормативни извори, посебно грамате на кори брезе, указују на то да су се такве ситуације у породичном животу догађале прилично често. О томе сведоче летописи и епиграфија. Дакле, Евпраксију, жену кнеза Јарослава Владимировича, тукао је њен пасторак. На кори брезе 415 (14. век) читамо: „Поклоно от Февронее к Феликсу с плацомо. Убиле мя пасынке и выгониле мя изо двора. Велише ми ехать городо или сам поеди семо. Убита есемо” ( Наклон од Февроније Феликсу из града. Тукао ме посинак и изгнао из двора. Нареди да идем у град или сам дођи овамо. Убијена сам). Пасторку је за премлаћивање маћехе чак претио губитак дела наслеђа, наводи РП. И маћеха Февронија је у међувремену била свесна својих права: обратила се неком званичнику. Налаз оловног печата који је припадао примаоцу писма – Феликсу, уверава нас да је он био овај службеник на суду.

Музика „на костима”

Музика „на костима” или „ребра”, а понегде чак и назива „скелет моје бабе”, у Совјетском Савезу се снимала и продавала од краја четрдесетих све до појаве магнетофона почетком седамдесетих година. На рентгенске снимке су снимали музику извођача забрањених у Совјетском Савезу, или музику извођача чије су плоче коштале баснословно. Иза гвоздене завесе се тада говорило: „Сада слушају џез, сутра ће издати отаџбину.” Мало је људи могло себи приуштити да купи винил у вредности инжењерске плате, а захваљујући „костима” рокенрол, буги-вуги, бардовска, емигрантска и циганска музика могла се купити за једну или пола рубље. Међутим, за студенте — основну публику — и толико новца је било понекад недостижно. У продавницама се такве плоче, наравно, нису продавале, већ су се могле купити на бувљацима, у мрачним пролазима и улазима зграда. Често су продавци ишли у пару: један би нудио запис и договарао се о цени, а други је стајао у близини са робом испод капута, а како су биле танке могло се сакрити на десетине. Као резултат овог нелегалног договора, љубитељи музике су добијали танку плочу са једном песмом која је трајала не више од три и по минута. Квалитет „костију” је често био ужасан: бука је заглушивала музику, а понекад су уместо дуго очекиване композиције из грамофона допирале увреде онима који су желели да слушају стране певаче. Ипак, такви снимци су се веома брзо ширили, и захваљујући њима је совјетска омладина барем имала представу о „другој” музици. Ако је купац имао среће, са грамофона су се разлегали гласови Петра Лещенко, Леонида Утесова, Вадима Козина, Булата Окуџаве, Владимира Висоцког, Френка Синатре, Битлса, Чака Берија или Елвиса Прислија. Три деценије након што је настала култура „музике на костима”, Виктор Цој ће певати:„Ти си био спреман да даш душу за рокенрол, извучен из снимка туђе дијафрагме”. Златни пас Прихваћено је да појаву „музике на костима” љубитељи дугују становнику Лењинграда Руслану Богословском, који је измислио апарат за запис звука и заједно са пријатељима и ортаком Борисом Тајгиним отворио тајни студио „Златни пас”. Старе рентгенске снимке, произвођачи из „Златног пса” добијали су у градским клиникама — здравствени радници су били срећни да се ослободе смећа. Производњом и продајом плоча, млади људи су зарађивали више од три године, док у Лењинграду нису почела хапшења укључених у овај бизнис. Руслан Богословски је осуђен на три године, а Тајгин на пет година. Апаратура је конфискована и уништена. Међутим, након што су се ослободили, пријатељи су по цртежима обновили апарат и поново започели предузетничку активност. Усавршен, апарат је сада могао, корачајући у корак са временом, записивати и плоче дужег трајања брзином од 33 обртаја у минути. Четири године касније, Богословски је поново ухапшен. За три године боравка у логору, он је измислио начин израде чврстих плоча у кућним условима и, након што је изашао на слободу, успоставио је производњу јефтиних, али квалитетнијих примерака, због чега је по трећи пут био у затвору. Покушаји совјетске власти да искорени „ребра” никада нису били успешни. Међутим, неколико година касније, то је учинио напредак: епоха музике „на костима” је завршена појавом магнетофона.

PRILOG ZA HIPERBOLIČNU GEOMETRIJU

(SAMO ZA KUĆNU UPOTREBU)

O nekim ljudima koji su čuli za nagradu Grigorija Jakovljeviča

Sve njene namere i planove za to veče pokvarile su iznenadne novosti iz Peterburga. Senzacija je bila tolika da se sve uskomešalo i niko više nije govorio ni o čemu drugom sem o tome. Ona je sebi davala oduška praskanjem i vikanjem i pravljenjem zabava. I pored sve njene ludosti niko nije pravio bolje zabave u gradu. Umela je vrlo vešto da klizi među gostima, da svakom polaska sigurna da govori čistu istinu, da uvek kaže pravu reč, a to se itekako odražavalo na njene, to jest na poslove njenog muža.

Jelizaveta Dmitrijevna je po zvanju i pozvanju medijum. Kod nje lete stočići, pepeljare, čajni pribor i ostale ukrasne sitnice.

‒ Prokleta matematika! Niko večeras neće doći – frknula je besno i zavitlala tanjirima u pravcu svog muža, brigadnog ficira, koji se zaklonio iza sofe.

Posle je stavila čaj da se kuva. On je mirne duše mogao da izađe iz zaklona.

***

‒ U celom naselju smo istrebili bubašvabe, gnezde se samo u njihovom stanu ‒ kaže reporterima izvesna Vera Petrovna.

Vera Petrovna, komšinica, takođe kaže novinarima da ona (uh,ta ženetina!) liči, božemeprosti, na Maljutku Kuratova. Za svakog je, kaže, dobra, sem za Grigorija Jakovljeviča. Ako je svakom čoveku dat jedan anđeo i jedan đavo, Katarini Ignatjevnoj je pridodato još devet.

            ***

Umakao je novinarima ispred nosa. Pitali Veru gde je mogao nestati:

‒ Šta? Nemam pojma gde je nestao. Kad ne zna ni policija, kako bih ja to znala.

‒ Vi sve znate ‒ osmehnu se novinar dobroćudno i otrča za senkom koja je nestajala u ulazu.

***

Vera Petrovna je bila tiranin i svi u kući su je puštali da ih tiraniše jer je očigledno bila luda a ludake treba ostaviti na miru. Trpeli su je kao što se trpi vremenska nepogoda koja se, pre ili kasnije, utiša i prođe. Najveća briga njenog oca bila je kako da je uda. Važio je za najboljeg provodadžiju u Piteru. Što je on sastavljao nikada se nije razdvajalo, sem u dva tri usamljena slučaja.

Toliko mu je stala na muku da je nateran čistim očajanjem pritisnuo koliko god je mogao, i ona mu je obećala da će se udati za onoga koga joj on odredi.

I on je odredio.

Ali to što je on odredio i to što je ona bila sposobna da uradi mogle bi biti dve vrlo različite stvari.

Zato je sve svoje nade polagao na zabavu u poljoprivrednom domu, na koju će, možda, doći neki momak koji (Podaj Gospodi!) još ništa nije čuo o njoj, i ako bi se sve izvelo brzo i efikasno, Veročka bi do jeseni mogla besneti i larmati u nečijoj drugoj kući.

Na to je Vera rekla:

‒  Ako se treba udavati, onda da se udaje.

****

Prekasno je Aleksandar Ivanovič shvatio da sa Verom Petrovnom nema šale. Posle par neuspešnih pokušaja da kao muž, muškarac i oficir otme komandu iz njenih ruku, sasvim se povukao, propio se i molio Boga da počne kakav rat da ima dobar razlog da ode od kuće.

***

Jednom je, tako, Platon Jevgejev, saradnik Vere Petrovne, našao u fabričkoj menzi kako miluje mačka.

‒ Pssssst, govorite tiho, vidite da spava. Nećte valjda da ga probudite?

‒ A što da ga ne probudim, razbojnika? Svu noć skita, tek pred zoru se vrati sav smožden iz tog svog mačijeg posla.

‒ A kako Vi to znate? Šta Vi radite do zore kad njega možete špijunirati?

On je na to oćutao. A kad se samo seti kakva je baraba taj mačak!

****

Išao Platon Jevgejev mirno svojim putem, za svojim poslom kao i svaki ozbiljan čovek, naišao pored crkve i čuo dreku:

‒ Skot u crkvi! Skot u crkvi! Brzo, pohitajte da uhvatimo skota! ‒ vikao je crkvenjak koji je ćopao na jednu nogu jer mu je u mladosti kobila pala na nju i zdrobila je. Sad je skackao za svoja dva pobratima koji su jurnuli (kako i dolikuje junacima) u crkvu da isteraju tog gada pa i po cenu života. Pojurio je i Platon Jevgejev ne mareći za svoje dostojanstvo. Nije šala, razbojnik u crkvi!

A skot se zgurio, narogušio, i nakostrešio svu dlaku kojom je raspolagao, pretio da će grebati kandžicama i ujesti samo ako mu ko priđe. Hajka je počela. Platonu Jevgejevu se kaputić zakačio za pevnicu i pocepao dok se dahćući od debljine i napora savijao da ga uhvati. Razbojnik je bežao, zavlačio se gde god je video rupu, skočio kao pravi bogohulnik na polijelej i opasno ga zaljuljao dok ga tri čoveka koja su širila ruke da im ne umakne i trčala za njim po crkvi, nisu namamila na čanče mleka i kad je naivko prišao i počeo da jede jer je od trke ogladneo, jedan od njih ga je zgrabio za kožicu na vratu i izbacio napolje. Platon Jevgejev nije smeo da prizna da je skot lično njegov, nego ga je i on grdio na sav glas.

Eto, takvog jednog je volela Vera Petrovna. 

Vera je ostavila mačka da mirno spava i okrenula se prijatelju koji je taman zaustio da izgovori nekoliko mudrih pouka, ali je videvši njen namrgođen izraz na licu odmah odustao. Neka radi šta joj volja. Valjda će se i na njega bog smilovati jednog dana, poslati je u neki drugi rejon i rešiti ga ovih muka.

***

A sad reč-dve o mačku. Taj mačak je bio potomak posebnih dugodlakih mačaka iz Konstantinopolja koje bi poneki hrabar čovek prokrijumčario u svetu Rusiju.

Te mačke se nisu najbolje snašle. Ove ruske su ih divljački napadale, čupale im krzno

i kopale oči, ali to je već stvar vaspitanja.

***

Platon Jevgejev je za vreme rata uhapšen kao narodni neprijatelj i presedeo je tri meseca u kući bivšeg načelnika okruga koja je novoj narodnoj vlasti služila kao privremena buvara dok se rat ne završi i ne steknu svoju, pravu.     

***

A što se tiče Vere Petrovne još ovo da vam kažem pa dosta o njoj. Volela je jedino svog sina i unuku mada su je posećivali jedva jednom u šest meseci, a njoj se ponekad javljala izdajnička misao da i to što dolaze, dolaze samo da vide je li još živa i da procene hoće li skoro njen kraj.

Međutim, Gospod joj je dao čelično zdravlje i vedar duh, i nije, sem kostobolje, imala nikakvih problema.

***

Jednom je Aleksandar Ivanovič pokupio svoje prnje i rešio da je napusti za svagda. Rekao je:

‒ Oprostite mi, nisam Vam ja ljubitelj komedije.

I tako, on je otišao, Vera Petrovna je ostala.

Ona je volela komediju.

Jevgenija Sergejevna je bila uvek ljutita. Jednog dana su joj se grudi tako besno nadimale da je haljina pukla, čipke i trake su se same od sebe otparale i pobegle. Ona je, uopšte, bila velika ćutalica. Kad je čula da je dobio nagradu rekla je njegovoj majci:

‒ Aaaa kod vas je veselo, veselo.

Na to se Grigorij Jakovljevič namrštio.

***

Svi ti reporteri su nesposobni. Ta nije Griška Jakovljevič magla, nego čovek! Toliko se jedila zbog toga da nije mogla nikako da se umiri. Kako ne mogu da ga uhvate? Eto, ona ga svakog dana sreće. Ne razgovara s njim, doduše, ali ga viđa. Izdavala je naređenja kako da se najbolje nameste da ga ukebaju, onda je ta naređenja opovrgavala i besnela što ih nisu izvršili. Paraziti! Tištala je sasvim mala briga da bi nešto moglo poći po zlu. Međutim, oni već naviknuti na gadnu narav Jevgenije Sergejevne nisu to uopšte primali k srcu. Puštali su je da radi šta hoće, jer niko nije imao toliko snage koliko je potrebno nekom ljudskom biću da bi joj se suprotstavilo.

****

Jedina koja o tome nije ni mislila ni govorila u celom Peterburgu bila je Verina bliska drugarica Ela, Eleonora Vasiljevna. Sve njene misli su pripadale izvesnom Vladimiru Semjonoviču Zaharovu koga je prethodnog dana srela vraćajući se s posla. Na Grigoriju Jakovljeviču i njegovoj vajnoj nagradi, misli Ele Vasiljevne se nisu ni na tren zadržale.

***

Ela je svoju grešku iz mladosti debelo platila i okajavala celog svog veka što se tako mlada udala za prvog koji je zaprosio a delovao je čestito i pošteno. Šta je ona znala! Nije mu na čelu pisalo da voli da muti ispod žita, a kad je primetila već je bilo kasno jer je imala svoju kuću, imanjce i mačku koja se licka.

***

Posle je bila šaptač u pozorištu.

Sad se njom slobodno može ženiti.

***

I posle nekog vremena Vladimir Semjonovič, komšija sa petog etaža, oženio se Eleonorom.

Desilo se, naime, da mu je neki stric iznenada preminuo. Svoje veliko lepo imanje neopterećeno dugovima ostavio je u nasleđe Vladimiru Semjonoviču budući da sam nije imao dece ni druge porodice sem maloumne supruge i da mu je Vladimir bio jedini a samim tim i najbliži rod. Pobožna, tiha, krotka Eleonora, okrete odjednom sasvim novi list.

I kao da nikada boga poznavala nije, ona odbaci od sebe kao krajnje izlišno i nepotrebno svako milosrđe, nežnost, pažnju, razum, i uopšte svaku vrlinu, i predade se stihiji da je nosi pa kuda je odnese. Ona, dakle, uze sve u svoje ruke ne obazirući se na muževljeve krajnje učtive i malaksale proteste. Pretrese sve račune, sve tavane i podrume, i prisvoji sve što je našla bez imalo zadrške. Okrete se sve naglavce od kada je ona kročila u kuću.

Zajedno su kratko držali prodavnicu mešovitom robom. Ciliknulo bi zvono i on bi se okrenuo mušteriji, a Ela bi se u taj čas stala primicati kasi. Onda bi se začuo zvon, šuškanje novca i dok bi on pogledao kasa bi već bila prazna a Ela bi odjedrila nekud dalje. Pelješila je pazar kao kolera.

***

Ušla bi u sobu i sa vrata zbacila nove cipele sa nogu. Uvek je nosila novu odeću, svetlucav nakit, a nikad se nije kupala samo bi se poprskala jakim mirisom od koga je sve u kući bolela glava, i onda izlazila tako doterana. Cele bi noći bila negde napolju, vraćala se nekad ujutro, nekad čak popodne. Onda bi legla da spava a Vladimr Semjonovič je hodao na prstima da je ne probudi. Ipak, ne može je poslati na ulicu odakle se dovukla kao i svi drugi probisveti.

Potajno je mislio kako je božiji blagoslov što su previše stari pa nemaju decu.

****

Kad je stara komšinica Matrona promenila svetom, u njen stan se doselila neka Zelina, mlada žena, neobuzdana, lakomislena. Danima je kadila stan nekakvim supstratima da istera zle duhove. Dok je ceo Peterburg mučio muku sa grejanjem ona je držala je prozore širom otvorene i po najvećoj hladnoći dok nije bila sasvim uverena da su duhovi izašli i da se neće vraćati.

Njen prvi ljubavnik je bio mali, zecu nalik, gospodin Bakulin koga je Zelina izvukla iz porodičnog mraka i vladavine despotske majke. Dokonjak i zaludan, dane je trošio cifrajući se i nameštajući lokne jer je bio lepotan i vlastita lepota mu je bila najveći kapital s obzirom na to da mu je mamica vrlo štedljivo određivala apanažu i tako ga držala na kratkoj uzdi i primoravala da živi sa njom pod istim krovom gde je lakše mogla imati kontrolu nad njegovim životom.

On se toliko zaljubio u Zelinu da je gospođa majka već javno pretila da će ga lišiti nasledstva.

Onda se ona zaljubila u Grišku Jakovljeviča, videvši ga jednom kako se vraća iz prodavnice sa flašom ulja u kesi. Prošao je pored nje, a da je nije ni primetio. Mislila je da su tu neke nečiste sile umešale prste i da on nikako ne može voleti Katarinu Ignjatjevnu već samo nju, i da je tako gleda samo zato što ga je na to naterala neka viša sila, jer on čiste pameti i zdravog razuma to nikada ne bi mogao.

****

Uvek je imala sjajne ideje.

Predlagala je da se organizovano krene u hajku na Grigorija Jakovljeviča. Šta on tu ima da se krije?

Uostalom, ona je još odranije bila ljuta na njega.

Jednom ga je pozvala da navrati kod nje u stan, a on je tako nešto smrsio da to pas s maslom ne bi pojeo a kamoli ona.

Zameri mu.

Proglasi ga izdajnikom.

Sigurno se infiltrirao u njihove redove da špijunira (koga i za koga?)

Zna se da je bio u Americi. A zna se i šta Amerikanci rade i kako vrbuju.

Uvredila se do krvi.

Rastaše se kao neprijatelji.

Na odlsku mu iza leđa isplazi jezik.

***

Komšinica Mavra Vasiljevna se ponekad jedva suzdržavala da tu malu ne zgrabi i ispraši joj dobro suknjicu. Tako je i sad gledala namrgođeno i potajno zamišljala kako je presavija preko kolena tako uštirkanu i nekim dobrim žilavim prutom mlati po njoj. Sve na Juliji Ivanovnoj Zelinoj je izazivalo: i visoko podignut nosić, i sitne oči kakve imaju samo podlaci, i onaj pogled s visoka. Za batine je to! Te joj misli izmamiše blažen osmeh na lice koji oštro i uvek podozrivo oko Julije Ivanovne odmah ulovi i natmuri se kao jesenji oblak pun grada.

S jesenjim oblacima punim grada nije se šaliti.

****

Komšija sa osmog je vajar i potpuno gluv, tako da ništa nije čuo o nagradi Grigorija Jakovljeviča. Zasvrbeo ga je levi dlan. Biće para, pomislio je i ušao u lift.

На дугим косама Баба-Јаге

На дугим косама Баба-Јаге
на мокрим трепушкама Василисе Прекрасне
на скривеној памети Иванушке Дурачока
на сјајној грби Коњића Грбоњића
у чамовом бурету Цара Салтана
путујем,
путујем хиљаду
и још хиљаду дана.
А Ви решавате неку тешку теорему
(знате како свемир дише)
пијете чај и свирате понекад.
Онда оставите све
и трчите да гледате кроз прозор
стижем ли већ једном.
И, наравно, правите се да то није ништа.


Гришка, мили, рођени,
Ви и ја правићемо нову геометрију.
У овом најлепшем од свих светова
нисмо се довољно сретали.
Паралеле нам се секу негде у бесконачности.
Једино у томе ова геометрија не греши.
Укрстиће се у једној тачки.
По новој геометрији та тачка је у Сибиру.
На улазу у тајгу
одбројте тридесет девет бреза
повуците праву у равни
и ту сам
чекам Вас међу срнама.


Пишете – добили сте тровање степом.
Све црну жуч повраћате,
и несвестица Вас хвата због неких пролећа
која више неће долазити због Вас.
Пишете – дођи, грлице, спаси!
А ја Вас лепо питам, Григорије Јаковљевичу,
звездо моја,
да све то није од вотке,
да све то није од белине пред очима?


Не дражите ме, душо моја,
не дражите ме ни белином брезине коре
ни дубином шуме
ни ширином поља,
не мамите ме тим Вашим свемиром
и математиком –
данас Вам нећу доћи.
Не мора се увек све знати.
Праштајте, мили.
Болест нека, шта ли је.
на моје очи гутач ватре се загрцнуо
и пропао кроз лед у Неву.
Ни Месец подлац
ни његов отац
ни сестра љута
нису давали пет пара за то.
Гледајте,
душа моја Вам се сасвим открила.


Где сте до сад Катарина Игњатјевна?
Чекам Вас – никад дочекати!
Поенкареова теорема није ништа
у односу на Вас.
Што се Ви, мила, тако мучите?
Знате да сам у дослуху са Животом.
Љубимаја, отворио сам свемир
за Вас.


Питате, дарагаја, шта радимо.
Григориј Јаквљевич лупа лоптицом у зид још од јутрос,
тако он размишља.
Суседи се жале.
Кажем му:
Гришка, звездо моја, љубимиј,
што Ви то тако?
нема ту велике науке.
Најели смо се, напили,
време је да поседимо мало,
тако, да поћутимо,
да се гледамо.
После ћемо решавати тајне универзума.
А можемо и прошетати неким
мрачним улицама
кришом од света.
Видите,
пада снег.


Дух је флексибилан, Катарина Игњатјевна,
узеће облик какав му понуди душа.
Зар сте мало Вашег духа, љубимаја,
улили у мене
и чинили са мном шта сте хтели!
А Ви печете колаче
мирис се осети
али то су већ ствари срца
у којима сте, голубице,
сасвим неприкосновени.


Глупа сам, драги мој, глупа,
више ме дотакне голуб који Вам слеће на руку
него сви универзумски проблеми на гомили.
Кад се опаметим
Бог ће од чисте радости
заротирати Земљу
у супротном правцу.


Кажу да живите у дубоком сиромаштву.
Кажу да на Вашој тераси расте коров
и да се у Вашем стану коте бубашвабе.
Кажу да сте дивљи
и чудновати.
Ја им одговарам
да онај што живи у бунару
не мари за Вас.
Причам Вам
а Ви се блесаво осмехнете и оренете на бок.Кажете:
Ћутите Катарина Игњатјевна, звездо моја.
И ја ћутим.


Хоћете ли да Вам кажем есенцију, Катарина Игњатјевна?
У суштини, кад нека површ има неколико проверљивих особина
повезаност, коначност,
кад нема рупа као ђеврек
онда је то сигурно сфера.
Хоћете ли да Вам кажем есенцију, Григорије Јаковљевичу?
У суштини, идем у кухињу да месим.
Ништа дводимензионално
ни апстрактно тродимензионално
само ђеврек с рупом.
После се можемо љубити.


И шта Вам значе те речи
проверљиво, коначно,
шта је то на овом свету коначно?
Ништа Вам не верујем.
И оно што је коначно
управо је бесконачно,
не заваравајте се, драги мој.
Мила моја, голубице,
ја волим егзактне науке.
Ви сте више у домену фантастике.
Григорије Јаковљевичу, не љутите ме,
то не мења ствар!
Не мора све да буде надреално
да би било стварно.


Све сам израчунао.
Брзина мањег урагана је
око
11 километра на час.
Ако ухватите први следећи ураган
Катарина Игњатјевна,
голубице моја,
ето Вас код мене за трен ока.


Истину говорећи
јабука и земља
падају једна на другу
Григорије Јаковљевичу.
Ето, питајте Њутна.
Математичке основе природне филозофије.
Размотримо овај парадокс,
љубимаја,
кад извучете руке
из моје косе.


А код нас, дарагаја, ништа ново.
Григорију Јаковљевичу пуцају усне
болесне од ветрова
и туге га неке спопадају
отровне
зубате	
имена немају.
Кажем му
мили мој, рођени, не брините,
само ломне ветрови ломе,
а Вас ни кавкаски гранит
не може разбити.
Ето,
видите,
покуњени ветрови
одлазе.



Да, да, ноктурналије су опасне,
љубимаја Леночка,
ваде црну жуч из човека.
те је ноћи, наиме,
банчио у неком великом друштву,
и ујутро му је
(после такве ноћи ништа није чудно)
све било усталасано и магловито
да више ни уз најбоље жеље
није могао погодити
ко је ко од нас двоје.
Узалуд сва математика,
просто се ни једна формула
није дала применити.
	

Вера Петровна, комшиница,
каже новинарима да она личи,
божемепрости,
на Маљутку Куратова.
За сваког је, каже, добра
сем за Григорија Јаковљевича.
Ако је сваком човеку
дат један анђео
и један ђаво,
Катарини Игњатјевној
је придодато још девет.



Гле! Напили сте се!
Умртвили сте се, а вотку умете да потегнете.
Где Вам је била памт Григорије Јаковљевичу!
Био сам у једној крчми
врло сумњивој
а у таквом једном брлогу,
звездо моја,
и глава се може изгубити
а не само памет.


Морам нешто да Вам признам Григорије Јаковљевичу,
планирам да ударим главом у небо.
Шта је то за Вас, грлице? Нема смисла бити скроман у том погледу.
На крају крајева, мили мој,
ишла сам на часове 
правилног ходања по води
а то Вам је исто.


Ваш снег је сувише бео за моје танке нерве
а и неко свира, јасно се чује.
Све ме то растужује.
Обећајте ми да се ово неће поновити
реците – нећу никад више
закуните ми се
дајте ми реч
реците – обећавам, никад више.
Добро би било сад отворити неку флашу вина и њиме се лечити.
А како је Вама тамо на северу?


Одајте ми своју тајну
реците ми
Гришка, мили,
није ли то дух Бога самог
није ли то лаки поветарац
није ли то рупа у ђевреку
око које се све врти
кажите ми шта сте то осетили
не кажем сазнали
сазнати је лако
покажите ми 
може ли се то опипати
може ли се по томе веслати
као по Неви
ко је то
стрепи ли то
да ћете га
разотркрити
мучи ли се то у дубокој чами
накривљених димњака
или је сигурно
у Ваше ћутање.


Риманова хипотеза
недоказана
чека.
Тривијалне нуле.
бесконачно много нула.
А у средишту свега тога,
драги,
нас двоје
лупамо главу
пијемо вино
и гледамо се.
Преко твога лица
моја сенка.


Кад умрем
Бог ће се појавити као велики длан
(Њему то неће бити тешко)
на који ћу спустити образ.
То ће бити нова тачка
за полугу којом ће се 
померити свет.
Не остављај ме,
јединствени драги,
не спуштај руке.
Постоје извесни знаци
али се не могу изрећи.


Ето, тако.
Ви свакако не марите много за стварност
Катарина Игњатјевна.
Ваш упроштени приступ, грлице,
сакрива велики ниво комплексности.
А да ми ипак попијемо по једну
Григорије Јаковљевичу, звездо,
па да нам све буде још јасније?


Григорије Јаковљевичу,
сањате, степама ходате...
Рачунате, рачунате, рачунате...
А то што грлица с друге стране прозора
главицу накривљује
и снег је покрива
Вас не додирује.


Па кажите, голубице,
јесте ли ноћас
честица или талас? 
Григорије Јаковљевичу,
шта је с Вама?
Ви сте се опет негде
од вина прегрејали!
Погледајте ме, мили,
не спуштајте очи - 
Ваша сам.
И светлост и страст,
и честица и талас.


Изађите из своје рупе,
Григорије Јаковљевичу,
изађите кад Вас лепо молим.
Још мало, храну ћу Вам испод врата дотурати.
А верујте ми, мили,
Бог неће бити ништа срећнији
ако умрете гладни.


У суботу ми је у собу
улетело јато птица.
Била је гужва
од толиких крила.
Кад не знам где да се склоним
ја одем у твоје срце.
Ех, ти, Гриша...
Шта све о теби говоре...
А теби је то свеједно.


Ех, Катарина Игњатјевна,
откуд то да сам на крај срца?
Срце нема крај.
Стар сам човек,
мојих педесет зима
граниче се са постањем.
Голубице, уселили сте се у мене
и ставили се на моју страну.
Љубав се не претвара у нешто.
Она јесте.