Издавачка кућа Агноста недавно је издала други по реду роман једног од најнеобичнијих руских писаца из хладноратовске епохе, Јурија Мамлејева. Реч је о његовом позном роману под насловом Московски гамбит који је највероватније уобличен 2007. године, а који на српском језику данас можемо читати у сјајном преводу Душка Паунковића. Паунковић је за ову кућу превео и његово дело Бесани, писано шездесетих година 20. века. Уз неке раније преводе, љубопитљиви читалац би сада могао да стекне солидну представу о Мамлејевљевом делу.
Овом роману ће се љубитељи езотерије и геополитике веома обрадовати. Прво, сам Мамлејев је био оснивач и припадник уметничког кружока у Москви, Јужинске групе, која је утицала на генерацију мислилаца чијим идеолошким и политичким идејама данас сведочимо. Ликови који су описани у Московском гамбиту засновани су на историјским личностима, иако понекад могу представљати и синтезу неколико људи. Примера ради, главни јунак Саша Трепетов, могао би делимично бити изграђен по лику Евгенија Головина, док цео роман носи и аутобиографску ноту. У њему је описан живот (или бар нека његова варијанта!) неформалне културне, али и окултне сцене социјалистичке Москве из шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Езотерична нота романа (мистицизам, психоделија, источњачке филозофије) заснована је на Мамлејевљевом отпору према материјалистичкој култури у којој је живео. Тако је у Московском гамбиту видљиви свет само параван за душевне, духовне, психолошке и којекакве друге дубине (алкохоличарске, рецимо). У њему има много ужаса, психозе, апсурда, суза, патоса, филозофије (мада ни приближно као у роману Бесани).
Што се геополитике тиче, није непознато да је Јужински круг, поред осталих, у младости надахнуо и Александра Дугина који је припадао ширем кругу ове необичне дружине. Данас у Русији трају живе расправе око питања колико се езотерије овог кружока задржало у Дугиновој мисли, а ставови се крећу од оних који је сматрају пресудном, до оних по којима је Дугин накнадно своје идеје базирао на наслеђу Јужинског круга (одбацивање модерне, постмодерне и рационалистичког запада). Понекад се за Мамлејева каже да је његова књижевност „отров из којег је Дугин пио“, јер је у њој нормализована екстремна индивидуална психопатија која даље отвара врата политичком радикализму. Тако Дугинови критичари Мамлејевљеву књижевност доживљавају као основу и знамење свега мрачног што је Русију задесило деведесетих година прошлог века. На читалачким форумима се Мамлејевљева књижевност понекад карактерише као „православни хорор“.
Московски гамбит се може читати и као политичка критика социјализма, манифестована кроз специфичну врсту отпора – унутрашњи отпор. Тако Јужински круг као скривена тема романа постаје симбол побуне, па самим тим читаоцу може послужити као упоредна основа за сличне врсте отпора у Источном блоку током Хладног рата, укључујући и југословенски простор. Но, ваља напоменути да Мамлејев због свог бруталног стила није глатко пролазио кроз решето руске критике: то што га је званична критика одбацивала није ништа наспрам тога што су га и неканонски књижевни гласови дисквалификовали као превише опасног и провокативног. За њих је због манира, атмосфере, фрагментарног начина писања, због наглих скокова из реалности у фантазију доживљаван као непријатан и тежак писац (самим тим и елитистичан). Другим речима, Мамлејев није писац за широку публику, већ за оне посвећене појединце, трагаче за духовним, религиозним и интелектуалним дубинама, али и за оне који пребрајају наслеђа великих руских и светских писаца у савременој прози. Да ли је књига заиста опасна као што се о њој пише? Да ако је читалац већ крхак, осетљив и мало напрсао. Али не и ако је порив за читањем заснован на истраживачким потребама и уколико читалац не сумња у своју веру и целовитост.
Мамлејев готово увек испитује шта се дешава са структуром личности онда када нема Бога. Док Достојевски поставља то питање, Мамлејев је, као његов настављач, у пољу Божјег одсуства. И шта бива тада? Јунаци се распадају, губе идентитет, све ружно излази на површину, реченица се прекида, нема циља, остају само плач, депресија, туга, слом и ништа. Тако се и Москва претвара у место „после живота“, у метрополу духовне пустоши, указује се више као психички него географски простор, па роман тако има тенденцију да читаоцу убије сваку назнаку романтизма при помисли на тај велелепни град (што је опет нека врста романтизма, чак можда и надоградња стереотипа).
Постоји и она димензија књиге која може бити занимљива психолозима или антрополозима: можда је кроз Мамлејевљеве ликове описана динамика распада личности, можда је у питању лабораторија граничних искустава, а можда јунаци и нису пали с ума већ су свеснији него што је то нормално или дозвољено. Са друге стране, књига се може читати и као продужетак Бесаних код којих је личност нестабилна, а можда и нарцисоидна.
Шта се крије иза одлуке Мамлејева да у наслов романа убаци реч гамбит која долази из шаховске терминологије, а која подразумева жртвовање фигуре зарад стратешке предности у надметању? У контексту романа „пешаци“ су спремни на жртву (која је и суштински појам хришћанства) зарад откривања сопствених дубина, макар оне биле мрачне, опасне, несносне. Мамлејевљеви јунаци се могу доживети и као доносиоци вести „с оне стране“ смисла и из зоне безбожништва. Наравно да роман не говори само о Москви у време социјализма, нити о алкохолизму као заштитном знаку московског андерграунда, већ о егзистенцијалним и метафизичким питањима као што су смрт, бесмртност, духовност, смисао, грижа савести и унутрашња слобода. Најлепше (и помало зачуђујуће) је то што су код Мамлејева људи без Бога ужасни. Уједно је то и најстрашније: зар смо заиста тако гадни кад нема Бога, зашто само лоше особине тада излазе на видело?
Prvi stigao je Vasa, Tri je mrčio nas časa. Odmah potom stiže Oleg, Mnogo neprijatan čovek. Posle njega dođe Akim, Taj tu povodom je svakim. Iza njega stiže Bora, Uzgred, prava noćna mora. Posle njega tu je Vadim, Njega posebno se gadim. Nakon njega stiže Stepa, Kad će jednom već da krepa? Poseti nas tad i Tima, Koji smučio se svima. Uvali se tu i Pavle, Taj u mozak kuca čavle. Taman zgodno – evo Vanje, Došao da vidi stanje. Načas svratio i Vita, Srećom, produži da skita. Nije prošlo pola sata, Kad na vrata zvoni Nata. S njome stigla je i Gala, Neopisiva budala. Potom upao je Stas, Težak davitelj i pas. Potom nejasno otkùda, A još manje jasno što – Pojavi se ona Ljuda (Glupa kao retko ko). Potom eno stiže Rudi – Pa kad zviznu šamar Ljudi! A kad dođe Ilija, Tu sam pukao i ja. Kraj.
*
Kroz najjaču moguću lupu, Ma kako da pribor je jak, Na karti da zriš Gvadalupu – Zadatak je nimalo lak.
Egzotično kaskadno ime Ukrašava dostojno nju, I ja sam se, opčinjen njime, Oduševljen, obreo tu.
Božanstvenih boja paleta I Kreolki predivna put Kod plejboja odmaklih leta Izàzvaše divljenja ćut.
Po svetu sam jezdio celom, U Podlipke stigoh na prag, I nebo sam dirao čelom, I ćuh me je ljubio blag.
Pa čak i, zavučen u rupu, Života kad dòticah dno, Božanstvenu snjah Gvadalupu, Al’ mišljah da reka je to.
I najzad – što uvek sam hteo – Dočèpah se njenoga tla I sebe, kô Rusije deo, U nju sam ugradio ja.
I možda će nekome glupo Izgledati sledeći čin: Obznanjujem ja, Gvadalupo, Da tvoj sam ubuduće sin.
Pa primi me ti, Gvadalupa, Od Rusije mile na dar, Ne odbij bećara što stupa U doba kad čovek je star.
*
Vani veje, vetri plaču, Zavejan je perivoj, Tri u mom zamrzivaču Flaše pokrio je znoj.
Nevreme me zatrpalo, Mrazno jutro, februar, Da l’ da trgnem votke malo, Tek da raspali mi žar.
Kako da te, reci, draga, Ne šiknem na sabajle, Da pijanstva mila vlaga Preplavi mi biće sve.
Nek poteče u veselju Napitak što gali njuh, Ljubavnu rasplamsa želju, Obujmi vedrinom duh.
Radi telesnoga zdravlja, Da bi duši dao kras, Od krompira on se spravlja Uz pokòji žita klas.
Votko, trojka-ptica ti si, Leti moj za tobom zor, Da od jutra pijan nisi – Kakav moraš biti stvor?
I elita i pučanstvo, Takoreći zemlja sva, Štuju tvoje veličanstvo, Vladarko nad srcima.
*
Šta mi znamo o haj-teku? Ma, računaj, ništa baš, Dani nam bez njega teku, Prost je ovaj narod naš.
Zlo se piše našoj deci – Um od njega im je trom: Bez haj-teka naši preci Čvrsto gradili su dom.
Množili se, hleb su pekli, S puškom išli su u lov, Bez haj-teka šume sekli, Cure vodili u rov.
Potukli su atamáne[ Ataman (rus.) – kozački vojni starešina. (Nap. prev.)], Smrtan zadali im tuk, Rasterali sluge strane, Koje bunile su puk.
E a Asteci i Maje Behu kao naša mlâd – Dobro znahu haj-tek šta je, Ali gde su oni sad?
*
1. Ne bejah ja sa Kristiforom, Al’ zamišljam ga gde Daljinu seče moćnim zorom Dok španske vodi brodove.
Odlučio je on da krene Na put što tad ne beše znan, Preseče vale što se pene I ostvari na delu plan.
Odjednom kopno on je sreo, Kroz durbin pogledavši jak, A čega ono beše deo – Školarac danas znade svak.
Al’ on onomad nije znao, I stog u taj je važni dan Pred njime ponosito stao Kontìnent prekrasan i stran.
I oseti on radost živu, I veliku sa njome slast, Jer kopno nudi perspektivu Za novac, titule i čast.
A draži jako i taštìnu, Jer besmrtnost se smeši tu, Đenovljanskome tome sinu Što žilu ima jevrejsku.
Ta kome padalo na um bi Da odbije ovakav dar, Al’ nismo ovde svi Kolumbi – U tom i jeste cela stvar.
2. On misao naprégnu svoju: „I šta da nađem Novi svet, Kô Šliman štono nađe Troju – Za koga to je blagodet?
Pod mračnom zastavom konkìste A ona pohlepe je steg, Doploviće da blago sliste Pustòlovi iz društva sveg.
Istrebiv sasvim Indijance, Da utaže za zlatom glad, Dovúći tu će Afrikance, Od žića praviće im had.
U ropsko baciće ih stanje Pustòlovi i slepci ti. Pa što u takvo hrlim sranje Na svojoj Santa Mariji?
Od toga posla boli glava Jer mnogo prljav je i tmor. Pa treba li mi takva slava?“ – Zapitao se Kristifor.
3. Al’ zdravog uma čuo glas je: „Predviđanju uprkos zlu, Civilizacije će klasje Isklijati na ovom tlu.
Budućnost nije tako sura“ – Razmišljao je Kristifor – „Jer ovde će literatura Satvoriti nečuven tvor.
I biće svak u njoj gromada I svoje zemlje divan kras – Kortàsar, Borhes pa Amádo, Giljên, Mistrâl, Valjèho, Pas...
Pa tu su Pele, Maradona, Pa Ronaldinjo i Kakâ – Ko znȁ za njih u leta ona – U doba srednjovekovlja?
4. Navèli smo: literatura, I fudbal, jasno – to je to, Al’ tu je još i diktatura – Šta s njome ćemo gospodo?
I Papa Dok, Tontôn-makùte, I Stresner tu u isti mah – Na dobro nè mogu da slute, Što otkad znam za sebe mnjah.
Pinočea, Truhilja netom – Zar čovek prevideti sme? Pa šta da radim s Novim svetom? Da otkrivam ga ili ne?
I šta će najzad španska kruna Zaključiti da bejah ja – Da l’ orao il’ neka žuna Il’ obična budalina?“
5. … Dok peščan sprud Dominikáne Pomaljao se tad pred njim Pojaviše se pelikani, Iščileo je maglen dim.
Da dene se od mučnih stvari, Kolumbo nije znao kud. Preplanuli su pak mornari Razmišljali: „Da nije lud?“
Ne uspevši u Novom svetu Razrešiti dilema sto – Da baci, reši on, monetu: „Nek okrene se orao!“
*
TAČNA ADRESA
Stanujemo blizu vas, Naći nas je – posla čas. Prvo udesno se krene, Potom ulevo se skrene, A kad skrenete za kut, Videćete jedan put. Pokraj njega stoji zgrada. E, to nije naša zgrada. Dalje sve je vrlo klot. Pored nje je jedan plot. U tom plotu rupa zja, Napravih je juče ja. Kada krenete kroz nju, Pripazite dobro sebe Pošto ekseri su tu – Da vas koji ne ogrebe. Kad teškoća prođe ova, Pasti ćete na dno rova. Nemojte da to vas plaši, Svi tu gosti padnu naši. To je, znate, prosto tako, Ali izlazi se lako. Tad na zemlju treba leći I savladati puzèći Trasu sto metèri dugu I tramvaja gradskog prugu. Videćete vrtić s lica Pred njim stoji govornica. I na broju nula tri Reći će vam gde smo mi. Ta mi smo sasvim blizu vas, Naći nas je – posla čas.
ПОЕЗИЈА ИГОРА ИРТЕЊЕВА
Прве књиге Игора Иртењева појављују се пред крај перестројке – 1989, а његове прве песничке публикације средином осамдесетих година у периодици поклапају се с почетком промена у руској књижевности које је покренуо нови политички курс „гласности, перестројке, убрзања“. Међу њима је најважнија публикација песме „О Петру“ у најугледнијем совјетском књижевном часопису „Нови мир“ (III, 1985). Рецепција његовог стваралаштва код нас није много каснила јер је већ на основу првих објављених дела позван да учествује у књижевном програму на „Данима перестројке“ у Студентском културном центру у Београду (14–22. јануар 1989).
Игор Иртењев је рођен 1947. године у Москви у породици интелектуалаца (оба родитеља су му историчари). По образовању је инжењер, радио је на телевизији у техничкој служби. Почео је да пише касно, после тридесете године. Псеудоним Иртењев, који асоцира на руску класичну књижевност (тако се презива главни јунак Толстојеве трилогије о одрастању), заправо је презиме његове друге жене Соње. Средином осамдесетих година прошлог века био је председник чувеног неформалног књижевног клуба „Поезија“, који је окупљао широки круг млађих аутора, такозвани „нови талас“ руске поезије. Клуб „Поезија“ је омогућио јавне наступе ауторима који тада нису објављивани, што је ујединило припаднике разних књижевних група („сав московски андерграунд“, по Јурију Арабову), и преко својих акција унео новине у начин презентовања поезије и савремене уметности. Захваљујући томе, клуб је оставио неизбрисив траг у културном животу свог времена. Друштвене околности су се неочекивано промениле, и ови аутори су почели да објављују своја дела и постали су познати. Имали су различиту судбину, а неки од њих су се потврдили и на другим пољима (на пример, Јуриј Арабов је сценариста филмова Александра Сокурова). Сам Иртењев је припадао књижевној групи ирониста, представника такозване ироничне поезије (Нина Искренко, Александар Јерјоменко, Јуриј Арабов, Јевгениј Бунимович, Владимир Друк, Виктор Коркија). Као и неке друге тадашње песничке школе (метаметафористи, на пример), они настоје да обнове песнички језик. Покушавају то да остваре помоћу карактеристичног грађанског ангажмана и ироније, која је дефинисана као „реализам незнања“ (Јуриј Арабов), односно неповерење према проповедничком приступу и претеривању у лирском изразу. Од деведесетих година Иртењев сарађује с низом медија (новине, телевизија, радио, интернет), песнички коментаришући дневно-политичке догађаје, због чега постаје широко познат. Посебно се истиче његово учешће у популарним телевизијским емисијама сатиричара Виктора Шендеровича, где је креирао лик „песника без длаке на језику“ (поэт-правдоруб). До данас му је изашло двадесетак књига поезије, међу којима је и неколико збирки са изабраним песмама, а писао је и за децу.
Познати новинар Максим Соколов (који је и стручњак за руску књижевност XVIII века и фолклор) приметио је да су руска рок поезија, песме Јосифа Бродског и текстови ироничних песника са Иртењевим на челу последња савремена поетска дела која се цитирају у свакодневној употреби, која су ушла у руски језик. По њему, то је одлика класичне књижевности, потврда да се та дела тичу свакога. Соколов сматра да су она у том погледу не само последња по реду, већ последња уопште, односно, да каснија руска поезија не поседује тај квалитет, да је она суштински другачија. Због тога ова дела заслужују посебну пажњу. Иртењева су као класика препознале и критика и публика, а и он сам се често у песмама шали на тај рачун (он се, уосталом, шали на рачун свега). Иако се на први поглед чини да је комични елемент у њој доминантан, његова поезија је заправо врло озбиљна. Комично је само форма за представљање садржаја, по правилу озбиљног. Он се бави читавим комплексом тема из руске књижевности и културе. И мада их готово редовно третира у комичном кључу, не одриче се лирике, напротив, његова поезија је у великој мери лирска. После разбијања свих стереотипа средствима ироније оно што остаје на крају јесте лирика.
Поезија ироничних песника, још једне „изгубљене генерације“, настала је на трагу наслеђа руског модернизма с почетка XX века, и надовезује се на стваралаштво првих незваничних песничких група после Другог светског рата. Поред тога, иронисти имају корене и у традицији шаљиве поезије и у не нарочито развијеној традицији руске поезије парадокса и апсурда (Козма Прутков, Саша Чорни, Петар Потјомкин, Хармс и Олејников). Због цитатног поступка, једног од основних у њиховој поетици, али не и једино због тога, иронисте можемо довести у везу и са руским концептуализмом и постмодернизмом.
Али Иртењевљева поезија је шира од програма ироничне школе. Формална припадност ироничном правцу је Иртењеву, поред популарности, донела и отежану рецепцију, показала се и као препрека за правилно тумачење. Петар Вајл га третира као хумористичног песника, а хумор је по њему шира категорија од ироније (хумор је представљање озбиљног као смешног, а иронија смешног као озбиљног). Истицање хумористичког слоја у Иртењевљевом делу говори, међутим, о непотпуном разумевању његове комплексности. Иртењев је сувише сложен аутор да би могао бити смештен у жанровски оквир, ма како широк тај оквир био.
Песник – лирски јунак – код Иртењева је обичан човек, чија судбина није другачија од судбине људи који га окружују. Он је део целине, и дели добро и зло са осталим припадницима друштва. Такву поставку могли смо срести раније – код песника лианозовске групе и, пре свега, у поезији њиховог оснивача Јевгенија Кропивницког. Код Иртењева је, међутим, она много разуђенија него код његових претходника. Иртењев се бави већим бројем тема него они и његов лирски јунак је принуђен да за сваку од њих проналази одговор и да нам понуди некакав закључак. Тај закључак готово никад није експлицитан, и његово право значење можемо сазнати једино уколико га тумачимо у склопу специфичног Иртењевљевог уметничког кода, где ништа није једноставно као што се чини. И сам језик којим се Иртењев служи заводи нас својом привидном једноставношћу и лакоћом. То је оригинална мешавина разговорног језика, клишеа, жаргонизама и високог песничког стила. У ствари, реч је о изразито слојевитом уметничком инструменту, у којем ниједан елемент није случајан, већ сваки има своју добро осмишљену намену и постиже свој циљ искључиво у интеракцији са осталим елементима. Култура и културолошка рефлексија много су присутнији у Иртењевљевој поезији него у поезији песника на које се она надовезује. Oне су део ауторове свакодневице, и он им посвећује велику пажњу и редовно преиспитује разне културне обрасце. Иртењевљеве песме обилују цитатима из класичних, популарних и чувених дела. Али оно што цитира, у складу с промењеним околностима и својим личним искуством, аутор уједно и реинтерпретира. С тим у вези, критичар Артјом Скворцов констатује да Иртењев превладава постмодернизам постмодернистичким средствима. Занимљиво је да су Иртењевљеве песме с временом и саме постале предмет цитирања.
Ауторов друштвени ангажман огледа се у позиционирању флуидног лирског субјекта као једнаког са свима и, у условима касног совјетског друштва, оспоравању клишеа и стереотипа. То је и традиционално становиште руске класичне књижевности, солидарност с „малим човеком“. У социјалистичком друштву проблематизовање постојећих форми представљало је опозицију систему и носило је идеалистички карактер. Иртењев је пак наставио по старом и када се систем променио, у новим околностима он исмева нове датости и нове догме. Но, као и раније, његов протест није политички, већ егзистенцијалистички.
Поред других, већ поменутих обележја Иртењевљеве поезије, треба навести и честу употребу апсурда, која није уобичајена у савременој руској поезији. Ефекат апсурда постиже се низањем фантастичних слика и ситуација, претеривањем у свему или спајањем неспојивог. На пример, према „синтетичкој биографији“ Петра Чајковског („О Петру“), Чајковском је позирао Шагал, а с Мусоргским је овај написао „дело или два“ – „у дуету“. Када читамо такве или сличне редове, неминовно нам падају на памет пионири овог поступка – песници обериути – Хармс, Веденски, Заболоцки…
Иако се у песмама често пита да ли ће његово дело опстати (и даје при томе различите одговоре), јасно је да Иртењев има свест о вредности свог дела и о његовој непролазности. Његова поезија се може доживети као коментар на совјетску и руску стварност, али она поседује универзално значење и могућност да с лакоћом и непосредно саобраћа са сваким читаоцем надилазећи културне, језичке и временске баријере.
Зорислав Паунковић и Душко Паунковић
НАПОМЕНЕ УЗ ПРЕВОД
Игор Иртењев пише искључиво везане стихове. Неке његове песме су изострофичне, неке астрофичне, док су хетерострофичне прилично ретке. Најчешћи облик строфе код Иртењева је катрен, мада има и квинти, секстина, оњегинских строфа итд. Најчешћи метар је, као и код већине руских песника, јамб, али многе песме су у трохеју, амфибраху, има их и у анапесту, а једна је у дактилу. Рима је готово увек права – „за уши“, не обавезно и „за очи“. Најчешће је укрштена – мушко-женска, али има и обгрљене, парне, као и других видова дистрибуције. У неким песмама рима је искључиво мушка, у неким искључиво женска. Оне прве су бројније. Дактилска рима је прилично ретка. Цезура је покретна. Иртењевљеве песме су углавном изосилабичне и монометричне; али има и полиритмичних. Изнимно, у песми Возач и трамвај налази се уметак у слободном стиху. Бели стихови су ретки, и они су готово увек у јамбу. Изузетак је песма „Тек што седох…“, која може бити схваћена као песма у слободном стиху, али заправо је посреди чисти трохеј.
Избор представљен у овој књизи укључује преводе песама у јамбу, трохеју, амфибраху и анапесту. У мери у којој то допуштају разлике између руског и српског језика, у преводу су очуване формалне одлике оригинала. Спондеј је нешто чешћи у преводу него у изворнику. Фразирање је у српском језику силазно, док је у руском узлазно-силазно. Цезура се, иако покретна, углавном налази на различитим местима у преводу и оригиналу. Због ограниченог броја јампских клаузула у српском језику последњи слог дактилске клаузуле се у овом преводу, без обзира на то да ли је затворен или отворен и да ли је под дужином или није, третира као завршетак у ком се остварује иктус и, као такав, користи се за римовање с фонетски подударном јампском клаузулом. У песми „Нису свим на броју козе…“ у преводу је трохејска рима укрштена са дактилском клаузулом која не твори риму већ асонанцу, док су у оригиналу укрштене трохејска и јампска рима. Претпоследњи и последњи слог хипердактилске клаузуле се у појединим случајевима користе за римовање са трохејском клаузулом. Ознака за дугосилазни акценат, која у српском језику служи и као ознака за ненаглашену дужину и као генитивни знак, у овом преводу, када се налази над вокалом у последњем слогу речи, игра улогу акцента.
Сабрана белетристичка дела једног од најважнијих деветнаестовековних руских писаца, Константина Николајевича Леонтјева (1831–1891), коначно су у целини доступна српској читалачкој публици. Реч је о писцу чији се књижевни опус неретко пореди са делима Достојевског, Толстоја, Тургењева или Гогоља. Премдасе на основу стила, вредности које је заступао и тема о којима је писао, може позиционирати у период позног романтизма, Леонтјевљево стваралаштво ипак измиче устаљеним књижевним категоризацијама. У спору који су руски интелектуалци водили о месту Русије између Европе и Азије Леонтјев није нашао своје место ни међу словенофилима ни међу западњацима. Управо због тога у савременом политичком контексту његова књижевност доноси окрепљујућу залиху идеја, увида и опсервација о свету о којем је писао. А тај свет је био наш – источни, азијски, османски, раскошни деветнаестовековни балкански свет.
Душко Паунковић
Изванредност Леонтјевљеве књижевности отвара нам се кроз посвећени, дугогодишњи и беспрекорни преводилачки ентузијазам Душка Паунковића, као и кроз издавачке напоре Петра Живадиновића (Паидеиа). Подухват превођења и објављивања белетристичких дела овог писца почео је 2008. године, када су преведени и објављени његови Романи (Подлипке, Други брак и У завичају). Уследило је објављивање Одисеја Полихронијадеса (2010), затим збирки прича и романа Из живота Хришћана у Турској (2013) и Египатски голуб и друга дела (2023). Можда би се некоме могло учинити да је Леонтјев у српску културу стигао са закашњењем од сто педесет година, али то ипак није случај, јер су његова сабрана дела готово истовремено објављена у Русији и Србији. Та чињеница домаћу књижевну и културну сцену чини будном и живом ако бисмо је упоредили са светом савремене руске књижевности, а авангардном у односу на већи део западноевропске књижевне сцене. Осећај преводиоца и издавача да је Леонтјевљева књижевност домаћој публици потребна и да може бити инспиративна, заснован је, поред осталог, и на чињеници да је главни јунак његових прича османски Балканац који се опире тековинама Француске револуције. Такав Балканац и данас представља субверзивну књижевну и историјску личност јер, како Душко Паунковић у једном од поговора каже: „Иако је у њима реч о прошлости, ништа нас у овим причама неће навести на помисао да оно што је у њима описано нема везе с нама, с нашим временом и нашим доживљајем света.”
Константин Леонтјев
Особеност Леонтјевљевог књижевног израза долази, како то обично и бива, из особености његове биографије: Константин Леонтјев је био лекар и војник у Кримском рату, дипломата на Балкану, критичар, теоретичар књижевности, публициста, државни службеник, религиозни писац, и коначно – монах. Дела о којима је овде реч углавном су писана у време његове десетогодишње дипломатске службе у Османском царству, на Балкану, током шездесетих и седамдесетих година деветнаестог века. Његова „дипломатска Одисеја” обухватила је службу на Криту, у Једрену, Тулчи, Јањини, Солуну, Константинопољу, на Принчевским острвима, а замало му је измакла и у Београду.
Чињеница да је живот окончао као монах, и то као монах чија су уверења поштовали исихасти, омогућује нам да Леонтјевљево дело читамо и као процес самоспознаје на његовом путу ка монаштву. Можемо чак поставити питање какву је улогу у том процесу имао балкански религиозно, естетски и национално шаренолики свет. Леонтјев је био опчињен оним што је видео и доживео на Балкану и, мада је себе сматрао хришћанином, стекао је дубоко поштовање према исламу и исламској култури. Због тога он у својим делима није заузимао страну, релативизовао је добро и зло, гајио је једнаку наклоност према мотивима својих јунака који су, чинећи преступе, живели своје аутентичне животе на које малограђанска правила и законске норме нису били примењиви. Из таквих је спознаја касније делимично израсла и његова религиозна филозофија.
Балкан се у наше доба најчешће разуме као Западни Балкан, или као југосфера (простор југословенског наслеђа), док његови географски и политички југ и исток из савремених наратива мистично некуд ишчезавају. Услед снажног, дуготрајног и систематског политичког и идеолошког инжењеринга, из српске културе и баштине је потиснуто готово целокупно османско наслеђе, а Турчин је и даље један од најнегативнијих ликова из националне историје. Леонтјев нам враћа управо тај део наше прошлости, описујући га кроз призму руског дипломате као свет пун лепоте и животне динамике. Тако Балкан опет добија свој турски исток и југ, а читалац неретко има утисак да се однекуд враћа кући, у Азију. То и није толико чудно, јер је Балкан, као део Османског царства, у руској дипломатској класификацији припадао Азијском одељењу Министарства спољних послова. Данас нам је готово незамисливо да сопствену прошлост сагледавамо у таквом контексту. Но, то је делимично и због тога што је Леонтјев за Србе сматрао да су, услед своје демократичности, били пријемчиви за западне утицаје, а то је значило – за прихватање тековина Француске револуције. Срби су више од других балканских народа били склони процесима демократизације, стандардизације и централизације, па су самим тим били ближи Западној Европи него азијском свету и православном Истоку. И то нас, док читамо Леонтјева, помало узнемирује, јер актуелни друштвени и политички афинитети, као и статистике, говоре да српско друштво себе види као део источног православног света, из којег нас је Леонтјев још крајем деветнаестог века помало искључивао. Утолико Леонтјевљева књижевност нужно води ка сучељавању и преиспитивању: ко смо, где се налазимо, какве вредности баштинимо, чему тежимо, којем политичком табору припадамо…
Да би се разумео степен субверзивности Леонтјевљеве књижевности, потребно је знати где се Балкан налазио и где се налази у геополитичким перцепцијама великих сила које су се одвајкада бориле за балкански простор, за његово месо, главе и душе. Посматрано из перспективе Запада, Балкан се у геополитичким теоријама налазио у такозваном Римленду. Римленд представља прстен земаља којим је окружен Хартленд, односно Русија. Свако ко би желео да покори Русију, морао би претходно политички, административно и културолошки да овлада Римлендом, односно појасом земаља који обухвата простор од Естоније, Летоније, Литваније, преко Средње Европе, Балкана и Турске, па на исток све до Кине. Са друге стране, и Русија (касније СССР) је развила свој контраконцепт, па је прстен земаља којима је била окружена назвала Лимитроф. Другим речима, Балкан се налазио у пресеку Лимитрофа и Римленда. Теорија каже да, услед велике динамике ратова и деструкције, балкански народи никада нису могли да развију аутентичну, високу, писану и оригиналну културу налик онима какве су постојале у Русији или у Западној Европи. Док би данашњег Балканца ова спознаја могла да увреди, обесхрабри или слуди, Леонтјев је у таквој позицији Балкана уочавао његову културолошку и естетску предност. Народи који су живели у Римленду, односно у Лимитрофу, својим су етнографијама више личили на музеј или позориште него на прогресиван западни свет. Исто запажа и Леонтјев, али он то другачије вреднује. На питање да ли му у Јањини недостаје позориште, један од ликова (руски конзул) одговара: „Зашто би ми недостајало, па овде је позориште свуда око мене”, или: „Како би знао да ово није позориште, већ сам живот?” У османском балканском свету, поготово пред распад империје, заиста је било драме. Она је била свакодневна, снажна и заснована на судару идентитета, које је османско царство неговало и конзервирало. Оно што би у позориштима далеких престоница и центара моћи представљало само представу и разоноду, на Балкану је био свакодневни живот, буран и страствен, са много обрта, а неретко и са трагичним исходима.
Леонтјев је балкански свет видео као јединствену целину. У његовим причама Балкан пулсира у једном ритму, његово шаренолико становништво располаже универзалним језиком и јединственим доживљајима света. Бугари, Срби, Грци, Албанци или Турци могу имати сучељене политичке ставове, али их чврсто увезује готово јединствена физиономија свакодневице. Његова запажања умногоме се поклапају са необичном тезом руске научнице, лингвисткиње Татјане Цивјан, која је на основу анализе балканских језика, посебно на основу поимања простора и времена у њима, изградила тезу о јединствености балканског света. Једна од Леонтјевљевих прича која такву претпоставку потврђује јесте Дете душе. У њој бугарски брачни пар који живи на обали Дунава моли Бога за потомство, и када им жеља буде услишена, њихово дете креће на необичан пут по Балкану на којем, рекло би се, сви говоре истим језиком, сви учествују у игри спасавања његове хришћанске душе, сви једнако појме правду, неправду, преступ или искупљење, а простор и време су јединствени на кружном путовању главног јунака. Ево још једног примера у корист тезе о јединствености балканске свакодневице: Леонтјев описује кућицу с терасом у уредном дворишту, са креветом застртим лаком свиленом тканином, на прозору су цицане завесе, на поду простирка на пруге, изнад кревета је окачена икона, а под прозором цветају шантелија, руже и шебој. Читалац би могао помислити да је ово призор из Шумадије, али се ради о опису сеоске кућицена Криту.
Једина балканска подела коју је Леонтјев признавао јесте подела на његов буржоаски и епски део друштва. Буржоаски део друштва је у другој половини деветнаестог века већ почео да подлеже западним политичким утицајима, чега се Леонтјев гнушао, док је епски остао свеж, неспутан и таквим процесима недотакнут:
Уопште узев, може се без дугачких објашњења рећи да је прост свет на Истоку бољи од оног код нас; он је трезвенији, уреднији, наивнији, моралнији у породичном животу и живописнији од нашег пучанства. Док је више, образовано друштво, оно које руководи, које је свукло прелепу источњачку одећу и обукло лоше скројен, јефтин европски сако прогреса – горе од нашег руског друштва; оно је ниже, грубље, једнообразније и досадније од њега.
У епском делу друштва владало је царство случајности, а Леонтјев је сматрао да сваки покушај дисциплиновања случајности некаквим „разумним мерама” нужно води ка досади западноевропског типа: „Овде, мој пријатељу, нема друштвеног живота, али постоји диван народни живот…” Таквом народном животу на Балкану претио је „рак Европе – француски народ”. Најнегативнији и најопаснији лик у Леонтјевљевој прози јесте Француз, обликован тековинама и наслеђем Француске револуције: „Из његових руку ни слободу не бих узео!” Посматрано из данашње перспективе, Леонтјевљево дело је субверзивно и по томе што је његов мисаони приступ животу и свету био естетске природе. За њега је лепота основно мерило свега и сви његови јунаци јој служе. Лепота је изнад појединачних судбина, изнад морала, изнад закона. Она није демократски распоређена, посебно када се ради о женској лепоти. Његове јунакиње користе своју еротичност за прекорачење наметнутих граница: Оно што жели жена, жели Бог, каже турска пословица. Леонтјев није био љубитељ реда и дисциплине: „Сам по себи, ред не може да испуни човека, људи желе и слободу.”
Деветнаестовековни османски балкански свет у који нас његова књижевност вртложно уводи је мушки свет страсти, рата, побуне и преступа. За преступ, као и за лепоту, потребни су контраст и различитости, а њих је османска култура неговала кроз националне, религиозне, статусне и друге идентитете. Отуда Леонтјевљеви јунаци много страдају: православна девојка губи главу за муслиманом и жели да промени веру док јој фамилија не дође главе због тога, пријатељства између муслимана и хришћана пуцају због националних препорода, убоге, бледуњаве и слабашне албанске Циганчице плесом заводе статусно неприступачне дипломате. Османски свет ври, а љубомора се, када је јака, бурна и неиздржива, сматра племенитим осећањем.
И још мало субверзивности: Леонтјеву се није допадала хришћанска породица у Турској. Сматрао је да хришћани нису претерано романтични, јер су романтизам и хришћанство у колизији („Страшно ми се не допада хришћанска породица на истоку. Изговорио сам ту глупост и заћутао!”). Хришћани у Турској су одавно престали да певају љупке пастирске песме, а нису запевали ни блиставе арије о страсним љубавима („[…] али машта овдашњих људи, посебно хришћана, тако је убога, а живот срца је неиздрживо досадан”). Сматрао је да романтична љубав својом искреношћу може оплеменити многе преступе. Иако је живот окончао као монах, није у време настајања ових дела имао високо мишљење о свом хришћанском васпитању. Доживљавао га је више као национално и поетско, а мање као духовно или морално осећање. Кризу свог идентитета који се борио између дионизијског и православног принципа најпре је покушао да реши напуштањем дипломатске службе и окретањем писању. Те су муке биле подстицане могућностима које му је османски Балкан отварао. Тако је, надахнут могућностима и мучен искушењима на Балкану, писао: „У Турској ништа није немогуће”, или: „Нека се јефтином и нешкодљивом храном храни онај који није у стању да поднесе божанске напитке.”
Леонтјевљево приповедање понекад личи на историографско. Са једне стране, приближавао се ранкеовском историографском начелу по којем је требало писати онако како је стварно било. Са друге стране, историчари знају да онако како је стварно било за једне, није истовремено могло бити и за друге, поготово када су у питању зараћене стране. Тај је проблем и у историографији и код Леонтјева решен увођењем мултиперспективности. Ево како је Леонтјев описао свој метод у причи Исповест једног мужа у којој је преиспитивао морал у брачном троуглу:
Да, узгред, кад сам већ поменуо стакла. Понекад волим да гледам свој врт кроз њих – по реду, прво кроз жуто, па кроз плаво, па кроз црвено, па кроз обично бело. И ево шта ми пада на памет: зашто се управо кроз бело стакло све види исправно? Жуто стакло чини призоре веселим, растиње у врту као да је обасјано и позлаћено незамисливом светлошћу; весеље је такво да изазива бол, жељу за вриштањем. Кад се гледа кроз црвено стакло, све делује злокобно и раскошно, као одсјај великог пожара, као први чин краја света. Не знам које стакло – плаво или љубичасто – чини све ужасним и мртвим, све се угаси и скамени. Да ли ми исправно видимо ствари? И зашто мислимо да смо баш ми у праву? Да је дрвеће зелено, да је зора црвена, да је хрид црна?
Леонтјев није имао намеру да буде субверзиван писац. Његова књижевност накнадно изгледа провокативно, али и далековидо. У нашем свету политичке и језичке коректности његов свет, сагледан из недопустивих углова, изгледа помало сурово. У њему нема демократије, њиме владају инстинкт и лепота. То је свет који подржава и изграђује идентитете насупрот савремене глобалистичке идеологије која тежи да у име стандардизације и демократизације идентитете разгради и тиме човека потчини једном центру који се налази негде на политичком Западу. Он доводи у питање савремене перцепције и самоперцепције Балкана, проблематизује категорије у које српско друштво данас већински верује – православље, русофилију, словенство и осећај да се „налазимо на Истоку”. Он избегава закључке, али његова опажања изазивају осећај непријатности који нас тера да претресамо како личне и колективне историјске дубине, тако и морална начела којима се руководимо.
ЈУРИЈ МАМЛЕЈЕВ, БЕСАНИ, ПРЕВЕО С РУСКОГ ДУШКО ПАУНКОВИЋ, АГНОСТА, 2024, БЕОГРАД
Роман Бесани је необично дело руске и светске књижевности. Настао је шездесетих година прошлог века, а на нашу књижевну сцену ступио је ове године захваљујући заједничким напорима издавачке куће Агноста и преводиоца Душка Паунковића. У веома краткој уводној напомени аутор читаоцу сугерише да овај роман-загонетку може читати на најмање два начина. Први – као слику пакла на Земљи, што је, посматрано са религиозне тачке гледишта, увек поучно. Књижевна критика забележила је гласину да је двоје младих људи у Русији, читајући ову књигу сасвим случајно истовремено, одустало од планираног самоубиства. Други – уврнута и изопачена група убогих људи, скупљених с коца и конопца, жели да продре у забрањене сфере духа, односно да докучи и спозна Велику Непознатост. Мада је књигу изврсно превео, Душко Паунковић не препоручује њено читање онима са осетљивим стомаком. Да ли је такво упозорење на месту? Постоји један документарни филм о ратовању, који бележи сведочења војника о томе „какав је осећај кад убијеш човека“. Војник је то описао овако: када убијеш први пут, онда много повраћаш; други пут је лакше; на трећег седнеш и поједеш паштету из лименке. Тако је и са читањем ове књиге: ако се добро исповраћате на првој трећини, последњу ћете прогутати са паштетом.
Јуриј Мамлејев (1931-2015) био је интересантна личност на светској књижевној сцени. Своја дела је углавном објављивао у самиздату, јер таква каква јесте – његова књижевност није могла бити толерисана у главним књижевним токовима. Но, како у поговору српском издању пише Зорислав Паунковић, нетолеранција је била естетске, а не политичке или идеолошке природе. Мамлејевљева дела била су више пута одбијана у америчким издавачким кућама, а када је коначно успео да објави свој први роман, Бесане, најпре је био прихваћен у Француској. Осим тога, Мамлејев је био централна фигура око које се окупљала чудновата група руских интелектуалаца које је занимала езотерија. Реч је о групи Јужински кружок из које су потекла нека од знаменитих имена руске културе. Мамлејев је из СССР-а 1974. године мигрирао у Америку, одатле у Француску, а из ње се током перестројке вратио у Совјетски Савез. Ова кратка и крајње површна биографска напомена о писцу може бити од помоћи да се његово дело бар донекле разуме. Састављен од префињених уметника, Јужински кружок се посебно интересовао за „филозофију традиционализма“, па се тако у овом роману најприземнији народни полу-животињски свет сусреће са светом високог и суптилног интелекта, и ти светови се међусобно прожимају и заједно чине идеалну целину. Циљ њиховог сусрета је сазнање о томе шта се налази „са оне стране смрти“ („…ја, рецимо, не могу више да чекам смрт и оно што је тамо иза завесе! Боле ме живци!…“). Да би тај циљ постигли, ликови у роману не бирају средства. Они су макијавелисти. Оностраност покушавају да схвате кроз радикалан секс и кроз смрт („…цео свет и све онострано и тајно, висили су на кончићу секса…“).
Мамлејев се директно и индиректно реферише на известан број писаца руске класичне књижевности, а понајвише на Достојевског („Из удаљеног угла у њему се одражавао страшни портрет Достојевског, Достојевског с непомичним и страдалничким погледом“). Ако одјека Достојевског игде у овом роману има, онда га треба тражити у екстремним психичким стањима главних јунака. Осим тога, главна тема романа је потрага за душом. Убоги ликови успевају себи да поставе и таква питања као што су ко смо ми, шта је човек, одакле долазимо, где идемо, шта бива после смрти…
Мамлејев из веома радикалног угла приступа питањима вере, религиозности и духовности, проблематизујући пре свега хришћанство („…на крају крајева, просто је недовољно апсурдно за нас!“). Ако је гласина о оно двоје младих који су после читања ове књиге одустали од самоубиства тачна, то је сигурно због тога што после ове књиге читалац постаје жељан вере у вишу силу од себе самог, вере у Бога, постаје жељан доброте, лепоте, смисла, реда, чистоће, целовитости, логике, светла, дана, сунца и живота.
У роману је, поред осталог, тематизовано (атеистичко?) полазиште да религија ограничава човека. Мамлејев је у тај проблем уронио тако што је своје јунаке распустио, ослободивши их вере у Бога, а доделивши им веру у нову, нарцисистичку ЈА-религију. С обзиром на последице понашања јунака у оквиру ЈА-религије, јасно је да човека, пре него што ослободи своје авети, нешто мора ограничити. Нарцисоидним јунацима на које је Мамлејев усмерио наш поглед, ништа теже не пада од прихватања сопствене ограничености, од прихватања своје обичности, просечности и ништавности. Најтеже им пада спознаја да они сами неће доживети Оностраност, јер су ипак обични људи, а уз то су још и сакати, како физички, тако и психички и духовно. Да би ствари заоштрио до крајњих граница, али и до крајњих консеквенци, Јуриј Мамлејев је указао на заразност и привлачност нарцисистичког типа личности, тако што је и један чисти или савршени верник потпао под утицај ове опскурне групе људи. И не само да је почео као омађијан да слуша и усваја њихове небулозе о ЈА-религији, него је доживео такву регресију да се претворио у кокошку: ко-ко-да било је једино што је могао да изговори током највећег дела романа, све док пред крај приче није зажалио због тако страшног пада. То је уједно и једна о већих дрскости које је Мамлејев у овом делу показао као писац.
Како знамо да је ово књига о пропитивању религиозности, вере и духовности? Јунаци су од прве странице толико одвратни, прости, неподношљиви, гори од свиња или бубашваба, али их као такве муче високопарна питања, попут оног где иде душа после смрти. Такво питање чујемо у унутрашњем монологу главног јунака већ код првог убиства које почини. Мамлејев нам се у једној реченици помало и открива, указујући на поступак који је у роману применио: „Неки су пак сматрали такво објашњење профаним и говорили су о негативном, чудовишном путу ка Богу, поред осталог помоћу богохуљења“. Да ли је такав контрапункт био срце интелектуалног и духовног трагања Јужинског круга? Да ли ове теме којима су се Мамлејев и дружина Јужинског круга бавили долазе само из њих самих или су испровоциране и нечим другим? Само једна реченица у целом роману указује на политички и идеолошки контекст као могући извор оваквих трагања: „Хи, хи… И то после тупог, идиотски-мртвачког утувљивања у детињству да после смрти нема ничега…“
Колико год био гадан, роман је занимљив због тога што његови јунаци до Суштине покушавају да допру кроз најмрачније делове сопствене личности. Ако пођемо од претпоставке да је структура личности састављена по моделу ид, его, суперего, онда је овај роман о томе како изгледа попуштање суперега, или како изгледа ослобађање људских најмрачнијих порива. И шта онда бива? Па не бива ништа. Није им помогао радикализам. Нису ништа спознали. Само су, за казну, живели лоше. Али то је велика идеја! Читаоцима је тако на увид дато колико у крајњој слободи можемо бити одвратни („И, уопште је овде, каже, у логору лепше него на слободи“). Степен ужаса који „ослобођени“ јунаци чине из реченице у реченицу, из пасуса у пасус, има само један циљ: да учврстимо веру у потребу нашег ограничења. Можда чак устанемо и у одбрану малограђанштине!
Мамлејев, дакле, ниједном од својих јунака није дозволио да спозна Оностраност. Отуда и наслов књиге. Бесани су они који немају мира, који немају сна. Какав их немир мучи? Хоће да знају! Шта би хтели да знају? Где нестаје човек, шта бива после смрти и у чему је тајна живота! Тема је, наравно, стара – то што јунаке мучи је прародитељски грех. Ко има миран сан? Онај ко се подредио вишој сили и ко не пропитује њену вољу. Онај који верује. Отуда је ово књига о Нарцисима: „Надљудски нарцисизам је један од главних принципа…“. Један од главних принципа чега? ЈА-религије. У роману је ЈА најпре поистовећено са Богом, а потом му се чак признаје инстанца која је много већа, јача и даља од Бога: „Ја иде много даље… (…) Огроман значај има бескрајна мистична љубав према себи…“.
Са Мамлејевим читалац никада није сигуран да ли је озбиљан или се шали, да ли је ироничан или саркастичан („Ето га: руски езотеризам уз воткицу!“). Не знамо да ли је ова књига само плод пишчеве маште или је пројекција мрачних делова његове личности. Можда се, скривајући се иза ауре и недодирљивог ауторитета књижевности и уметности, кроз писање и сам лечио. Јер, ако је све ово што читамо носио у себи, онда су убиства, клања, сакаћења, порнографија и поремећаји овде испољени на најздравији и на најбезболнији могући начин. Да ли да му верујемо када за себе каже да је „само посматрач“ света који описује? За себе је говорио да је Истраживач и Сведок. Да је готово научник. Има још места на којима је испољио своју научничко-посматрачку дрскост: за њега је лудило његових јунака стање у којем је ЈА очувано. Тако, по Мамлејевљевом мишљењу, изгледа целовита личност. А у ствари изгледа неприхватљиво и опасно. Но, шта ако не греши… Историја би могла да му да за право… Па ипак, историја, па и еволуција, указују и на другу могућност: да је нецеловито ЈА лепше и безбедније од помахниталог целовитог ЈА. Иначе нас не би ни било…
Пошто је овај роман загонетка за самог аутора (уколико та његова изјава није била обичан маркетиншки трик), све су могућности његовог тумачења и интерпретација могуће. Ево једног: ово је највероватније религиозни роман у којем је потреба за ограничавањем нашег бића препозната као мера нашег опстанка. У прошлости је било много примера који су нас упозоравали на последице људског посезања за божијим ингеренцијама, од Едипа, до Хитлера, од нарциса до атеисте. На такав закључак наводе многе секвенце овог дела, а можда највише његова завршница:
„Падов је одједном пренеражен осетио: `оно што чини ЈА само што се није срушило. Све ће се једном срушити и шта ће бити после`, шапутао је. Осовио се и тетураво кренуо из јарка. Једноставно је пошао напред, исколачених очију, низ усамљени друм, у сусрет скривеном свету о којем ништа не сме ни да се пита.“
Бесани су, дакле, они који питају. Па шта каже, Мамлејев, шта да се ради?
Да се једноставно крене напред, исколачених очију у непознато, и да се тако живи сопствено непоновљиво искуство које ниједна уметност или наука не могу описати, јер је живот живљи од сваке слике и није без разлога на време речено да живот и смрт морају остати тајна.
Appendix: Необична димензија овог романа је у томе што је Мамлејев детектовао нарцисизам као срце проблема. Само су нарциси, попут његових јунака, у стању да почине толике и такве гадости и да донесу толико мрака. Бога називају газдом, сматрајући да они сами немају ништа са Творцем. За њих је живот „само одмазда“, а своја непочинства правдају са „зашто би се Ужас плашио ситних ужаса“. Њихова Ја-религија није религија егоизма, пошто они егоизам схватају као издају највишег ЈА (нарциси и немају его, приказани су као људи који унутар себе немају ништа осим црне рупе). Њихова слика света је таква да се „све позитивно уништава, а све грозно и негативно, напротив, постаје стандард“. Један од ликова је „сам себе родио“, а остали му се диве и сматрају да ће због тога „далеко догурати“. Себе сматрају жртвама нормалних људи: „Ми овде патимо због насиља нижих бића!“ Суштину нарцисоидних бића Мамлејев је описао кроз однос према еротици, наглашавајући њихов аутоеротизам: „…љуштура жене одједном је мистериозно спала и он је иза ње јасно угледао свој истински предмет љубави – самог себе“. Једини начин да нарцис има сексуални однос са женом је да замишља себе као њу: „Убрзо је разрадио тајну психолошку технику општења са женом… где је она била само голи механизам задовољења, а страст, машту, љубав и све остало је усмеравао на себе.“ За Мамлејевљеве јунаке је најјачи извор сексуалног узбуђења њихово тело: „Чак се и моје трансцендентно ја боље види у љубави. Сваки мој додир сопствене коже је молитва, али молитва себи…“ Но, жена би се у таквом односу осећала повређеном („донекле збрисана“, „Ана је била као иза неке завесе“), али прихватањем нарцисистичке игре стицала је и велику моћ над њим („…тим разумевањем његове тајне, Ана га је потпуно очарала“). Нарцисоидни ликови код Мамлејева опијени су сопственом самопрокламованом величанственошћу. Један од њих претио је да ће написати циклус песама о себи, о Ја-религији. Нарциси немају личне историје и не уче из сопственог искуства. Није немогуће претпоставити да се Мамлејев овом књигом подсмева подсмевачима историјског искуства.
Jašući iz gaja, Gre u Galič knez. U torbáku, skraja – Ulovljeni jez. S drugog vise kraja Veverice tri. Kad, na rubu spazi – Devojka ga zri, Ljutić nogom gazi – Kao govori. Moglo bi da bude Sad po novom sve Ako baciš tude Mrtve zveri te. Zalud ne bi bio Naš proveden sat, Sjaši s konja čio, Nek se šeta at. Govor sluša mio Knez i liže vlat. Oči mu pak krenu – – Vidi gazda njin – Prolaze kroz ženu Kao da su klin. Crtaju mu oči Nedaleki žbun, Knez u njega kroči, Nestrpljenja pun. Curi izmeđ zubi Stavlja jedan cvat, I u cvat je ljubi Nekoliko krat. Hoće da joj preda I u ruku cvet, Kad odjednom gleda – Pred njim grana splet. Gde su zubi bili, Malo samo pre, Cura vidno čili, Pola nema nje: Ne zna da l’ je – cvili – Zalud ili ne.
Kneza misli plave, Mira mu ne dáju, Mnoge se iz glave Cede na abáju. Ali duma mala Ispliva kô štap: Čemu cvetak, vala, Turati u zjap. Odluči da smesta Odjaše u grad, I da misli presta On o tome tad. Zaključi da sámo Rešiće se sve – Da l’ to beše tamo Zalud ili ne.
* * *
Ne udaljavaj se mili! Zar ti nisam draga ja? S one strane – vazduh gnjili, Iza zida – groba dva. Momak, cura leže tu. On ismevao je nju. Ali kosa, glavom celom, Uđe u mladića telo, Trbu raspori mu bod. Zóvi više sile slede, Curu zove crkven svod. Nađe je gde visi s grede Narod ušavši u brod.
Ne udaljavaj se mili! Iza zida – vazduh gnjili. Ili s jutarnjom ću rosom Proburaziti te kosom!
* * *
U sunčan to je bilo tren – Nenamerno al’ s tlakom gdešto Na moju ti si stala sen Što legla je u tri i nešto.
Koračaš k meni ti po njoj, I to je stvarno novo stanje. Na sve je spreman korak tvoj. Al’ bolno sleduje saznanje…
Na usne stavila si dlan, Sa smeškom prolaziš kraj mene, Iz senke izašla si van I ne mariš za muke njene.
* * *
Sunce sija, zemlju greje, Noć je prošla, blista sev. Budim se i prazno sve je, Mesto srca zjapi zev.
Prirodo, o majko mila! Šta si htela rečju tom? Strašljivi su kucnji bila, Um čovèkov tako trom.
Ruke klonuti su sklone, Oči pouzdane nisu. Sve što započne se – tone! Ako neko kriv je – ti si…
* * *
Ispod srebrnih lančíća Jata kotvi vise svud More luka Tri danića Tri cvetića Uzalud Uzalud je to i ovo Odlazim na sveta kraj Nikom oproštajno slovo Odlepršati ću znaj Sleteću u neki rit Stiže jesen Lisičnjake zasuti će sneg Reci mi zbog čega Voljena Ne znam kako mi da živimo
To se zraci sunca liju U okanca – oka dva Vali nežne oči miju Mrežu pena ispreda I u mreži se praćakaš Stiskaš, žališ se ovako Nekom ova svetlost sja Drugom suđena je tma.
* * *
Modricama svojim plavim Bolestan u nešto gledaš Kô da nekog motriš stalno Kao da je on vinòvnik Kao da je sve zbog njega Upitno odjednom stalo Kako mogu da te shvatim Ako on za sve je kriv Ako samo muljaš usta I u prazno gledaš ti?
Evo bolestan i znojan I zaustavljena daha Šara pogledom po nebu Kô da otud neki mrmor Čuje upućen ka njemu Pa i moje oči tupe Svod prošarale su tmon Ipak ne mogu da shvatim Čiji mrmor čuje on.
POVEŠĆEŠ ME!
Evo mili s ječmom supa, Pojedi i perec slan Zato, glavo moja glupa, Što si postao mi stran Kad smo, sećaš se, u sobi Sedeli sred noćne dobi? Nisi bio svoj od stresa – Utekla ti je metresa. Da te naružim sam htela, Da ti kažem reči gnusne, Ali namera se nekud dela Čim su spojile se usne. Posteljina beše bela, Ja sam činila se smela, Ti si činio se blizak, Plafon činio se nizak, Samo nekud sve se delo, I tek zorom se rasplèlo.
Evo mili s ječmom supa, Pojedi i perec slan. Otrovan si, glavo glupa! Ovo ti je zadnji dan! A nad mestom gde ti leže Omču napraviću ja. I dok otrov tebe žeže, Trešću se kô leptir sva.
PESMA O KUKURUZARU
Posvećena Maksimu Gorkom, našem učitelju, osnivaču književnosti; svaki naš sovjetski pisac prožet je snažnim osećanjem prema tom čoveku, i zato ni ja nisam mimoišao njegovo stvaralaštvo
Mrtav pingvin se ne znoji a i Ronci eto stenju kamenje dok siplju dùgo samo gordi Kukurùzār parajući nebo repom sekući planìne krilom bodro napreže propeler nama je Gagarin dalek čovek brojnu ima svojtu decu bolesnu takođe koju grmljavina plaši njegova je sudba kleta nenadno sa ovog sveta žena Jevrejka mu ode leteo je poput orla dalje nego soko sivi Ti, Gagarine, oprosti Ja od tatarske sam kosti!
* * *
U šumi ne čujemo vugu, bicikl klizi, put se ledi, pripremila za zimu dugu krevétac priroda je medi. Javljača zime boljeg nema od grede koja nebo para, već Karakozov bombu sprema, sa željom da raznese cara. U Rajni pliva Klara Cetkin, već napisan je Manifest, već neko mudar s darom retkim od njega pravi palimpsest ; tek, reči neće da se skinu, al’ uneo je imperativ. Vladara našeg hitac minu, naš Manifest je jošte živ. Na kraju smo epohe sure; i mada davno zima poče – sahraniv najzad svoje bure, kô suzno otide siroče.
Upali se pička – Zlotvorka u cure, A kod mladog momka Razjari se kure.
Pati mladi momak, Pati mlada deva: Njega stojko muči, Njoj nutrìna seva.
Predrasuda breme Svak sa mlekom prima. Što se ne pojebu? Laknulo bi njima.
Nemaju slobodu Da se odazovu Svojoj jakoj želji, Prirodnome zovu
I da zbace jaram Društvenih manira, Da ih mnjenje drugih Ljudi ne sekira.
Udaće se moma, Momak muž će biti. Pa o čemu reč je? Šta se ovde štiti?
Da l’ će ikad doći Takvo umno doba – Da se bez sramote Jebu pola oba?
Doba kad će listom, Svi na svetu ljudi Da se hrabro, smelo Jebu kao ludi.
Da se jebu divlje, Svud, i s kime bilo Sve dok bude takvo Jebanje im milo.
Hvalim ono što su Postigli mormoni. Ne vide u pički Više dragulj oni.
Jebu se, a niko Ljubomoran nije, Svak se kurva javno Neće da se krije.
Mnim da takvo stanje I kod nas se bliži. Zato, curo, snašo, Smelo suknju diži!
Samo napred, momci, Vadite mašinu! Tad i ja ću pesmu Zapevati inu.
Ìzvući ću njome Zvonak glas iz sebe. A do tada idem Da se sit najebem!
AVDEJ I MARIJANA
Voleo je Marijanu Avdej, koga dobro znam. Često sam u njenom stanu Venuo za njom i sâm.
Momcima se mnogim svide Te kokete poljske čar; Ja pak prestah k njoj da idem; Zrim: izvúći neću ćar
Uporno u njenom domu On udvarao se njoj. Nedostupnu potom momu Proglasi za posed svoj.
Oženi se, naime, njome Mada otkrit nađe put – Nije dao važnost tome, Nije bio tada ljut.
Naprotiv, sa njome krene On da vodi besede. Kako on ih meni prene, Ja zapisah redom sve.
ON
Ti si ljubav, raj, blaženstvo! Ti si svih vrlina cvast! Tvoga lika savršenstvo Snažno budi moju strast.
Za Avdéja Bȁlemana Niko nije kao ti, Lapa moja Marijana – Strast će me sagoreti!
U životu nije bolje Meni kita stajala. Nikog nisam, čak ni drolje, Tako dobro jebô ja!
Kao tebe, moju sreću, Miljenicu srca mog. Zato sem u tebe neću Turati ga ni u kog.
Neraskidiv nas je dvoje Vezao iz strasti brak. Jebaću te, luče moje, Dok me ne progùta mrak.
Kurac neka sipa seme Ȕsmine međ tvoje dve. Kratko je života vreme: Sad si živ, a sutra ne.
Pa požuri, Marijana, Ljubavi da žanješ slast, Iskoristi Bȁlemana Dok u njemu bukti strast.
Godine nam brzo minu, Omeknuće sasvim ud, I izgubiće svežinu Radost koju pruža žud.
Stog ne gubi zalud dane – Lezi, želja kitu ždi. Nek jebačina organe Svojim plamom očađi.
ONA
Slušam mudre reči tvoje, Niko se ne jebe sam; Za jebanjac treba dvoje; Junački ću da ti dam.
Pripij se uz mene, mili! Guraj pod Venerin breg. Ja se tvojoj divim sili, Volim više te od sveg.
Hajde, malo sad uspori – Svršiću za koji čas; Cela utroba mi gori; Kakva sreća, kakva kras.
I zadàhta Marijana, Razli se po telu jar; Drhti cura kao grana, A u oku bleska žar.
Na vrhuncu okršaja Avdej ječi i, u nju, Vrlo obilno iz jaja Sipa tečnost sȅmenu.
Prijatna je vrlo ona – Devojkama tečnost ta; Slađa im je od bombona, Slađa i od šećera.
Eto gde su draž, lepota, Gde je strasti kolovrat, Gde punoća je života, Gde za sekund prođe sat.
Bivstvo naše lepim čine Jedino divote te, Kô što cveće, sa šarìne, Čini lepim proleće.
Tako su se nekad davno Odreda junaci svi, Spoznav šta je zbilja glavno, Jebali do besvesti.
GDE SU DAVNE GODINICE
Gde su davne godinice? Mladost moja sad je gde? Gde su nȅkadašnje pice – Ne znaš koja slađa je!
Stanjiše se ženska tela, Zgubila je pička šmek. Nema više ni bordela, Jebački gde počeh vek.
Ubrali smo mnoge cvetke Nekoć ja i kurac moj. Device su sada retke, Opada im gadno broj.
Evo, ide devojčúrak, Leto joj je deseto, A u nje je već pičúrak – Maltene aršina po!
To je doba bilo krasno, Bio mi je tako krut: Mogao sam ženu lasno Zaredom i peti put!
Jebao sam spreda, straga; Pušenju sam bio rad. Zbog njeg jednom i nastrádah – Prebio me neki gad!
Sve je sada to pozadi; Više mi se ne diže. Neka raduju se mladi Što ne jebem, kao pre.
Nema više kur čvrstoću Otkako ga ne drkam. Ubiti se zato hoću; Život je bez pičke – čam!
DITIRAMB
Dok ležim sam na svome legu, Pobunjuje se moja pȕt. I, evo, tera sa mnom šegu – Već dva je sata nadignut!
I ležim tako u samoći, Kô ošuren se vrpoljim; Plavòoku, kroz tamu noći, Crnòoku u mašti zrim.
I pogled mi se spušta niže, Sa lica pao je na grud, Ka divnom cilju sve je bliže, O što me muči kleta žud?
Da vidim, trudim se u mraku, Kroz dim uobraženja svog, Sa kim bih bio u meráku, U tom trenutku volim kog.
I oči sklapam, al’ badava! Ne mogu mir da vratim svoj: Ne želi duša da mi spava, Ka curi hrli željenoj.
I čini mi se: lepa deva U pozi izazovnoj spi I, reklo bi se, nešto sneva, Na licu – osmeh tanani.
Sa ramena joj belog spade Spavaćica od batista, I sinu delić kože mlade, A pička uspaljena zja.
U vencu dlaka, slatko piče Od pohote i žudnje ždi, I kao usnama da miče, I „priđi“ kurcu govori.
O, snoviđenje sve je življe, Iz mašte gonim sliku tu Da ne bih se od strasti divlje Pretvorio u zverinu.
Od jednog svoga prijatelja Za ovo čudno stanje čuh, U njega zavidna je želja I nadasve maštovit duh.
RASPUSNICA
Kuća trošna, stara, Jadna li je, joj! Starica bez para Stanuje u njoj.
Ona nije sama, S njome je i kći, Koja nema srama – Te sa svakim spi.
Nije htela časno Raditi za hleb. Da se kurva, jasno, Dopade joj ždreb.
Svet je ovde bedan, Takav nam je grad. Svak za grošić jedan Jebati je rad.
Staroj često zlo je, Živi kako zna. Odeća od čoje – Iskrpljena sva.
Šta od muke radi? Eno, drži post. Pa od stalne gladi – Koža je i kost.
Granje pak pre zime Skuplja pa ga ždi, Da se greju njime Starica i kći.
Ova kuća mala, Njihov skromni dom, Tek što nije pala, Skor je čeka slom.
Daske pune rupa, Beda lazi tud, A sa njome skupa Ulazi i blud.
PIČKA
O pičko, kako tvoje ime, A dobro upoznat sam s njime, Uzbuđuje i gali duh! I ono mi je danju, noću, Kad jebati žestoko hoću, Prijatnije od sveg što čuh.
I čini mi se usred tame, Kad teška prožima me žud, Da vidim obnaženo rame, Sramežljiv pogled mile dame I njenu ȕstreptalu grud.
O pičko, tebi ravne nema, Uživanje si ti i slad, Za pesnike si večna tema, Da klanjam ti se, ja sam rad. Posmatrati te je užitak, Nadilaziš u građi sve. Doduše, kurac jeste vitak I stasit, naizgled, al’ ne!
U pičke je nad njim prvenstvo, I tu se nema reći što. U pički sve je savršenstvo, Nad pesmama je pesma to!
A trougao crnih dlaka Što rastu pri stomaka dnu Moj znanac, zemljica mu laka, Ko bradu vòle popovu.
U vlast bi pao uzbuđenja Čim začuo bi njihov šum, I zalud jadna žrtva stȅnja Kad žud bi smutila mu um.
A ja, razdevičivši svaku U stidljiv koja spada soj, Primetio bih i u mraku Gde obrazi crvėne njoj.
Lagáno, kretom nežne šake, Spavaćice joj dižem skut I milujem od pičke dlake I pritom gladim belu put.
Talasajući blago ćebe, S užitkom njušim pičkin pah. A spremajući se da jebe, U taj se kurac diže mah.
Osamnaest kad cura ima – O kakve grudi su u nje! Ni voće nije ravno njima. Odbaci pero, pesniče!
Kad takve prilike se dese, Da držiš ih u rukama, Ma celo telo ti se strese I duša ti zadrhti sva.
No, treba pičkom da se bavim I stoga vraćam se na nju, Jer želim više da je slavim Od kurca i od mudiju.
Za pičkom svi muškarci lude, Iz nje se rađa žiće sve. Zar može lepše šta da bude Od pičkine golotinje?
O kad bi samo sudba kleta Produžila pitonu traj – Da podiže se dok je sveta. No nema razloga za vaj.
Kad želja nestane bez traga I jebački ti splasne duh, Ti upomoć ne zovi vraga – Za takve stvari on je gluh.
To zlo je kada kur ne stoji, Al' sredstvo odlično postòji Da spaseš se od bede ti: Vaginu prstima raširi, Te pažljivo u nju zaviri, I ponovo ćeš jebati.
Kad oko primakneš vagini, Razbuktava se nagon snen, I može čak da ti se čini U kurvu da si zaljubljen.
Razumem strast i nagon shvatam, Al' nisam baš na kraju fin, Jer trudim se da maglu hvatam Čim ljubavni se svrši čin.
Kad krišom gledam sobaricu, Po danu, a u leta pô, Da vidim, dešava se, picu. O žene, vrag vas odneo!
Od divne slike stidnih dlaka Proključa krv u jedan mah. Još više kad ti usred mraka U lice pahne pičkin dah.
Al’ sve je tako to, dabome, Dok pojebali nismo još. Za pičku svak se slaže s mnome: Kad kurac namirimo njome, Ne dájemo za njû ni groš.
Al’ zašto mlade cure vole Na leđima da noću spe? Jer sanjaju muškarce gole U krevet gde im dolaze.
Ne jebući se, crpu tako Uživanja u telu sva, A koje poezija lako Ne uspeva da òpeva.
O pičko, za me se otvori! O, ponovo me žudnja mori – Opisati se ne da to. Na pičku strasti um mi skreću, Al' dok sam živ i svestan neću Proglasiti ih ja za zlo.
O njima moj je svaki stih. Kad svetu najzad dođe konac, Ne sumnjam, poslednja od svih Napustiće ga uprav ona.
Kapetan tako zadnji ode Sa lađe koja gre put dna, I posle kobne nepogode Okružuje ga beskraj vode, Pred njim je samo pučina.
ŽLEB
Subota je. Veče pade. Izba. Svetiljke ne gore. Nemajući šta da rade, Žene među sobom zbore.
Razgovor se važan vodi – Pita majku svoju ćera: „Što mi, majko, tako godi Kada muž mi kitu stera?“
„Ti si mnogo glupa cura Ako ne znaš takve stvari. Kad povuče se kožúra, To jest kožica na kari,
Žleb izviri na glaviću. Žlebom tim muškarci čine Da se našem ženskom biću Telo topi od miline.“
„A kad dva bi žleba bila…“ – Reče ćerka. „Joj meraka…“ – Majka je otpòvedila. I za sebe dahnu svaka.
Utom, začuv uzdisaje, Otac se iz dremke prene Te im gadan prekor daje: Sram vas bilo, bludne žene,
Jezik vam bez veze melje! I još ovo kaže stari: Neće Bog zbog vaše želje Drugim žlebom kur da kvari!
NESREĆNA PRIČA
Kunem život na stotinu načina Jer mi usud je dopao hud. Da li njegova to je sprdačina Što neprilike prate me svud?
Baš u nevolje zapadam gòleme; Pamtim, bio sam prilično mlad Kad crnooka jedna zavòle me – Važno držanje, telesni sklad.
Dugo ja sam se njojzi udvarao, Srce htede da iskoči van, Pod balkonom sam njenim izgarao, Prvo noću, pa dodah i dan.
Evo, najzad, izmolih joj sastanak. Al’ čim sedoh na krevet do nje, Netom usledi sramotan rastanak – Prdnuh zvučno, i propade sve.
Takvim izložen sudbe šamarima Prema krčmi sam razvio strast, I kad spanđah se s čilim drugarima, Sudba izgubi nada mnom vlast.
A da popravim sopstveno življenje, Stah ispijati čaše do dna, I na veliko svoje sam divljenje Sranja prestao praviti ja.
U SELU
Mučne su zime u selu, Kuća je tamnica zimi, Ženama nemir u telu, Pička bi kitu da primi.
Noć im se vuče polako, Danju bez posla se maju. Jeste muškarcima lako – Samo da jebu se znaju.
Ne bave time se žene, Samo na prozoru stoje, Duh od čamotinje vene, Posla kad nemaju – zlo je.
Dani su sivi i suri, Nema događanja sjajnih. Dama kroz prozore zuri Stočić dok postavlja čajni.
Vidi gde ćurke se kreću I drva seljanin cepa, Babe ovsènicu meću, Psi jedu dignuta repa.
Psar ih je pozvao rogom, Pa ih mesancetom hrani. Tako u beznađu mnogom Jednaki prolaze dani.
Naprasno seljak se zguri, Pade i sta da se rita. Dama Vasilisu žuri: Šta mu se zbilo – da pita
Zašto je pao Emèljan? Zašto se nesrećnik svija? Pa se i pride kobèlja Kô da je lud ili pijan.
Vrativ se, cura se smeje, Prilazi čestitoj dami, Kaže da saznala sve je, Ali, da priča, se srami.
„Slobodno sve mi iskaži Mani sramežljivost mnogu.“ – „To što mi gospođa traži Teško da ispunim mogu.
Videli sve ste i sami Tu je zaključiti lako – Odgovor prosto vas mami – Šta se tu zbilo i kako.“
„Onda mi bar nagovesti.“ Cura tad zboriti stade: „Poče Emèljan se tresti Kada je cepao klade.
Zato što, bože me prosti, Jedan ivérak sa kraja Kao u naletu zlosti Zviznu ga snažno u jaja.“
Neke od pesama su objavljene u Ruskom almanhu 23/2018.
У Турској ништа није немогуће: субверзивна проза Константина Леонтјева(Сабрана белетристичка дела Константина Леонтјева, Паидеиа, Београд 2008-2023)
Оливера Драгишић
Подухват превођења и објављивања једног од најважнијих деветнаестовековних руских писаца, Константина Леонтјева (1831–1891), код нас је почео пре петнаестак година. Не ради се ни о каквом кашњењу у нашој култури, напротив – Леонтјевљева сабрана дела готово се истовремено појављују у Србији и Русији. Са изузетком његових политичких трактата о византинизму и словенству, која су нам и раније била позната у преводу на српски језик, и са изузетком приче Пемба, која је била преведена далеке 1887. године, љубитељи руске књижевности тек данас могу стећи пунији увид у стваралаштво овог необичног писца који стоји раме уз раме са Толстојем, Достојевским, Тургењевим и Гогољем. Особеност његовог књижевног израза долази, како то обично и бива, из особености његове биографије: Леонтјев је био лекар и војник у Кримском рату, дипломата на Балкану, критичар и теоретичар књижевности, публициста, државни службеник, религиозни писац, и коначно – монах.
Захваљујући изврсним преводима Душка Паунковића и издавачким напорима Петра Живадиновића (Паидеиа), коначно располажемо његовим четворотомним сабраним белетристичким делима: Романи (2008), Одисеј Полихронијадес (2010), Из живота хришћана у Турској (2013) и Египатски голуб (2023). Па ипак, ове наслове није једноставно набавити у Србији и управо у тој чињеници крије се његов основни квалитет. Како за ондашње, тако и за савремене стандарде, Леонтјев је био и јесте – субверзиван писац.
Леонтјевљева перспектива надилази савремене политичке и идеолошке перцепције простора на којем живимо попут западног Балкана или југосфере и враћа нас нашем више него запостављеном османском историјском и културном наслеђу. Балкан кроз његову књижевност поново добија свој турски исток и југ, а читалац неретко има утисак да се однекуд враћа кући, у Азију. Осим тога, Леонтјев османски балкански свет види као јединствену целину. У његовим причама Балкан пулсира у једном ритму, његово шаренолико становништво располаже универзалним језиком и јединственим доживљајима света. Бугари, Срби, Грци, Албанци или Турци могу имати сучељене политичке ставове, али их чврсто увезује готово јединствена физиономија свакодневице. Једина балканска подела коју Леонтјев уочава је подела на његово буржоаско и епско становништво. У овом другом влада принцип случајности и спонтаности, а сваки покушај његовог дисциплиновања мерама разума води ка стандардизацији и досади налик оној у Западној Европи тог доба. Леонтјев се тога гнушао. Најнегативнији јунак његове прозе је Француз обликован тековинама и наслеђем Француске револуције (Из његових руку ни слободу не бих узео!).
Субверзивно је и то што је Леонтјевљев мисаони приступ животу и свету био естетске природе. За њега је лепота основно мерило свега и сви његови јунаци јој служе. А она није демократски распоређена, посебно када се ради о женској лепоти. Његове јунакиње користе своју еротичност за прекорачење наметнутих граница: оно што жели жена, жели Бог, каже турска пословица. Леонтјев није био љубитељ реда и дисциплине: Сам по себи, ред не може да испуни човека, људи желе и слободу. Деветнаестовековни османски балкански свет у који нас његова књижевност вртложно уводи је мушки свет страсти, рата, побуне и преступа. За преступ, као и за лепоту, потребни су контраст и различитости, а њих је османска култура неговала кроз националне, религиозне, статусне и друге идентитете. Отуда Леонтјевљеви јунаци много страдају: православна девојка губи главу за муслиманом и жели да промени веру док јој фамилија не дође главе због тога, пријатељства између муслимана и хришћана пуцају због националних препорода, убоге, бледуњаве и слабашне албанске Циганчице плесом заводе статусно неприступачне дипломате. Османски свет ври, а љубомора се, када је јака, бурна и неиздржива, сматра племенитим осећањем.
И још мало субверзивности: Леонтјеву се никако није допадала хришћанска породица у Турској. Сматрао је да хришћани нису претерано романтични, јер су романтизам и хришћанство у колизији. Хришћани у Турској су одавно престали да певају љупке пастирске песме, а нису запевали ни блиставе арије о страсним љубавима. Иако је живот окончао као монах, није у време настајања ових дела имао високо мишљење о свом хришћанском васпитању. Доживљавао га је више као национално и поетско, а мање као духовно или морално осећање. Кризу свог идентитета који се борио између дионизијског и православног принципа најпре је покушао да реши напуштањем дипломатске службе и окретањем писању. Тако његова књижевност сведочи и личне муке на путу самоспознаје. Те су муке биле подстицане могућностима које му је османски Балкан отварао, јер како сам рече: у Турској ништа није немогуће.
Текст је првобитно објављен у Политикином културном додатку 6. 6. 2022.
Промоција сабраних белетристичких дела Константина Леонтјева у Нардној библиотеци Србије, Милена Ђорђијевић, Петар Живадиновић, Оливера Драгишић, Владимир Коларић, Душко Паунковић. Снимак можете погледати овде.
DUŠKO PAUNKOVIĆ književni je prevodilac s ruskog jezika. U Srbiji je promovisao više važnih autora iz ruske književnosti, od kojih su se neki prvi put pojavili na srpskom jeziku u njegovom prevodu (Jurij Mamlejev, Ljudmila Petruševska, Lidija Ginzburg i dr.). Sa bratom Zorislavom Paunkovićem priredio je i preveo sabrana dela Gajta Gazdanova u tri toma (2003-2004), Konstantina Vaginova u jednom tomu (2006) i samostalno je započeo projekat prevođenja sabranih književnih dela Konstantina Leontjeva u četiri toma (2008- ). Dobitnik je nagrada za književno prevođenje – „Jovan Maksimović” (1997), „Miloš Đurić” (2002, 2008), Nagrade grada Beograda (2005). Predsednik je Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Duško je glavni i odgovorni urednik časopisa za prevodnu književnost „Mostovi“.
Stella polare donosi izvod iz Paunkovićevog neobičnog stripa Kerovi (čiji je pun naziv Diskretni šarm Kerova), a koji je objavljen 2015. godine kao autorsko izdanje. Od tada do danas ništa se nije promenilo, te su tako Kerovi sve aktuelniji.
Stella polare 