Nova eksplozija je bila gromovita. Na trenutak mi se učinilo da gubim sluh i da mi puca tlo pod nogama. Nisam čula vlastiti krik, samo se smanjo pritisak u plućima. Plamen se vinuo u noćno nebo, a talasi vreline pokriše dunavsku obalu, sve do mog skrovišta na suprotnoj strani reke. Ode poslednji most, pomislila sam. Zbogom, Novi Beograde! Ili je samo toplana? Gotovo svakog dana se zapali, uruši ili prosto svene deo poznatog života. Tako i sad… Šta god da se dogodilo, mora da je veliko. I sigurno nije bez žrtava.
Nisam se usuđivala da izađem i osmotrim. Možda mi poharaju skrovište. Ili nabasam na ozverenog u mraku. Do sada sam srećno izbegavala susrete i nisam želela da zamišljam šta će me snaći ako stanem na put nekom od njih. To i nije bilo lako zamisliti. Ozvereni više nisu bili ljudi, ali nisu postali ni prave zveri, bez obzira na divlji, poživotinjeni lik. Pokretao ih je rušilački gnev, u našem svetu neviđen, nimalo nalik pokoravanju prirodi ili pozantim oblicima ljudskog razaranja.
Prvi slučajevi ozverenja opisani su kao obrnuta evolucija. Hod unazad ka svitanju sveta. Počelo bi bezazleno, nalik ranoj fazi staračke demencije. Ne možeš da se setiš datuma ili imena. Teško pronalaziš željenu reč. A onda, mnogo brže nego kod senilih, zaboravljanje postaje dramatično. Brišu se uspomene, nove i stare, bez razlike. Sa njima pod ruku odlaze opšteljudska znanja i veštine, kod starih jednako kao i kod mladih osoba. Ozvereni ne zna za levo i desno, gore i dole, napred i nazad. Ne razlikuje strane sveta, ne poznaje simbole, tako da više ne ume da čita, pa ni da govori. Muzika ga neprijatno uznemirava, ali je teško reći ima li taj beslovesni stvor neka složenija osećanja.
Lekari su ih lečili, naučnici proučavali – uzalud. Njihovi rezultati, ako je nekih rezultata bilo, brzo su nestajali u zaboravu zato što bi se i sami ozverenima pridružili.
Ozverenje je ličilo na zaraznu bolest. Širilo se kao požar, takoreći na naše oči, ali nije utvrđeno kako i da li se uopšte prenosi. Zašto se čovek preobrazi u zver? Razumemo tek kada nam reči zamene krici, rika i režanje.
Nekoliko zverskih, nedokučivih a opet jezivih glasova, dolazi iz blizine mog skorvišta. Guranje i bat bosih stopala. Uskoro će mi biti pred vratima. Do danas nijednom nisu ovoliko prišli. Manje ih je na mojoj strani reke.
Ulaz u skrovište je valjano poduprt. I, što je još bolje, ozvereni ne prepoznaju vrata niti se dosećaju kako se koriste. Ugasila sam svetlo, primirila se. Samo da prođu, za minut ili dva ih neće biti. Nestaće put pakla iz kog su izmileli.
’’Hej, ima li koga? ’’, čula sam iz tame.
Razgovetan i očajan poziv.
’’Ljudi, čujete li me?! ’’, dozivao je isti glas. ’’Ima li ljudi, heeej? ’’
Bio je zadihan kao da beži i prestravljen kao da mu je gladna horda za petama.
’’Hej! ’’, javio se još jednom, a onda ga nadglasaše tupi zvuci, komešanje i urlici bez značenja.
Posle nekoliko minuta – tišina. Muk od koga se ledi srž.
Možda je trebalo da otvorim skrovište i pustim ga? Ozvereni se ne bi dosetili. Samo bi im nestao pred njuškama. Ali, ne. Ne! Šta je tražio sam u tami? Budala. Nema smisla da rizikujem… Zbog koga? Pa ja ga i ne poznajem!
Čemu? Glupo bismo stradali i on i ja.
Možda on i nije stradao. Ne znam šta se dogodilo, ne zaista.
Neću da mislim na njega. Obrisaću ga iz sećanja.
Nemam pojma ni kako izgleda, kako je izgledao pre… ovoga. Nisam ga ni videla.
Zaspaću i sve zaboraviti. Ležaću sa zatvorenim očima.
Stiskam kapke. Ne ide.
Ne mogu da spavam.
Ne smem da zaspim.
Ako zaspim, pitam se da li ću sanjati… to pred vratima? Zaboraviću ružno, to što je bilo, tu negde. Ispred tog, kako se već zove, to kud se ulazi i izlazi… Kroz šta se prolazi. Prolazi se, zar ne? Nisam sigurna kako. Ne mogu svega da se setim ali… znala sam. Znam! Nešto gadno se događa. Ili se već dogodilo. Bojim se, ne mogu da dišem od straha. Osećam! Blizu je nešto, kod mene je nešto…
Одустајање од људскостиу роману Хан Канг, новели Ани Ерно и кратким причама Олге Токарчук
Има ситних, а ипак видљивих показатеља да убијање Бога у нама траје, иако многи верују да је у новом веку тај процес окончан, знатно пре него што је Ниче узвикнуо да је Бог мртав. На небесима је тихо. Анђели су одлетели, а ванземаљци баш и не маре за нас. Сами смо. Човечанство је остављено себи, што се може доживети као одрастање, освајање слободе и ступање у зрелост људског бића – ако смо од оних којима реч “човек“ увек гордо звучи. Ако баш и нисмо, признаћемо да се понекад осећамо као инсекти под људском кожом, паралисани у страху од сила, виших и нижих, од других (не)људи или макар односу на неме и индиферентне околности. Признаћемо да није лако бити човек. Узбудљиво је и захтевно, иако у целини не траје дуго. Данас није лакше него што је било раније, док нисмо стварали буку од које не чујемо откуцаје властитог срца, а камоли како трава расте или подругљиви кикот становника Олимпа.
Уколико би некоме баш и промакло, на тегобност људског постојања указује уметност. Књижевници се овом темом баве са неумањеним жаром. И лажу ли лажу – у новом миленијуму једнако као у Хомерово време. Наравно, лаж у уметности није узгредна нити спонтана. Њен задатак је да упути на истину, нарочито на истину која се нерадо признаје, утолико пре ако не можемо или не смемо непосредно говорити о њој.
Истина је подношљивија када се изговори умилним женским гласом и можда ћемо је са већом пажњом слушати ако знамо да гласови долазе од добитница Нобелове награде. Занемарићу овом приликом чињеницу да су у питању угледне, вишеструко награђиване и у својим земљама веома популарне књижевнице, а не сирене које песмом маме будуће бродоломнике. Заводљивост њихових гласова је неупитна. У Нобел-друштву нема нечитљивих или слабих. Све три су мајстори заната. Савременице из три генерације, припаднице различитих, више или мање удаљених култура, а пишу о сличним проблемима. У њиховим делима природа устаје у борби за своја права, друштво без човечности издаје човека, у општељудској самоћи немамо више ни саме себе… Краће речено, оне приказују муке нашег доба. При томе, не проповедају нити нуде вулгарна пророчанства – црта по којој се уметник разликује од памфлетиста и ковача лажног новца, бројних и међу вољеним писцима. Уметник је мудрији, његов лажљиви језик је опасно субверзиван. И ја верујем да нам на питање куда иде овај свет даје најтачнији одговор.
Олга, Ани и Хан пишу о одустајању од људскости. То је главна тема, тема нашег доба и тема њихових дела која су освајала публику у последњих двадесетак година. Већ по томе би их неко сматрао модерним, а модерне су и по форми, мотивацији и начину на који се обраћају, претпостављајући у нама кризе и несигурности модерног човека.
Немам амбицију да обухватим све што су писале, наравно. Представићу три књиге прожете одустајањем од људскости.
Почињем од “Вегетаријанке“ Хан Канг, коју сам последњу прочитала.
Кратки роман у три гласа. Необични преображај младе жене у Сеулу приказују нам троје њој блиских људи. Супруг, уметник за кога јој се сестра удала и сама та сестра дају нам, свако из свог угла, портрет пригушене особе, наоко не битно другачије од осталих. Али, Јонг-хе је све само не обична, како је види емотивно спутан и не баш паметан муж. Није ни вегетеријанка, не у правом смислу те речи, како окружење у први мах тумачи њену одлуку да не једе месо и да живи мимо конвенција. Друштво најчешће не препоручује ослобађање од конвенција удатим женама, у том погледу су јужнокореанске форме постављене као прилично строге, те наша “вегетаријанка“ налази или, прецизније речено, нехотице ствара бројне неприлике.
Међутим, као што роман није о вегетеријанству, тако није ни о положају жене у патријархалном свету или о нелагодности људског бића у култури уопште, која је жвакана и прежвакана кроз литературу последњих двеста година. Може се и тако читати, ако баш желимо да уметничко дело тумачимо по идеолошком кључу и сасвим му одузмемо чар.
Ја сам склонија да верујем ауторки. Оно што не види муж, приметиће љубавник. Толико од живота може очекивати свака од нас, па и “луда“ Јонг-хе. Сестрин супруг наслућује у њој нешто нарочито, инспирацију за уметнички рад, а по несрећи и узбуђење на еротском нивоу. За разлику од дисциплиноване, готово сладуњаве лепоте његове жене, свастика га привлачи као “стабло које расте у дивљини, само и голих грана“. Он се мучи, жели и стрепи, пита се како да изведе друштвено неприхватљиво. Ипак, ни љубавници не опажају баш све, па несрећни вегетаријанкин зет не види да је она одавно напустила друштво и да живи са оне стране било каквих осуда и прихватања.
И на крају – сестра. Старија сестра. Једина особа која истински мари за Јонг –хе. Њена прича је најкраћа и за моју укус исувише објашњавајућа, на моменте заличи на покушај рационализације претходно написаног, али у целини ипак остаје више од тога. Срећом. Кроз сестрину причу поново разматрамо положај жене у јужнокореанском друштву, тешко детињство без родитељске нежности и емотивни грч свих који се властитим силама пробјају кроз живот. Насупрот овој обичности, свакодневним и свагдашњим задацима, стоји егзистенционалистички крик, отприлике онако како оштра, помало неотесана Јонг-хе стоји уз старију сестру, успешну власницу козметичке компаније. У трећем делу романа све долази на своје место. Попуњавају се празнине тако да готово поверујемо да нам је бизарно понашање главне јунакиње потпуно јасно. Сазнајемо да се она није одрекла само меса, већ и било какве хране те да, изложена сунцу, сања да постане стабло. За лекаре је просто анорексична и то медицински шаблонизовано сагледавање деликатног душевног проблема (а који душевни проблем није такав?) оставило ми је посебно непријатан утисак. Сестра боље сагледава јер ова усамљена бизнис-ратница потајно машта да полети као птица. Ни она неће успети.
“Вегетаријанка“ Јонг-хе умире зато што јој не допуштају да пусти корен и урасте у земљу, него јој гурају гадну храну уместо чисте воде – лечење уместо слободе. Сестра неће прхнути у небо. Социјализована је и везана за живот на земљи. Ниједна не жели да буде човек, ма неће ни да покуша, а читалац не може да се не упита: да ли је људскост баш толико зло? Напокон, рођење у људском телу не оставља велики избор: прилагођавање или смрт.
Ауторка “Вегетаријанке“ нам је дала обе варијанте и то тако да прилагођавање људском свету не делује као привлачнији избор. Бирајући, човек не може да погреши, он је већ грешка, поремећај у савршенству природе. Неоптерећена хиршћанском традицијом, Хан Канг хуманост не посматра као угледање на богочовечанско биће. Последње се мора узети у обзир, баш као и чињењница да је зачудност “Вегетаријанке“ за нас интензивнија зато што припадамо удаљеној култури.
Пољска књижевница Олга Токарчук припада нама блиској култури, па опет у њеним “Бизарним причама“, релативно новој књизи из 2018. године, наилазимо на слично нерасположење према човеку какав јесте. Бег у анималност, клонирање, необичан генетски инжењеринг, жудња да се у телу траје заувек… Олгине приче су мрачне, али нису лишене хумора и зачикавања. Способност да о озбиљном говори кроз шалу је део њеног шарма, тако да у овој збирци имамо, на пример, питање може ли досадни Европејац обузет личним комфором захваљујући трансплантацији срца постати осетљив, филозофски настројен Кинез? Зашто размажени синови очекују да мати на њих пази и са оне стране гроба? Како изгледа постојање након смрти бића уз које смо заборавили на самоћу толико да више нисмо сигурни ко је заиста мртав?
Снажан утисак ми је оставило неколико прича, а најбољом у књизи сматрам “Зелену децу“, тако карактеристичну за словенску машту и сасвим у духу теме која нам се наметнула.
Прича “Зелена деца, или необична збивања у Волињу, која је описао Вилијам Дејвидсон, медикус његовог краљевског величанства Јана Казимира“ прати пустоловину шкотског учењака. Он године 1656. долази из Француске на двор пољског владара где, као његов лични лекар, треба да учествује у походу против Швеђана. На овом “ободу света“ прекривеном непроходним шумама и полудиљвим житељима, познатим по колтунима (никад прана, ућебана коса) медикуса задеси незгода, па везан за кревет неко време проводи у замку локалног велможе. Тамо му се указала прилика да упозна и проучи необичну децу зеленкасте коже, дечака и девојчицу, пронађене у шуми. Једног дана девојчица, за коју се веровало да не познаје ниједан од људских језика, проговара о свом пореклу. Тако сазнајемо да су зелена деца из шуме, далеко иза мочвара, где Месец сија једнаким сјајем као и Сунце. У њиховој земљи људи живе на дрвећу, а спавају у дупљама. Нага тела излажу месечини, од чега им кожа постаје зелена. Захваљујући том светлу могу се хранити веома скромно, довољне су им шумске бобице, гљиве и лешници. Месо не једу, не лове, него са животињама живе у пријатељству и разумевању, док се од других људи склањају, да не каљају очи и ум ужасима рата и разарања. Потпуно су мирољубиви, немају владара ни господара, сељака нити свештеника, љубав је слободна, а сваки рад чисто задовољство. Каква фантастична праслика! Изгубљени рај, живо паганство и комунистички идеал уједињени у порицању и одрицању од света који познајемо као људски јер смо га таквог какав је управо ми, људи, изградили. Јонг-хе из романа “Вегетаријанка“ не би имала примедбу! Похрлила би ка зеленој деци и настанила се у дупљи дрвета са њима.
“Трансфугијум“ је такође снажна прича из ове Олгине збирке, претварње жене у вучицу се тешко може заборавити, мада не узнемирава колективно несвесно попут приче о зеленој деци. Непосредно упућује на одустајање од људскости, али га не романтизује нити порджава на тако ефектан, свепрожимајући начин.
Новела “Догађај“ француске књижевнице Ани Ерно, објављена у њеној домовини 2001, а код нас тек прошле године, делује као суви реализам након ових књига. Нестрпљиви дух би се могао запитати зашто је значајна, по чему се издваја у безброј женских прича. Можда ће га, тог нестрпљивог, зачудити малчице што у овом контексту говорим о њој. Јер прича је обична, на граници баналности. Треба имати самосталност и развијен укус па је не сврстати у литературу нижег реда. Исписана без украса, штура и танка, исувише налик правом дневнику студенткиње (што можда и јесте), ова књижица одлично дочарава пад у трагедију из свакодневног живота.
Године 1963. у Француској је абортус законом забрањен и женама које се одлуче да не роде дете, остаје да се обрате приученим “стваратељкама анђела“ или да се саме снађу (погађајте како). Главна јунакиња је паметна или за учење веома способна девојка из радничке класе. Она чита Бретона, Арагона, Елијара, слуша Баха, гледа у биоскопу “Отмицу Сабињанки“… Живи удобни студентски и интелектуални живот припаднице развијеног друштва, а у исто време помишља да иглом за штрикање себи отвори материцу… Грозоморно варварство усред мекоте цивилизације. Ниједна жена неће о томе мирно читати, а верујем да ни мушкарци неће остати равнодушни ако, уопште прочитају ову причу.
Дела Ани Ерно често називају аутофикцијом, али не бих се задржавала на том моменту. Молим да наставите читање као да нисте видели поменуту реч. Ко год крај ње стане, заврши у бескрајној расправи са собом и другима да ли јесте или није и шта је уопште. Срећа те за моју идеју то није од значаја (да ли јесте или није и тачно шта је), важнијим сматрам то што је Анина прича из области граничних искустава човека. Дубок лични доживљај од кога се сама ограђује називајући га догађајем. Ех, било би лепо да си туђ, а не мој – то нам саопштава свако слово и сваки знак интерпункције у новели “Догађај“ Ани Ерно, иако ни она ни њена јунакиња нигде не изговарају те речи.
Приповедање је равно, да не кажем сувише просто. Разговори, сусрети, описују се кораци које предузима јунакиња из дана у дан. Управо овај поступак доприноси снази новеле, толико да се могу опростити кратки проповеднички испади као што је овај:
“Могуће је да ће оваква приповест изнервирати или згадити неке читаоце, или бити означена као неукусна. То што смо доживели неку ствар, било каква да је, даје нам неотуђиво право да о њој пишемо. Не постоји мање вредна истина. А ако не бих отишла до краја у причи о овом искуству, помогла бих у затајивању стварности у којој жене живе и сврстала бих се на страну света којом управљају мушкарци.“
Наведени пасус је сама ауторка ставила у заграду, издвојила је некњижевни део у односу на остатак текста, што сматрам изразито поштеним. Ипак, то не значи да ћу узети за озбиљно и прихватити њену проповед. Радије слушам уметника и као што на почетку рекох, више му верујем. Уметник нам у новели “Догађај“ казује да је свет људи (не само свет мушкараца или свет жена) озбиљно мањкав, те да наша цивилизација није ни из далека комфорна јер нисмо нашли одговоре на основна питања живота и смрти. Нисмо у томе успели као заједница, а богами ни на нивоу појединца, иако појединац који исклизне из стварности (ауторка често подвлачи да је њена трудна студенткиња мимо нормалног света, изолована или емоционални делинквент) мора да пронађе одговоре – за себе.
Неудате мајке су прокажене, непланирано потомство друштво одбацује, истовремено се шалећи да су “деца љубави најлепша“. Абортус је против закона, па ипак се и даље изводи, у неким срединама са запрећеном затворском казном, другде само са грижом савести и, можда, неупоредивим емотивним болом који осећа жена пошто је учинила насиље над природом, собом и дететом које се неће родити. Друштво не хаје што има члана мање, можда некога ко би се показао као веома способан и за заједницу значајан. Мислим да се у међу “зеленом децом“ то не би могло догодити. Такође, то не бива ни у свету који се размножава опрашивањем. И животиње се свим силама труде да сачувају пород. Ми знамо само за казну више силе и правне прописе. За свог дугог постојања нисмо смислили ништа боље.
Није лако бити човек. Можда се понекад нађе основа за гордост, али модерна књижевност, која је у великој мери одраз наше унутрашње егзистенције, показује да имамо и толико разлога за одустајање. На небесима је мук. Кога ћемо послушати?
Могла би да не разбацујеш оволико, праснула је нова служавка.
Девојка није лења, него плаховита и изразито педантна. Једна од оних којима не можеш угодити. Немир јој је уцртан у угловима усана, сувише обешеним за младу доб, има га у сваком покрету, чак и у начину на који прелази погледом по расутом накиту и скупој одећи на поду.
Е, да су мени овако лепе ствари…
Немаш појма како би ти брзо додијале, желела је да одговори. А ни боравак у мојој кожи није премија, било јој је на врх језика. Ипак, уздржала се. Мала мрзовољница неће разумети. Млада је и бесна, зато се тако јасно чује њен глас. Уши јој је пробила током кратког службовања, а камо пусте среће да мора слушати једино њу! Зар није колико јуче, усред градске гужве, чула како таксиста сочно псује искључене семафоре, иако човек није отворио уста? Нису јој промакле отровне мисли продавачица у парфимерији. Чистачев плач без суза. И она дечурлија на игралишту. Клинци су, може бити, стварно дизали грају. Можда јесу. Али, беба није имала ни целу годиницу, не би умела да изговори све што јој је рекла. Бебе су јој увек биле најприступачније.
“Неће флашицу“, тумачила је мајкама. “Само је усправите да гледа свет.“
“Ах, како ви умете са децом!“, узвраћале су жене. “Бићете дивна мајка.“
На хвале је одговарала горким смешком. Знала је да неће рађати, баш као што је знала да не уме са децом нити са људима уопште. Да је умела, вероватно не би таворила у овој великој ружној кући, коју је њен муж подигао као споменик за живота – самоме себи. Отишла би далеко, било где. Урадила би нешто са остатком живота. Просто би отворила врата и пошла. Или би, напротив, лепо искористила положај занемарене украс-супруге новог богаташа. Њена узица није била кратка. Муж би јој многу жељу испунио, само да му није стално пред очима. Али, ето, није умела. Ни толико.
Њена неумешност се управо откри и пред новом, нервозном служавком.
“Тај шал вам дивно пристаје! Не враћајте га у комоду, боље погледајте како иде уз вашу косу и ваш тен!“
Девојка није стигла да се побуни, а већ јој је читаво једно кашмирско богатство било око врата.
“Лепо, зар не?“
Није одговорила – ни речју ни у мислима. Зурила је, сва збуњена, у штркљасту фигуру у огледалу, уденуту у огромни кашмирски шал.
“Волела бих да га задржите. Давно сам добила тај шал, а само се повлачи по комодама и орманима. Алергична сам на материјал.“
Кашмирску алергију је измислила ту, на лицу места. Знала је да девојка неће поверовати, мало се стидела, али је порив да дарује и другог обрадује надвладао. Служавки је лице буктало, чак су јој и уши биле црвене. Па да… Подређени морају научити да свој положај примају као нешто природно. Умиљавање онима који нас дворе, дружење и давање поклона једнако је наопако као и злостављање. У извесном смислу то јесте злостављање, вређање слуге у његовом поносу. А ниједно биће не треба вређати у његовом поносу. Овако ју је учио муж, у давно време кад ју је још примећивао и тежио да је себи прилагоди. А он је баш умео да заповеда, био је рођени деспот. Она никад није научила да слуша. Зато му није била добра жена.
И не само да га није слушала, заправо га није ни чула. Њега јединог. Често се питала како ли звучињен муж. Да ли би му познала глас? Кратко доба првог заноса и блискости било им је веома тихо, најтише у њеном животу. Тад је тишину сматрала за привилегију љубави, веровала је да јој је срећа одузела слух. Напокон сама са собом, враћена себи, славила је живот и своја осећања.
А онда, у неком часу, не би умела да каже тачно кад нити како, делеки шум се претворио у шапат, шапат у жамор, жамор у вику, писку и одвратно крештање; бујица туђег добра и зла поново јој је била у ушима. Велика чегртаљка се покренула и чинило се да више неће стати. Ипак никад, па ни тад, није чула његов глас.
*
“Ми то зовемо шубови, те акутне нападе болести“, објашњавала јој је симпатична докторка младог лица испод сасвим беле косе. Њена лекарка. Жена са штапом.
“Они пролазе … као што су вама минуле главобоље и замућење вида. У почетку нису тешки, мада никад не знамо шта ће нам оставити.“
Узврпољила се у столици насупрот лакарки, фиксирајући погледом метални штап за ходање.
“Али, није све тако црно… Ја сам први напад имала у шеснаестој, а још сам, као што видите, на својим ногама. Штап је ту више онако…“
Лекарка се осмехује. Неће јој, наравно, причати о мучном раздобљу од пре пет или шест година када месецима није могла да прима пацијенте ни да без помоћи устаје из кревета. Једном помоћ није стигла на време, па се упишкила. Муњевито потискује ту успомену. Гура је далеко, што дубље у мрак, у ништа. Нагиње се и тишим гласом, који би требало да пародира поверавање, вели:
“Сваком понекад добро дође штап.“
Пита чиме лепотице попут ње растерују удвараче. Просипа и друге медицинарске, нимало смешне шале, од оних што служе за опуштање болесника.
Слабо је пратила, углавном зато што је све време слушала друго, оно што се боље чује и више пристаје уз тугу у лекаркиним очима. И сама је била тужна. Сањарила је о девојчици која, након сазнања да болује од неизлечиве болести, вредно студира медицину, сања да ће можда управо она пронаћи лек којим ће спасити и себе и толике друге, а онда под теретом година и релапса болести полако попушта, прихвата да само примењује познате методе, теши и ублажава бол, да би се негде близу педестете радовала што је, ако ништа друго, још на својим ногама!
Добра јој је лакарка. Човечна, мила. Замало да јој открије како код њених шубова главобоља долази отуд што чује мисли других људи. Кад би имала макар пет минута тишине или, ако је пуно целих пет, онда минут или два! Тако је уморна, преуморна од бескрајног људског лапрдања.
Срећом, на време се зауставила. Лекарка је паметна и драга особа, али су њене још употребљиве ноге чврсто на земљи. Могла би је проследити психијатру зато што “чује гласове“. Не, не. Доста јој је ова болест, зар да буде и луда?
После прегледа је напустила зграду Удружења оболелих од мултипле склерозе, у којој су портир, социјални радник, оба дефектолога и неколико оболелих били смртно заљубљени у њу. Прошла је кроз парк, препешачила неколико улица и нехотице се зауставила испред позоришта. Травијата. У осам сати. Управо вечерас. Сетила се речи певачице, које је прочитала у часопису: “Кад год покушавам да се уживим у Виолету, помислим како болесне блуднице нису на цени.“
Истина је, нису.
Годинама није слушала Травијату, све је заборавила. Муж јој се није дао одвући на оперу. Ни за живу главу. Никада. Чак ни у нежној праисторији њихових односа, пре но што је пожелео да је учини делом личног комфора, кад још није марио за било какве олакшице или удобности, него се трудио да се допадне и да освоји. Њу и свет, све.
Дуго није слушала никакву музику. Увек би је надгласале речи, такозване мисли. Речи, речи! Безбројне и бесмислене, туђе. Наметљиве речи које јој нису дале да се посвети себи, властитим мислима и осећањима. А што се дуже у себе загледала, то јој се јасније указивало да помоћ треба тражити код онога ко јој је већ помогао. Само један човек је успео да јој приушти потпуни мук: њен муж.
*
Код куће је већ на вратима чула да је “она нова“ нестала.
Цео дан је радила без предаха, све је очистила, а онда се спаковала и пошла. Ником није рекла куда нити зашто одлази. Само је покупила своје ствари. Све осим једне.
Госпођа се непријатно тргла, мада не и изненадила, када је на комоди у спаваћој соби нашла уредно сложен кашмирски шал. Опет је помислила на мужа: зашто јој је тако тешко да га послуша, пошто је готово увек у праву? Одакле толики пркос у њој? Зашто га више нимало не воли? Један овлашни поглед на његово гломазно тело и црвено, огрубело лице, под којим се отегао подваљак, открива да то није човек у ког се заљубила. Од даљег загледања је зазирала, слутећи да ће добити све одговоре.
Згртање пара га, свакако, није оплеменило. Рођен у забити, као син и унук сељака, никад се није могао похвалити манирима, али му је жеља да успе својевремено давала извесну оштру одмереност, управо онакву каква се њој допадала. Оштрица је и касније остала, док одмерености не беше ни у траговима. Поготово када је у близини била она или неко од људи које, попут послуге, није сматрао значајним. Сви ти људи су, за разлику од ње, скоројевићку бахатост веома добро подносили. Нова служавка, на пример. Немарно је примао њену пажњу. Никад је није у очи погледао. Није јој рекао лепу реч нити јој се непосредно обратио. А исто тако је могао и праскати, псовати је и бити колико воли груб према њој!
Сећање на одбеглу девојку запљуснуло ју је новим таласом срама. Јадно дете! Отишла је без речи и без плате за текући месец, само да се избави од понижења.
Можда се треба на њу угледати. Она, такозвана господарица, треба да иде – из куће и из његовог живота. Ускоро ће бити само терет, а можда ни пре није била друго… Ствар. Као онај шал од кашмира. Лепа, скупа и некорисна. Зашто га није кочила, зашто није бар покушала да утиче на њега? Заветовала му се на љубав у добру и злу. Наравно да је и она одговорна за његов преображај.
Код те мисли велики доберман, који јој је дремао под ногама, подиже уши и лану према отвореном прозору. У собу је улетела тамна лептирица и узвртела се око њене главе. Није вредело што је подигла руку и неколико пута замахнула. Лептирица је остала упорна. На крају је слетела на шал у њеном крилу и значајно подигла главу.
Хоћеш нешто да ми кажеш? Зар и ти?
Мали створ залепета крилима. Гледано под одређеним углом, крила лептирице су обликовала два црна срца. Морала је да се насмеје својој сентименталности.
Шта велиш, само ја могу да му помогнем, баш као што је он једини који може да помогне мени? Љубав ће нас спасити, ха, ха! Љубав ће спасити обоје, и њега и мене. Фино… Ама, зашто њега?! Од чега?
Пошто није добила одговор, подигла је шал и истресла га је на прозору.
*
Муж јој је, као и обично, стигао кући тек на вечеру. Дане је проводио у граду. Куповао је и препродавао или се, како је сумњала, занимао разним нечистим пословима.
Свој долазак је најавио са улице, помамним стискањем сирене у аутомобилу, и наставио је да труби док год му нису раскрилили капију. Ушао је аутом у двориште, све забљеснуо фаровима и тад се могло видети ко је господар куће и прави газда. Обе собарице, доброћудна стара и пргава млада, баштован, кувар, његов лични асистент и његов пас – сви су били на вратима.
Седела је сама за постављеним столом и по други пут тог дана уживала у тишини.
Он је брзо, вероватно право из гараже, дошао у трпезарију. Успут је збацио капут и оставио га у ходнику, тако да је пред њу изашао у изгужваној кошуљи, полуиспасан, са благо олабављеном краватом. Иако је носио само најскупље, ручно пране кошуље и одела шивена по мери, увек је деловао неуредно. Као да је те фине ствари скинуо са туђег конопца и навукао их на себе у мраку што је, на извесни начин, била истина.
Истина је, додуше, била и то да није марио нити сматрао за потребно да се под својим кровом и пред својом женом узнемирава због изгледа.
“Гладан сам, је ли готово?“, питао је баш као и сваке вечери.
Није чекао да му се одговори, подразумева се да јело за њега мора бити спремно; ово реторичко питање му је било попут обредних речи. Тим речима је почињала и уједно се завршавала сва свечаност обреда-обеда. Чим би их изговорио, господар куће се спуштао за сто и узимао да ждере. Имао је апетит физичког радника. То је једино што се може рећи, а да не буде тешка увреда за све физикалце или све двоношце, ако ћемо право. Сркао је, гутао, глодао, кидао храну рукама и зубима као да му је последње. Она је обично избегавала да га погледа и то није било тешко, будући да ни он није гледао у њу нити се трудио да заподене разговор.
И сада се потпуно предао храни. Левицом је обгрлио тањир и надвио се над хрпом недопеченог меса. Мало крвавог, какво је највише волео.
“Одавно желим нешто да ти кажем“, почела је.
Са његовог краја стола допрло је подстицајно… није могла да каже тачно шта, рецимо грготање које је њој зазвучало као “хајде реци“.
“Не волим те, не знам да ли сам те икад волела… Нисам те познавала када сам се удала.“
Ћутао је, сласно обузет црвенкастим ребарцима.
“Ни ти за мене баш не мариш, зар не?“
Испустио је нови звук, али овога пута није била тако сигурна у погледу значења.
“Не могу да те поднесем! … Погледај се, права си животиња. Како само једеш, као из валова!“
Није се узбудио, још мање постидео. Наставио је да секутићима обрађује јагњећу кост. Она га је гледала и гледала. Неће устукнути. Неће се склонити нити ће гадљиво оборити поглед, таман кад би лично клао и черечио јагањце ту, пред њеним очима.
“Ти и не знаш, не примећујеш… А ја не могу више овако! Озбиљно сам болесна… Ама, хоћеш ли оставити ту кост?!“
Није оставио. Жвакао је и мирно посматрао како жену обузима гнев. Није ни трепнуо кад је скочила, пришла му и маникираним ноктима извукла из његове чељусти готово полирано ребарце.
“Имам ли твоју пажњу сада?“
Загледао се у њу.
“Да ли уопште чујеш шта ти говорим, слушаш ли иког, ало проклета?!“
Чуо је.
И она је, напокон, могла да чује њега. Усне су му биле непомичне. Оштри, увек гладни зуби претеће искежени. А из полумрака у ком је седео долазило је тихо, непријатељско режање.
ТАКО ЈЕ МОРАЛО БИТИ
Благо вечерње сунце провлачило се кроз пукотине на дотрајалим капцима службеног стана за инжењере у Смедереву. Убоги собичак на тренутак сину јарким бојама, а један несташни зрак паде на високо чело, клизну низ наборе цицане хаљине ка шаци, огрубелој од домаћих послова, помилова длан и згасну на цедуљи, коју је млада жена држала међу прстима.
’’Зар је овако морало бити?’’, пламтела су сурова слова. Горела су љубомором, пекла тихом ватром незаборава. Драга их још једном окрзну погледом, па сави цедуљу и врати је међу листове молитвеника. Зар је тако морало бити? Питање које је претурала у мислима целе три године, од прве брачне ноћи до садашњих самотних удовичких бдења, једнако не налазећи одговора. Пет кратких речи и крупни знак питања као прекор и осуда, можда вапај сломљеног срца или мирење са неминовношћу растанка. Писао јој је без жеље да му се одговори, у то је макар била сигурна.
На дан венчања, тек што је окончан обред у Саборној цркви у Београду, крај скута јој се нашао дечак са букетом жутих ружа у рукама. Поздрав за младенку од незнаног дародавца. Унутар фине хартије, у сплету трња, ушушкана под мирисним латицама, чекала је управо ова цедуља. Богданов рукопис! Одмах је на њега помислила, болно срећна што је памти и бескрајно жалосна што је тако лако другом оставља. Е, да је нешто раније поставио другачије питање! Не би се премишљала око одговора. Или ипак би?
Рођена у имућној породици, ненавикнута на овоземаљске бриге, није ни сањала да ће се њихове прилике преко ноћи променити тако да се од ње, мезимице, тражи да их добром удајом помогне. Отац јој је нагло свенуо. Гледао је тужно, оком старог и слабог човека. Наредбу би још и могла да одбије, али молбу… А ту су и деца. Сестра, мала браћа. Да ли је Богдан увиђао да неће бити срећна ако им окрене леђа? Како да заборави на њих?
Одлучила је да се не препушта сентименталности. Биће попут Стендаловог Жилијена Сорела, али чвршћа и опрезнија. Неће се освртати, неће скривати свог ’’Наполеона’’. Богданову цедуљу није бацила, али током невеселог брачног живота није себи пуштала да уздише над њом. Данас јој је, први пут од венчања, била у рукама.
Инжењер Светозар Машин није деловао горе од осталих младожења. Углађен господин, њој туђ и одбојан. Незанимљив као сви мушкарци, сви осим њеног Богдана.
Ипак, одржала је реч дату у Саборној цркви и ћутала је годинама.А колико му је писама у машти написала! Јадала се, поверавала, малчице кокетирала. Нека би насловила са ’’једини пијатељу’’, друга са ’’непрежаљени’’ или ’’душо моја драга’’. Ипак, ниједно није ставила на хартију, а камоли послала.
Сада би могла да му напише… све што јој падне на ум. Машина нема, одавно га је трава прекрила на гробљу Караул, у Петровцу на Млави. Сама је, сирота са удовичком пензијом, али слободна. Могла би поново да пише или да преводи. Ето, управо Богдана ће молити да јој пронађе посао. Новаца не претиче, а некада је солидно зарађивала од превода. Ваља платити дрва, вратити дугове бакалину. Одавно није куповала одећу; нема чарапа нити пристојних ципела. Како да изађе у свет?
Драга раскрили орман и стаде да студира хаљине. Понешто би се, уз мало дотеривања, јоште и могло употребити. Љубичаста тоалета од шуштаве свиле или ова модрозелена. Имала је уз њу кратки капут и шешир са велом, а уз љубичасту би пристајао црни шал.
Огрнула је шал преко домаће хаљине и утонула у раскош скупог предива. Завртела се око своје осе и застала пред огледалом, трепћући у неверици. Бледа удовица Машин стидљиво је устукнула пред узноситом лепотицом из отменог друштва.
Ипак, нелагоду је изазивао тај шал. Купила га је у Лесковцу, где је покојник кратко службовао, од продавачице старе одеће. Силно јој се допао, толико да је мужа лагала да је послат из модног салона у Београду. Машин није волео да му супруга пазари по старинарницама. Говорио је да нису сиротиња, па да се одевају у туђе, а заправо се ужасаво предмета који везују са незнанцима и њиховим ко зна каквим судбинама. За београдски салон је лако поверовао, јер се у провинцији ретко виђала тако елегантна ствар.
’’Имате краљевски укус’’, шапнула јој је продавачица.
Обично ласкање, празне трговачке речи, а Драга је ипак од њих протрнула. Упали образи и црне, очигледно мисирске очи продавачице сетили су је првог сусрета са тамом, пре много година. Успомене је вратише под црну шатру. Чула је пуцкетање ватре и загрцнула се од реског воња изнутрица. Сестра ју је наговорила да пођу код гатаре, одавно је то желела. А ова их је вребала и упорно дозивала: ’’Дођи, лепото, да ти изгатам кад ћеш се удати и да ли ћеш порода имати! Реци, слатка, ког ти срце љуби, не може бити да таква душица нема драгог! Шапни ми који је и ја ћу ти травку дати… другу да не погледа, само твој да је довека!’’
Драга је опазила како мрка рука спушта у сестрина недра смотуљак, али није могла чути шта јој жена поверава, тихо, на уво. Осетила је благу одвратност и страх, па ипак је искорачила пред гатару и питала:
’’А ја, хоћу ли се удати? Хоћу ли имати деце?’’
Чергарка ју је одмерила дугим погледом.
’’Два пута’’, рекла је.
’’Шта два? Два детета, мислиш? Само?’’
’’Два венца ћеш на главу ставити, ниједан за оног кога љубиш.’’
Драга је дрхтала. Чинило јој се да из најмрачнијих углова шатре бије студен која јој се свија око груди. Откуд два венца? Како?
’’А деца?’’
’’Деце не можеш имати… Осим од онога кога ти душа иште…’’
Ноге су јој отежале. Не сећа се како је изашла са вашаришта ни којим је путем трчала до куће. Гатарине речи није заборавила, а урезало јој се и усукано лице, демонске очи и промукли глас што долази из дубина, пригушен шумовима невидљивих светова.
Истим гласом јој је обратила препродавачица крпа у Лесковцу, чудна скитница која је са краја света дошла да пред одраслу и удату Драгу изложи своје сумњиво благо. Али, то није могла бити она. Налик јој је, готово иста, само што није остарила ни дан!
’’Шал је припадао краљици’’, говорила је. ’’Чувам га… тако дуго.’’
Зарезаће ми краљевску цену, помислила је Драга, спремна да одустане од куповине.
’’Чувам га за жену којој пристаје и сад видим да не треба даље тражити… Нашла сам вас. Не, не одбијајте. Не срамите се, то није поклон. Платићете кад дође час.’’
Смејурија, лудости и бапске приче! Зар се није у себи ругала Машину због сујеверног односа према туђим крпама? Ипак, било је тешко оставити тај шал. Драга је подигла руке и мрднула раменима као да ће га смакнути. Тај јој покрет донесе раздирући бол. Као да јој се нека нит кида у грудима. Напустила је старинарницу са шалом на леђима, готово несвесна шта је учинила. Па ни сада, након толико дана, не би могла са сигурношћу тврдити какву је погодбу прихватила.
Шал није носила. Није било прилике, а често јој се није дало ни да га погледа, те га је склањала дубоко у орман или на дно ковчега. Биће да ју је вечерас осоколило читање Богданових писмена. Да, то је! Мисао да ће му писати и можда га опет срести збрисала је нелагоду и страх.
Међутим, тек што је задовољним погледом обухватила своју фигуру у огледалу, зачу се куцање. Лагано, са великим размацима. То судбина удара на врата, као у Бетовеновој симфонији, покушала је да се нашали. Желела је да се притаји, кратко се премишљала, а онда је похрлила ка вратима. Са друге стране прага стајала је црна, сабласно мршава жена. Иста као у шатри из њеног детињства и нимало другачија од продавачице у Лесковцу.
’’Здраво да си, газдарице’’, рекла је. ’’Надам се да ниси заборавила дуг.’’
’’Нисам заборавила, а ти си бирала лош час.’’
Драга се усили за један тугаљив осмех.
’’Немам две паре у кеси. Могу понудити да скупа вечарамо, спремила сам цицвару, па ако ти је по вољи…’’
’’Нисам ја дошла да једем нити да седим за твојим асталом! А новци ме, као што знаш, уопште не привлаче. Платићеш оним што ти је у овом часу највредније!’’
Драга помисли да треба скинути шал и вратити јој га. Напокон, то је заиста била једина њена драгоценост, најскупљи предмет у бедном инжењерском стану.
’’Ти знаш шта је то’’, шапутала је придошлица гробним гласом, од кога су Драгу пролазили трнци. Шарала је очима по соби и на крају упрла прст ка молитвенику.
’’А шал, примаш ли га назад?’’
’’Скини га ако можеш!’’
Одјекнуо је демонски кикот, а Драга као у бунилу раствори молитвеник и међу листовима издвоји Богданову цедуљу. Зар могу другачије, говорила је себи, од почетка нисмо имали наде. Овако је морало бити!
Касније, пошто је остала сама у празном стану и похараној души, решила је да упали последњи патрљак свеће, те да ипак састави писмо за Богдана Поповића. Тражиће посао, па ко зна? Можда ће јој се посрећити. Нагнула се над хартијом и сигурним рукописом исписала: ’’Поштовани господине…’’
Одавно се смркло, а од Љубинке ни трага ни гласа. Неће доћи. Мора да су је опет сколиле она њена страшљива мати Гроздана и тетка Анушка. Сложно су стале на врата (или једна на врата, а друга уз прозор) и сузних је очију преклињале да се смири и да седи дома као поштена девојка, уместо што се вија по пољу са којекаквима. Да се бар сажали на њихове сузе, кад нема оца да јој покаже… Их! Као да оне нису љубиле!
Сад, сирота Грозда можда и није – никад никога, сем њеног покојног Стојана, док се за Анушку свашта причало. Она се управо због неке мрсне приче и није удала. Младожења ју је пред црквом оставио, пукла је брука, али њу то није унесрећило. Напротив. Могла је да развије барјак и многи старији је још памте. Живела је како је хтела и волела, али времену се, ипак, није могла отети. Осушила се и сва збрчкала, а уз то се и прозлила толико да се свак ко са њом прозбори одмах помисли: младост – лудост, старост – пакост.
Та пакосница сад мотри на његову Љубу, бди над њом и дању и ноћу. Чува је, чува као кер, али је неће сачувати. Коју су девојку сачували? Можда само ону што се није морала чувати. Љубинка Стојанова мора и он, Драгомир, ће бити срећан да је чува сам. Отеће је Анушки испред носа и повести својој кући. Или ће сваке ноћи доводити Цигане и певати под Љубиним прозором, све док му је од срамоте не дају… Добро, прво ће лепо питати, а то са свирачима ће тек ако не пристану.
А што не би пристале? Млад је, здрав, из добре куће. Његови нису баш први у Лазници, али нису ни последњи. Имање им је пристојно; а како су му брата у прошлом рату убили Бугари, Драгомир је остао јединац.
Он се из оба балканска рата извукао без огреботине. Чувала га је гвоздена трава и још више његова паметна глава. Није се постављао пред куршум, него је знао када треба јуришати, а када је боље бегати или, како у војсци говоре, маневрисати. Зато се и вратио кући читав, док су толики пострадали. Остали су, безбројни и безимени, да леже под травом и голим каменом вардарске долине, око Прилепа, Битоља или на Брегалници. Неки су, што се Драгомиру чинило још страшније, остали без руке или ноге, жалосно сакати.
Није сад време за пробирање, није… Ама, није ни за чекање. Свадбу треба правити одмах, пре јесени. Ујесен може бити касно.
У механи се прича о новом рату. Од Видовдана су само о томе говорили. Убијен је престолонаследник, па се аустријска сила спрема на Србију.
’’Е, још са њи се нисмо огледали’’, гунђао је смркнути механџија Паун, а његове је речи пратило тихо и једнако мрачно одобравање гостију. Били су сити ратовања.
Паун је распредао о понижавајућем писму, које је Монархија упутила српској влади. Тражили су оно на шта не може да се пристане, само да започну рат.
Драгомир је тад приметио да би Монархија, ако је силна као што се представља, могла напасти и тако, без повода, али су га ућуткали.
’’Не балави, синко, шта ти знаш!’’
’’Сваки би суди државе!’’
’’Разбира се у свецку политику, хе, хе!’’
Цела се механа узбунила, свако је отварао уста да му приговори, али се Драгомир није љутио. Осећао је да горке речи нису упућене њему, већ неком већем и далеко моћнијем, неком ко се, канда, још није нагледао страдања.
Само Јова Марковић, имућни трговац из Жагубице, није рекао ни реч. Био је превише пијан, вероватно није слушао о чему се говори. Како му је друга жена умрла, он је у лазничкој механи проводио дане и ноћи, опијао се до бесвести.
Како и не би! Смрт га прати у стопу, дише му за врат.
У време првог балканског рата целу његову породицу покосила је зараза. По повратку са фронта, ушао је у празну кућу. Капија му је била разваљена, имовина похарана. Кандило поломљено. У бунару цркотина. Јова се тад некако повратио. Кућу је средио и у њу довео младу удовицу из Милатовца, чији је муж погинуо код Битоља. Али, убрзо му је и та нова жена умрла.
’’Ја, вала, нећу тако сам да пропадам ’’, говорио је себи Драгомир. ’’Има да се женим још пре јесени. Сутра ћу питати да ми дају Љубинку. Да! Она ће да ми буде жена и нема те силе, нема тог краљевства ни царства које ће мен да заустави! ’’
2.
Лагано је изашао из шумарка, прошао мимо питомог, добро одржаваног воћњака Босиоковића, препречио преко потока и избио на друм. Ноћ се већ спустила, био је мркли мрак. Ситни облаци су покривали звезде и само би понегде пуштали да гране месечина. Драгомиру и то мало светлости беше довољно да следи пут. Тек је код једне раскрснице застао. Накратко је одлутао у мислима, а онда се пренуо и брзо погледао око себе, као да нешто чека.
Луд ли сам? Што стојим овде?
Одмалена је слушао да су раскршћа путева незгодна места. Многи је некрст ту покопан. Силе се преплићу и сударају. Бацају се свакојаке чини. На раскрсници је лако згазити у неку, ко зна чију и какву поган или ушетати у туђу коб. Сам је виђао чудно исцепкане комадиће платна и босиљак увезан црвеним концем. Учили су га да ништа са раскршћа не узима, макар наишао на драгуљ или комад чистог злата. Најбоље би било да, ако може, раскрснице заобилази или бар да их никад не пресече по средини. Онако како је учинио сад.
И то не само да је пресекао, него још и стоји ту као укопан, уместо да промине брзо, без освртања.
Хтеде да се прекрсти, већ је дигао десну руку, кад му до ушију дође шум који га је у том покрету зауставио. Био је то шапат, можда уздах. Нешто сасвим тихо, на граници чујности, али дубоко узнемирујуће. Наћулио је уши и прво није чуо ништа осим шуштања лишћа и жуборења потока у даљини, а онда га је тргао и до кости следио крик птице која је прхнула у ноћ.
Окренуо се да заиста пљуне и тад се нађе очи у очи са њом. Залутали месечев зрак јој на час откри младо, вилински лепо лице. Чинило се да је веома бледа или се то у мраку истицала фина, изразито светла пут. Косу је оплела и укусно наместила, а одело јој беше кићено, као за празник.
Драгомир устукну.
’’Господе Исусе Христе, сине Божји, смилуј ми се и избави ме од зла!’’, закукао је.
’’Мани се, Драги. Што вичеш? Нисам ти ја вештица ни вампирица.’’
’’Шта год да си, добро ниси… Ама, како знаш да сам Драги?’’
’’Погледај ме боље, Драгомире. И ти мене познајеш. Сретали смо се у варош.’’
’’Не знам, не мог се сетим…’’, брзо је одговорио. Тражио је по успоменама да ли се у Жагубици замерио некој жени или девојци толико да би му правила овакву смицалицу, али му ништа не дође у памет.
’’Их, бре, како се не сећаш? И за Ђурђовдан си нам био. Ја сам Анђа, Марковић Анђелија из Милатовца. Ти добро знаш мога Јову, оног што не избива из меану.’’
’’Лелеее’’, прошапута Драгомир и још се трипут прекрсти.
’’Па јес, нисам жива. У петак ће четрес дана.’’
’’Јој, пусти мене, Анђо! Пусти ме, слатка, да идем мојој кући. Сутра ћу у манастир најдебљу воштаницу да ти запалим!’’
’’Фала ти за свећу, ал мене друго треба.’’
Драгомир се чисто загрцнуо, није смео да пита шта.
Жив човек је пун жеља, док покојник – шта може да тражи? Мртви не једу нити пију, не маре за ново одело. Једино им може значити стара љубав или мржња, освета или какав заостали дуг. Живог човека можеш да одбијеш. Можеш да обећаш, па да заборавиш, али пробај да изврдаш када ти се оданде затражи! Нема буџака у који се можеш сакрити ни на овом ни на оном свету.
’’Ти знаш да сам ја пре Јове била удавана, ал мислим да не знаш да сам за тог мог првог чоека побегла. Баш пред свадбу. Моји су се страшно увредили, никад ми у кућу нису ушли. Ипак, тај мој први, Милутин се звао, и ја нисмо туговали. Волели смо се и били срећни, иако ништа нисмо имали. Сиромаси, али најбогатији. А онда поче рат…’’
Анђелији је глас замро, трепавице задрхтале. Драгомиру се учинило да је још блеђа и чак некако лепша. Мало га је попустио страх.
’’Гроб му не знам. Ни како је погинуо. Ништа не знам. Опет, мислила сам, надала се: бар на онај свет ће се видимо. Али, нећеш! Проклети Јова не да.’’
Драгомир тад чу како је Јова, ког по повратку из рата нико није дочекао, опазио Анђелију у шуми, док је купила дрвца за потпалу, и толико се у њу загледао да јој више није дао мира. Молио је и кумио, обасипао даровима, готово клечао пред њом. А Анђа је била гладна. И она и дете које је родила са Милутином. Зато је после неког времена стегла срце и пошла за Јову. Плакала је, али је пошла.
’’Нисмо ми ружно живели, Јова и ја. Нећу да лажем. Била сам задовољна како ме као жену поштује. И према детету мом је добар био. Свега смо имали, али шта ти то вреди кад је душа празна? У пролеће ми се син разболео. Није се чинило страшно, мало се прехладио. А онда кашљи, кашљи… Пред сам крај више ни да кашље није могао, једва се с душицу држао. Очи му улетеле у главу, руке и ноге ко притке. И пре ми је био слабашан, а сад је дошао на ништа. И умре.’’
Драгомир је видео праве сузе у Анђиним очима. И сам се мучио да не заплаче.
’’Остави ме тако, душа мајкина. Оде. И што да ја даље живим? Нећу. Немој мислити, нисам се убила. Нисам ни морала отрове да пијем. Јад ме мој и чемер отровао…’’
Драгомир кришом макну сузу што га је жуљала у углу ока и натави да слуша. Сад се већ искрено ражалио над Анђином причом и сасвим заборавио на страх.
’’Док сам лежала на кревету у наше собе, (онако мртва, да, да, баш на то мислим) приметила сам да још све видим – јасно ко што сад у тебе гледам. Своје сам трупло лепо видела. И све што се око њега дешава… Видим како ме жене спремају, купају, обукују. Затим како их Јова све ван истерује, закључава кућу и плаче, плаче. Сам што из гласа не лелече… Жалила сам га, али шта да му радим? То ти је смрт. Њему је, онако лудом, дошло да ме сам намешта, кошуљу да ми повлачи и поправља. Тад ми отвори медаљон. Ја сам тај медаљон увек носила, нисам се од њега одвајала. Ни у најгору беду га нисам продала. Мада није био посебно скупоцен, не бих га дала ни за сав свет. Стара кума га је даровала мојој мајци кад су ме крстили и ја сам га од детета око врата имала. Не знам шта је Јова с тај медаљон тео. Појма немам што ми га је с врата узимао. А кад га је отворио имао је шта и да види: прамен косе црн као гар. То је била Милутинова коса. У Јове је, као што знаш, коса давно поседела, а ни син ми не беше гарав, већ светао и малко риђкаст, таман као ја. Јова одма свати да је коса од Милутина, ишчупа је из онај медаљон и баци у пећ. Јебо те Милутин, викао је. Мен дође да се на то насмејем. Осмехнула би се, само да сам могла. А онда видех шта црни Јова учини с онај медаљон и смеј ме прође сасвим. Прво га је дуго у шаке стискао, мислила сам да ће га скрши, ал он направи још гору ствар. Одма је тражио да га златар претопи и да начини два иста прстена, наприлику као две бурме. Те бурме је однео врачаре. Шта су оне там раделе не знам нити могу за замислим шта су с њи там чинили. Сам ми Јова ту бурму донесе, метну ми је на прст и рече да сам му као Милутинова дошла и да сам као Милутинова умрла, али да ћу у гроб отићи као његова жена. Тако и би. С прстен ме из куће изнесоше, с њега ме и покопаше. И ето.’’
’’Како мислиш: ето?’’
’’Ето тако ме проклетник за себе везао. Не мог да одем никуд. Не мог да видим дете ни мог Милутина! Сама седим овде на раскршће. Драгомире, брате мој рођени, да ли би тео мене да помогнеш?’’
Драгомир уздрхта. Знао је да ће и ово доћи и да ће му се на крају нешто страшно тражити, али је, све док се могло, избегавао да мисли на то.
’’Како ја тебе да помогнем?’’, промуцао је.
’’Скини ми прстен! Смакни ми омчу погану, рука ти се позлатила!’’
’’Ама, како кад си с њега покопана?!’’
’’Попни се сутра у ово исто време до гробљанске капије. Понеси ашов. Ја ћу ти покажем где и како да копаш.’’
3.
Није отишао. Где сме гроб да јој скрнави? Када би га ухватили, сељаци би га говњивим моткама затукли, поп из цркве истерао, сви би од њега главу окренули. Шта би рекао мајци? А шта Љуби? И шта ако његова Анђелија није оно за шта се издаје, већ паклена приказа, сотона некаква што треба да га на зло наведе и сасвим упропасти? Шта онда?
Два дана је тако чекао, ништа није предузимао. Две ноћи није ока слопио. Није јео ни воду пио, нигде није мира имао. На венчање и на рат што се спрема је готово заборавио. Мати га је већ испод ока гледала и постављала му нека, по њеном наивном веровању, опрезна питања. Није знао шта да јој одовори, шта да лаже. Најлакше би било да уопште не разговара, а плашио се и да остане сам. Тишина му је била мучна, пуна ишчекивања. Једном му се, када је остао сам у штали, учинило да га неко тихо, у по гласа дозива: ’’Драги, Драгомире!’’
Треће ноћи више није могао издржати. Дувао је веома јак ветар, права летња олуја. Над његовом собом је сва ћерамида попадала, а Драгомиру се чинило да, крај толике буке и ломљаве, чује куцкање белих прстића о прозор и Анђелијин тужни глас.
Доста је било! Обесићу се ако ово потраје. Идем на гробље, ваљда нећу никог срести по оваквом невремену.
Похитао је уз брдо, а Анђелија га је чекала на улазу, сва блистава и насмејана.
’’Фала ти, рођени, душу си ми спасо.’’
’’Ваљда тиме нисам своју изгубио. Си сигурна да не може без ово пребирање по гробљанску земљу? Зар није она врачара што јој је Јово носио прстење могла да скине то што је учинила?’’
’’Била сам ја код њојзи. Не може. Сама ми је казала да то што је с прстење урадела не мож се поправи. Једино да Јова смакне прстен. Или да га смакнем ја.’’
Анђа се ту звонко насмеја:
’’Ово последње она није предлагала. И врачаре имају стра.’’
’’Јес, а ја га немам’’, мрмљао је Драгомир. ’’Зато ћу сад да гледам шта има у свеж гроб. ’’
Два сата касније у руци му је било златни прстен. Гладак, сјајан и неочекивано леп.
На питање шта ће се са њим даље чинити Анђелија је одмахнула руком.
’’Хитни га у Млаву, тамо на Врелу, да тоне до пакла из ког се излегао. Ил у неку шашу. Остави га на раскршћу ел Јове на кућнем прагу. На вољу ти. А можеш га и метнути на прст. Ти си срећан човек, неће да ти нашкоди. Можда на твојој руци друго постане. Сад пођи кући, добро опери ашов, пресвуци се и иди до меане. Свашта ће да дознаш!’’
То је рекла и нестала. Само тако, без збогом.
4.
У механи је дознао за указ о мобилизацији. Никола Пашић је одбио Аустријанце, дакле биће рата. Мобилизација је и у Русији. Немци се љуте, а ту су и Французи. Чак и Британци се нешто мешају. Спрема се велик рат.
’’Сви се ту нешто врпоље, то не мож да ваља.’’
’’Прво ће да нападну Београд. Знаш да је влада сад у Ниш?’’
’’Стиже то и овамо за дан ил два.’’
’’Бог ће нас чува.’’
’’Хе, хе, ко и досад што је.’’
Драгомир није могао да одвоји поглед од пијаног Јове, који је усред опште граје и крај таквих вести, спавао за столом. Опружио се између прљавих тањира и празних чаша; да му се груди не подижу, мислио би човек да и није жив. Кожа му дошла сива као стара крпа, коса се проредила. Усукао се. Танушне му руке падају крај стола као узете. На десници се сјаји златни прстен.
’’Овај се не би пробудио ни да му сва царска војска стане пред кућу’’, прође Драгомиру кроз главу. ’’Или пред меану. Па, нека. Ја га нећу будим. ’’
Желео је да врати Анђин прстен. Рецимо да га спусти овде на сто, тако да га Јова примети чим отвори очи. Што би се сирома препао! А онда се сети шта му је покојница рекла о његовој срећи и схвати да му је, тако мртва, већ услугу вратила. Хитро је пришао Јовином столу и неприметно му скинуо прстен с обамрле руке.
Неколико минута касније гладио је крупну џукелу у Љубинкином дворишту. Тетка Анушка ју је пустила с ланца чим је опазила да се смркава, рачунајући да је кућа безбедна од лопова сваке врсте. Није знала колико су се неки неки крадљивци извештили нити је сањала да су звер давно припитомили: упорним мажењем и комадћима сланине.
Љубинка се златном прстену много обрадовала. Смејала се и плакала, па се опет смејала. И све тако у круг. Није било лако прихватити да јој вереник одмах иде у рат.
’’Само ти овај прстен не скидај’’, тешио ју је Драгомир. ’’Носи га и ја ћу ти се сигурно вратм, Љубо, љубави моја!’’
5.
Надежда Петровић је била уметница са ратним искуством. Била је храбра и пожртвована жена, па ипак су јој те одлике, баш као и име које је носила, мало помагале пред оним што је затекла у ваљевској болници. Очекивала патњу, али није ни слутила да може бити толика. Рањеници, умирући, тифусари у црвеним пегама, млади и стари, сви збијени један уз другог као у масовној гробници. А нови само пристижу. Тешко је рећи да ли брже долазе у ову кужницу него што је напуштају: ретко натраг у борбу, а често, много чешће на војничко гробље на брежуљку Баир.
Међу малобројним који нису отишли на Баир био је црнпурасти момчић са истока Србије. Дирнула ју је његова непоколебљива вера у живот, које није нестајало ни у моментима агоније, а још више то што му је, напокон, према његовој вери и било.
Ранили су га, имао је и тифус, а ипак се у оба случаја потпуно опоравио. На растанку јој је показао прстен од злата и испричао како се мора вратити у своје село, Лазницу, да се ожени.
’’Све прође’’, рекао је, ’’па ће се завршити и овај рат. И сва наша ратовања. Ја ћу трпим колко треба док то дочекам. А онда има да се вратим кући, да се оженим и да живим… И нема тог краљевства ни царства које ће мен да заустави!’’
Уљудићу се, па право на свадбу. Обећао сам и има да истрпим. Цркву и кафану. Музику и пијанку. Питања и погледе. Све. Издржаћу, знам да могу. Ојачао сам.
У берберници чујем за њену смрт. Тек тако, у пролазу.
Из столице за шишање бацим око ка огледалу и познам неке овдашње што су давно засели ту, на клупици. Дошаптавају се мени иза леђа. Не слушам шта говоре, али бруј њихових гласова ремети угодну илузију осамљености у вароши која је на мене заборавила. Огледало ме гони да мотрим на њих, док њима даје да ме студирају без устезања.
Двојица су деца из деведесетих. Били су основци када сам отишао. Трећи ми је вршњак, можда мало старији. Сретали смо се некада, негде… Знам то ниско чело над мрсним образима, те мале опрезне очи. Лице му није од оних што се радо чувају у сећању. Жмирка док прича, а воли главну реч. И сад углавном он говори. Муља чачкалицу по устима, врпољи се и често ка мени погледа. Дуго му не разазнајем ни словца, да бих наједном, упркос чачкалици, чуо како јасно и гласно каже: амурит. И њено име.
Родитељи су ми замерали што се куће сетим само кад неко умре, а онда су и они умрли, па се нисам сећао уопште. Шест година нисам на родно место помислио. Све до јуче. Мимо обичаја, пошао сам на венчање, кад оно – опет смрт.
Личило је да ће бити моја, али ме је она још једном избавила.
Момчићи пиље у мене. Као да траже објашњења која немам или истину коју не желим да дам. Парче истине које припада само мени и њој. Сви у Жагубици су њу познавали. До вечери ће се вест проширити по целој вароши и селима у околини. Лоше вести путују муњевито. Неће бити незгодних питања. Кад си у дубокој старости, нико се не чуди откуд то, како или зашто баш сад.Тајна ће остати покопана на брежуљку крај Врела заједно са њом.
Омладинце, додуше, занима нешто треће.
“Јел оно напољу твој мотор?“
“Баш је добар!“
Нехотице се окренем ка Сивцу, паркираном испред бербернице, а ноћна ме језа прожме од ножних прстију до темена.
“Бољи нисам имао.“
“Хеј, зар иком бољи треба?“
Смеју се, а старији им се другар мргоди.
“Нису ови путеви за мотор. Кривина за кривином, рупчаге … Иди бегај! Очас те прогута хомољски мрак.“
Имам потребу да се противим: “Ако возиш пажљиво…“
“Џаба ти пажња“, прекине ме. “Сваке године бар један мотораш погине. И брат мој је тако страдао… Има споменик тамо, на путу ка Петровцу.“
Тргнем се. Брат. Ето одакле га познајем! То је Јован, старији брат Предрага Пауњорића, званог Прежа Коњ, који је страдао на друму пре девет година, а за чију погибију сам највише ја крив. Ноћна језа ми се спусти на леђа као самар. Проструја ми кроз кичму, ребра и кости у рукама, силовито и страшно, а онда се поврати и угнезди се у грудима. Берберину вероватно није промакло кад сам задрхтао.
Нисам желео његову смрт. Завидео сам, скапавао од љубоморе, пакостио му и на тренутке га безумно мрзео, али никад, па ни те ноћи, нисам помислио да му прекратим век. Она је то разумела. Зато ми је, иако је Прежа био њен унук, некако опростила. Да не беше моје глупости, још би живео. Сигурно је и то знала. Ипак, погледала ме је у очи и рекла: судбина. Оловна, неопозива реч, која је мојој души донела мир. Верујем да је то и хтела.
Звали смо је Цвета или Цветана, мада је на рођењу добила име Флореа. Била је Влајна и причало се да, као врачара, уме да изведе свакаква чудеса: да човека веже, залуди и омађија, да лечи, разболи или чак убије. Примену ових вештина нисам опазио. Брала је траве и справљала мелеме, којима је отклањала ситне телесне тегобе сваком ко затражи. Шапутала је молитве, пазила на живе и мртве, али нисам чуо да је коме гатала или какво зло намештала. Поступала је великодушно у материјалним, као и у нематеријалним стварима.
Једном сам украо ћубасто пиле из њеног дворишта. Мајка је то открила, па ме је, сва посрамљена (можда и уплашена), отерала да лепо живинче вратим баба-Цветани. Стара жена се на моје признање само осмехнула.
“Ако, сине, нек ти је уздравље. Да га чуваш као да је твоје!“
Био сам дете и нисам разумео колико је тешко сачувати оно што нам не припада. Ћубасто пиле је после неколико дана поново било у бабином дворишту.
У то време сам од ње зазирао, а унуке њене, Прежу и дебелог Јована, нисам нимало волео. Од Јована сам повремено добијао батине, не мање но његов млађи брат. Нагло је порастао, па нас је обојицу пропуштао кроз шаке.
Ухватимо се тако и ја му прво враћам ударце. Гребем и уједам и отимам се, али ме дебели сваки пут савлада. Пребаци ме преко кука или ме саплете, седне ми на груди и бије ли бије. Ко да нема душе. Прежа се склања, вероватно из страха да не добије по губици. Не брани ме, мада ни брату не држи страну.
Ја трпим, па после бушим Јовану гуме на бициклу или му набијем стаклене вуне у џепове. Он ме опет бије и тако у круг. Све до лета када је Прежа добио на снази и за главу премашио ниског и набијеног Јована. Усред једног осветничког похода на моје јадне коске, зграбио га је за шаке и зауствио – за сва времена.
Нисам то заборавио, али ни после овог поступка, зачудо, нисам Прежу више симпатисао нити сам га сматрао за пријатеља. Чак ми је било криво што ме је заштитио. Пун гнева, нисам могао да осетим захвалност, а нисам био те среће да ништа не осећам, па сам се на њега наљутио. Тобоже зато што се мешао да помогне брата. Глупо и очигледно неистинито, но Прежа ионако није марио за моје приче, као ни за моја осећања.
Тог лета је одлучио да одрасте па је, уместо да јурца за лоптом, пеца и купа се у Млави, дане распуста проводио по кафанама, са Јовановим друговима. Учио је да пије, дувани, игра билијар. Савладавао је и друге момачке вештине, све оно о чему смо ми, клинци, имали тек неодређену представу. Пустио је косу, обукао Металика мајицу и набацио осмех захваљујући ком ће стићи и престићи било којег од својих учитеља. У билијару је, додуше, губио понекад. У љубави – само ако преда партију.
Док је зајапурени Јован иза куће радио склекове и махао импровизованим теговима, а ја читао, патио и изнова проживљавао ничеански сукоб између поноса и сећања, Прежа је увелико јурио девојке. Јурио их је и стизао, без изузетка.
Касније сам сретао многе шармере, срећне људе пред којима пуцају широки друмови и свака се врата сама отварају, али ниједан код женског света није био омиљен као Прежа Коњ.
Није то било због лепоте. Предугих руку и ногу, крупних зглобова и јаке, истурене браде, Прежа је ликом свој надимак поштено заслужио. Није било ни због блиставог ума, јер му је памет, по мојој неблагонаклоној оцени, била углавном магарећа. Ђаво ће знати зашто су га волеле. А волеле су га.
Све оне, девојчице, девојке и жене, хрлиле су ка Прежи као омађијане. Ако коју дуже загледа, ето је већ у полулежећем положају. Осмехне ли јој се, пада као проштац. Љубазна реч чини да више и не устане…
Или се то само мени, лишеном женске пажње, тако чинило.
Верујем, ипак, да је речена неправда дејстовала и мимо моје паћеничке уобразиље. Цело треће два је видело како Прежа мами разредној осмех и избегава казну за вотку на излету или како успева да одбровољи Тијану, гротескно нашминкану младу панкерку која је, супротно свом имену, била најгрлатија и најагресивнија девојка у школи.
Тијани је, као и мени, удаљавање од детињства било болно. Једва да смо се осврнули, нисмо ни мишљу обухватили свет око нас нити смо се честито поиграли, а већ нас гурају даље, на пут без повратка. Пријем у свет одраслих, међу послове, рокове, дугове и погрешне бракове, чинио нам се као невесела перспектива. Бедна замена за изгубљени рај. Зато сам ја из ноћи у ноћ превртао жуте стране купусара из школске библиотеке или играо видео игрице док не пукне зора, а она се облачила као дечак, шишала се до главе и обилато се китила минђушама – све не би ли сакрила да постаје привлачна жена.
“Тића је наш најлепши друг,“ говорио је Прежа. Или би је само дрско одмерио и намигнуо јој онако накострешеној, не марећи за последице. А без последица не би прошло. Тијана је фрктала и сипала погрде. Ипак, ухватио сам је како, након Прежиног ласкања, проучава голишаву лобању у излогу посластичаре на средини Улице краља Милана. Кревељила се и ширила ноздрве као да проверава да се није непажњом пролепшала. Такву издају своме лицу не би допустила ни у сну.
Волео сам Тићу, али услед преблиског сродства душа, ваљда, нисам могао да се истински загрејем за њу. Ни она мене није тим оком гледала, него је потајно патила за Јанком, нашим комшијом, коме је била тек саучесник у неваљалству, ортак из клупе и “најлепши друг“.
Сад, можда се ништа не би догодило, можда оне проклете ноћи не би било, да је Јанко на време отворио очи. Он је, по несрећи, тад видео само Милицу, школску лепотицу, која ниједном није погледала у његовом смеру. Жалосни клише. Све да је и гледала, Милица га не би могла уочити од множине младића који су држали стражу око ње.
Другарство на куб, затворени круг неостваривих жеља или суморни троугао досаде, зависно од тога да ли наша летња смуцања по Жагубици описује Јанко, Тића или ја. Ту и тамо смо сретали Коња, раздраганог и лепо забављеног, најчешће у лепом друштву.
“Да ми је знати има ли чега у женској глави!“, гунђао је Јанко.
“Ничег што би ти могао разумети“, одговарала је Тића.
Ја сам ћутао и молио се да нас Прежа не примети, па да још морамо трпети рзање и подсмевања типа “децо, испомажите се, живите мало“ или “од пробирача нема јебача“. Једном се одважио да Тијану посебно опомене: “Нема ни јебачице од избирачице!“ Мислио сам да ће га згромити и унапред сам се радовао фијуцима Тићиног бритког језика, али је она само стајала и трептала као пилеж. Јанко се смејао, а ја сам схватио да Прежу мрзим као што никад никог нисам мрзео. Како је могуће да се роди толико самодопадљив човек, тако сигуран у своје место под сунцем? Треба то спречити, забранити да се међу нама, обичнима, шетају овакви људи! Ја бих њих све протерао, учинио бих нешто… Нисам био сигуран шта, још мање сам се усуђивао да то наглас изговорим, макар само за Тићине уши, а Јанко ће ме ускоро и без речи разумети. Прежин нови подвиг ће му збрисати идиотски смешак са лица.
Почетком школске године, оне пред матуру, Коњолики је на наставу дојездио на црвеној Хонди. Увече се још мало, за публику која воли бис, шепурио по граду. Та Хондица није ни принети Сивцу ког сада имам, али је у оно време, за нас ђаке пешаке и понеког бициклисту, мотор био необична и изузетно пожељна ствар. Прежа је другове (чак и најлепшег, Тићу!) пуштао да “направе круг“. Дао би и мени, само да сам се могао присилити да затражим, али ми речи молбе нису прелазиле преко усана. Јео сам се и гледао друге како возе.
При крају моторашке представе, црвену Хонду је заскочила Јанкова Милица, али не да се, као остали, у вожњи опроба, него се угнездила Прежи иза леђа. Опа, помислих, ударило краљевство на царство! Овила му је руке око струка, па заједно несташе у облачку прашине.
Јанко је огорчено бленуо у друм којим су се одвезли, а Тића и ја погледасмо једно у друго. Понадали смо се да ће се наш друг опоравити, али прерано. Љубомора је Јанка излудела сасвим. Прежу и Милицу је опсесивно пратио (онолико колико су му пешачке могућности дозвољавале), дисао им је за врат, па је још Тијану и мене молио и подмићивао да их уходимо.
Тако је било и оне ноћи. Јанко, Тића и ја смо ишли за новопеченим љубавницима по целом граду. Чекали смо их код кафића, а онда би, уколико негде заседну, Тића или ја улазили да осмотримо терен и попијемо штогод на Јанков рачун. Она је на једном месту љутито тражила да јој дају “дупли виски или шта им је већ најскупље у кафани“, али Јанка ни рачун за Chivas Regal није могао отрезнити. Чекао нас је, сав избечен, испред врата и вртео иста питања: “Јесте ли их видели? Да ли су још заједно? Шта раде?“ Нас двоје смо једнолично понављали: “Видели смо их, заједно су, причају, ништа не раде.“ На крају нас је потерао да табанамо кроз мркли мрак до ресторана на врелу Млаве, испред ког је био паркиран Прежин мотор. Припита Тијана је ту одбила да одшпијунира своје, затим се кратко примирила да би, након поновљене туре најскупљег у кафани, праснула тако да су гости са терасе “Врела“ ка нама окретали главе: “Шта раде, па шта раде! Шта мислиш да раде?! Јебу се! Ако и нису, само што нису. И хоће. Па шта ћеш сад?!“
Узалуд сам јој давао знаке да се утиша. Прежа и Милица су излазили из ресторана. Лагани ход у истом ритму, рука у руци. Присни шапат, осмеси и топли погледи. Ишли су ка нама, али нас, док се не нађосмо лицем у лице, нису приметили.
“Гле, весела тројка, откуд опет…“, почео је Прежа, а Јанко га заустави снажним ударцем посред лица. Коњ се занео, клецнула су му колена. Танушни Јанко и није могао више учинити. Напад на Прежу се неће по њега срећно завршити, знао сам. Треба да се умешам, да зауставим тучу. Милица је, ипак, била бржа. Стала је између момака, што би онемогућило даљу акцију, да се Тића није залетела и потегла је за косу. Миличина рука само клизну низ Тијанину глатку лобању.
“Еј тамо, прекидај!“, викали су на нас. “Мрш кући или зовем полицију!“
“Људи, па који вам је?“, чудио се Прежа.
“Пусти ме, наказо ћелава!“, вриштала је Милица.
“Доста, бре!“
“Пауњорићу, знам ти оца и мајку!“
У општој гужви, глупо упетљан у обрачун који ми је чак смешан био, ваљда зато што није био мој, подигао сам овећи камен. Волео бих да могу да кажем како ме је ђаво нагнао на своју стазу или да ми је каква зла сила водила руку. Не. Било је много једноставније. Држао сам камен, стезао га у шаци. Морао сам нешто са њим учинити. Нисам желео да га бацим на Прежу, а испуштање у прашину би значило нови пораз. Повлачење пред бољим, слабост. Пљунуо сам и хитнуо каменчугу ка црвеној Хонди. Ето! Нисам нишанио и не знам где сам погодио. Само сам чуо прасак и разлетање стаклића у мраку.
Исти звук је био последње што ће чути возач комбија, тренутак пре но што потоне у ослобађајућу несвест, која му је дошла као последица тешког саобраћајног удеса на путу ка Жагубици. Возио је од Петровца на Млави, најбрже што се може по мраку и незгодном, изровашеном друму. Јео је кривине, завртао волан, опуштен и благо нехајан у тмини Хомоља, где се крију само караконџуле и понеки усамљени звер. Јурио је у сусрет црвеној Хонди поломљених фарова. На великој узбрдици при излазу из Крепољина, не тако близу села Сиге, чији житељи сваке године гоне змајеве, мотор ће искочити из таме попут крилате немани и свом силином се забити у његова врата.
Млади мотораш је на месту погинуо. Девојка која му је била за леђима издахнула на путу до болнице. Црвени мотор је остао на коловозу, згужван и сав разлупан. Нико није приметио тада, а ни касније се нису сетили, да је светло на мотоциклу и пре судара било разбијено.
Али, знао сам ја.
Након туче код “Врела“, недуго пошто је Прежа разбијеног носа, на мотору без светла, повезао Милицу њенима, у Крепољин, оставио сам Тићу и Јанка да се свађају, плачу и теше једно друго. Грабећи поред тараба, погнут да никог не видим, из збрке у глави сам стално вадио и обртао једну мисао: да ли су приметили, да ли ико зна?
Код куће сам избегао виђење са родитељима. Затворио сам се у своју собу и онако одевен, још у патикама, пао у кревет.
Нисам устао пет недеља. Клацкао сам се између јаве и сна, између бола у свим мишићима и задовољства од опуштања у постељи, цвокотаве дрхтавице из слеђеног срца и јаросне потребе да скочим и извршим неку велику, неодложну дужност. Боловао сам, како су тумачили лекари, без органског разлога.
Вест о Прежиној погибији је дошла до мене, али ме није узнемирила. Нисам ни трепнуо зато што сам већ знао да га нема. То за мене није била новост.
Ипак, неколико сати пошто сам чуо да су Милица и он сахрањени, тело ми је освојио болни грч, који ме више није пуштао. Сваки ми је покрет био мука, па сам мировао и патио без глaса. Језик ми се везао, што и није било лоше, јер нисам желео да разговарам нити сам имао шта да кажем.
Средином шесте недеље ми се отворише врата и собу уђе баба-Цветана. Претпостављам да ју је мајка позвала да ме погледа, очајна што јој у амбуланти за моје стање не нуде лек, па чак ни сувисла објашњења.
И погледала ме је. Осетио сам како ми се тај њен поглед завлачи под капке, цепа крхку опну свести, сврдла кроз несвесно, жари потиљак и устремљује се на скривено, само мени знано место. Одмах ми је било јасно: она зна.
Пришла је кревету у коме сам био као живи леш и уклонила ми је прамен косе са лица. Онако мршава, веома ниског раста, у црнини је деловала још ситније. Као нека мала птица. Једва да се морала сагнути за овај покрет. Додир јој је био попут дашка ветра, свеж и лак. Од њега ме на трен прође умртвљеност тела, придигох се као да сам здрав. Да, она зна. Зна и не мрзи ме због тога!
“Не кидај се, синко“, рекла је. “Таква им је била судбина.“
Још нисам смогао снаге да проговорим, али су оћутане речи оживеле и ускомешале се у мојим грудима. Баба-Цветана стави прст на усне, па настави:
“Него, дођох да те молим да ми нешто помогнеш. Мој је Предраг умро без свеће, а то не ваља… Срећа те може да се поправи. Мене су као дете научили шта чинити, имамо у селу такав обичај. У петак је четрес дана. Запалићемо велику ватру да му пламен овог света помогне да изађе на светлост. Требало би Јован да помаже, али он неће, вели то су глупости, празноверје…
Код ове речи бабине се усне извише у смешак.
“ … ал’ ја би рекла да се плаши помало. Или мало више.“
Ја се нисам плашио. Од најмлађих дана сам гледао ватре на Покладе, запаљене свима који су отишли без свеће у рукама. То су звали привег. Знао сам отприлике шта се од мене очекује: излазак на гробље ради буђења, дозивање, “немењивање“ одеће и дарова, пуштање воде да се утоли жеђ умрлом и трпеза или помана на крају. Све то ми је било малко морбидно и чак будаласто док нисам отишао на сахрану човеку кога су, без икаквог обреда, просто бацили у земљу и затрпали као истрошену, непотребну ствар.
“Долазиш ли?“
Климнух главом, а баба ми својом малом шаком стегну руку. Поздрављајући се са мајком, рече: “Нема да бринеш. Моћи ће он.“
Могао сам. У речено време сам устао из кревета као да ме баш ништа у њему задржавало није и пошао да учествујем у привегу. С лакоћом сам дошао до Прежине куће, где су у дворишту поставили купу од девет врста дрвета са девет места. Купа је била велика, погодна да Прежи да снажну ватру. Још лакше сам оденуо ствари које су наменили и целе ноћ чували за њега: нове левисице, црвене старке и никад обучену Металика мајицу. У џепу сам напипао zippo упаљач и паклицу цигарета Lucky Strike. Баба је, признајем, имала око за детаљ. Дарови које сам добио да предам Прежи, потврдише да се мислило на све. Успомене, ствари које је волео и у којима је уживао биле су ми у рукама. Морао сам да се запитам да ли би, да сам заиста на његовом месту, моји ближњи знали овако да ме дарују и готово да сам пробудио стару гују у срцу.
Младе жене и девојке су се врзмале око мене, смешкале су се и покушавале да се нашале, тако да сам искусио како је бити он, за чим сам одувек жудео, а што ми, сада видим, уопште није пристајало нити ми је било угодно. Нисам знао шта да кажем и много сам се збуњивао. Из стегнутог грла ми није излазио глас.
Моћ говора повратих тек кад је дан кренуо уназад. Запутио сам се ка гробљу да учиним како је одређено. Сви су ме запиткивали ко сам и куда полазим. Нисам могао да истиснем ни реч и можда бих упропастио обред да ми баба-Цветана није помогла. Обратила ми се моћним гласом, неочекиваним од тако мале жене: “Иди, али се врати!“
Те речи је поновила три пута, а при сваком новом изговарању сам осећао како лед у мени копни. Био сам он и он је био ја. Лежао сам у чамовини, под влажном земљом, без моћи да померим макар мали прст, глув, нем и слеп за све. На груди ми је легла голема туга, тежа од земље која ме покрива. Тад умом појмих и свим бићем осетих да је између Преже и мене било мноштво разлика, али да је остала само једна, најважнија: он је мртав, а ја сам жив.
“Иди, али се врати!“, одјекивало ми је у ушима.
“Вратићу се!“, изговорих измењеним гласом, који нисам у први мах познао.
И заиста, вратио сам се. Опет сам био жив међу живима, иако нисам намеравао да се вратим старом животу. Једва сам дочекао да почнем студије и да се одселим.
У Жагубицу сам после ретко одлазио. Углавном да покопам савоје мртве и са њима заостале трагове прошлости, мада је било и ведријих прилика – као овај долазак на свадбу коју су правили Јанко и Тића.
Синоћ, пошто сам се довезао до града, реших да поседим за шанком и одложим ноћење у празној родитељској кући. Тек што отпих мало пива, пришла ми је млада, изузетно згодна женска. Премлада за мене, чак и да сам био боље воље. Средњошколка нашминкана да изгледа старије. Заговарала ме је и спретно изврдавала покушаје да је се отарасим.
“Ама, ти мене као да не познајеш?“, упита наједном.
“Нисам сигуран…“
“Боље погледај! Нисам навикла на то да ме момци забораве.“
Загледао сам се у њу и стварно ми је личила на неког.
“Мада, бива и то,“ продужи мазним гласом. “Јанко ме је, ето, заборавио. Жени се.“
Затрептах. Не може бити, делује тако стварно. А јесте јој налик. Исти стас, исто нежно лице. Само јој очи беху претамне и тврде, измењене. Уместо светлог, злаћаног погледа који јој је као сунце исијавао из очних дупљи, тако да вам се живот омили када погледа у вас, зјапила су два мрачна понора.
“А ти, убио си ме, а сад се не сећаш?“
“Нисам, Милице, ја то нисам хтео! Нисам ни помислио…“
Утвара се зацени.
“Знам да ниси мислио на мене. Била сам ти, како се оно каже, колатерална штета!“
Пробах да јој умакнем. Изашао сам из кафане, скочио на Сивца. Пустила ме је да упалим мотор, па ми се сместила иза леђа. Копрцао сам се као мушица у пауковој мрежи, слаб попут сваког несрећника ког нечиста сила зајаши. Стезала ми је шаке, привијала бутине уз моје, а на уво ми је шапутала шта да чиним и куда да возим. Опирао сам се, али смо углавном ишли по њеном. Из кривине у кривину, клизаво и брзо. Сувише смо се повијали и грабили кроз мрак.
Кад приђосмо низбрдици на улазу у Крепољин, схватих да се нећу избавити. Нико нам није ишао у сусрет, али је Милица мојом руком све више повећавала брзину, тако да смо летели низ друм. Па нека, мислио сам, можда је то правда и најбољи крај. Затворио сам очи, спреман да склизнем у најдубљи мрак, кад осетих пред собом топлину и блесак од ког се сва пустолина пред нама показа као у подне. Силни глас, исти онај који ми је рекао “иди, али се врати“, одјекивао је у мени неким чудним, незнаним језиком. Није то био влашки, бар не онај који сам могао чути и којим се говори у свакодневним приликама. Ја сам влашким добро владао, све сам разумео, иако га нисам говорио. Ово беше другачије, не сасвим страно. Нисам знао значење речи, али сам могао да им наслутим смисао. Као да слушам нешто старо, затрпано вековима. Прајезик који знају и живи и мртви, а којим су људи морали говорити у време кад су сви разумели једни друге.
Биће да је и моја пратиља тај глас чула и разумела. Њен стисак је олабавио сасвим. Дрхтала је и померала рамена као да јеца.
Зауставио сам Сивца и окренуо се ка њој. Заиста је плакала и брисала је сузе длановима као дете.
“Овде је мрак, увек мрак“, рекла ми је кроз плач. “Не могу да се вратим мојој кући.“
То изговори и нестаде, а до мог уха дође онај глас, утишан до шапата и сасвим разговетан. “Пламен овог света“, чуо сам. “Упали и изведи на светлост.“
* * *
Берберин довршава своје, али сам ја сигуран да нећу на свадбу. Написаћу честитку и поклон намењен Јанку и Тијани предати газди у ресторану. Штета што нећу видети Тићу као невесту, али нека… Остављам сусрет са њом за други пут.
Устајем и идем ка клупици да Јовану изјавим саучешће. Он ме препознаје. Одмах се сетио који сам, каже. Не питам да ли памти како ме је био. Много је воде протекло. И ја сам готово заборавио на то.
Спуштам се ка Горњачкој клисури. Сивац лагано клизи низ кривудави пут, а ја уживам у оштром хомољском ваздуху, мирисима умирућег биља и свим нијансама лепоте коју нуди прохладни октобарски дан. Зауставићу се код манастира Благовештења, напити се изворске воде и упалити три свеће – за Милицу, Прежу и за њу, моју заштитницу. Не знам колико ће то вредети од руке грешника као што сам ја, али нека буде. Учинићу тако. Можда свака жишка, ма како безначајна била, увећава пламен овог света и разгони мрак.
Наташа Милић је рођена у Београду, где живи и ради као правник. Аутор је збирке прича „Заустављени сат“, која је објављена у издању куће “Поетикум“ из Краљева. Приче, углавном из области фантастике, објављивала је у многим збиркама и часописима. На конкурсу бањалучке Специјалне библиотеке за кратку причу 2018. године освојила је прву награду, а 2022. године и прву награду за кратку причу Удружења независних писаца Србије и уредништва библиотеке “Вертикале“.
GATANJE
Demon me posmatra. Užario je očima, zenice mu blešte vatrom bezbroj sunaca.
„Nedopustivo!“, kaže.
Uzmičem iako znam da ne mogu pobeći. Gde ima zaklona od demonskog pogleda?
„Prikazao si me kao sentimentalnu budalu.“
„Nisam ja“, mucam. „Tako je u knjizi Mihaila Jurjeviča napisano!“
„Jurjevič, je li?! … Ako mi je išta beskrajno odbojno kod vas, ljudi, to je lakoća sa kojom se odričete dela i nedela i sve prebacujete na drugoga! A da li je taj Mihail, taj Jurjevič kako kažeš, sve sam učinio? Da li je on naslikao ove ogromne bolne oči, ruke prekrštene u nevoljnoj dokolici ili grabežljivi stisak koji treba da dočara žudnju, možda čak ljubav (kakva glupost!) prema smrtnoj ženi?! Jesu li ispod prstiju toga Mihaila izašla zgužvana krila i telo opruženo u porazu ili još neki, drugi Mihail možda, učestvuje u ovoj sramoti?! Ne odgovaraj, Aleksandroviču… Mihaile! Ružnog li imena, fuj!“
„Mihail Jurjevič Ljermontov je sročio poemu Demon, ja sam samo njen illustrator“, kažem, svestan da neću pribaviti blagonaklonost podzemnih sila, kao što je nemam ni na suprotnoj strani.
„Samo!“
„Hoću da kažem da to o zaljubljenosti, taj sentimentalni deo… to nije bila moja ideja.“
„Naravno da nije! Nijedna ideja nije izvorno vaša, crvi! Samo je jedan pravi, sasvim originalan stvaralac. Sve je iz njega poteklo, a vi prosto preslikavate! Jedino to umete! I tako, u tom večitom kopiranju, izobličujete…“
„A sveci na ikonama?“
„Haha, misliš li da su pozirali tvojim prethodnicima?!“
„Meni nisu. I pored najusrdnije molitve, nijedan mi se nije javio.“
„A ja sam, vidiš, odmah došao…“
2.
Arhiv klinike Prvog državnog univerziteta u Moskvi. Iz istorije bolesti:
„Dana 10. februara 1902. godine primljen je u mahnitom stanju umetnik Mihail Aleksandrovič Vrubelj, star četrdeset šest godina. Krhke građe, neuhranjen, slab. Veruje da je car. Daje naloge komične sadržine. Pije isključivo šampanjac.Tvrdi da stvara vrhunsku muziku. Njegov glas je hor glasova, svemoćna grmljavina što dovodi do podrhtavanja sfera.“
Nisam znao za tu vlastodržačku fantaziju. Zašto car? I to car muzičar!
„…sakuplja otpatke, papiriće i maramice, lepi ih na zid, pa crta po njima krilata stvorenja ogromnih očiju, koja stalno doteruje i prepravlja. Neka mu lica bivaju zamišljena ili duboko žalosna, dok druga deluju zastrašujuće. Po rečima umetnikove supruge, Nadežde Ivanovne Zabele, slično je činio sa slikom koja mu je izložena upravo pre nego što se razboleo: menjao ju je do posednjeg trenutka, čak i tokom izložbe je nastavljao sa popravkama. Publika nije znala šta će zateći sledećeg dana u galeriji. Upravo zato su mnogi iznova hrlili da vide Palog demona i to je dodatno onespokojilo umetnika. Na pitanja o crtežima sam M. A.Vrubelj odgovara: opet ona, ta žena, uvek i u svemu je ona! Izjava bi se mogla odnositi na Zabelu, kojoj je veoma privržen, da nije data odsečno, bez supružanske nežnosti. Uostalom, lik na crtežima nimalo ne liči na nju.“
Dijagnoza je progresivna paraliza.
„ …otpušten 16. septembra 1903. godine, u znatno boljem stanju…“
Ma kako da ne! Kao da je moglo biti poboljšanja! Bleda spiroheta mu se odomaćila u telu, već je poharala koliko je mogla. Vrubelj je bio zaražen sifilisom najmanje deset godina, malo šta se za njega moglo učiniti kad je primljen u bolnicu, čak i da je bilo pravih lekova. Godine 1910. umro je od zapaljenja pluća, pošto je mnoge hladne dane prestajao kraj otvorenog prozora. Čekao je smrt, nadao joj se. Bio je već potpuno slep.
Romantična legenda veli da mu se demon, koga je prizvao na platno pomoću mašte, napokon ukazao u sili i neljudskoj suštini. Slikar ga je sagledao onako kako smrtnici ne mogu gledati i oslepeo. Iz medicinskih beleški proizilazi da je uznapredovala i nelečena bolest Vrubelja ostavila bez vida.
Majstor Bel, zanesen radom na zapisivanju jedne od davno uništenih knjiga, izrekao je aforizam koji sam voleo iako ga, uviđam po sadašnjem zadatku, dugo nisam u potpunosti razumeo: „Može biti da naš predak, davnašnji Zemljanin, nije izmišljao svoje bogove nego je, naprotiv, sam stvaran od strane tih bogova ili boginja. Đavo uopšte nije učestvovao u stvaranju niti ga je trebalo izmišljati. On je naučno otkriće.“
Gledali su me ispod oka kad sam se prijavio za restauraciju. Zašto baš Vrubelj, otkud on, kako? Mislim da ni prvo moje spuštanje niz vremensku nit nije izazvalo toliko podozrenja. Kao da je već sam izbor slikara bio za brigu. Zasuli su me savetima, verovatno ne bez razloga.
Trojica restauratora su napustili Vrubelja. Svi su posustali ili su, ako uzmemo ozbiljno reči poslednjeg i najiskrenijeg, na vreme odustali.
Taj poslednji, majstor Ari, bio je nesrećno zaljubljen u tajanstvenu, vekovima upokojenu lepoticu crvene kose koju smo, ponajviše zahvaljujući njemu, znali kao Direrovu Mladu Venecijanku. Prijavio se za restauraciju radova Mihaila Aleksandroviča Vrubelja iz doba usavršavanja u Italiji verovatno samo zato da bi, dajući oduška nemogućoj ljubavi, još jednom prošetao kroz njen grad. Svaka prilika da se obiđe Serenisima, od Direra do poslednjih zemaljskih dana, privlačila je Arijevu pažnju. Zato je pratio sumanutog Rusa pri proučavanju vizantijskih mozaika i dela renesansnih majstora, sve u nadi da će na nekom od sunčanih trgova osetiti devojčin miris i dah. Nadao se dok je bilo toplote u belom kamenu i vedrog neba nad kanalima. Na Mihaila Aleksandroviča je gledao samo jednim okom. Međutim, pod težinom novembarskih magli, potpuno se predao radu. U nezagrejanoj sobi sa pogledom na crnu vodu kanala, nedaleko od Trga Svetog Marka, majstor Ari nije sanjao riđokosu. Morili su ga čudni, vrubeljovski snovi. Svetle i tamne prilike su ga pohodile, rojile mu se iznad glave, vrebale ga i dozivale. Pokušavao je da ih razgoni psovkama. Pribegavao je brzom i nasilnom buđenju čim bi mu ušetale u san. Čitao je da su nekadašnji ljudi u takvim prilikama izgovarali molitve, ali on u stare bogove nije verovao niti je znao molitvu kojom bi im se obratio. Uostalom, njegov slikar je neprekidno nešto za sebe mrmljao, a svejedno ga nisu ostavljali na miru. Primetio je da Vrubelj spava obuven, u kaputu, spreman da beži od noćnih gostiju.
„Uz ovog ću bezumnika i ja poludeti!“, zaključio je napokon i pohitao uz vremensku nit.
Poneo je u sećanju nekoliko neobičnih crteža koje ni poznavaoci nisu ranije videli. Preskočio je skice za ikonostas Kirilovske crkve u Kijevu, na kojima Vrubelj po ceo dan predano radio i umesto velikih dela odabrao beleške načinjene neposredno nakon buđenja, takoreći ilustracije sna. Ari se ovim crtežima zanimao kratko, u žurbi, kao da skida teret. Nakon dovršavanja ih nije pogledao niti je pozive Esnafa da se vrati Vrubelju prihvatio.
„Od koga je, dosta je“, govorio je za stolom, svim zainteresovanim sakupljačima priča u krčmi Kod moje verne gospe. Samo za prijateljske uši je šturi izveštaj dopuno:
„Bilo mi je i previše. Ne znam kako sam se odatle čitav izvukao!“
Iako je mojim ušima ukazao poverenje prijatelja, Ari me nije me napao savetima i preporukama niti je činio ma kakav pokušaj odgovaranja.
„Vrati se“, rekao je na rastanku.
To verovatno nije značilo: ne idi ili odustani. Nije mi poželeo trijumfalni povratak niti da budem kod kuće što pre. Upozoravao me je, ali nisam mogao da dokučim na šta. Možda bi mi govorio jasnije da sam i ja bio otvoren u pogledu motiva za restauriranje Vrubelja. Ali ne, nisam to još mogao i možda neću moći ni kasnije. Ako se vratim.
3.
Razroka Ciganka stoji na raskršću, gotovo pred samom crkvom. Gleda u dlan, rekao bih, mada bi joj bolje išlo kada bi prosila. Odrpana je, kržljava i crna kao čergarska sudbina. Samo ruku da pruži, svaka bi se duša sažalila, ali ona na prošnju ne pomišlja. Duvani, pljucka i onim ispravnim okom oholo meri prolaznike.
Pandur je goni, crkvenjak grdi, a sveštenik opominje da se ostavi đavoljih poslova.
Mušterije slabo zastaju, jedva da se koja parica spusti na mrki dlan. To me ne čudi. Od jutra je slušam i sve čekam kad će batine dobiti. Ne zato što laže, kiti ili izmišlja, sklon sam da verujem da joj je svaka reč istinita, ali srce mrzne od njenog gatanja.
„Krv među prstima, samo krv!“, govori kozaku. „Iz boja u boj, iz rata u rat, ali pazi: tu gde si sad pošao – ne valja. Izgubićeš ludu glavu!“
„Ne igraj se, dečko, nemaš ti zlata za kockarske stolove. Vrati se ocu, u selo. Izgubićeš ludu glavu!“
„A ti, dušo moja“, naginje se ka mladoj ženi.“Uzalud dlanove sakrivaš, sve ti je u očima zapisano. Izgubila si za njim glavu!“
I svima isto: glava, pa glava. Sama prilazi, vuče za rukav. Govori i kad ne želiš da slušaš.
Mene jedinog izbegava. Kad pođem preko raskrća, okrene mi leđa. Vraćao sam se i namerno zastajao da vidim hoće li me osloviti, ali ona nekako sakrije oba oka i uvek gleda u stranu.
„A ja?“, upitah napokon. „Hoćeš li me bez glave ostaviti?“
Tad je ustuknula. Krenula je prstima ka čelu kao da bi se prekrstila, ali se predomislila i stidljivo stustila ruku.
„Ne ja… Što si dobio mora se vratiti.“
„Pa kako glavu da vratim?“, zasmejah se.
„Nećeš još, rođeni“, uzvrati mi osmejkom.“Glava je na ramenima… A za pamet ne pitaš? Znaš kako i kome si je ostavio… Dugo ćeš živeti, moj gospodine, predugo. Mnogo duže nego što će ti prijati, a onda još više nego što je čoveku određeno. Kako? E, to ne znam da ti kažem, duše mi! Na dlanu ne piše, ali ti je trajanje na čelu urezano. Imaš znak, eto!“
„Čiji znak?“
„Ti znaš.“
Sledećeg dana je nije bilo na raskršću i čini mi se da ni kasnije nije dolazila. Otišla je u susedni grad, na neki drugi vašar, u novu pustolovinu verovatno. Iskrala se neprimetno kao sneg kad kopni. Odneo ju je vetar, rasplinula se u magli, iščezla. Nisam je sretao, a uskoro i njen lik posta nejasan u mojim sećanjima. Sad da je vidim, ne bih je poznao. Jedino još ponekad sanjam ono nepomično, skramom prekriveno oko.
4.
„Ne jedi se uzalud… U hramu su me odbili i više neće biti živopisanja. Ne poštujem kanon, kažu.“
„Čudno je što su te i do sada trpeli, vrapče.“
„Dobar sam.“
Demon se smeje. Najpre sitno, praskavo, kao kad staklo puca, a potom sve glasnije, razulreno i strahotno, tako da u utrobi osećam njegov smeh.
„Nisi toliko dobar da bi tvojim kreaturama crkvene zidove oblagali!“
„Eh, pa nije sasvim tako… Ikonostasom su veoma zadovoljni. Vele da sam sačuvao duh i verno preneo stil majstora iz dvanaestog veka, kada je kijevska crkva sagrađena. Prahov mi je lično potvrdio da su nove skice izuzetne – ako se posmatraju mimo kanona. Novi, drugačiji hram bi za njih valjalo načiniti, tako je govorio.“
„Hram u kome ćemo se klanjati milosti gospođe Emilije Prahove?“
„Umukni!“
„Eh, eh…“
„Opet ta žena?! Opet ona! Dokle misliš da me njome mučiš, zar ti nije dosadilo?“
„Slatko je, a delotvorno.“
„Slatko, slatko, ali biće kratko!“, vrisnuh ka tami. „Prah prahu, Prahova prahu. Gledaj sad!“
U tišini bednog sobička čulo se cepanje hartije.
„Šta kažeš sad, đavole?!“
Pod mojim nogama, u prašini, ležao je obezglavljeni trup prekriven bogatim naborima vatreno crvene haljine. Drugi deo pocepane slike mi je još bio u rukama. Demonska glava. Bolno i užasno lice ostalo je netaknuto. Na trenutak sam poželeo da ga zgužvam i na deliće pokidam, ali nisam mogao. Suviše joj je bilo slično. Njene oči, zle usne što se rugaju i rugaju. Njen osmeh!
Ne želim da ga gledam, ne mogu da ga uništim. Najbolje će biti da ostatak portreta sklonim nekuda, što dalje od pogleda. Sakriću ga i od sebe. Dobro je što ga još nikome nisam pokazivao. Mnogi bi poznali krupne oči i upečatljive crte jedne ovdašnje dame. Grozno izobličene crte lica, istina, ali njene, nesumnjivo njene!
5.
Ostaviću po strani Demone, odlučio sam u galeriji. Ne mora se odmah u vatru.
Neprijatno mi je i da se zadržavam pred tim slikama. Nema tu oholosti niti blistavog non serviam, koje bi priličilo đavolu. Sva lica izražavaju patnju ili nekakvo turobno, preosetljivo neodobravanje. Recimo, Demon koji sedi. Jedva sam utekao njegovim očima. Osećao sam im pogled, bolan i bolno usresređen, čak i kada okrenem leđa. Demonove oči su me držale u vlastitom žarištu, pre kao saučesnika ili sapatnika, nego kao predmet posmatranja.
Rado bih krenuo od lakšeg i jednostavnijeg kada bi kod Vrubelja bilo takvih radova. Svaki je zagonetka sa višestrukim dnom. Kristalni bridovi, koji su činili da mu slike liče na mozaik, bili su sazdani od naoko spontanih, a savršeno preciznih, promišljenih poteza. Najneznatniji „staklić“, trag paletnog noža ili blagi zamah širokom četkom, bio je na mestu, neophodan i neizbežan u omađijavanju posmatrača. Šta god da odaberem, neće biti lako.
Ruku mi nije kočio strah od neuspeha koliko osećanje da sam pod prismotrom. Više no jednom trglo me je peckanje u prstima. Ruka zna, prepoznaje paklene varnice. Ruka je uvek znala ranije i bolje nego ja. Samo naivni početnici veruju da je pamćenje detalja ili kopiranje jedinstvene tehnike majstora iz prošlosti restauratoru najteži zadatak.
Zastao sam kod Gatare. Vrubeljova lica „govore“, neposredno se obraćaju kao glumci na pozornici, a lepa žena na ovom platnu ćuti. Što duže studiram njen portret, to me potpunije osvaja mučna slutnja i atmosfera beznađa. Poruka je zapisana u kartama pred njenim prekrštenim nogama. Karte su neobično jasne, dok figura mlade Ciganke, zajedno sa ružičastim šalom, osmehnutim licem i zlatnim narukvicama, kao da nestaje u šarenilu pozadine. Vrtlog života je uzima pod svoje, ali čitanje sudbine ostaje. I ne može se opovrgnuti. Ženin pogled je napet, crne oči širom otvorene. Gleda ravno u dušu i sve mi se čini da će i meni izgatati. A opet, njena ljudskost umiruje. Ne plašim je se.
Nema sumnje, Gatara je delo Mihaila Aleksandroviča koje je meni namenjeno.
Opčinila me je, nametnula se, pripovedaću uz vino Kod moje verne gospe. Zar nije i Vrubelj pričao da mu je ideja za sliku došla zahvaljujući operi Karmen? Istina je ostala njegova, pa ni ja neću svoju deliti. Ni ušima najboljih prijatelja neću otkriti da sam rizikovao sa demonima ludog slikara na njen poziv.
Mnogo pre spuštanja niz vremensku nit i susreta sa Gatarom u galeriji, sanjao sam mladu Ciganku kako kleči u rosnoj travi, okružena rozetama jagorčevine, crna među žutim cvetićima. Gusta kosa joj pada niz leđa i grudi, obavija je sve do kolena. To je jedni njen štit od hladnoće, iako je u praskozorje i pri prelasku ka proleću, kada cveta jagorčevina, zima najljuća. Šapuće i spušta glavu ka cvetnim krunicama. Polako, jedva čujno, gotovo dodiruje zlatne latice usnama. Povijeno telo joj je skladno, a držanje tako otmeno da se zaričem kako ću je nacrtati čim se probudim. Takva lepota ne sme prosto svenuti i nestati. Ne čujem šta govori mada, čak i da razaznajem reči, verovatno ništa ne bih razumeo. Sunce se još nije podiglo, tek blago rumeni nebo na istoku, ali se cveće otvara na njen glas. Taj glas postaje jači, odzvanja kao hor od koga nežne latice divlje bujaju poput fantastičnog rastinja na slikama Mihaila Aleksandroviča. Trudim se da prizor pribeležim u sećanju, slično kao kad radim restauraciju. Pazim na svaki detalj i taman kad mi se učini da ću crnu lepoticu lako naslikati, ona mi se okrene i pogleda me sa neposrednošću od koje protrnem. Slika se zamuti tako da mi u sećanju ostane tek naruženje divnog lica: skramom prekriveno i verovatno slepo Cigankino oko.
6.
Tri sam ti puta u karte gledala i sve isto izlazi. Dalje ne smem, previše je to otvaranja za jedan dan. Zna se da karte ne lažu. Ne lažu, duše mi, i ako su te kad na krivi put navele, to nije do karata nego do neveštog tumača ili do tebe možda, moj gospodine. Ne zameri. Biva i to da čovek nije pripravan za istinsko tumačenje. Ni ja, na svoju nesreću, nisam uvek slušala niti sam činila kako su me karte upućivale.
Vidiš ovo ćoravo oko? U kartama mi je lepo stajalo: čežnja-đavo-dar. Prevarila sam se jer su bile uspravne, obradovala se daru. A znaš kakvi su đavolji darovi… Šta mi se dogodilo? Aj, bolje da ne pričam. Čeznula sam da vidim, pa sam i videla, eto! Samo me je mudrost pokojne matere sačuvala, pošto sam u odlučnom času, kako me je učila, zatvorila jedno oko. Svet je velik, prijatelju. Ne možeš ga odjednom sagledati i ništa nećeš tako treba videti kad su ti oba oka otvorena. Za istinu valja na jedno zažmuriti, pa sam i ja tako… Mater mi je govorila da smo prokleti mogućnošću dvostrukog viđenja. A Cigani idu daleko, moj gospodine. Vidimo mnogo i čuvamo razna zaboravljena znanja. Svaki naš tabor ima nekog jednookog, ali ćeš retko sresti potpuno slepog Ciganina. Jedino ako se takav rodio… Kiklop? Šta je to, čudovište? Pa da, biće da sam i ja jedno od čudovišta.
Davno sam opazila da ljudima smeš svaku istinu u lice sasuti bez opasnosti da bi te mogli uzeti za ozbiljno. Eto, ni ti mi ne veruješ. Karte sve kazuju, a ti nećeš da poveruješ. Da mi je znati za čije babe zdravlje si toliki put prelazio i što si me po celoj Rusiji tražio!
Pitaš za Prahovu, hoće li će te zavoleti? A sam znaš da ne može. Naopaka je to žena. Luda i zla. Nikad nikoga nije volela, pa što baš tebi da učini čast?! Zaboravi na nju, dušo! U bliskoj budućnosti stiže ljubav. Vidim ti lepu i plemeniti dragu. Glas kao u slavuja, oči golubice. Gledaj kartu: nada. Možda joj je takvo ime. Ja bih na sve Nadežde obratila pažnju… A ta veštica zbog koje tuguješ ni svome mužu nije sreću donela. Neka te odbija, sveću joj treba za zdravlje upaliti!
Živopisanju se, kažeš, ne misliš vraćati. Dojadile su ti crkve, biblijske slike i popovi. A ja vidim da ćeš do poslednjeg daha po zidovima nekakve anđele crtati. To ti ne gine, dragi, takva ti je sudbina. To i … bolest. Smrtni smo ljudi, pa šta možeš? Od nečega se mora umreti. Najbolje je da na to i ne misliš, nego da živiš i život uživaš. Neću da kažem kad i kako ćeš se razboleti.
Slika je gotova, kažeš? De da vidim je li mi nalik… Ajoj, teško meni bednoj!
I zašto, zašto? Zašto, po duši brate moj rođeni?! Razumeš li uopšte šta si uradio?!
Ama ne, nisam nezadovoljna portretom. Bez obzira na te tvoje igrarije, to sam ja. Sve je verno predstavljeno: lice i narukvice, karte i šal. I taj tepih pozadi je zgodan, baš mi se dopada. Ali si u jednom puno pogrešio… Trebalo je da mi oko prikažeš kakvo jeste, oštećeno. Njime sam platila đavolu za dar. Bojim se, naljutiće se. Kazniće nas. Anđeli i demoni ne haju za umetnost, njima je samo istina lepa. A istine su im kao dva oka u glavi. Gotovo iste, a razdvojene. Popravi to, rođeni, dok je vreme, pre nego što se osveta sruči na nas!
7.
„Moja slika se dopada!“, šapućem uvis, ka tavanici.
Muk i hladnoća.
„Ilustracije Ljermontova su dovodili u pitanje, bilo je sumnjičavih, ali platno! Svi o njemu govore!“, uzvikujem radosno.
Tama se komeša. Krilata poput anđela, ali mrgodna i strašna, nimalo anđeoska prilika izlazi iz senke. Nesrazmerno je veća od svega u mojoj sobici. Nema objašnjenja kako nalazi prostora, a kamoli kako se može sakriti u njoj. Pibližava se i nadvija nad mnom. Sažiže me pogledom, pa ipak ne pomišljam da ustuknem kao prošli put. Znam da ovaj moćni duh nije toliko zao koliko patnički i duboko žalostan.
„Govore? Ko govori?“
„Slikari i kritičari, profesori i đaci, dame i sobarice, trgovci, generali, popovi… Ceo svet. Svako ko baci oko uviđa da pred sobom ima osobitu i sasvim novu stvar…“
„Nema novog pod suncem.“
Dosada mu je u glasu, mrzost u očima.
„Možda je tako u božijem stvaranju, dok kod ljudi…“, počeh, ali sam se brzo zaustavio.
Ipak, ne na vreme. Demonski gnev se obrušio na mene. Ništa ne čujem niti vidim. Uzalud usne pomeram, nema glasa. Nije trebalo pominjati stvaranje.
„Podli ste vi, gadovi“, urla mi ravno u dušu. „Neznalice i bedni imitatori! Glupi ste, glupi i pre svega drski! Odakle ti smelost da zamišljaš? Kako si se usudio da dočaravaš… nas?!“
„Mislio sam … Nisam znao da ti se ne dopada…“
„Laž!“, odgovara bezbrojnim glasovima. „Tvoja slika je laž i ja ti neću oprostiti, iako sam te lično u nju uterao! Nadmena budalo! Hoćeš da vidiš đavola? Pa, evo, pogledaj me!“
Pao sam. Savio se od bola. Užasna vartena stihija mi se ulivala kroz očne duplje i cepala svest. Posle je nastao mrak.
Povratio sam se posle nekoliko časova koje sam preležao u nesvesti ili u gluvom i ukočenom snu bez boja. Ne znam tačno niti marim, najbitnije je da ipak vidim – sve. Gledam i prepoznajem svoj odrpani krevet, razbacana platna, stolicu bez naslona i večernju rumen u prozoru. Zapevao bih od radosti, ljubio nebo i grlio ceo svet, samo da ga dohvatim!… A onda sam se setio zloduha i obećanja koje sam dao.
„Prikazaćeš me verno, bez izmišljanja i otpriličnosti!“, naredio je. “Otkrićeš svako moje lice, onako kako si video, ni tačkicu nećeš dodati niti izostaviti!“
„To je mnogo“, branio sam se.
„Možda ti do kraja i ne bude dovoljno… U svakom slučaju, načinićeš svoja najvažnija dela, slike po kojima će te pamtiti. Kad njih završiš, više i ne moraš raditi. Slobodno sklopi oči. “
Sad razumem poslednju kartu koju mi je otkrila jednooka Ciganka. Dovršiću Demona i umreti. Tako izgleda služba kod đavola. Završetak radova na njegovim portretima biće i moj kraj. A možda i kraj svakome ko slike po redu razgleda i vidi ono što sam ja video… Ikonopisci tvrde da su svetitelji na ikonama živi i da molitva pred živopisom u crkvi predstavlja neposredno obraćanje. Možda bi i on isto? Pa dobro, neka mu bude! Nisam ni prvi ni poslednji koji je đavola nadigrao. Naslikaću ga. Potpuno i bez greške. Oživeću sva vražja lica i to upravo onako kako mi ih je pokazao: odjednom, jedno preko drugog. Možda će se nakon takvog dela moje oči zatvoriti, ali ću druge spasiti. Gledaće sa oba oka i neće videti. Demon će ih dozivati, ali niko neće čuti njegov glas.
8.
Očajno uzdahnuh nad belinom platna. Gledao sam ga satima, ukočenih prstiju i vezanog uma, nesposoban da počnem sa radom na restauraciji. Zar je moguće da sam sve zaboravio?
Postojala je opasnost da se obrukam, pa ipak nisam ni sanjao da bi sramota mogla ispasti ovako potpuna! Pamćenje me je do danas služilo besprekorno. Nije bilo slike iz starog sveta koju ne bih mogao ponoviti bez previše naprezanja. Šta mi se dogodilo?!
Kad samo pomislim kako sam se kolebao i žalio pomalo što sam odabrao skromniji zadatak! Gatara svakako nije najteža. I eto… Sad uzalud razmišljam o Vrubelju. Uzalud pokušavam da iz sećanja dozovem simpatično lice njegove Ciganke sa kartama. Koliko god da se usresredim, mahniti i mutni kovitlac boja pred zatvorenim očima nudi jedno i uvek isto – oko pod skramom, ono koga i nema na slici. Slepo oko koje sam video samo u snu.
„Snovi su pomoć, ali mogu da budu i ozbiljna smetnja“, rekao mi je Ari, pošto sam mu poverio nešto od patnje i briga koje su me opsedale. „Gadno je kad moraš da im se suprotstaviš. A to je neizbežno. Ponekad.“
„Šta mi san može?“
„Pa vidiš i sam. Zar nije pojeo sećanje na sliku koju treba da uradiš?“
Ari se dosećao šta me muči i bez ispovedanja.
„Ta žena!…Dolazi mi u san. Nisam siguran da je Vrubelj baš nju slikao, ali je krasan model i veoma slična njegovoj Gatari, jedino…“
Ustezao sam se da pomenem oštećeno oko.
„Pokušaj da se setiš po čemu se razlikuju“, reče kao da mi je misli pročitao. „Možda taj detalj odgovara na pitanja… Znaš one košmare što i duh i telo drže u bolnom grču? Spavaš, a ujedno svoj san posmatraš odozgo, kao da sa njim nemaš baš nikakve veze?“
„Ono kad se san sa javom podudara u svemu osim u nekoj očiglednoj, često vema bizarnoj pojedinosti…“
„Da. I čim tu pojedinost otkriješ, uspe ti da se probudiš!“
Ari se osmehnu, pa produži, kao da nije opazio moju neodlučnost:
„Majstor Bel mi je nedavno ispričao anegdotu iz knjige na kojoj je radio: umetnik iz četrnaestog veka, Spineli, dobio je zadatak da na zidu hrama naslika đavola i on je neprijatelja ljudskog roda prikazao kao odvratno čudovište. Po okončanju posla, u snu mu se javio anđeo milog lika, snažan i prekrasan poput vođe nebeskih vojski, Mihaila, jedino što je bio nekako turoban i mračan u licu. Tražio je pravdu i optuživao slikara za klevetu. Spineli je smesta prepoznao nečastivog, ali se nije dosetio da otpadnik nije mogao zagržati anđeosku lepotu i da više ni izdaleka ne liči na Mihaila, te da samo snoviđenje, a ne jedna od sila, stoji pred njim. Silno se poplašio i brzo nakon buđenja umro od srčanog zastoja.“
„Ja se ne plašim niti nameravam umirati, da znaš!“
„Vratio si se. To je najvažnije. I hteo bi da završiš sliku, pretpostavljam… Ako je tako, moraš Vrubeljovu Ciganku odvojiti od te što ti dolazi u san. Ne zaboravi da si se zbog Vrubeljove morao spustiti niz vremensku nit, da si stajao pred njom u stvarnosti. Snoviđenju je sve moguće osim onoga čemu najviše teži – da se probije na javu. Na tebi je da ga zadržiš gde pripada. Koliko god se žena iz sna činila uticajnom, ovo ipak nije njen svet i ne može nad tobom imati realnu moć.“
„A šta ako nije snoviđenje? Šta ako je živela i poznavala Vrubelja? Gatara je možda po njoj naslikana.“
Ari me pogleda u oči.
„Ti to o takozvanim šetačima? Vidi, drugar, ja ne samo da sam uveren kako se, osim restauratora, i drugi kreću po vremenskim nitima, nego sam ih sretao i siguran sam da ti šetači krstare mrežom zahvaljujući nama nedokučivim magijskim postupcima. Ne mogu da se zakunem i nisam ni blizu bilo kakvih dokaza, tek rekao bih da to ne čine nasumice. Svakako ne bez jakog razloga. Vode ih stare ljubavi ili mržnje, neraščišćeni računi, tajanstvene misije…“
9.
Možda osveta? Ili okasnela pravda?
Razroka Ciganka sedi sama u krčmi Kod moje verne gospe, zabavljena čašom penušavog vina i posmatranjem društva za ostalim stolovima. Posebnu pažnju poklanja mladiću čiji se uspeh u vaskrsavanju slike Gatara Mihaila Aleksandroviča Vrubelja upravo proslavlja.
Nju ne poznaju i gotovo da je niko i ne opaža. Mladi i stari umetnici, a utoliko pre i pripadnici esnafa restauratora, život vide i priznaju tek kad ostanu nasamo. U društvu su zaokupljeni svojim i tuđim delima. Ipak, slavljenik ju je ugledao i neće minuti ni polovina časa, a već će, otrežnjen, sedeti za njenim stolom.
„Cigani idu daleko, moj gospodine“, kazaće mu. „Ne čudi se što me vidiš. Mi čuvamo mnoga stara i zaboravljena znanja.“
Neće od njega tražiti da sliku upodobi originalu. Nije više toliko naivna. Naučila je ponešto o duši umetnika i zna da ovo momče, baš kao i njegov prethodnik, neće pristati na „skrnavljenje“ lepote ni po cenu vida, života, besmrtne duše, sudbine sveta unutar prošlog, sadašnjeg ili bilo kog vremena. Drugačije će se kod nečastivog iskupiti. Želeo je da ima živopisca, pa će mu sigurno po volji biti da dobije vlastitog restauratora. Samo valja malog pogurati da se opet otisne niz vremensku nit radi restauriranja Vrubelja.
„Predugo lutam“, požaliće mu se. „Karte su mi se stanjile i ubledele. Reci, rođeni, da li bi ih nanovo za mene oslikao? Gataću ti zauzvrat.“
Mladi restaurator će odahnuti, uveren da je jeftino prošao i bez razmišljanja će povući tri karte iz špila u Cigankinim rukama. Uvideće da je pogrešio tek kada se niz đavo-neprilika-putovanje otvori pred njegovim očima.
Зоки одмахује главом, а ја бленем у насловну страну Ресавског писмоноше, кићену како и доликује најчитанијим новинама у нашем малом граду.
“Где бих ја умео да смислим све то!“
Истина. Зоки једва да је основну школу завршио, не краси га блистави ум. Син је незнаног и, биће, у одлучном часу пијаног јунака. Надарен за чишћење тавана и мемљивих подрума, ненадмашан у проналажењу и продаји старе хартије. Нашем газди, Мики Распућину, одан је роб, а мени не мање добар друг.
Новина што ми је гура под нос мало се разликује од било ког броја штампаног последњих година. Насловницом доминира фотографија замандаљене фабрике коју, наводно, купује неки пети странац, а ту су још локалне и разне белосветске вести, све тазе као да их доставља писмоноша.
Никад нисам заиста читао Писмоношу. Редовно га купујем искључиво ради задовољства да га на киоску преузмем из Виолетине руке. И сад само листам и на свакој страни проверавам онеспокојавајући детаљ у горњем левом углу.
Сутрашњи датум! Јутро је и ја знам да тако шта не бива ни у Београду, где се ноћу продају новине за наредни дан.
“Погрешно су написали датум, па шта?“
“Неће бити. Види читуље. Или огласе. Пишу о Котлићу на Морави, а то ће тек да се одржи. Победиће неки Светолик из Кушиљева, а не Пера Дебели као прошле и претпрошле године.“
Гужвам новине, жуте као да нису из будућности, већ са нечијег прљавог тавана, поменем у себи Зокијеву надалеко знану мајку, а наглас га упозорим да ће му пресести сва спрдачина на мој рачун, само ако је помислио да се са мном спрда. Тад приметим да је на последњој страни нешто записано. Протрнем јер сам познао рукопис и тај број!
Како да не познам кад сам у четири године гимназије сваки писмени задатак од ње преписао! А број сам месечно једаред окретао из говорнице у Пошти… и ћутао као заливен.
“Гле, Викицин број!“, јави се Зоки.
Он зна број, наравно. Виолета му је сестра по мајци. И њен отац је незнани јунак. Сумња се на чувеног коцкара из Паланке, што уопште не звучи невероватно кад знате како Вики разбија матиш. Права је штета што није могла да студира штогод. Није тупа као Зоки нити рођени губитник као ја. Сироче сам, родитеље не познајем, а судећи по месту на ком су ме оставили, вероватно нема ничег што би вредело да о њима знам.
“Одакле ти ово?“, питам Зокија.
“Не пушташ да кажем најважније. Ово су само једне новине, а тамо их има на тоне!“
“Где?!“
“На спрату изнад New Yorka. Мика хоће да прошири кафану, па ми је тражио да горе почистим. Знаш да је то била кућа предратног кулака? Горе већ деценијама нико не залази. Мислио сам да ћу јурити пацове и голубове, а оно… Дођи да видиш!“
Зоки ме као бесан гони дo New Yorka, Распућиновог кафића, ресторана и стриптиз-бара. Или, ако се не лажемо, смрдљивог ћумеза без вентилације, где се точе виски и шампањац, а на пишање иде у чучавац или иза зграде.
Газда нам је у најмрачнијем расположењу. Синоћ му је неки млад мајмун покварио стриптиз тако што је пробао да главну звезду макне са подијума. Дохватио је девојче за кукове и подигао у вис, а како је она била сва науљена, исклизнула му је из шака, пала и ишчашила раме.
“Неће радити бар сто дана, сто стрела га убило дабогда!“
Распућин је ојађен, псује и тугује, али га не напушта пословни дух.
“Је ли, Зоране, што ми не пошаљеш Викицу? Свакако затварају ону њену трафику. Де, не мршти се! Нисам мислио да се свлачи, она то ионако не би умела. Није то за сваку. За почетак нека је за шанком, а после како хоће. Треба ми ново лице.“
“Нисам чуо да укидају трафику“, вели Зоки и полази на спрат.
Посрћем за њим као пијан, замагљеног погледа, неспособан да пробавим вест.
“Дај ми њен број!“, виче Распућин, али се Зоки прави да не чује.
Можда и није толико глуп. Пре две године му рекох да има лепу сестру, а он ће ти њој у лице и то преда мном: “Еј, Викице, Лаки би те јебо!“ Није слагао, али ја од срамоте дуго нисам смео да је погледам.
На спрату за тренутак заборавих свој јад. Зинуо сам и укопао се пред призором који ме је дочекао. Ко би рекао да је простор изнад New Yorka толики! Споља се чини да су ту два стана, највише три, а сад ми личи на низ кутија са вишеструким дном. И свака је, од пода до плафона, испуњена новинама. Домаће и стране, дневне, недељене или месечне, исустроване, свакаве! Сложене су у уредне гомиле међу којима је остављена пртина. Човек би овде могао нестати као у лавиринту.
“Нема фабрике картона која ће ти ово откупити!“, кажем Зокију, а он се кези као блесав.
“Па ово и није стара хартија! Обрати пажњу, све су из будућности! Има их можда до краја света. Нисам мислио да ће увек бити новина.“
Тражим Вреле гуме или било какав часопис о аутомобилима. Да ли ће увек бити аутомобила? Мада, кад боље размислим, треба наћи нешто од чега се живи. Згодитке на лутрији, на пример. Играћу на мало да не привучем пажњу. Ионако за новине знамо само Зоки и ја. А њега, мазгова, море белосветске бриге:
“Види, овде су све на ћирилици! Да неће Руси освојити свет?“
“Ма јок! Наши ће. Срби ванземаљског порекла, они што су освајали друге планете док смо ми, народ најстарији, заснивали живот на овој!“
Гледа у мене без трептаја, као да се пита говорим ли, ипак, нешто озбиљно. Пуцнем прстима крај његовог левог ока:
“Пробуди се, успавана лепотице! Руса је много на свету, па мора бити гомила њихових новина. Зато су ти у оној соби све кинески или већ нечији знаци, ко зна шта? Пуст ти то, него мисли шта је нама чинити!“
“Да обавестимо владу?“
“Јебала те влада! Зоране, брате мој рођени, теби и мени се срећа досад није ни у шали осмехнула, а ово је прилика!“
Причам му о лутријама и банкама у које ћемо склањати паре од клађења, а све ми се мисли враћају на сутрашњи примерак Ресавског писмонише и на Виолетин број. Коме га је писала? Зашто? Зар ће она, тако паметна, радити за Мику Распућина? Каква мајка, таква ћерка. Тако ће о њој говорити.
Њен брат и ја ћемо се коцкати и све ће бити онако како нам је у колевци досуђено. Клађење, преваре, шарена лажа из будућности, продавање магле. А и та магла припада Распућину. Строго гледано, он је власник зграде, па је ово сулудо откриће, баш као и наша будућност, његова имовина. Зокију и мени би више ваљало да овде стварно лежи стара хартија.
Палим цигарету и неколико секунди пуштам да ми палидрвце изгара међу прстима, а онда га спустим до дна новинске гомиле коју нисам стигао ни да погледам. Боље је тако. Чекам да хартија прихвати и да се просторија испуни димом, а онда се повлачим и вучем Зокија ка вратима.
“Шта је то? Шта сте направили?“, урла Распућин.
Зове ватрогасце, чупа косе и не чује како ми Зоки шапуће:
“Упропастио си нас! Уништио си нам будућност!“
“Не будали. Како бих ја могао мењати било чију будућност?“
“Спалио си новине. Све уништио! Знаш ли да то можда значи крај света?!“
Смејем се од срца.
“А можда само неће бити како је записано!“
ИКОНОПИСАЦ
‘’Знам да ниси нигде радио. Млад си.’’
Уживо је мати Серафима страшнија него што сам замишљао. Погурена старица на слабим ногама, а гледа ме као сури орао. Устукнуо сам, упола приправан да поверујем у легенде о игуманијиној прозорљивости и чудесима која су прославила манастир.
‘’Мораш бити добар кад те је Алекса довео.’’
Муцаво захвалих на поверењу, а она само одмахну руком. Осликавање иконостаса је уговорено много пре нашег разговора али сам и даље, једном ногом укопан, а другом у бекству, осећао да ме игуманија мери као да није дата коначна реч.
Алекса је, исцрпљен од пута, одмах пошао ка манастирском конаку, где су нас, иконописце, чекале намештене постеље. Здравље му је било урушено и то се више није могло сакрити. Гледајући како се, блед и омршавео, поштапа на аутобуској станици, умало да одустанем пре него што смо кренули. Нека игуманија тражи друге мајсторе. Сам не бих смео јер ми је знање о иконописању мало, а разумевање црквених људи и њихових обичаја још мање. Ја ни у Бога не верујем, него сам пошао да Алекси будем помоћник, нешто попут ученог шегрта, тек да не седим залудан, на грбачи оцу и матери. Фризер за псе има више посла од свршеног ђака Ликовне академије. То сам знао и пре школовања и постепено сам напредовао у скромности до ступња на ком беспарицу нисам опажао, али ме је увек болело што нико не зна нити хаје за мој рад.
Алекса је имао углед великог мајстора. Свуда су га, од руских лаври до скривених египатских богомоља, радо примали и издашно награђивали. Предлог да радимо иконостас дошао ми је као мелем. Ипак се ту тражи умеће и ближе је мом позиву од шишања керова. Што да се не окушам?
Он није хтео да слуша о одустајању. Годинама се носио са неуролошким обољењем од ког би му отказивале послушност час рука, час нога, а било је дана које је, сав узет, преплакао у кревету. Помагао му је једино рад. На скели, са четком у рукама, осећао је да му властито тело припада. Само размишљање о сликању успешно је потирало бол. У аутобусу сам видео како му се враћа боја у лице, а до одредишта се опоравио толико да је без штапа ушетао у манастир.
Ипак, Алекса није био здрав човек. Није био снажан ни упола као ја. Зато је пустио да га полегну у конаку, уместо да заједно простудирамо рад претходника.
‘’Слободно уђи у храм’’, рече ми мати Серафима. ‘’Гледај, све прегледај, а нипошто немој прескочити испосницу. Наш заштитник се у њој подвизавао и тамо ти је највредније од свега у манастиру.’’
Неколико сати сам провео на ногама, дивећи се унутрашњости храма. Зидове и таваницу су осликали први међу најбољима, тако да је и мени, равнодушном према библијским призорима и по канону уписаним лицима светитеља, клецало колено и застајао дах. Зна ли Алекса са каквима ће нас поредити? Увио се у манастирске перине, па сад куња као да није чуо за завист. И за страх.
Ја сам се испрепадао за обојицу, иако нисам могао да се отресем мисли како су тај труд и врхунска вештина ипак протраћени на предмету који не допушта превелик узлет маште. Црквена уметност! Звучи као да говорим о мирису гробљанског цвећа.
Посао са пудлама је поштенији: острижем јадне зверчице, нагрдим их по газдином укусу и за то примим плату, а њима длака опет порасте, па ником ништа. Временом ми рука одрвени, прилагоди се маказама. Боје око мене избледе или ја изгубим око за њих. Крепам као уметник, али ми остане људско достојанство. Ма како да не!
У мрачном расположењу изађох у манастирско двориште. Остало ми је још да вирнем у чувену испосницу, што бих оставио за сутра да ме није морила знатижеља каква се то савршенства могу скривати у мемљивој пећини и шта уопште може да буде боље од радова које сам управо видео?
На капији чух како се мати Серафима договара око вечере.
‘’Чекај да видимо треба ли постављати за обојицу’’, допро ми је до уха старичин глас.
Прво ми прође кроз главу да се Алекси стање погоршало, те да брину хоће ли имати снаге да седи за столом, а онда опазих како игуманија ка мени погледа. Дошло ми је да се гласно насмејем. Нисам ти ја, баба, од оних што не вечерају! Можда нисам мајстор за ваш иконостас, можда ћемо се колико сутра поздравити, али ћу вам вечерас бити за трпезом, гладан као вук!
***
У испосницу сам ушао кроз узан отвор у стени. Уздрхталог срца сам крочио у таму да бих, при сјају кандила, видео исто што би ми открила и светлост хиљаде буктиња – го камен, голо ништа. Ала ме је игуманија наместила!
Стадох уз олтар на ком беше једна једина икона, мутна и страховито запрљана. Представљала је, мислим, овдашњег подвижника, мада се под скорелом прашином није разазнавао лик. Крај ногу светитељу је незграпним, као птичија глава крупним словима било исписано махнито претеривање: ‘’Овде је живот вечни!’’
Пази, молим те! У влажној тмини, крај трулежи која је, биће, вреднија од свих мајсторија!
Спустио сам длан на икону, мало протрљао, а црте лица добише познати облик. То ме сети настојања да портретишући на платно нанесем шта видим, уместо да моделу пришивам своје идеализоване усне или нос. Помислих на профу цртања који је нас, смушене и невеште, опомињао да рад не претварамо у исповедаоницу. Свака линија, управо као и свака нота или стих, неминовно гурају човека ка њему самом, али се уметник у неком тренутку мора ослободити. Макар заршни потез треба да је вољом обликовани траг, а не прости печат што га природа утискује кроз нас.
Протрљах још једном, осећајући да су ми под прстима боје топле као крв.
Поста загушљиво у пећини. Погледао сам ка излазу, болно свестан да нећу поћи за очима и да ми сапете ноге неће начинити ни корак од олтара у испосници. Чуо сам дамаре, осећао живот и врелину у жилама, али свуд око мене беше гробна хладноћа, лед и тама у којој ми се отварала страшна истина.
А још сам могао да одем тада. Требало је да пођем, без вечере и без поздрава. Морао сам да бежим што даље, уместо што сам опчињено зурио у мрљу под прстима из које је, при сваком новом ‘’брисању ‘’ патине, све јасније израњао мој лик.
***
У манастирском конаку дознах да се мој сапутник, чувени иконописац, озбиљно разболео, те да би се колико ноћас могао представити. Алекса, међутим, није личио на самртника. Показивао ми је скице за иконостас, горљиво тражећи да довршим посао како знам. Обећах.
‘’Не бој се ‘’, шапутао је. ‘’Нећеш бити сам. Знаш ли да најбоље ствари, оно што ме је учинило познатим, нисам успевао да поновим? Никако, никада. То и нисам урадио ја… ‘’
Мати Серафима је стајала уз постељу и осмехнула ми се као да вели: ‘’А где би ти? Зашто да идеш? Немаш куд.’’
И ја нисам отишао.
У испосницу сам се пео само једном приликом, недуго након сахране. Ноге су ме болеле од стајања уз иконостас и није ми се завлачило у мрак. Ипак, када сам отишао, кандило беше довољно да на олтару прочитам свима знане јеванђеоске речи: ‘’Ко верује у мене има живот вечни.’’ Уз овај навод је стајала икона на којој беше представљен Последњи суд, за шта сам и ја знао да није уобичајено, а уз њу сасвим мала иконица преподобног Андреја Рубљова, заштитника иконописаца. Узбудљива, ванвремена, лепша од свега што се могло видети уманастиру. Обе беху Алексин рад.
Наташа Милић је рођена у Београду, где живи и ради као правник. Аутор је збирке прича “Заустављени сат“, која је објављена у издању куће “Поетикум“ из Краљева. Приче, углавном из области фантастике, објављивала је у многим збиркама и часописима. Године 2018. освојила је прву награду на конкурсу бањалучке Специјалне библиотеке за кратку причу, а 2022. године прву награду Удружења независних писаца Србије и уредништва библиотеке “Вертикале“ за кратку причу.
Stella polare 