Oznaka: Наташа Милић

1.

Одавно се смркло, а од Љубинке ни трага ни гласа. Неће доћи. Мора да су је опет сколиле она њена страшљива мати Гроздана и тетка Анушка. Сложно су стале на врата (или једна на врата, а друга уз прозор) и сузних је очију преклињале да се смири и да седи дома као поштена девојка, уместо што се вија по пољу са којекаквима. Да се бар сажали на њихове сузе, кад нема оца да јој покаже… Их! Као да оне нису љубиле!

Сад, сирота Грозда можда и није – никад никога, сем њеног покојног Стојана, док се за Анушку свашта причало. Она се управо због неке мрсне приче и није удала. Младожења ју је пред црквом оставио, пукла је брука, али њу то није унесрећило. Напротив. Могла је да развије барјак и многи старији је још памте. Живела је како је хтела и волела, али времену се, ипак, није могла отети. Осушила се и сва збрчкала, а уз то се и прозлила толико да се свак ко са њом прозбори одмах помисли: младост – лудост, старост – пакост.

Та пакосница сад мотри на његову Љубу, бди над њом и дању и ноћу. Чува је, чува као кер, али је неће сачувати. Коју су девојку сачували? Можда само ону што се није морала чувати. Љубинка Стојанова мора и он, Драгомир, ће бити срећан да је чува сам. Отеће је Анушки испред носа и повести својој кући. Или ће сваке ноћи доводити Цигане и певати под Љубиним прозором, све док му је од срамоте не дају… Добро, прво ће лепо питати, а то са свирачима ће тек ако не пристану.

А што не би пристале? Млад је, здрав, из добре куће. Његови нису баш први у Лазници, али нису ни последњи. Имање им је пристојно; а како су му брата у прошлом рату убили Бугари, Драгомир је остао јединац.

Он се из оба балканска рата извукао без огреботине. Чувала га је гвоздена трава и још више његова паметна глава. Није се постављао пред куршум, него је знао када треба јуришати, а када је боље бегати или, како у војсци говоре, маневрисати. Зато се и вратио кући читав, док су толики пострадали. Остали су, безбројни и безимени, да леже под травом и голим каменом вардарске долине, око Прилепа, Битоља или на Брегалници. Неки су, што се Драгомиру чинило још страшније, остали без руке или ноге, жалосно сакати.

Није сад време за пробирање, није… Ама, није ни за чекање. Свадбу треба правити одмах, пре јесени. Ујесен може бити касно.

У механи се прича о новом рату. Од Видовдана су само о томе говорили. Убијен је престолонаследник, па се аустријска сила спрема на Србију.

’’Е, још са њи се нисмо огледали’’, гунђао је смркнути механџија Паун, а његове је речи пратило тихо и једнако мрачно одобравање гостију. Били су сити ратовања.

Паун је распредао о понижавајућем писму, које је Монархија упутила српској влади. Тражили су оно на шта не може да се пристане, само да започну рат.  

Драгомир је тад приметио да би Монархија, ако је силна као што се представља, могла напасти и тако, без повода, али су га ућуткали.

’’Не балави, синко, шта ти знаш!’’

’’Сваки би суди државе!’’

’’Разбира се у свецку политику, хе, хе!’’

Цела се механа узбунила, свако је отварао уста да му приговори, али се Драгомир није љутио. Осећао је да горке речи нису упућене њему, већ неком већем и далеко моћнијем, неком ко се, канда, још није нагледао страдања.

Само Јова Марковић, имућни трговац из Жагубице, није рекао ни реч. Био је превише пијан, вероватно није слушао о чему се говори. Како му је друга жена умрла, он је у лазничкој механи проводио дане и ноћи, опијао се до бесвести.

Како и не би! Смрт га прати у стопу, дише му за врат.

У време првог балканског рата целу његову породицу покосила је зараза. По повратку са фронта, ушао је у празну кућу. Капија му је била разваљена, имовина похарана. Кандило поломљено. У бунару цркотина. Јова се тад некако повратио. Кућу је средио и у њу довео младу удовицу из Милатовца, чији је муж погинуо код Битоља. Али, убрзо му је и та нова жена умрла.

’’Ја, вала, нећу тако сам да пропадам ’’, говорио је себи Драгомир. ’’Има да се женим још пре јесени. Сутра ћу питати да ми дају Љубинку. Да! Она ће да ми буде жена и нема те силе, нема тог краљевства ни царства које ће мен да заустави! ’’

2.

Лагано је изашао из шумарка, прошао мимо питомог, добро одржаваног воћњака Босиоковића, препречио преко потока и избио на друм. Ноћ се већ спустила, био је мркли мрак. Ситни облаци су покривали звезде и само би понегде пуштали да гране месечина. Драгомиру и то мало светлости  беше довољно да следи пут. Тек је код једне раскрснице застао. Накратко је одлутао у мислима, а онда се пренуо и брзо погледао око себе, као да нешто чека.

Луд ли сам? Што стојим овде?

Одмалена је слушао да су раскршћа путева незгодна места. Многи је некрст ту покопан. Силе се преплићу и сударају. Бацају се свакојаке чини. На раскрсници је лако згазити у неку, ко зна чију и какву поган или ушетати у туђу коб. Сам је виђао чудно исцепкане комадиће платна и босиљак увезан црвеним концем. Учили су га да ништа са раскршћа не узима, макар наишао на драгуљ или комад чистог злата. Најбоље би било да, ако може, раскрснице заобилази или бар да их никад не пресече по средини. Онако како је учинио сад.

И то не само да је пресекао, него још и стоји ту као укопан, уместо да промине брзо, без освртања.

Хтеде да се прекрсти, већ је дигао десну руку, кад му до ушију дође шум који га је у том покрету зауставио. Био је то шапат, можда уздах. Нешто сасвим тихо, на граници чујности, али дубоко узнемирујуће. Наћулио је уши и прво није чуо ништа осим шуштања лишћа и  жуборења потока у даљини, а онда га је тргао и до кости следио крик птице која је прхнула у ноћ.

’’Пу, буљуна! Цркла дабогда!’’, узвикнуо је. ’’Одавно ме ники није овако препао!’’

Окренуо се да заиста пљуне и тад се нађе очи у очи са њом. Залутали месечев зрак јој на час откри младо, вилински лепо лице. Чинило се да је веома бледа или се то у мраку истицала фина, изразито светла пут. Косу је оплела и укусно наместила, а одело јој беше кићено, као за празник.

Драгомир устукну.

’’Господе Исусе Христе, сине Божји, смилуј ми се и избави ме од зла!’’, закукао је.

’’Мани се, Драги. Што вичеш? Нисам ти ја вештица ни вампирица.’’

’’Шта год да си, добро ниси… Ама, како знаш да сам Драги?’’

’’Погледај ме боље, Драгомире. И ти мене познајеш. Сретали смо се у варош.’’

’’Не знам, не мог се сетим…’’, брзо је одговорио. Тражио је по успоменама  да ли се у Жагубици замерио некој жени или девојци толико да би му правила овакву смицалицу, али му ништа не дође у памет.

’’Их, бре, како се не сећаш? И за Ђурђовдан си нам био. Ја сам Анђа, Марковић Анђелија из Милатовца. Ти добро знаш мога Јову, оног што не избива из меану.’’

’’Лелеее’’, прошапута Драгомир и још се трипут прекрсти.

’’Па јес, нисам жива. У петак ће четрес дана.’’

’’Јој, пусти мене, Анђо! Пусти ме, слатка, да идем мојој кући. Сутра ћу у манастир најдебљу воштаницу да ти запалим!’’

’’Фала ти за свећу, ал мене друго треба.’’

Драгомир се чисто загрцнуо, није смео да пита шта.

Жив човек је пун жеља, док покојник – шта може да тражи? Мртви не једу нити пију, не маре за ново одело. Једино им може значити стара љубав или мржња, освета или какав заостали дуг. Живог човека можеш да одбијеш. Можеш да обећаш, па да заборавиш, али пробај да изврдаш када ти се оданде затражи! Нема буџака у који се можеш сакрити ни на овом ни на оном свету.

’’Ти знаш да сам ја пре Јове била удавана, ал мислим да не знаш да сам за тог мог првог чоека побегла. Баш пред свадбу. Моји су се страшно увредили, никад ми у кућу нису ушли. Ипак, тај мој први, Милутин се звао, и ја нисмо туговали. Волели смо се и били срећни, иако ништа нисмо имали. Сиромаси, али најбогатији. А онда поче рат…’’

Анђелији је глас замро, трепавице задрхтале. Драгомиру се учинило да је још блеђа и чак некако лепша. Мало га је попустио страх.

’’Гроб му не знам. Ни како је погинуо. Ништа не знам. Опет, мислила сам, надала се: бар на онај свет ће се видимо. Али, нећеш! Проклети Јова не да.’’

Драгомир тад чу како је Јова, ког по повратку из рата нико није дочекао, опазио Анђелију у шуми, док је купила дрвца за потпалу, и толико се у њу загледао да јој више није дао мира. Молио је и кумио, обасипао даровима, готово клечао пред њом. А Анђа је била гладна. И она и дете које је родила са Милутином. Зато је после неког времена стегла срце и пошла за Јову. Плакала је, али је пошла.

’’Нисмо ми ружно живели, Јова и ја. Нећу да лажем. Била сам задовољна како ме као жену поштује. И према детету мом је добар био. Свега смо имали, али шта ти то вреди кад је душа празна? У пролеће ми се син разболео. Није се чинило страшно, мало се прехладио. А онда кашљи, кашљи… Пред сам крај више ни да кашље није могао, једва се с душицу држао. Очи му улетеле у главу, руке и ноге ко притке. И пре ми је био слабашан, а сад је дошао на ништа. И умре.’’

Драгомир је видео праве сузе у Анђиним очима. И сам се мучио да не заплаче.

’’Остави ме тако, душа мајкина. Оде. И што да ја даље живим? Нећу. Немој мислити, нисам се убила. Нисам ни морала отрове да пијем. Јад ме мој и чемер отровао…’’

Драгомир кришом макну сузу што га је жуљала у углу ока и натави да слуша. Сад се већ искрено ражалио над Анђином причом и сасвим заборавио на страх. 

’’Док сам лежала на кревету у наше собе, (онако мртва, да, да, баш на то мислим) приметила сам да још све видим – јасно ко што сад у тебе гледам. Своје сам трупло лепо видела. И све што се око њега дешава… Видим како ме жене спремају, купају, обукују. Затим како их Јова све ван истерује, закључава кућу и плаче, плаче. Сам што из гласа не лелече… Жалила сам га, али шта да му радим? То ти је смрт. Њему је, онако лудом, дошло да ме сам намешта, кошуљу да ми повлачи и поправља. Тад ми отвори медаљон. Ја сам тај медаљон увек носила, нисам се од њега одвајала. Ни у најгору беду га нисам продала. Мада није био посебно скупоцен, не бих га дала ни за сав свет. Стара кума га је даровала мојој мајци кад су ме крстили и ја сам га од детета око врата имала. Не знам шта је Јова с тај медаљон тео. Појма немам што ми га је с врата узимао. А кад га је отворио имао је шта и да види: прамен косе црн као гар. То је била Милутинова коса. У Јове је, као што знаш, коса давно поседела, а ни син ми не беше гарав, већ светао и малко риђкаст, таман као ја. Јова одма свати да је коса од Милутина, ишчупа је из онај медаљон и баци у пећ. Јебо те Милутин, викао је. Мен дође да се на то насмејем. Осмехнула би се, само да сам могла. А онда видех шта црни Јова учини с онај медаљон и смеј ме прође сасвим. Прво га је дуго у шаке стискао, мислила сам да ће га скрши, ал он направи још гору ствар. Одма је тражио да га златар претопи и да начини два иста прстена, наприлику као две бурме. Те бурме је однео врачаре. Шта су оне там раделе не знам нити могу за замислим шта су с њи там чинили. Сам ми Јова ту бурму донесе, метну ми је на прст и рече да сам му као Милутинова дошла и да сам као Милутинова умрла, али да ћу у гроб отићи као његова жена. Тако и би. С прстен ме из куће изнесоше, с њега ме и покопаше. И ето.’’

’’Како мислиш: ето?’’

’’Ето тако ме проклетник за себе везао. Не мог да одем никуд. Не мог да видим дете ни мог Милутина! Сама седим овде на раскршће. Драгомире, брате мој рођени, да ли би тео мене да помогнеш?’’

Драгомир уздрхта. Знао је да ће и ово доћи и да ће му се на крају нешто страшно тражити, али је, све док се могло, избегавао да мисли на то.

’’Како ја тебе да помогнем?’’, промуцао је.

’’Скини ми прстен! Смакни ми омчу погану, рука ти се позлатила!’’

’’Ама, како кад си с њега покопана?!’’

’’Попни се сутра у ово исто време до гробљанске  капије. Понеси ашов. Ја ћу ти покажем где и како да копаш.’’   

3.

Није отишао. Где сме гроб да јој скрнави? Када би га ухватили, сељаци би га говњивим моткама затукли, поп из цркве истерао, сви би од њега главу окренули. Шта би рекао мајци? А шта Љуби? И шта ако његова Анђелија није оно за шта се издаје, већ паклена приказа, сотона некаква што треба да га на зло наведе и сасвим упропасти? Шта онда?

Два дана је тако чекао, ништа није предузимао. Две ноћи није ока слопио. Није јео ни воду пио, нигде није мира имао. На венчање и на рат што се спрема је готово заборавио. Мати га је већ испод ока гледала и постављала му нека, по њеном наивном веровању, опрезна питања. Није знао шта да јој одовори, шта да лаже. Најлакше би било да уопште не разговара, а плашио се и да остане сам. Тишина му је била мучна, пуна ишчекивања. Једном му се, када је остао сам у штали, учинило да га неко тихо, у по гласа дозива: ’’Драги, Драгомире!’’

Треће ноћи више није могао издржати. Дувао је веома јак ветар, права летња олуја. Над његовом собом је сва ћерамида попадала, а Драгомиру се чинило да, крај толике буке и ломљаве, чује куцкање белих прстића о прозор и Анђелијин тужни глас.

Доста је било! Обесићу се ако ово потраје. Идем на гробље, ваљда нећу никог срести по оваквом невремену.

Похитао је уз брдо, а Анђелија га је чекала на улазу, сва блистава и насмејана.

’’Фала ти, рођени, душу си ми спасо.’’

’’Ваљда тиме нисам своју изгубио. Си сигурна да не може без ово пребирање по гробљанску земљу? Зар није она врачара што јој је Јово носио прстење могла да скине то што је учинила?’’

’’Била сам ја код њојзи. Не може. Сама ми је казала да то што је с прстење урадела не мож се поправи. Једино да Јова смакне прстен. Или да га смакнем ја.’’

Анђа се ту звонко насмеја:

’’Ово последње она није предлагала. И врачаре имају стра.’’

’’Јес, а ја га немам’’, мрмљао је Драгомир. ’’Зато ћу сад да гледам шта има  у свеж гроб. ’’

Два сата касније у руци му је било златни прстен. Гладак, сјајан и неочекивано леп.

На питање шта ће се са њим даље чинити Анђелија је одмахнула руком.

’’Хитни га у Млаву, тамо на Врелу, да тоне до пакла из ког се излегао. Ил у неку шашу. Остави га на раскршћу ел Јове на кућнем прагу. На вољу ти. А можеш га и метнути на прст. Ти си срећан човек, неће да ти нашкоди. Можда на твојој руци друго постане. Сад пођи кући, добро опери ашов, пресвуци се и иди до меане. Свашта ће да дознаш!’’ 

То је рекла и нестала. Само тако, без збогом.

4.

У механи је дознао за указ о мобилизацији. Никола Пашић је одбио Аустријанце, дакле биће рата. Мобилизација је и у Русији. Немци се љуте, а ту су и Французи. Чак и Британци се нешто мешају. Спрема се велик рат.

’’Сви се ту нешто врпоље, то не мож да ваља.’’

’’Прво ће да нападну Београд. Знаш да је влада сад у Ниш?’’

’’Стиже то и овамо за дан ил два.’’

’’Бог ће нас чува.’’

’’Хе, хе, ко и досад што је.’’

Драгомир није могао да одвоји поглед од пијаног Јове, који је усред опште граје и крај таквих вести, спавао за столом. Опружио се између прљавих тањира и празних чаша; да му се груди не подижу, мислио би човек да и није жив. Кожа му дошла сива као стара крпа, коса се проредила. Усукао се. Танушне му руке падају крај стола као узете. На десници се сјаји златни прстен.

’’Овај се не би пробудио ни да му сва царска војска стане пред кућу’’, прође Драгомиру кроз главу. ’’Или пред меану. Па, нека. Ја га нећу будим. ’’

Желео је да врати Анђин прстен. Рецимо да га спусти овде на сто, тако да га Јова примети чим отвори очи. Што би се сирома препао! А онда се сети шта му је покојница рекла о његовој срећи и схвати да му је, тако мртва, већ услугу вратила. Хитро је пришао Јовином столу и неприметно му скинуо прстен с обамрле руке.

Неколико минута касније гладио је крупну џукелу у Љубинкином дворишту. Тетка Анушка ју је пустила с ланца чим је опазила да се смркава, рачунајући да је кућа безбедна од лопова сваке врсте. Није знала колико су се неки неки крадљивци извештили нити је сањала да су звер давно припитомили: упорним мажењем и комадћима сланине.   

Љубинка се златном прстену много обрадовала. Смејала се и плакала, па се опет смејала. И све тако у круг. Није било лако прихватити да јој вереник одмах иде у рат.

’’Само ти овај прстен не скидај’’, тешио ју је Драгомир. ’’Носи га и ја ћу ти се сигурно вратм, Љубо, љубави моја!’’     

5.

Надежда Петровић је била уметница са ратним искуством. Била је храбра и пожртвована жена, па ипак су јој те одлике, баш као и име које је носила, мало помагале пред оним што је затекла у ваљевској болници. Очекивала патњу, али није ни слутила да може бити толика. Рањеници, умирући, тифусари у црвеним пегама, млади и стари, сви збијени један уз другог као у масовној гробници. А нови само пристижу. Тешко је рећи да ли брже долазе у ову кужницу него што је напуштају: ретко натраг у борбу, а често, много чешће на војничко гробље на брежуљку Баир.

Међу малобројним који нису отишли на Баир био је црнпурасти момчић са истока Србије. Дирнула ју је његова непоколебљива вера у живот, које није нестајало ни у моментима агоније, а још више то што му је, напокон, према његовој вери и било.

Ранили су га, имао је и тифус, а ипак се у оба случаја потпуно опоравио. На растанку јој је показао прстен од злата и испричао како се мора вратити у своје село, Лазницу, да се ожени.

’’Све прође’’, рекао је, ’’па ће се завршити и овај рат. И сва наша ратовања. Ја ћу трпим колко треба док то дочекам. А онда има да се вратим кући, да се оженим и да живим… И нема тог краљевства ни царства које ће мен да заустави!’’

ПЛАМЕН ОВОГ СВЕТА

Уљудићу се, па право на свадбу. Обећао сам и има да истрпим. Цркву и кафану. Музику и пијанку. Питања и погледе. Све. Издржаћу, знам да могу. Ојачао сам.

У берберници чујем за њену смрт. Тек тако, у пролазу.

Из столице за шишање бацим око ка огледалу и познам неке овдашње што су давно засели ту, на клупици. Дошаптавају се мени иза леђа. Не слушам шта говоре, али бруј њихових гласова ремети угодну илузију осамљености у вароши која је на мене заборавила. Огледало ме гони да мотрим на њих, док њима даје да ме студирају без устезања.

Двојица су деца из деведесетих. Били су основци када сам отишао. Трећи ми је вршњак, можда мало старији. Сретали смо се некада, негде… Знам то ниско чело над мрсним образима, те мале опрезне очи. Лице му није од оних што се радо чувају у сећању. Жмирка док прича, а воли главну реч. И сад углавном он говори. Муља чачкалицу по устима, врпољи се и често ка мени погледа. Дуго му не разазнајем ни словца, да бих наједном, упркос чачкалици, чуо како јасно и гласно каже: амурит. И њено име.

Родитељи су ми замерали што се куће сетим само кад неко умре, а онда су и они умрли, па се нисам сећао уопште. Шест година нисам на родно место помислио. Све до јуче. Мимо обичаја, пошао сам на венчање, кад оно – опет смрт.

Личило је да ће бити моја, али ме је она још једном избавила.

Момчићи пиље у мене. Као да траже објашњења која немам или истину коју не желим да дам. Парче истине које припада само мени и њој. Сви у Жагубици су њу познавали. До вечери ће се вест проширити по целој вароши и селима у околини. Лоше вести путују муњевито. Неће бити незгодних питања. Кад си у дубокој старости, нико се не чуди откуд то, како или зашто баш сад.Тајна ће остати покопана на брежуљку крај Врела заједно са њом.    

Омладинце, додуше, занима нешто треће.

“Јел оно напољу твој мотор?“

“Баш је добар!“

Нехотице се окренем ка Сивцу, паркираном испред бербернице, а ноћна ме језа прожме од ножних прстију до темена.

“Бољи нисам имао.“

“Хеј, зар иком бољи треба?“

Смеју се, а старији им се другар мргоди.

“Нису ови путеви за мотор. Кривина за кривином, рупчаге … Иди бегај! Очас те прогута хомољски мрак.“

Имам потребу да се противим: “Ако возиш пажљиво…“

“Џаба ти пажња“, прекине ме. “Сваке године бар један мотораш погине. И брат мој је тако страдао… Има споменик тамо, на путу ка Петровцу.“

Тргнем се. Брат. Ето одакле га познајем! То је Јован, старији брат Предрага Пауњорића, званог Прежа Коњ, који је страдао на друму пре девет година, а за чију погибију сам највише ја крив. Ноћна језа ми се спусти на леђа као самар. Проструја ми кроз кичму, ребра и кости у рукама, силовито и страшно, а онда се поврати и угнезди се у грудима. Берберину вероватно није промакло кад сам задрхтао.

Нисам желео његову смрт. Завидео сам, скапавао од љубоморе, пакостио му и на тренутке га безумно мрзео, али никад, па ни те ноћи, нисам помислио да му прекратим век. Она је то разумела. Зато ми је, иако је Прежа био њен унук, некако опростила. Да не беше моје глупости, још би живео. Сигурно је и то знала. Ипак, погледала ме је у очи и рекла: судбина. Оловна, неопозива реч, која је мојој души донела мир. Верујем да је то и хтела.

Звали смо је Цвета или Цветана, мада је на рођењу добила име Флореа. Била је Влајна и причало се да, као врачара, уме да изведе свакаква чудеса: да човека веже, залуди и омађија, да лечи, разболи или чак убије. Примену ових вештина нисам опазио. Брала је траве и справљала мелеме, којима је отклањала ситне телесне тегобе сваком ко затражи. Шапутала је молитве, пазила на живе и мртве, али нисам чуо да је коме гатала или какво зло намештала. Поступала је великодушно у материјалним, као и у нематеријалним стварима.

Једном сам украо ћубасто пиле из њеног дворишта. Мајка је то открила, па ме је, сва посрамљена (можда и уплашена), отерала да лепо живинче вратим баба-Цветани. Стара жена се на моје признање само осмехнула.

“Ако, сине, нек ти је уздравље. Да га чуваш као да је твоје!“

Био сам дете и нисам разумео колико је тешко сачувати оно што нам не припада. Ћубасто пиле је после неколико дана поново било у бабином дворишту.  

У то време сам од ње зазирао, а унуке њене, Прежу и дебелог Јована, нисам нимало волео. Од Јована сам повремено добијао батине, не мање но његов млађи брат. Нагло је порастао, па нас је обојицу пропуштао кроз шаке.

Ухватимо се тако и ја му прво враћам ударце. Гребем и уједам и отимам се, али ме дебели сваки пут савлада. Пребаци ме преко кука или ме саплете, седне ми на груди и бије ли бије. Ко да нема душе. Прежа се склања, вероватно из страха да не добије по губици. Не брани ме, мада ни брату не држи страну.

Ја трпим, па после бушим Јовану гуме на бициклу или му набијем стаклене вуне у џепове. Он ме опет бије и тако у круг. Све до лета када је Прежа добио на снази и за главу премашио ниског и набијеног Јована. Усред једног осветничког похода на моје јадне коске, зграбио га је за шаке и зауствио – за сва времена.

Нисам то заборавио, али ни после овог поступка, зачудо, нисам Прежу више симпатисао нити сам га сматрао за пријатеља. Чак ми је било криво што ме је заштитио. Пун гнева, нисам могао да осетим захвалност, а нисам био те среће да ништа не осећам, па сам се на њега наљутио. Тобоже зато што се мешао да помогне брата. Глупо и очигледно неистинито, но Прежа ионако није марио за моје приче, као ни за моја осећања.       

Тог лета је одлучио да одрасте па је, уместо да јурца за лоптом, пеца и купа се у Млави, дане распуста проводио по кафанама, са Јовановим друговима. Учио је да пије, дувани, игра билијар. Савладавао је и друге момачке вештине, све оно о чему смо ми, клинци, имали тек неодређену представу. Пустио је косу, обукао Металика мајицу и набацио осмех захваљујући ком ће стићи и престићи било којег од својих учитеља. У билијару је, додуше, губио понекад. У љубави – само ако преда партију.

Док је зајапурени Јован иза куће радио склекове и махао импровизованим теговима, а ја читао, патио и изнова проживљавао ничеански сукоб између поноса и сећања, Прежа је увелико јурио девојке. Јурио их је и стизао, без изузетка.

Касније сам сретао многе шармере, срећне људе пред којима пуцају широки друмови и свака се врата сама отварају, али ниједан код женског света није био омиљен као Прежа Коњ.

Није то било због лепоте. Предугих руку и ногу, крупних зглобова и јаке, истурене браде, Прежа је ликом свој надимак поштено заслужио. Није било ни због блиставог ума, јер му је памет, по мојој неблагонаклоној оцени, била углавном магарећа. Ђаво ће знати зашто су га волеле. А волеле су га.

Све оне, девојчице, девојке и жене, хрлиле су ка Прежи као омађијане. Ако коју дуже загледа, ето је већ у полулежећем положају. Осмехне ли јој се, пада као проштац.  Љубазна реч чини да више и не устане…

Или се то само мени, лишеном женске пажње, тако чинило.

Верујем, ипак, да је речена неправда дејстовала и мимо моје паћеничке уобразиље. Цело треће два је видело како Прежа мами разредној осмех и избегава казну за  вотку на излету или како успева да одбровољи Тијану, гротескно нашминкану младу панкерку која је, супротно свом имену, била најгрлатија и најагресивнија девојка у школи.

Тијани је, као и мени, удаљавање од детињства било болно. Једва да смо се осврнули, нисмо ни мишљу обухватили свет око нас нити смо се честито поиграли, а већ нас гурају даље, на пут без повратка. Пријем у свет одраслих, међу послове, рокове, дугове и погрешне бракове, чинио нам се као невесела перспектива. Бедна замена за изгубљени рај. Зато сам ја из ноћи у ноћ превртао жуте стране купусара из школске библиотеке или играо видео игрице док не пукне зора, а она се облачила као дечак, шишала се до главе и обилато се китила минђушама – све не би ли сакрила да постаје привлачна жена.

“Тића је наш најлепши друг,“ говорио је Прежа. Или би је само дрско одмерио и намигнуо јој онако накострешеној, не марећи за последице. А без последица не би прошло. Тијана је фрктала и сипала погрде. Ипак, ухватио сам је како, након Прежиног ласкања, проучава голишаву лобању у излогу посластичаре на средини Улице краља Милана. Кревељила се и ширила ноздрве као да проверава да се није непажњом пролепшала. Такву издају своме лицу не би допустила ни у сну.

Волео сам Тићу, али услед преблиског сродства душа, ваљда, нисам могао да се истински загрејем за њу. Ни она мене није тим оком гледала, него је потајно патила за Јанком, нашим комшијом, коме је била тек саучесник у неваљалству, ортак из клупе и  “најлепши друг“.

Сад, можда се ништа не би догодило, можда оне проклете ноћи не би било, да је Јанко на време отворио очи. Он је, по несрећи, тад видео само Милицу, школску лепотицу, која ниједном није погледала у његовом смеру. Жалосни клише. Све да је и гледала, Милица га не би могла уочити од множине младића који су држали стражу око ње. 

Другарство на куб, затворени круг неостваривих жеља или суморни троугао досаде, зависно од тога да ли наша летња смуцања по Жагубици описује Јанко, Тића или ја. Ту и тамо смо сретали Коња, раздраганог и лепо забављеног, најчешће у лепом друштву.

“Да ми је знати има ли чега у женској глави!“, гунђао је Јанко.

“Ничег што би ти могао разумети“, одговарала је Тића.

Ја сам ћутао и молио се да нас Прежа не примети, па да још морамо трпети рзање и подсмевања типа “децо, испомажите се, живите мало“ или “од пробирача нема јебача“. Једном се одважио да Тијану посебно опомене: “Нема ни јебачице од избирачице!“ Мислио сам да ће га згромити и унапред сам се радовао фијуцима Тићиног бритког језика, али је она само стајала и трептала као пилеж. Јанко се смејао, а ја сам схватио да Прежу мрзим као што никад никог нисам мрзео. Како је могуће да се роди толико самодопадљив човек, тако сигуран у своје место под сунцем? Треба то спречити, забранити да се међу нама, обичнима, шетају овакви људи! Ја бих њих све протерао, учинио бих нешто… Нисам био сигуран шта, још мање сам се усуђивао да то наглас изговорим, макар само за Тићине уши, а Јанко ће ме ускоро и без речи разумети. Прежин нови подвиг ће му збрисати идиотски смешак са лица.

Почетком школске године, оне пред матуру, Коњолики је на наставу дојездио на црвеној Хонди. Увече се још мало, за публику која воли бис, шепурио по граду. Та Хондица није ни принети Сивцу ког сада имам, али је у оно време, за нас ђаке пешаке и понеког бициклисту, мотор био необична и изузетно пожељна ствар. Прежа је другове (чак и најлепшег, Тићу!) пуштао да “направе круг“. Дао би и мени, само да сам се могао присилити да затражим, али ми речи молбе нису прелазиле преко усана. Јео сам се и гледао друге како возе.

При крају моторашке представе, црвену Хонду је заскочила Јанкова Милица, али не да се, као остали, у вожњи опроба, него се угнездила Прежи иза леђа. Опа, помислих, ударило краљевство на царство! Овила му је руке око струка, па заједно  несташе у облачку прашине.

Јанко је огорчено бленуо у друм којим су се одвезли, а Тића и ја погледасмо једно у друго. Понадали смо се да ће се наш друг опоравити, али прерано. Љубомора  је Јанка излудела сасвим. Прежу и Милицу је опсесивно пратио (онолико колико су му пешачке могућности дозвољавале), дисао им је за врат, па је још Тијану и мене молио и подмићивао да их уходимо.

Тако је било и оне ноћи. Јанко, Тића и ја смо ишли за новопеченим љубавницима по целом граду. Чекали смо их код кафића, а онда би, уколико негде заседну, Тића или ја улазили да осмотримо терен и попијемо штогод на Јанков рачун. Она је на једном месту љутито тражила да јој дају “дупли виски или шта им је већ најскупље у кафани“, али Јанка ни рачун за Chivas Regal није могао отрезнити. Чекао нас је, сав избечен, испред врата и вртео иста питања: “Јесте ли их видели? Да ли су још заједно? Шта раде?“ Нас двоје смо једнолично понављали: “Видели смо их, заједно су, причају, ништа не раде.“ На крају нас је потерао да табанамо кроз мркли мрак до ресторана на врелу Млаве, испред ког је био паркиран Прежин мотор. Припита Тијана је ту одбила да одшпијунира своје, затим се кратко примирила да би, након поновљене туре најскупљег у кафани, праснула тако да су гости са терасе “Врела“ ка нама окретали главе: “Шта раде, па шта раде! Шта мислиш да раде?! Јебу се! Ако и нису, само што нису. И хоће. Па шта ћеш сад?!“

Узалуд сам јој давао знаке да се утиша. Прежа и Милица су излазили из ресторана. Лагани ход у истом ритму, рука у руци. Присни шапат, осмеси и топли погледи. Ишли су ка нама, али нас, док се не нађосмо лицем у лице, нису приметили.

“Гле, весела тројка, откуд опет…“, почео је Прежа, а Јанко га заустави снажним ударцем посред лица. Коњ се занео, клецнула су му колена. Танушни Јанко и није могао више учинити. Напад на Прежу се неће по њега срећно завршити, знао сам. Треба да се умешам, да зауставим тучу. Милица је, ипак, била бржа. Стала је између момака, што би онемогућило даљу акцију, да се Тића није залетела и потегла је за косу. Миличина рука само клизну низ Тијанину глатку лобању.

“Еј тамо, прекидај!“, викали су на нас. “Мрш кући или зовем полицију!“

“Људи, па који вам је?“, чудио се Прежа.

“Пусти ме, наказо ћелава!“, вриштала је Милица.

“Доста, бре!“

“Пауњорићу, знам ти оца и мајку!“

У општој гужви, глупо упетљан у обрачун који ми је чак смешан био, ваљда зато што није био мој, подигао сам овећи камен. Волео бих да могу да кажем како ме је ђаво нагнао на своју стазу или да ми је каква зла сила водила руку. Не. Било је много једноставније. Држао сам камен, стезао га у шаци. Морао сам нешто са њим учинити. Нисам желео да га бацим на Прежу, а испуштање у прашину би значило нови пораз. Повлачење пред бољим, слабост. Пљунуо сам и хитнуо каменчугу ка црвеној Хонди. Ето! Нисам нишанио и не знам где сам погодио. Само сам чуо прасак и разлетање стаклића у мраку.

Исти звук је био последње што ће чути возач комбија, тренутак пре но што потоне у ослобађајућу несвест, која му је дошла као последица тешког саобраћајног удеса на путу ка Жагубици. Возио је од Петровца на Млави, најбрже што се може по мраку и незгодном, изровашеном друму. Јео је кривине, завртао волан, опуштен и благо нехајан у тмини Хомоља, где се крију само караконџуле и понеки усамљени звер. Јурио је у сусрет црвеној Хонди поломљених фарова. На великој узбрдици при излазу из Крепољина, не тако близу села Сиге, чији житељи сваке године гоне змајеве, мотор ће искочити из таме попут крилате немани и свом силином се забити у његова врата.

Млади мотораш је на месту погинуо. Девојка која му је била за леђима издахнула на путу до болнице. Црвени мотор је остао на коловозу, згужван и сав разлупан. Нико није приметио тада, а ни касније се нису сетили, да је светло на мотоциклу и пре судара било разбијено.

Али, знао сам ја.

Након туче код “Врела“, недуго пошто је Прежа разбијеног носа, на мотору без светла, повезао Милицу њенима, у Крепољин, оставио сам Тићу и Јанка да се свађају, плачу и теше једно друго. Грабећи поред тараба, погнут да никог не видим, из збрке у глави сам стално вадио и обртао једну мисао: да ли су приметили, да ли ико зна?

Код куће сам избегао виђење са родитељима. Затворио сам се у своју собу и онако одевен, још у патикама, пао у кревет.

Нисам устао пет недеља. Клацкао сам се између јаве и сна, између бола у свим мишићима и задовољства од опуштања у постељи, цвокотаве дрхтавице из слеђеног срца и јаросне потребе да скочим и извршим неку велику, неодложну дужност. Боловао сам, како су тумачили лекари, без органског разлога.

Вест о Прежиној погибији је дошла до мене, али ме није узнемирила. Нисам ни трепнуо зато што сам већ знао да га нема. То за мене није била новост.

Ипак, неколико сати пошто сам чуо да су Милица и он сахрањени, тело ми је освојио болни грч, који ме више није пуштао. Сваки ми је покрет био мука, па сам мировао и патио без глaса. Језик ми се везао, што и није било лоше, јер нисам желео да разговарам нити сам имао шта да кажем.

Средином шесте недеље ми се отворише врата и собу уђе баба-Цветана.
Претпостављам да ју је мајка позвала да ме погледа, очајна што јој у амбуланти за моје стање не нуде лек, па чак ни сувисла објашњења.

И погледала ме је. Осетио сам како ми се тај њен поглед завлачи под капке, цепа крхку опну свести, сврдла кроз несвесно, жари потиљак и устремљује се на скривено, само мени знано место. Одмах ми је било јасно: она зна.

Пришла је кревету у коме сам био као живи леш и уклонила ми је прамен косе са лица. Онако мршава, веома ниског раста, у црнини је деловала још ситније. Као нека мала птица. Једва да се морала сагнути за овај покрет. Додир јој је био попут дашка ветра, свеж и лак. Од њега ме на трен прође умртвљеност тела, придигох се као да сам здрав. Да, она зна. Зна и не мрзи ме због тога!

“Не кидај се, синко“, рекла је. “Таква им је била судбина.“

Још нисам смогао снаге да проговорим, али су оћутане речи оживеле и ускомешале се у мојим грудима. Баба-Цветана стави прст на усне, па настави:

“Него, дођох да те молим да ми нешто помогнеш. Мој је Предраг умро без свеће, а то не ваља… Срећа те може да се поправи. Мене су као дете научили шта чинити, имамо у селу такав обичај. У петак је четрес дана. Запалићемо велику ватру да му пламен овог света помогне да изађе на светлост. Требало би  Јован да помаже, али он неће, вели то су глупости, празноверје…

Код ове речи бабине се усне извише у смешак.

“ … ал’ ја би рекла да се плаши помало. Или мало више.“

Ја се нисам плашио. Од најмлађих дана сам гледао ватре на Покладе, запаљене свима који су отишли без свеће у рукама. То су звали привег. Знао сам отприлике шта се од мене очекује: излазак на гробље ради буђења, дозивање, “немењивање“ одеће и дарова, пуштање воде да се утоли жеђ умрлом и трпеза или помана на крају. Све то ми је било малко морбидно и чак будаласто док нисам отишао на сахрану човеку кога су, без икаквог обреда, просто бацили у земљу и затрпали као истрошену, непотребну ствар.

“Долазиш ли?“

Климнух главом, а баба ми својом малом шаком стегну руку. Поздрављајући се са мајком, рече: “Нема да бринеш. Моћи ће он.“

Могао сам. У речено време сам устао из кревета као да ме баш ништа у њему задржавало није и пошао да учествујем у привегу. С лакоћом сам дошао до Прежине куће, где су  у дворишту поставили купу од девет врста дрвета са девет места. Купа је била велика, погодна да Прежи да снажну ватру. Још лакше сам оденуо ствари које су наменили и целе ноћ чували за њега: нове левисице, црвене старке и никад обучену Металика мајицу. У џепу сам напипао zippo упаљач и паклицу цигарета Lucky Strike. Баба је, признајем, имала око за детаљ. Дарови које сам добио да предам Прежи, потврдише да се мислило на све. Успомене, ствари које је волео и у којима је уживао биле су ми у рукама. Морао сам да се запитам да ли би, да сам заиста на његовом месту, моји ближњи знали овако да ме дарују и готово да сам пробудио стару гују у срцу.   

Младе жене и девојке су се врзмале око мене, смешкале су се и покушавале да се нашале, тако да сам искусио како је бити он, за чим сам одувек жудео, а што ми, сада видим, уопште није пристајало нити ми је било угодно. Нисам знао шта да кажем  и много сам се збуњивао. Из стегнутог грла ми није излазио глас.

Моћ говора повратих тек кад је дан кренуо уназад. Запутио сам се ка гробљу да учиним како је одређено. Сви су ме запиткивали ко сам и куда полазим. Нисам могао да истиснем ни реч и можда бих упропастио обред да ми баба-Цветана није помогла. Обратила ми се моћним гласом, неочекиваним од тако мале жене: “Иди, али се врати!“

Те речи је поновила три пута, а при сваком новом изговарању сам осећао како лед у мени копни. Био сам он и он је био ја. Лежао сам у чамовини, под влажном земљом, без моћи да померим макар мали прст, глув, нем и слеп за све. На груди ми је легла голема туга, тежа од земље која ме покрива. Тад умом појмих и свим бићем осетих да је између Преже и мене било мноштво разлика, али да је остала само једна, најважнија: он је мртав, а ја сам жив.

“Иди, али се врати!“, одјекивало ми је у ушима.

“Вратићу се!“, изговорих измењеним гласом, који нисам у први мах познао.

И заиста, вратио сам се. Опет сам био жив међу живима, иако нисам намеравао да се вратим старом животу. Једва сам дочекао да почнем студије и да се одселим.

У Жагубицу сам после ретко одлазио. Углавном да покопам савоје мртве и са њима заостале трагове прошлости, мада је било и ведријих прилика – као овај долазак на свадбу коју су правили Јанко и Тића.

Синоћ, пошто сам се довезао до града, реших да поседим за шанком и одложим ноћење у празној родитељској кући. Тек што отпих мало пива, пришла ми је млада, изузетно згодна женска. Премлада за мене, чак и да сам био боље воље. Средњошколка нашминкана да изгледа старије. Заговарала ме је и спретно изврдавала покушаје да је се отарасим. 

“Ама, ти мене као да не познајеш?“, упита наједном.

“Нисам сигуран…“

“Боље погледај! Нисам навикла на то да ме момци забораве.“

Загледао сам се у њу и стварно ми је личила на неког.

“Мада, бива и то,“ продужи мазним гласом. “Јанко ме је, ето, заборавио. Жени се.“

Затрептах. Не може бити, делује тако стварно. А јесте јој налик. Исти стас, исто  нежно лице. Само јој очи беху претамне и тврде, измењене. Уместо светлог, злаћаног погледа који јој је као сунце исијавао из очних дупљи, тако да вам се живот омили када погледа у вас, зјапила су два мрачна понора.

“А ти, убио си ме, а сад се не сећаш?“

“Нисам, Милице, ја то нисам хтео! Нисам ни помислио…“

Утвара се зацени.

“Знам да ниси мислио на мене. Била сам ти, како се оно каже, колатерална штета!“

Пробах да јој умакнем. Изашао сам из кафане, скочио на Сивца. Пустила ме је да упалим мотор, па ми се сместила иза леђа. Копрцао сам се као мушица у пауковој мрежи, слаб попут сваког несрећника ког нечиста сила зајаши. Стезала ми је шаке, привијала бутине уз моје, а на уво ми је шапутала шта да чиним и куда да возим. Опирао сам се, али смо углавном ишли по њеном. Из кривине у кривину, клизаво и брзо. Сувише смо се повијали и грабили кроз мрак.   

Кад приђосмо низбрдици на улазу у Крепољин, схватих да се нећу избавити. Нико нам није ишао у сусрет, али је Милица мојом руком све више повећавала брзину, тако да смо летели низ друм. Па нека, мислио сам, можда је то правда и најбољи крај. Затворио сам очи, спреман да склизнем у најдубљи мрак, кад осетих пред собом топлину и блесак од ког се сва пустолина пред нама показа као у подне. Силни глас, исти онај који ми је рекао “иди, али се врати“, одјекивао је у мени неким чудним, незнаним језиком. Није то био влашки, бар не онај који сам могао чути и којим се говори у свакодневним приликама. Ја сам влашким добро владао, све сам разумео, иако га нисам говорио. Ово беше другачије, не сасвим страно. Нисам знао значење речи, али сам могао да им наслутим смисао. Као да слушам нешто старо, затрпано вековима. Прајезик који знају и живи и мртви, а којим су људи морали говорити у време кад су сви разумели једни друге.

Биће да је и моја пратиља тај глас чула и разумела. Њен стисак је олабавио сасвим. Дрхтала је и померала рамена као да јеца.

Зауставио сам Сивца и окренуо се ка њој. Заиста је плакала и брисала је сузе длановима као дете.

“Овде је мрак, увек мрак“, рекла ми је кроз плач. “Не могу да се вратим мојој кући.“

То изговори и нестаде, а до мог уха дође онај глас, утишан до шапата и сасвим разговетан. “Пламен овог света“, чуо сам. “Упали и изведи на светлост.“

* * *

Берберин довршава своје, али сам ја сигуран да нећу на свадбу. Написаћу честитку и поклон намењен Јанку и Тијани предати газди у ресторану. Штета што нећу видети Тићу као невесту, али нека… Остављам сусрет са њом за други пут.

Устајем и идем ка клупици да Јовану изјавим саучешће. Он ме препознаје. Одмах се сетио који сам, каже. Не питам да ли памти како ме је био. Много је воде протекло. И ја сам готово заборавио на то.

Спуштам се ка Горњачкој клисури. Сивац лагано клизи низ кривудави пут, а ја уживам у оштром хомољском ваздуху, мирисима умирућег биља и свим нијансама лепоте коју нуди прохладни октобарски дан. Зауставићу се код манастира Благовештења, напити се изворске воде и упалити три свеће – за Милицу, Прежу и за њу, моју заштитницу. Не знам колико ће то вредети од руке грешника као што сам ја, али нека буде. Учинићу тако. Можда свака жишка, ма како безначајна била, увећава пламен овог света и разгони мрак.

КАКО ЈЕ ЗАПИСАНО

“Направио си ово да мене зезаш, а?“

Зоки одмахује главом, а ја бленем у насловну страну Ресавског писмоноше, кићену како и доликује најчитанијим новинама у нашем малом граду.

“Где бих ја умео да смислим све то!“

Истина. Зоки једва да је основну школу завршио, не краси га блистави ум. Син је незнаног и, биће, у одлучном часу пијаног јунака. Надарен за чишћење тавана и мемљивих подрума, ненадмашан у проналажењу и продаји старе хартије. Нашем газди, Мики Распућину, одан је роб, а мени не мање добар друг.

Новина што ми је гура под нос мало се разликује од било ког броја штампаног последњих година. Насловницом доминира фотографија замандаљене фабрике коју, наводно, купује неки пети странац, а ту су још локалне и разне белосветске вести, све тазе као да их доставља писмоноша.

Никад нисам заиста читао Писмоношу. Редовно га купујем искључиво ради задовољства да га на киоску преузмем из Виолетине руке. И сад само листам и на свакој страни проверавам онеспокојавајући детаљ у горњем левом углу.

Сутрашњи датум! Јутро је и ја знам да тако шта не бива ни у Београду, где се ноћу продају новине за наредни дан.

“Погрешно су написали датум, па шта?“

“Неће бити. Види читуље. Или огласе. Пишу о Котлићу на Морави, а то ће тек да се одржи. Победиће неки Светолик из Кушиљева, а не Пера Дебели као прошле и претпрошле године.“

Гужвам новине, жуте као да нису из будућности, већ са нечијег прљавог тавана, поменем у себи Зокијеву надалеко знану мајку, а наглас га упозорим да ће му пресести сва спрдачина на мој рачун, само ако је помислио да се са мном спрда. Тад приметим да је на последњој страни нешто записано. Протрнем јер сам познао рукопис и тај број!

Како да не познам кад сам у четири године гимназије сваки писмени задатак од ње преписао! А број сам месечно једаред окретао из говорнице у Пошти… и ћутао као заливен.

“Гле, Викицин број!“, јави се Зоки.

Он зна број, наравно. Виолета му је сестра по мајци. И њен отац је незнани јунак. Сумња се на чувеног коцкара из Паланке, што уопште не звучи невероватно кад знате како Вики разбија матиш. Права је штета што није могла да студира штогод. Није тупа као Зоки нити рођени губитник као ја. Сироче сам, родитеље не познајем, а судећи по месту на ком су ме оставили, вероватно нема ничег што би вредело да о њима знам.

“Одакле ти ово?“, питам Зокија.

“Не пушташ да кажем најважније. Ово су само једне новине, а тамо их има на тоне!“

 “Где?!“

“На спрату изнад New Yorka. Мика хоће да прошири кафану, па ми је тражио да горе почистим. Знаш да је то била кућа предратног кулака? Горе већ деценијама нико не залази. Мислио сам да ћу јурити пацове и голубове, а оно… Дођи да видиш!“

Зоки ме као бесан гони дo New Yorka, Распућиновог кафића, ресторана и стриптиз-бара. Или, ако се не лажемо, смрдљивог ћумеза без вентилације, где се точе виски и шампањац, а на пишање иде у чучавац или иза зграде.

Газда нам је у најмрачнијем расположењу. Синоћ му је неки млад мајмун покварио стриптиз тако што је пробао да главну звезду макне са подијума. Дохватио је девојче за кукове и подигао у вис, а како је она била сва науљена, исклизнула му је из шака, пала и ишчашила раме.

“Неће радити бар сто дана, сто стрела га убило дабогда!“

Распућин је ојађен, псује и тугује, али га не напушта пословни дух.

“Је ли, Зоране, што ми не пошаљеш Викицу? Свакако затварају ону њену трафику. Де, не мршти се! Нисам мислио да се свлачи, она то ионако не би умела. Није то за сваку. За почетак нека је за шанком, а после како хоће. Треба ми ново лице.“

“Нисам чуо да укидају трафику“, вели Зоки и полази на спрат.

Посрћем за њим као пијан, замагљеног погледа, неспособан да пробавим вест.

“Дај ми њен број!“, виче Распућин, али се Зоки прави да не чује.

Можда и није толико глуп. Пре две године му рекох да има лепу сестру, а он ће ти њој у лице и то преда мном: “Еј, Викице, Лаки би те јебо!“ Није слагао, али ја од срамоте дуго нисам смео да је погледам.

На спрату за тренутак заборавих свој јад. Зинуо сам и укопао се пред призором који ме је дочекао. Ко би рекао да је простор изнад New Yorka толики! Споља се чини да су ту два стана, највише три, а сад ми личи на низ кутија са вишеструким дном. И свака је, од пода до плафона, испуњена новинама. Домаће и стране, дневне, недељене или месечне, исустроване, свакаве! Сложене су у уредне гомиле међу којима је остављена пртина. Човек би овде могао нестати као у лавиринту.

“Нема фабрике картона која ће ти ово откупити!“, кажем Зокију, а он се кези као блесав.

“Па ово и није стара хартија! Обрати пажњу, све су из будућности! Има их можда до краја света. Нисам мислио да ће увек бити новина.“

Тражим Вреле гуме или било какав часопис о аутомобилима. Да ли ће увек бити аутомобила? Мада, кад боље размислим, треба наћи нешто од чега се живи. Згодитке на лутрији, на пример. Играћу на мало да не привучем пажњу. Ионако за новине знамо само Зоки и ја. А њега, мазгова, море белосветске бриге:

“Види, овде су све на ћирилици! Да неће Руси освојити свет?“

“Ма јок! Наши ће. Срби ванземаљског порекла, они што су освајали друге планете док смо ми, народ најстарији, заснивали живот на овој!“

Гледа у мене без трептаја, као да се пита говорим ли, ипак, нешто озбиљно. Пуцнем прстима крај његовог левог ока:

“Пробуди се, успавана лепотице! Руса је много на свету, па мора бити гомила њихових новина. Зато су ти у оној соби све кинески или већ нечији знаци, ко зна шта? Пуст ти то, него мисли шта је нама чинити!“

“Да обавестимо владу?“

“Јебала те влада! Зоране, брате мој рођени, теби и мени се срећа досад није ни у шали осмехнула, а ово је прилика!“

Причам му о лутријама и банкама у које ћемо склањати паре од клађења, а све ми се мисли враћају на сутрашњи примерак Ресавског писмонише и на Виолетин број. Коме га је писала? Зашто? Зар ће она, тако паметна, радити за Мику Распућина? Каква мајка, таква ћерка. Тако ће о њој говорити.

Њен брат и ја ћемо се коцкати и све ће бити онако како нам је у колевци досуђено. Клађење, преваре, шарена лажа из будућности, продавање магле. А и та магла припада Распућину. Строго гледано, он је власник зграде, па је ово сулудо откриће, баш као и наша будућност, његова имовина. Зокију и мени би више ваљало да овде стварно лежи стара хартија.

Палим цигарету и неколико секунди пуштам да ми палидрвце изгара међу прстима, а онда га спустим до дна новинске гомиле коју нисам стигао ни да погледам. Боље је тако. Чекам да хартија прихвати и да се просторија испуни димом, а онда се повлачим и вучем Зокија ка вратима.

“Шта је то? Шта сте направили?“, урла Распућин.

Зове ватрогасце, чупа косе и не чује како ми Зоки шапуће:

“Упропастио си нас! Уништио си нам будућност!“

“Не будали. Како бих ја могао мењати било чију будућност?“

“Спалио си новине. Све уништио! Знаш ли да то можда значи крај света?!“

Смејем се од срца.

“А можда само неће бити како је записано!“

ИКОНОПИСАЦ

 ‘’Знам да ниси нигде радио. Млад си.’’

Уживо је мати Серафима страшнија него што сам замишљао. Погурена старица на слабим ногама, а гледа ме као сури орао. Устукнуо сам, упола приправан да поверујем у легенде о игуманијиној прозорљивости и чудесима која су прославила манастир.

‘’Мораш бити добар кад те је Алекса довео.’’

Муцаво захвалих на поверењу, а она само одмахну руком. Осликавање иконостаса је уговорено много пре нашег разговора али сам и даље, једном ногом укопан, а другом у бекству, осећао да ме игуманија мери као да није дата коначна реч.

Алекса је, исцрпљен од пута, одмах пошао ка манастирском конаку, где су нас, иконописце, чекале намештене постеље. Здравље му је било урушено и то се више није могло сакрити. Гледајући како се, блед и омршавео, поштапа на аутобуској станици, умало да одустанем пре него што смо кренули. Нека игуманија тражи друге мајсторе. Сам не бих смео јер ми је знање о иконописању мало, а разумевање црквених људи и њихових обичаја још мање. Ја ни у Бога не верујем, него сам пошао да Алекси будем помоћник, нешто попут ученог шегрта, тек да не седим залудан, на грбачи оцу и матери. Фризер за псе има више посла од свршеног ђака Ликовне академије. То сам знао и пре школовања и постепено сам напредовао у скромности до ступња на ком беспарицу нисам опажао, али ме је увек болело што нико не зна нити хаје за мој рад.

Алекса је имао углед великог мајстора. Свуда су га, од руских лаври до скривених египатских богомоља, радо примали и издашно награђивали. Предлог да радимо иконостас дошао ми је као мелем. Ипак се ту тражи умеће и ближе је мом позиву од шишања керова. Што да се не окушам?

Он није хтео да слуша о одустајању. Годинама се носио са неуролошким обољењем од ког би му отказивале послушност час рука, час нога, а било је дана које је, сав узет, преплакао у кревету. Помагао му је једино рад. На скели, са четком у рукама, осећао је да му властито тело припада. Само размишљање о сликању успешно је потирало бол. У аутобусу сам видео како му се враћа боја у лице, а до одредишта се опоравио толико да је без штапа ушетао у манастир.

Ипак, Алекса није био здрав човек. Није био снажан ни упола као ја. Зато је пустио да га полегну у конаку, уместо да заједно простудирамо рад претходника.

‘’Слободно уђи у храм’’, рече ми мати Серафима. ‘’Гледај, све прегледај, а нипошто немој прескочити испосницу. Наш заштитник се у њој подвизавао и тамо ти је највредније од свега у манастиру.’’

Неколико сати сам провео на ногама, дивећи се унутрашњости храма. Зидове и таваницу су осликали први међу најбољима, тако да је и мени, равнодушном према библијским призорима и по канону уписаним лицима светитеља, клецало колено и застајао дах. Зна ли Алекса са каквима ће нас поредити? Увио се у манастирске перине, па сад куња као да није чуо за завист. И за страх.

Ја сам се испрепадао за обојицу, иако нисам могао да се отресем мисли како су тај труд и врхунска вештина ипак протраћени на предмету који не допушта превелик узлет маште. Црквена уметност! Звучи као да говорим о мирису гробљанског цвећа.

Посао са пудлама је поштенији: острижем јадне зверчице, нагрдим их по газдином укусу и за то примим плату, а њима длака опет порасте, па ником ништа. Временом ми рука одрвени, прилагоди се маказама. Боје око мене избледе или ја изгубим око за њих. Крепам као уметник, али ми остане људско достојанство. Ма како да не!

У мрачном расположењу изађох у манастирско двориште. Остало ми је још да вирнем у чувену испосницу, што бих оставио за сутра да ме није морила знатижеља каква се то савршенства могу скривати у мемљивој пећини и шта уопште може да буде боље од радова које сам управо видео?

На капији чух како се мати Серафима договара око вечере.

‘’Чекај да видимо треба ли постављати за обојицу’’, допро ми је до уха старичин глас.

Прво ми прође кроз главу да се Алекси стање погоршало, те да брину хоће ли имати снаге да седи за столом, а онда опазих како игуманија ка мени погледа. Дошло ми је да се гласно насмејем. Нисам ти ја, баба, од оних што не вечерају! Можда нисам мајстор за ваш иконостас, можда ћемо се колико сутра поздравити, али ћу вам вечерас бити за трпезом, гладан као вук!

***

У испосницу сам ушао кроз узан отвор у стени. Уздрхталог срца сам крочио у таму да бих, при сјају кандила, видео исто што би ми открила и светлост хиљаде буктиња – го камен, голо ништа. Ала ме је игуманија наместила!

Стадох уз олтар на ком беше једна једина икона, мутна и страховито запрљана. Представљала је, мислим, овдашњег подвижника, мада се под скорелом прашином није разазнавао лик. Крај ногу светитељу је незграпним, као птичија глава крупним словима било исписано махнито претеривање: ‘’Овде је живот вечни!’’

Пази, молим те! У влажној тмини, крај трулежи која је, биће, вреднија од свих мајсторија!

Спустио сам длан на икону, мало протрљао, а црте лица добише познати облик. То ме сети настојања да портретишући на платно нанесем шта видим, уместо да моделу пришивам своје идеализоване усне или нос. Помислих на профу цртања који је нас, смушене и невеште, опомињао да рад не претварамо у исповедаоницу. Свака линија, управо као и свака нота или стих, неминовно гурају човека ка њему самом, али се уметник у неком тренутку мора ослободити. Макар заршни потез треба да је вољом обликовани траг, а не прости печат што га природа утискује кроз нас.

Протрљах још једном, осећајући да су ми под прстима боје топле као крв.

Поста загушљиво у пећини. Погледао сам ка излазу, болно свестан да нећу поћи за очима и да ми сапете ноге неће начинити ни корак од олтара у испосници. Чуо сам дамаре, осећао живот и врелину у жилама, али свуд око мене беше гробна хладноћа, лед и тама у којој ми се отварала страшна истина.

А још сам могао да одем тада. Требало је да пођем, без вечере и без поздрава. Морао сам да бежим што даље, уместо што сам опчињено зурио у мрљу под прстима из које је, при сваком новом ‘’брисању ‘’ патине, све јасније израњао мој лик.

***

У манастирском конаку дознах да се мој сапутник, чувени иконописац, озбиљно разболео, те да би се колико ноћас могао представити. Алекса, међутим, није личио на самртника. Показивао ми је скице за иконостас, горљиво тражећи да довршим посао како знам. Обећах.

‘’Не бој се ‘’, шапутао је. ‘’Нећеш бити сам. Знаш ли да најбоље ствари, оно што ме је учинило познатим, нисам успевао да поновим? Никако, никада. То и нисам урадио ја… ‘’

Мати Серафима је стајала уз постељу и осмехнула ми се као да вели: ‘’А где би ти? Зашто да идеш? Немаш куд.’’

И ја нисам отишао.

У испосницу сам се пео само једном приликом, недуго након сахране. Ноге су ме болеле од стајања уз иконостас и није ми се завлачило у мрак. Ипак, када сам отишао, кандило беше довољно да на олтару прочитам свима знане јеванђеоске речи: ‘’Ко верује у мене има живот вечни.’’ Уз овај навод је стајала икона на којој беше представљен Последњи суд, за шта сам и ја знао да није уобичајено, а уз њу сасвим мала иконица преподобног Андреја Рубљова, заштитника иконописаца. Узбудљива, ванвремена, лепша од свега што се могло видети уманастиру. Обе беху Алексин рад.