О ТОМЕ ЗАШТО СЕ *ЏИДОВКЕ ТРЉАЈУ КРАВЉОМ БАЛЕГОМ
Они што веле да жене, Џидовке, воњају по крављој балези, да су прљаве и одурне, да су им дојке опуштене и млохаве, уопште, да стрижу своје власи до самог темена или их умотавају чалме, да су немарне и да не придају никакав значај лепоти, трабуњају, а опет, знају шта причају.
Истина је да Џидовке већма остају саме у селима, са туђинкама, приведеницама и мешанкама, изроткињама, које нису ни од какве вајде, и ситном децом, на коју се још мање можеш ослонити. А Цариградским путем пролази свакаква багра, ни то није непознато оном који је макар једном прошао оним крајем.
А Џидовке највише стрепе од Османлија и Бугара. Османлије ће убаву девојку, ако баце око на њу, силом узети, па макар јој чедо на сиси било, и одвести је султану у харем. Нарочито ако је необична, светлих очију, белопута, пиргава, или са косом попут пшенице. Но, биће благи према таквој, јер је пред султана морају извести чисту и нетакнуту, без икаквих озледа. Зато кад се Османлије наврзму на какву убавињу, а мушких нема да је одбране, па била и кћи самог арамбаше, одмах ће је потурити прву, као данак Османлијама, еда би како поштедели остале. Мајке с децом скривају на гумуну, под сламом или у чатрњи за воду.
С Бугарима је теже, јер су вазда жељни зулума и на жене помамни. Ако дођу у селу, а мушки се задесе у горама са стоком, или у печалби, или у војни, као у последњим, злим временима, успале се за женама као вепрови у парењу, па кидишу на све што има ону ствар међ ногама.
Није баш да нису избирљиви: Расне су Џидовке „силне“ или „грдне,“ како за њих веле; тешко их је свладати. Да би их обљубио, мораш им преломити бутну гост и навалити на њу док издише под тобом. Није сваком зулумћару то мило, па био он и Бугарин. Осим тога, и за неколико су глава више од највишег Бугарина. Треба се на њих узверати, а и не воли мушки да се поред жене осећа као кепец. Одмах му усахне снага и нема од те работе ништа.
Зато се радије окоме на мешанке и туђинке. Оне у којих се заметнуло колено, те лако поклекну и још лакше рашире ноге кад их причврљиш уз дувар. Кад уђеш у џидовско село, пусто од мушких глава, то ти је, брале, као да си светом пропутовао. Чега све ту нема! Каквих лепотиња! И каквих ругоба! Риђих као коњи, риђани. Плахих и дрхтавих попут Ашанки, дивокоза. Пиргавих као препеличја јаја. Са очима попут лана или попут неба или попут горска потока. Или попут Даждевњакова врела, за које веле да је најдубље од свих врела на Чемернику и да води право у гротло пакла. Зато су такве очи погубне. Намаме те као бистра вода у реци, колико да се освежиш, но кад загазиш у њу до паса, да спереш воњ овог света, струја те намах повуче у дубину, у вир, и више ти нема повратка. Па ти види.
Елем, Џидовке овако научише мешанке и туђинке, и наложнице и лепотиње које Џиди доведоше са собом из бела света: Кад видиш да се Бугарин приближава и да пред њим дрхти гуштара и дроздови беже са грана и река се узбуни те се стаде преливати из корита и поток занеми, а ти пожури у шталу те се добро намажи крављом балегом. Не штеди лице. Не штеди одећу. Ни руке не штеди. А онда одмах на огњиште па захвати гара и нагарави лице, све мећући гар преко оне балеге да се добро улепи. Власи рашчупај, као да си се вилама чешљала. Умрси их, као повесмо слепе плетиље или грива дората уплетена међ чичкове. Аљине подери, ублатњави. Ако има у близини смрдуше, мухождерке гадна задаха, убери је и утрљј у кожу. Смраднијег нечег од тог ђавољег цвета нема. Муве јој улећу у ждрело, не марећи за воњ, што само значи да је то гамад паклена, и да је зацело Бог није створио.
Овако светују Џидовке младе жене, мешанке и туђинке, а и саме једнако чине са својим лицима и хаљинама, кад слуте да ће доћи Османлије, или, још пре, кад се Бугари стуште са брда и земља затутњи. А деси се да дођу и крадом, ноћу. Тад се жене у журби стану ваљати у балегу крављу, измет коњски или свињски, трљајући њиме и косу и лице, док се не причине толико страшне и смрадне да би и Баук од њих побегао, а не љути Бугарин.
Тако жене овог краја чињаху откако знају за зулумћаре. А то беше поодавно. Зато и веле они што их видеше на Цариградском друму или што дођоше у миру у њихово село да преноће или што купе од њих, да су страшне и ругобне. „Вере ми, ружнијих жена не видех за века свога!“
А Џидовку, у пуној снази, одиста је тешко обалити. За неке је пак завојиваче управо то подвиг: како узети Џидовку, а не поломити јој бедрењачу и оставити је у животу. Барем док је не обешчастиш честито и не наситиш се једрине њене, већ тако да можеш причати по конацима и биртијама уз друм да си узео Џидовку и са њом легао. Но, мало је таквих јунака. Више је оних што су рађе заобилазили ове оријашице или их пак силом обарали на колена, подметали им замке-саплетуше, еда би с њима легли.
А ако би која жена у џидовском селу занела из оваквог пира, била мешанка или расна, гнусно обљубљена, имала би право задавити чедо које би се из тог зулума родило, чим угледа свет, својим рукама. А ако не би имала срца да то учини, такво се дете остављало у шупљим стаблима, вилама на бригу. Почесто би их узимале жене без порода и привијале на срце, као свој пород. Но, ова деца, како год да их одгојиш, понајчешће одлазе у хајдуке и разбојнике или пак постају Џидовке девојке. Та се љутина и тај јед зелени ничим не дају спрату, па ни млеком мајчиним.
Зато кад видиш жене огарављена лица, косе чупаве, као да их је Чума чешљала, што воњају на крављу балегу, у подераним хаљинама, све у закрпама, исколачених очију, не дај се преварити: да су одиста ругобне, не би се имале рашта грдити. Да су одиста смрадне, не би се трљале смрдушом. Није то њин воњ. Нема смрадних жена у Вилином Лугу где све на медну ливаду мирише, на хајдучицу и млечику и госпину траву, на босиок и враниловку.
Лажу Бугари, погано, простачки лажу кад руже ове жене! Џидовке су грдне, али нису акрепи. Имају коњска лица, али нису ли коњи лепи? А већ о мешанкама боље да вам не причам, шта се крије иза она гара и како замирише ливада у њиним дојкама, кад их на поток одведеш. Тако веле мушки. Ја се у тај сој већ сврстати не могу.
Но, боље је од њих бежати. Десило се, не једном, да ако нека од њих, не стигавши да се нагарави и истрља крављом балегом, бежећи од зулумћаа, читаву чету наведе на тресиште власинском, воденом бику на гозбу. Ено их, дан данас крици њини одзвањају у рици биковој; крчкају се у дробу његовом. Милина их слушати, ако имаш уши жена џидовских.
Ипак мислим да већина жена обљубљених, на силу узетих, биле мешанке или Џидовке расне, не доживе за свога века овакву насладу: да чује крике својих напасника.
ТРИДОЈКИЊА
Ако која жена седне под букву да подоји дете, па јој приђе лане сисанче или га нађе нејаког у трави, нека га стави на другу сису и узме за посвојче. То ће лане бити побратим или посестрима њеном чеду и вазда ће му род зверињи у животу помагати, и кад зна и кад не зна, и кад тражи и кад не тражи. Ништа што се деси у шуми не остаје заборављено. Било да је милоште или зверство. То нека зна дојиља, кад седне под букву и извади дојку, од млека набреклу.
Прича се да међу *Џидовкама постоје и жене са три дојке. Такове су створене да доје зверад и живинчад, а не само децу своје утробе. Веле и да су добро плаћене на дворовима и међ велможама, посебно кад се намножи нахочад и копилад, да се већ не зна од које је иноче које дете и да се не зна која наложница које дете доји.
Дојиља са три дојке може живети царски код такве господе. Сем ако је неки ђаво не опањка да је од вештичјег соја. Онда је награбусила.
Но, богови имају смисла за шегу, па нађоше неког мазала да намолује у цркви-покајници, подно Попове чуке, Богородицу са три дојке. Тридојкињу. А трећа се дојка испрва није видела, јер на њеном месту беше глава ланета. Изгледаше као да се Богомладенац игра с ланетом док сиса своју свету матеру. Но, кад се пажљиво загледаше и кад се боја с ланета стаде љуштити, као да мења длаку, указа се она трећа дојка, бела и набрекла.
А и у Богородице беше кравље лице. Као у Џидовки. Уопште, сва беше некако грубе вањштине, нимало мила. Нађе се ту и неки поп да примети да му је и Богомладенац сумњив, те се убрзо разгласи да то и ње свето чедо, Спаситељ света, но подмече ђавоље.
Премоловаше и Богородицу-Џидовку и Богомладенче-подмече и оне три сисе набрекле, а лане се сљушти само од кише што падаше кроз пукотину на своду.
Свет вишак у жене не може поднети. Да су у каква ђилкоша нашли три мудетине, очас би га прогласили за Тромудог Вартоломеја или Епафраса. И још би му дарове приносили.
БАСМА ЗА ПРИЗИВАЊЕ МЛЕКА У ДОЈИЉЕ
Шест је сиса у Дојане
Шесторо ланади рани
Шесторо шумске сирочади
И седмо на ред чека
Сва једна налик другом
Нико их не може разликовати
Нит их ко може подојити
До Дојане, им помајке
Лугара Невена жене
Шест је сиса у ње
Све су вазда пуне.
О НЕРОТКИЊАМА
Ако која нероткиња жуди за дететом испод сисе, плодом своје утробе, нека љубавише испод дрвета на којем је ластавичје гнездо. А гнездо да буде пуно птића. И после љубависања, да настави да храни оне птиће мушицама и црвима као да су њен пород. И нека облеће око њих са широком марамом у рукама, све као хотећи да их свије под своја крила.
А мушкарац нека веже мараму своје матере за дрво што расте на гробу роткиње, која је на свет донела више од петоро деце, за коју се зна да би зачела чим би сена мушка на њу пала.
Има жена којима није довољан мушки уд да зачну. Треба им птичјих гнезда, нарочито ластавичјих, и млађака, и руменила праскозорја и млечике и саћа.
И много купања у оној реци коју мештани, *Џидови, зову „Лесничка“, јер у њој Лесници просипају своје семе, кад не могу да нађи женку. А хладна је као да сви снегови чемернички у њу сливају и у њој растапају.
И мора имати живу жељу. Жива жеља рађа плодм.
Жене Џидовке, које заједно жуђају и жеђају за потомством, тискајући се једна уз другу, зову се „сажеднице.”
За млађака, седе поред оне реке и певају час тужбалице час успаванке деци нерођеној, а свака ће ти од њих рећи да је жедна покрај воде живе.
А она која прежали своју жеђ и прихвати своју празну утробу постаје Баба. Ту нема збора. Баба разуме све, па и усахлу утробу жене што једрост своју међу чемерике расипа.
Прича се да ће Бабе, ако су праве, једном у животу родити Лесника, јер су пуне његова семена, од оних дана кад сеђаху поред реке, Лесничке.
МОЛИТВА БОЖАНИ (МОКОШИ)
Мајко Влажна Земљо,
Имаш ли ти росе за моје табане?
Мајко Овчје Руно,
Имаш ли ти мекоте за моје теме?
Мајко Љута Медведице,
Имаш ли ти јарости за моју чељад,
Рођену и нерођену,
Да их привијеш на срце,
Ако паднем,
А не смем пасти, Мајко,
Док држим нејач у наручју,
Не сме ме ујести гуја
За пету?
Мајко Црна Гуштаро,
Имаш ли ти тмуше
За две моје душе,
Горску и равнопољску,
Кротку и дивљачну,
Водену и камену,
Џидовску,
Мајко Накострешена Шумо,
Имаш ли ти јазбина скровитих,
Вилајета Тавних,
Да у тебе утечем од сланих киша,
Мразних јутара,
И ‘ајдучких помама,
Што би у сенку да ме преметну,
Мајко?
РАБ БОЖЈИ, СИЛВАН, О ДОЈИЉИ СВОЈОЈ, *ЏИДОВКИ ЈЕРМИ
Када би људи знали колико је Божје бреме лако и колико је јарам Његов сладак, збацили би сваки други товар са својих плећа, па био од сухог злата, и заискали од Бога да им натовари троструко бреме, само да је од Њега. И у двоструки јарам да их упрегне, па макар га с воловима вукли!
Тако говорим ја, раб Божји, Силван.
Сад, кад бих вам приповедао да сам до мудрости ове дошао силинијем постовима и молитвама, подвизивањем и морењем тела; да сам удове своје кињио и држао као роба, лагао бих.
Моје је бреме лако, јер га одувек са радошћу носих. Чак и кад не могах докучити какву јеванђељску тајну, но промишљах над њом недељама и месецима, у тавној ноћи душе, моја јутра беху пуна милоште и милине, јер изгарах од слатке знатижеље. И свака ми нова зора беше још један позив из њиве Његове, да узмем јарам Његов на се и заорем нову бразду мисли светлозарне. И ходах тако, ногу пред ногу, у блату пољском с Њим, често не проговарајући ни реч. Но, погледавах у Њег све време; видех мир Његов и спокојство Њег’во и блаженост чела Његова, док вуче јарам без роптања.
Браћа ме моја у манастиру држе за просветљеног мудраца. Пук ме већ сматра чудотворцем, иако им само Реч јеванђељску деилм и ни једног чудотворства још не учиних.
Кад ми дођу напаћене душе, ропћући под тежином живота, ја отварам уста своја и велим им оно што сам Христ каза још давно: „Дођите к мени, сви ви који сте уморни и који тешко радите, и Ја ћу вам дати одмор… Узмите бреме моје и јарам Мој и научите се од Мене: Јер је бреме моје лако и јарам је мој сладак…“
Ал’ не научих све ово што знам о јарму и о бремену само из Христових ораница.
Веле да се прва мудрост посиса с мајчиним млеком. Безумници, додуше, о томе говоре са спрдњом и подсмехом. А ваистину је тако.
А мени дојиља беше Јерма, Џидовка. Мати ми умре рађајућ ме. Не видех је и не познах. И одмах отац мој, властелин Сиђим, посла слугу свога да потражи дојиљу међ Џидовкама. У народу је познато да им је млеко јако и крепко, најсличније магарећем, те да од њег дојенчад расте као из воде, те бивају снажна и јака, на бољке и заразе отпорна, за читав век. Мој отац, Сиђим, хтеде баш Џидовку и не питаше за цену. Тако нађоше Јерму. Она имаде већ троје своје деце, али их одби од сисе и даде другама својим у селу на чување и отиде за слугом оца мојега.
Јерма ме узе у наручје, стави на своју сису, поголему, попут крављег вимена. Кажу да писнуо нисам као дојенче. Спавао сам као заклан, шћућурен међ њеним дојкама, док нисам навршио седам годиница. Тек ме тада одвојише од ње. Њу послаше натраг, у село џидовско, а мене дадоше у манастир, оцу Нићифору.
Али не заборавих Јерму, помајку своју. Кад стасах и већ беше време да преузмем манастир, послах јој тридесет дуката: за браћу своју по сиси и сестри својој за мираз. И још јој послах гривну једну, са привеском у који ставих увојак своје косе, од стрига заветног.
Моје је бреме лако и јарам мој сладак, због млека Јермина. Њена ми дојка као дојенчету и дечарцу, без матере, беше сав свет и све миље моје и сви снови дечачки и сво уточиште.
Са Христом научих ходати. Са Јермом научих сневати дуге сне. И спокојан бити.
Не сећам се да смо много зборили, Јерма и ја. Сећам се да ми је мрмљала некакве успаванке, док ме је љуљушкала, али ја их не могах разабрати.
Од Јерме научих да је ласно оставити све за собом, род рођени, и пригрлити на срце туђе као своје. Сиротану бити матер, својима бити туђинка. Не можеш дојити без љубави. Ако то чиниш, затроваћеш дете горчином и грком патњом за читав живот. Јерма то не учини. Њено млеко беше слатко.
Постоји Отац небески о којем не знам ништа. Постојао је отац мој, Сиђим, о којему такође не знадох много. Постоји Христ са којим орем њиве промишљања молитвених, из дана у дан. Који ме учи да је Његов јарам сладак. Постоји моја утроба која зна шта јој је мило, а шта мрско.
И постоји Јерма и Јермина дојка. Рај на земљи. Док бејах у том рају, сневах о небу. Човек мора осетити предукус раја овде, на земљи, да би веровао да тако нешто постоји. Да би ходао без роптања. Истину вам велим, Царство је Небеско међу дојкама женским. Дојенче у њ улази лако, без питања. А човек одрастао носечи јарам Христов.
МУМА
Петог дана у недељи
Косу пере кишницом
У нашој авлији
Поклопац удесно помери
Сваки пут кад заврши
Прамен
На ручки остави
За млађака, лети
Дората свога доводи
Да нашу Рајну заскочи
А ми се чудом чудимо
Ко ли је оплоди кад никуд не излази
Девојке јој венчиће плету
Од горобиља
Својим власима
А она им даје виђења
И свака зна
За кога ће поћи
Од усуда не можеш утећи
Перје
Гусака дивљих умеће
У наше јастуке
Зато нам жене вилене
Ноћу, јуре раздрљене
Као да их чуме гоне
Изјутра их много бију
Ал не могу Њу да им избију
Зову је
Она што нема година
И Она што глође
Сопствене кости
У зиму
Кад скинеш све своје свлакове
Хаљину од меса
И времена
Остаје само Она –
Рђа
И кључ у ребрима
А веле да је нема.
БАСМА ЗА ОСВЕШТАВАЊЕ КАВАЛА
Три се дана љута аждаја
У шуми порађала
Три се дана не могаде озмајити
Четвртога три змајића роди
Једног умори Чума
Другом гуја љутица језик ишчупа
Четврти одмах залелека
Лелек у гору
Лелек у воду
Лелек у облак бесоносан
Три се главе у аждаје
Од лелека оног затресоше
Лелек у траву
Лелек у краву
Лелек у кошуљу
Детињу
Златна је преслица исплела
Лелек у кост
Бедрену
Из кости песма благовесна.
ПРИЗИВАЊЕ ДАЖДА
Јара роди јариће
На пољу их остави
На сунцу да усахну
Суву траву зобају
Од жеђи да скапају
Суви поток сува дојка
Суви до сува шљива
Пуче небо
Дажд удари
Па подоји јариће
Мајку јару умори
Све потоке напоји
Сва корита напуни
Што се роди из кишнице
Никад жедно не било
Ко из воде расло
Песмом облак гонило
Ни од чег не бежало
Ихаај!
*КО СУ БИЛИ ЏИДОВИ?
Према легенди, реч је о прастановницима Црне Траве, горостасима, дуговеким, кршним и силним, који су очас стизали од Власине до Карпата, од Чемерника до Црног мора, напасајући стоку. Ови балкански Титани су имали само једну слабу тачку: бедрену кост. Прелом ове кости за Џидове је значио сигурну смрт. Због тога су припадници ове древне расе све радили у ходу, не савијајући колена ни када љубав воде ни када се Богу моле.
Све што је од Џидова данас остало јесу њихови гробови, у околини Црне Траве. У готово сваком селу у јабланичком крају понеко од мештана се присећа да „ту и ту”, на том и том брегу, код те и те чуке, постоји „џидовско гробље”. Легенда о Џидовима, дакле, живи. А по њој, и Џидови живе, скривени у недрима неке пећине на Чемернику или Оштрозуби.
Stella polare 