DŽID O CARSKOM DRUMU I MARUSJI
Vele stari, ne beše ovde uvek carskoga druma, no je sve bila jedna livada i jedna zemlja.
No, desi se te podigoše ovaj đavolji drum što spaja kapije dvaju carstava, te on, da grdna čuda, razdeli jednom Džidu čatrnju od tora.
Nevoljnik je svakoga dana morao prelaziti drum da obiđe tor, a kada se vraćao sa ispaše, gdekad bi morao pričekati letnji dan od podneva do kasno u noć da vojna carska prođe, eda bi mogao vratiti marvu u štale.
Ja se tog doba ne sećam.
Meni rekoše da se i bogovi naši tada razdeliše, te Tumba brine o levoj strani druma
A Đore o desnoj.
Žene, Džidovke, vele da je Đore njina, ženska. Da je vidaju u one, ženske, dane, gde i sama krvari iz međunožja.
Muški veli da krvari na mestu gde presekoše Tumbu i Đora na dve pole. Jer nekad oni bejahu jedno, jedan bog sa dva lica.
„Samo čekaj,” reče mi jedna starina, negdanji glavešina, kojem je još dopušteno leći sa tuđinkom na travi, umesto da je miluje stojeći, kao ostali Džidi, onako kao što čine konji, “Samo čekaj, ovi će, kako su krenuli, i nebo podeliti!”
Ja ništa od toga ne znam i ne marim.
Evo već druga godina kako je mrkoputa Marusja u našem selu. Sa svima je prisna, a nikome dušu ne otvara. Pleme je njeno pleme skitničko. Odbaciše je prošle zime, jer dva čoveka, sin arambaše ciganskog i nekakav ajduk, dovatiše andžare radi nje, i obojica iskrvariše na smrt.
Vele da je prokleta.
Mrkoputa je, ali ima oči kao reka Dojčina podno Vilina luga u praskozorje.
Vodim je u orašje iza sela u sumrak, kad niko ne vidi. Ostanemo tamo neko vreme.
Svako svoju pogaču lomi. Svako svoje stado pregleda, eda vidi je li koje ujedeno od kurjaka i hramlje li. Prislonim je uz orah. No, priznajem da gdekad, kao da mi đavoline ne daju mira, okrenem licem k sebi. A ona se sva rastoč i omekne, i bude vlažna kao da se mresti.
I oboje smo na tom mrestilištu, dok kroz njene oči ulazim u reku Dojčinu, do kolena, do pasa, preko glave… I nosi me đavolja struja bestraga, a ja se puštam, iako joj kobajagi držim bedra, čvrsto, muški.
„Ti, Đora, ako si žensko, prostićeš! Ako si muško, ubi me na licu mesta, da ne prosipam seme džidovsko u prokletu Marusju. Bolje da u reku oteče kao mlađ…”
Da mi bar može roditi nešto, crno, belo, sa očima poput Dojčine u praskozorje…! No je jalova, vele, otkako ono krv poteče radi nje.
I tek se sad setih da vam htedoh propovedati o Carskom drumu, a ne o Marusji, grom je ubio.
DAFINA, GREKINJA, O DŽIDOVKI, VIDARKI
Ima već tri leta kako me odvedoše kod vidarke jedne, Džidovke, podno Popove čuke, telo da mi leči.
Živo mi dete iz utrobe iščupaše.
Jer ga začeh sa Fanulom, Tribalom, narodu mome mrskom.
Sama mu se dadoh, a ne kako vele, da me na silu uze.
Živo mi dete, pod dojkom što mi spilo, već đipalo, istrgoše, jer ga začeh sa onim kojeg duša moja ljubi.
Otad počeh mreti. No, ni smrt me ne htede. Kopneh, na oči moje matere, da već jedva mogah disati, a svi mi izdisaji kao ropac behu.
Odvedoše me Džidovki, tek nešto starijoj od mene, grdnoj, sa grudima golemim ko da čopor doji, i glavom pokrivenom kožom jazavičjom, kao da je sag kakav na sebe metnula.
Ništa me ne pitaše. Sela bi kraj mene i žvakala neku travu, ljutu i paprenu, te mi duvala u oči, nos, uši, kosu, svuda po telu. I opet žvakala i duvala, žvakala i duvala. I tako sedam dana, da već bejah rada svisnuti od samoga mirisa onijeh trava i njenog zadaha, u kojem se, pored trava, bogme i sremuš osećao, meni oduran.
No, onda se jednog jutra zagleda u mene i reče mi: „Doma da ideš. Nemaš šta da tražiš ovde više. Dobra si…“
I ja odoh. Dođoše po mene moji Greci i odvedoše me u svet pun beloputih bogova i hramova, svetilišta i crkava, bogomoljaca i pojaca, gospara i učenjaka, u kojem trgaju živu decu ženama iz utrobe
A ovu Džidovku, vidarku, Dojčinu, pogankom nazivaju, kujom neznabožačkom, neka im je prosto.
No, ja uistinu prezdravih od onog dana i ponovo osetih miris čempresa i limunova drveta u letnjikovcu mojih roditelja.
A u utrobi, gde mi dete bi, rasplinu se nekakva toplina, koja se, evo, još uvek mreška kad hodam i kad spim.
Samo me od mržnje što se uvreži u mom srcu prema ocu i materi mojoj ne izleči Dojčina.
Ni od ljubavi prema Fanuli, no i dalje sanjam jednako kako mi ud njegov rije utrobom, dok me ljubi i kori, sve kosu mi suzama vlažeći, kao da iz istog izvora teče gorko i slatko. Kori me što ne znadoh sakriti ono čedo ili uteći nekud s njim, dok još beše maleno, kao grozd kiparisa.
LJELJA, ŠUMSKA MAJKA
Od svih kratkovekih, Džidovi su mi najmiliji, premda njin vek nekoć beše i do šest stotina ljudskih leta.
Silna snaga u njih bi, a opet, mirni svati; ni sa kim se ne zavađahu bez preke potrebe. Gledahu svoja posla, stoku na ispašu vođahu, sve mumlajuć’ nešto sebi u bradu. A ovo beše pust kraj.
Naš im se rod ukazivao bez bojazni; ne moradosmo se jedni od drugih kriti. Oni u naš okol ne zalažahu, a kroz Lug prolažahu brzo, koliko marvu da poteraju.
Kasnije se denuše u pečalbu. Odviše gromadni da ostanu skriveni. Proču se da im je kosir ko deset ilirskih, a rasteg već takav da se jedva ljudskim može smatrati. Vazda uspravni, ne potrebovahu ate ni za duži put. Nikad ih ne videh da se pruće po livadi ili zanoće ležeći. Kada bi došli do kladenca, drvenim bi kutlačama vodu zahvatali i pili, a potom ih vraćali u meh od kostreti.
No, kako se dadoše u dunđere i kamenolomce, to snaga u njih poče čiliti, a i rastom i brojem jenjavahu. Ne donese im ništa dobro tuđina. Kratkoveki ne znaju svoje međe. U tom je njino prokletstvo. Očas razvrgnu spone sa zemljom. Odžile se od žilišta, odmetnu od ognjišta. Ako se i vrate, a to tek sablasti onih negdašnjih junoša.
Docnije se počeše mešati sa Tribalima i Ilirima, a potom i s Latinima, a kako napredovahu ka zapadu, sve čudnije žene dovođahu sa sobom.
Isprva to beše strogo zabranjeno u njinim selima, stešnjenim međ klancima i vrletima. No, kasnije starešine behu sve popustljivije. To je drugo prokletstvo kratkovekih: mešanje smilja i nesmilja, ljiljana i zverinja.
Uostalom, sami su Džidovci mešanci anđelskih i ljudskih rasa – eno im patrljci krila na ramenima, kao čvorovi.
Kad se krstonosci stadoše naseljavati u ove krajeve, Džida već gotovo nestade. Seme im se stade zatirati. No, još behu na glasu zbog svoje snage. Premda malo šta u tim glasinama beše istina.
Onaj ih vojvoda Znepoljski htede unajmiti u svoju vojsku, eda bi kamenjem navalili na srponosce. Vražja posla. Teško da bi ti smetenjaci ikada pronašli čestitog Džida za svoju ujdurmu, al’ ne htedosmo izazivati sudbu. Briga nas za njihove kavge – da hoće da se do kraja istrebe. No nam žao bi džidovske bratije i njine stradije: malo li je što sami izumiru?
Moja se leta ne mogu sameriti ljudskijem vekovima, ali sve još ne mogu čudom da se načudim da u kratkovekih što je manja snaga, to su veće zloba i pomama, kao da se jedno drugim pokriva.
Elem, namazasmo vlasi svoje mirisnim bdelima, te ih utrljasmo u stabla kud je vojska vojvodina imala proći. A valjasmo se dobrano i po livadama ne bi li trave natopile ovim pomastima. Izvodismo i razne druge nestašluke, kako već biva kad vile pobenave.
No, o tome nije mudro govoriti…
Zbi se što se zbi.
Da li na dobro izađe, teško je reći. Svega dan otad minu u vremenu vila Biljarica, a oni nek pripovedaju o tom zulumu kako moraju.
Toliko struna pod ovim nebom nepreglednim, da se i vetar zamori prebirajući po njima u mrazno praskrozorje, a oni sve na jednoj žici guslaju o tuzi Polja božura, od noći do jutra.
ŽALOVANJE OSTAVLJENE DŽIDOVKE
Mnogi su se majali po ovoj našoj čuki, ali malo ih je ostajalo.
Dođoše i Latini, legije zaostale iz neke bitke vajne, sve pokunjeni i dronjavi, ko lešinari koj’ma oteše plen iz kljuna.
„Ovi se nisu proslavili,” reče naš arambaša, pa pljunu u zemlju i okrete glavu.
I sve kopahu tražeći zlato, šta li, a samo crne rude izvađahu, dok im ne dojadi presipati iz šupljeg u prazno. Spakovaše svoje prinje, ostaviše razrovane majdane i otidoše bestraga. Ostavivši po koju kost da trune pod našim bukvama.
A jedan od njih me ljubljaše. Dolažah pod njegov šator. Na kamenom oltaru pokraj kreveta držao je svoje kumire izdeljane od drveta, rukom njegovom. Kumire bogova svojih i dece svoje i žene svoje. I svakom bi kumiru mrmljao neku molitvu pre odlaska u postelju i kadio, ozbiljan, kao da je primio žalobni glas.
A onda bi užižao luč i grabio me u naručje, kao da ništa od svega nije postojalo.
Ni kumiri. Ni deca mu silna, ni žena uboga. Ni majdani. Ni porazi ni pobede.
Samo ja i dojke pregoleme za moje godine, na koje je on metao lale iz vaze sa astala i dugo zurio u njih.Vrag bi ga znao zašto.
To je prvi i poslednji put da sam videla to cveće, odveć lepo za našu crnu travu i šikaru.
„Sve je kod vas crno, osim tvojih sisa. Nije mi žao što ne nađosmo zlato,” reče mi, na odlasku.
A meni bi žao. I mojih sisa belih, i lala uvelih, i zemlje razrovane što ostade za njima, kao žive rane.
Tek posle saznah da te lale ponesoše kao jedini trofej iz svojih pohoda sa Istoka, da ih presade negde u svoje gradove. Ionako sazdane od zlata levantskog i dojki tuđinki kao što sam ja.
No, ja prokleh seme toga cveta i znam da se neće primiti na njinom tlu, bar dok je nas Džidova, i naših crnih trava za bajanje.
Stella polare 