AMERIČKE CRTICE
Danas sam, po zadatku, bila poslata u šetnju „ulicom uspomena“. Šetam se šetam ali povremeno naletim na dubok jarak. Ne jedan, mnogo ih je za moje godine, čini mi se. Da ih premostim, posežem za memorijom računara gde je pohranjen i veći deo mog pamćenja. „Racionalna pisma iz Amerike i neracionalni zapisi iz korasona“, zabeleške su koje sam unosila dok sam živela u SAD od 2005. do 2007. godine. Napisane pomoću YU Times fonta, danas su skoro nečitljive. Da bih im pristupila, moram da ih prebacim u unicode. Dok na internetu pokušavam da nađem odgovarajući konverter za to, plavi me sećanje – prvi sudar s novinom u Americi je bio susret sa širokpojasnim internetom. Iz dajlap Srbije, stigli smo u visoko tehnološki Boston, naše prvo odredište. Život je lak ovde, mislimo, dok se stranice za iznajmljivanje stanova otvaraju neverovatnom brzinom – tražimo stan u San Antoniju, u Teksasu, gde treba da živimo naredne dve godine.
Lepo nam je u Bostonu, kod dragih prijatelja smo. Avgust je, Boston nas davi svojom vlagom. Temperatura je 78 stepeni Farenhajta, odnosno jedva 26 Celzijusa, a vrućina je nepodnošljiva. Blizina Atlantskog okeana pritiska. Vazduh je drugačiji, mirisi isto. Treba se navići na sve, i na Farenhajte. U početku, u glavi stalno računam/konvertujem °F u °C – od iznosa F oduzimam 32 pa dobijeni broj delim sa 9 i, na kraju, taj broj množim sa 5. Dug je put do Celzijusa. Kasnije, posle mesec ili dva, uspevam da na osnovu Farenhajta procenim kolika je temperatura. Prestajem da računam, da mislim u Celzijusima. Toplo jeste ali Boston je leden grad, ne voli goste, imam utisak, čak mi se čini da ne voli ni svoje stanovnike. Šetamo se po Bruklajnu i njegovoj okolini, lepo je naselje sa niskim stambenim zgradama, ali nigde cveća na balkonima, šarenog veša koji se suši. Malene okućnice su samo travom prekrivene. Nema ni maslačaka ni bele rade. Uniformnost vlada. Dominiraju ljudi bele puti, vitki su, puno vežbaju, voze bicikl. Budu besni ako se u parku, zaneti pričom, zaustavimo na stazi, ometamo ih u trčanju. Svi deluju veoma zauzeti. Kada zapalimo cigaretu negde napolju, okrznuti smo neprijateljskim pogledima.
Zaljubljujem se u nebo – dramatično je, prostrano, pruža osećaj slobode. Kakva je to sloboda ne uspevam da dokučim, ali zbog neba lakše dišem, imam utisak da su svakakva čuda moguća.
Nije lak život ovde, mislimo dok pokušavamo da iznajmimo stan. Svi traže da im pošaljemo kreditnu istoriju koju nemamo niti možemo da je imamo budući da smo tek stigli u Ameriku. Besomučno se objašnjavamo sa zaposlenima u firmama koje iznajmljuju stanove, ali ne vredi. Ipak, nekako dolazimo do stambenog kompleksa „El Marko“ čiji vlasnik nije firma već bračni par koji odlučuje da nam iznajmi stan nakon što smo im poslali potvrdu o dobijenoj novčanoj stipendiji sa Univerziteta San Antonio.
Letom iz Bostona, sa presedanjima u Baltimoru i Atlanti, najzad stižemo u San Antonio. Vrelo je, imam utisak da mi se đon na cipelama topi. S četiri kofera – jedan nosimo u naručju kao novorođenče – ručke su mu pokidali aerodromski radnici negde, osim toga, sadržina mu je vredna, u njemu su knjige – ulazimo u taksi. Taksista sporo i skoro nežno razvlači reči engleskog dok nam se obraća, ovaj engleski je lepši – razmenjujemo poglede razumevanja muž i ja. Norman Bejts motel, kaže moj muž dok prilazimo „El Marku“. Zaista jeste. Zapravo, mogao bi biti i bilo koji drugi motel na američkom Jugu ili Srednjem zapadu. Dugačka zgrada sa jednim spratom, u stanove se ulazi preko spoljašnjih stepenica i zajedničke terase koja se pruža duž cele zgrade. Oko zgrade se širi asfaltirani parking popunjen automobilima; drveća i trave nema. Naš stan je na spratu, ne suzdržavam suze očajanja kada uđemo u njega. U spavaćoj sobi nema prozora, jedino kroz tanku pukotinu duž celog zida ulazi svetlost. Kupujemo krevet na naduvavanje za spavaću sobu, sudove za kuhinju koja je za naše uslove izuzetno prostrana mada je stan jednosoban, raspoređujemo knjige po policama, od prijatelja nam stiže kompjuter iz Kalifornije a za njim i kablovski internet, i tako, malo po malo, stvaramo dom.
Nebo u San Antoniju je još prostranije, imam utisak. U početku, samo mi ono deluje stvarno. Sve ostalo – kulise, makete. I ljudi kao da su od kartona, nema ih na ulici, svi su u automobilima, u tržnim centrima, uvek u zatvorenom, kontrolisanom prostoru, a nebo – prekrasno. Ipak, kada naletimo na retkog prolaznika, obavezno nam se javi ukoliko nam se pogledi susretnu. I ljubazni su, izuzetno. Sviđa mi se to.
Kroz tanke zidove stana svakog jutra ulazi pesma ptice rugalice. Radujem joj se. Čitam da je mnogi u Americi ne vole, da im njihova pesma smeta zbog ponavljanja, i da je teraju dalje od svojih kuća. U velikom Brekenridž parku srećemo male crvene kardinale. Uvek mi zaustave dah. Često odlazimo u taj park, prostire se na preko 130 ha, uglavnom je pust, sem za praznike. Tokom jednog državnog praznika (kojeg – ne sećam se), i mi smo otišli u park; bio je pun ljudi, većina je organizovala prave gozbe budući da u parku postoje mesta predviđena da se na njima raspali roštilj i uz koje su smeštene drvene klupe i veliki stolovi. Muž i ja smo seli pokraj rečice i, skriveni šibljem od ostalih, otvorili našu skromu kesu s kiflicama. Jeli smo odsutno i u tišini, valjda smo se setili vlastitih porodičnih proslava, i odjednom nas je prenuo tanki glas – Having a little picnic, ain’t ya? – dečačić od nekih dvanaestak godina nas je uz osmeh posmatrao kroz šiblje. Kao da je hteo da nas oraspoloži. Mislim da ga nikada neću zaboraviti.
Teško ću zaboraviti i studentsku savetnicu koja na pitanje mog muža da li je moguće da pre redovnog početka školske godine vežba u klavirskim sobama na fakultetu, odgovara da bi bilo najbolje da kupi klavir iako zna da je u pitanju strani student čija je stipendija mala, ali traženje dozvole (od nekog) joj je verovatno predstavljalo opterećenje. Često smo se susretali s tim – formalnim ukazivanjem pomoći i odgovorima koji prkose zdravom razumu. Podjednako često smo naletali i na zid ćutanja ukoliko bi pitanje koje postavimo bilo za tu osobu neprijatno. U početku smo misli da nas ne čuju, ne razumeju, da naš engleski nije dovoljno dobar. Posle smo shvatili da je takav društveni običaj. Nas bi retko ko pitao bilo šta. Nedostatak interesovanja ili delikatnost? Suzdržavanje od zadiranja u tuđu intimu/poslove? Ipak su oni naslednici Monroove doktrine. Ali i tu je bilo iznenađenja. Dešavalo se da nam neko priđe i pita nas da li verujemo u Isusa Hrista, spasitelja, i da bez obzira na odgovor nastavi da priča o svojoj veri i crkvi. A crkava je tamo zaista puno. Za većinu nas koji dolazimo iz Evrope, pitanje vere je intimno, ne postavlja se tek tako, usput i bilo kome. Ili, pak, Ostinjani, koji sebe smatraju izuzetno otvorenim i liberalnim za razliku od većine ostalih Teksašana, i koji bez zazora prilaze i pitaju zašto pušim i da li znam da je to štetno. Istinska briga za dobrobit svog bližnjeg? Potreba da se „soli“ pamet? Ne znam. Možda i jedno i drugo.
Prvo i jedino direktno pitanje koje mi je neko postavio bilo je pitanje savetnika za postdiplomske studije na Odeljenju za istoriju – otkud ja u Teksasu? Pitanje je bilo praćeno iskrenim čuđenjem. Posle razgovora sam shvatila odakle ta direktnost dolazi, savetnik je zapravo iz Njujorka i oženjen je Rumunkom. Drugačiji kulturni uticaji, drugačija komunikacija.
Rumunski filmovi, tamo smo ih pogledali puno. Kao protivtežu veselosti, odnosno prividu opšte veselosti. Nije to bilo svesno, radilo se o unutrašnjoj potrebi. Veselost doseže kulminaciju za Božić. Tek tamo shvatamo svu težinu komercijalnog vremena, kod nas – u Srbiji, ono još uvek nije postojalo ni kao pojam. Već u novembru, rafovi se tamo pune svim onim što se smatra prigodim za Božić, dok iz zvučnika po prodavnicama dopiru samo božićne pesme. Ani Erno, francuska nobelovka, koja dolazi iz drugačije kulture mada suštinski iste – potrošačke, daje veran opis te kategorije vremena i onoga što ono podrazumeva: „Komercijalno vreme vršilo je još jače nasilje nad kalendarskim nego ranije. Već je Božić, uzdisali su ljudi pred igračkama i čokoladama koje su se u hipermarketima rafalno pojavile sutradan po prazniku Svih Svetih,[1] smlavljeni time što nekoliko nedelja neće moći da pobegnu od opsadnog stanja pred veliki praznik koji ih primorava da misle na svoje biće, svoju samoću i svoju kupovnu moć spram društva – kao da se čitav život završava božićne večeri.“[2]
Ipak, mesec dana nas je istinski uveseljavao džinovski natpis koji se pružao gotovo preko cele zajedničke terase jednog stambenog kompleksa sličnog našem: Happy Birthday Jesus!
Crni petak nakon Dana zahvalnosti u Americi izaziva najveću pomamu potrošnje. Danas i u Srbiji postoji Back Friday koji traje sedam dana. Potrošačko društvo je zapravo društvo odbacivanja i bacanja, tamo postajemo svesni toga. Sve se baca, hrana ponajpre.
***
Dok hodamo pustim ulicama kao po pravilu se setimo Čarltona Hestona ne samo zato što smo u Teksasu gde je oružje gotovo fetiš, već i zbog filma „Omega čovek.“ U nekim delovima grada se zaista osećamo kao poslednji ljudi na zemlji. A opet, uvek je prisutan i osećaj da nas kroz zavese kuća pored kojih prolazimo neko posmatra. Neprijatno je šetati se rezidencijalnim delovima grada. Više nas ne čudi što je radnja mnogih američkih horor filmova smeštena upravo u predgrađe – suburbiju.
Kuće su mahom jednospratne sa malim okućnicama. Iako Teksas ima klimu gde gotovo sve može da se gaji, dvorišta su mahom pusta. Stabala južnjačkog oraha – pikana, gotovo da nema iako on jedino može da se gaji u južnim delovima Amerike i u Meksiku. Čoladni kolač s pekanom, to je moja američka madlena.
Duž puteva, po poljima su raspoređena stada goveda. Ima ih svakakvih, čuvena su teksaška dugoroga goveda, tako se zove i fudbalski tim Univerziteta u Ostinu – Texas Longhorns. Naravno, u pitanju je američki fudbal, za onaj drugi koji se igra u ostatku sveta, jedva da su čuli ovde. Zovu ga soker i uglavnom je to sport kojim se bave devojčice. Zato su Meksikanci ludi za „našim“ fudbalom. Kada smo ušli u Meksičku ambasadu u San Antoniju da pitamo da li nam je potrebna viza za Meksiko kada ulazimo iz SAD budući da smo državljani Srbije i Crne Gore, razdragani službenik ambasade nas je spopao pitanjima o našoj reprezentaciji jer je te godine bilo Svetsko prvenstvo u fudbalu u Nemačkoj. Rekao nam je i da se kladio na Srbiju i Crnu goru protiv Argentine. A u Meksiku, u Nuevo Laredu, dok smo razmenjivali dolare za pezose, radnik menjačnice nas je pitao odakle smo. Nakon odgovara da smo iz Srbije – nekadašnje Jugoslavije, službenik se ozario i svečano rekao – Bora Milutinović. Pošto nisam bila sigurna ko je Bora (!) muž mi je, verovatno zgranut mojim neznanjem, održao predavanje o delu Bore Milutinovića. Čudni su putevi saznanja.
Teksaška goveda šetaju slobodno po poljima, deluju srećna. Otkud onda toliko hormona, estrogena prvenstveno, u mesu kupljenom u prodavnicama, štetnih hemijskih ostataka, čak teških metala? Možda zato što se ta srećna goveda uzgajaju za one koji mogu sebi da priušte takozvanu organsku hranu, a takvih je u Americi malo. Teksas je u vrhu američkih država po broju prekomerno gojaznih ne (samo) zbog neumerenosti u jelu već i zbog lošeg kvaliteta hrane i ishrane. Puno razmišljam o hrani ovde jer se po prvi put susrećem sa gotovo isključivo industrijskom hranom. Skoro sve što se uzgaja ovde, uzgaja se na industrijskom nivou. Klica moje buduće knjige o istoriji hrane i ishrane ovde je začeta, sad mi je jasno. Mršavim, meso skoro da uopšte ne jedemo, svežeg povrća gotovo da i nema da se kupi. Uglavnom je konzervirano i zaleđeno. Za moj rođendan priređujem skupu gozbu – plavi patlidžan je zvezda večeri. Da ga upotpunimo crvenom paprikom, bilo je previše za naš budžet. Zato u voću uživamo, dostupno nam je – mali žuti ili veliki zeleni mango, avokado, papaja, tunas, teksaški pomelo, male crvene banane, jedine koje mogu da varim… U Gruenu, gradiću u blizini, očekujem da vidim „čudno voće“ kako visi s visokog drveća. Gruenjani za sebe kažu da se „nežno“ opiru promenama. Verujemo im, okruženi isključivo belcima s kaubojskim šeširima, istim takvim košuljama uvučenim u farmerice čije uzane nogavice jedva da prekrivaju gornji deo kaubojskih čizama. U ovom delu Teksasa mnogo vole čizme od nojeve kože koja izgleda kao prekrivena bradavicama. Dok se vraćamo, u autu slušamo Bili Holidej. Često je slušam, kao i Elu i Ninu, valjda zbog ravnoteže.
Trudimo se da putujemo što više. Najjeftiniji vid putovanja u ovom delu Amerike je autom, budući da ga ne posedujemo – iznajmljujemo ga. Često odlazimo do Meksičkog zaliva, na ostrvo Padre koje se pruža južno od Korpus Kristija. Udaljeno je (samo) oko 300km. Obično odemo ujutru, provedemo ceo dan na plaži, i uveče se vratimo. Ovde drugačije doživljavamo udaljenost. Na delu ostrva gde mi odlazimo nema uređenih plaža – suncobrana, ležaljki – samo beskrajna voda i nebo. Po belom pesku duž obale, voda svašta izbacuje – deliće kraba, škampa, meduze – čuvenog portugalskog ratnika (Portuguese man o‘ war) veoma lepog i veoma otrovnog, koji, kako smo kasnije saznali, baš i nije meduza već posebna vrsta organizma slična meduzama. Ne plivamo daleko, ima ajkula i „otrovnih stvorenja“. Dok se vozimo južnije, prema Ataskosa nacionalnom parku, uz put se pružaju bilbordi koji nas informišu gde možemo kupiti čizme otporne na ujed zmije. Ima svakakvih zmija ovde, uključujući i zvečarke. Ne obaziremo se na upozorenja i savete – suviše smo dobro raspoloženi za to, a i mladi smo – šetamo se po divljini Ataskose neprikladno obučeni – ja u baletankama i suknji, moj muž u patikama i bermudama. Nadamo se da ćemo videti ocelota, divlju mačku koja liči na jaguara i koja se u Severnoj Americi može videti jedino tu. Nismo je videli, ali smo videli pticu trkačicu – očekivano, brzo nam je nestala iz vidokruga. Videli smo i aligatore koji se tuda slobodno šetaju, mali su. Preplavljeni smo osećanjem divlje slobode –nebo i voda se preteći spajaju, sprema se oluja. U povratku, u Korpus Kristiju, u maloj luci, pogled nam privlači replika Kolumbove „Ninje“. Tako je bila mala, mora da su njeni mornari bili prestrašeni.
U nadrealnom Džošua Tri nacionalnom parku u Kaliforniji pravim podjednako nadrealnu fotografiju. Mislim da bi i Verner Hercog voleo da ju je snimio.
U urbanom Njujorku se prvi put susrećemo sa „neprijateljskom arhitekturom“, tada nismo znali da ona postoji, ali nismo mogli da je ne opazimo – šiljci postavljeni na mesta gde bi umorni pešak mogao da sedne da se odmori, a da ne mora da plati. U skorašnje vreme, u podzemnoj železnici Njujorka su bile sklonjene klupe, zapravo – prvo nasloni sa klupa, a potom i cele klupe kako bi se sprečilo zadržavanje beskućnika. Čitam da su nedavno klupe ipak vraćene.
***
Jedan davnašnji zapis iz korasona:
Na moju izjavu da sam postala prava mala žena pošto sam ceo dan prala, ribala, peglala i mesila, doduše, nisam rekla da sam u pauzama čitala Hajnriha Bela na engleskom jer se to ne uklapa u tužnu priču o životu male žene, Đorđe je odgovorio konstatacijom da smo od naših života napravili kantri pesmu. Da li smo?
Neočekivano, zapis me je podsetio na sjaj biblioteke u San Antoniju. U pitanju je, u arhitektonskom pogledu, zaista impresivno zdanje, a i fond joj je bio isti takav. Čitaonice takođe, opremljene računarima s pristupom internetu već te 2005. godine. Kvalitet primeraka knjiga je bio zapanjujući s obzirom da je u pitanju pozajmna biblioteka. U podrumu zgrade su se mogli kupiti stari primerci knjiga koje je biblioteka povukla iz upotrebe, po simboličnim cenama – 50 centi za takozvana meka izdanja, jedan dolar za primerke s tvrdim koricama. Kupovali smo besomučno i nijednu knjigu nismo ostavili u Americi, sve smo ih bezbedno poslali u Srbiju koristeći se poštanskom saradnjom srpske i američke pošte koja je omogućavala slanje štampanog materijala po povlašćenim cenama (M-Bags, tako se zvala ta usluga). Biblioteka u Americi – ustanova je vredna divljenja.
***
Za San Antonio govore da je veliki mali grad u Teksasu. Zaista jeste, razvučen je na velikoj površini, dok je urbani centar veoma mali. Ostatak grada čine predgrađa ne baš sjajno povezana gradskim prevozom mada San Antonio spada u retke američke gradove gde postoji koliko-toliko organizovan gradski prevoz. Bez automobila je gotovo nemoguće živeti. Mreže i nadzemna ukrštanja puteva u blizini tekstaških gradova kao da se penju u nebo, kada smo bili u Hjustonu imala sam utisak da grad postoji zbog puteva, a ne obrnuto. Ispod nadvožnjaka nije dozvoljeno zadržavanje, ne zbog bezbednosti – tako se Teksašani rešavaju beskućnika. Tako su hteli da se reše i slepih miševa „bezrepaša“ u Ostinu. Ovi slepi miševi u džinovskim jatima u proleće migriraju iz Meksika u Teksas i u velikom broju se naseljavaju ispod Kongresnog mosta u Ostinu. U pitanju je najveća urbana kolonija slepih miševa u Severnoj Americi. Gradskim vlastima su počeli da smetaju zbog „prljanja“ i razmatrali su kako da ih se reše. Predlozi su, slutim, uključivali nasilne mere. Srećom, Ostinjani su se pobunili i večernji prizor izlaska slepih miševa ispod mosta danas dovodi mnoge turiste u Ostin počevši od sredine marta pa sve do sredine novembra, lepo puneći gradsku kasu. I nas je doveo u Ostin, ostavio nas bez daha i podsetio da smo tek mrvice peska pred kolosalnom snagom i istorijom prirode. Stalno smo se susretali sa saznanjem o sopstvenoj veličini i (be)značaju u drevnom i ogromnom prostoru američkog Srednjeg zapada i Juga. Davne 1964. godine je Česlav Miloš, Evropljanin tek pristigao u Ameriku, pisao:
I ja sam sad tu, šetam po toj večnoj zemlji.
Malen, oslanjajućio se na štap,
Prolazim pored vulkanskog parka,
ležem pored njegovog toplog izvora,
I ne znam kako da opišem to
Što je večno i svuda oko mene:
Zemlju za koju se tako čvrsto držim.
U grudima i u dubini stomaka osećam zahvalnost
Za svaki kamenčić, i ne znam da li je
To udaranje koje čujem moj puls ili
Puls zemlje na kojoj ležim.
Kada me u prolazu dotakne
Neka svilena haljina, kada ruke,
Koje su bile ko zna sve gde, dodirnu moje rame,
Ili smeh, sitan, od nekada davno, izazvan vinom,
Koji sam čuo pod svetiljkama
Ispod magnolije, tada osetim
Da je moj dom beskrajan.
Gore – beskrajno nebo, dole – beskrajna zemlja, čovek – tek zrnce peska. To je najsnažnije sećanje/osećanje koji nosim iz Amerike koja me je učila vrlini skromnosti i poštovanju prirode. Nadam se i naučila.
[1] Praznik Svih Svetih se proslavlja 1. novembra.
[2] A. Erno, Godine, Beograd, 2023, 220. (prevod: Jelena Stakić)
[3] Č. Miloš, „Bila je zima“, Povelja, Kraljevo, 2/2010. (moj prevod)
Stella polare 