Oznaka: Danijela Jovanovic

СЕЋАЊЕ И ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ: (П)ОГЛЕДИ – ДАНИЈЕЛА ЈОВАНОВИЋ

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar

Данијела Јовановић, Сећање и Други светски рат: (П)огледи, Службени гласник, Београд, 2025.

[…]     

Малочас смо рекли да је Платон заговарао јединственост знања, а опет, песнике је избацио из своје идеалне државе јер „ако је веровати песницима онда нeправду треба чинити, па од користи коју она донесе треба принети жртву. Ако смо, наиме, правични, богови нас неће кажњавати, али ћемо остати без користи коју доноси правичност“.[1] Дакле, Платон сматра да су песници његовог доба тврдили да ће богови све очистити од грехова, зато је био против њих јер одричу важност правичности која је по његовом мишљењу најузвишенија особина која треба да руководи и човеком и државом. Он чак песнике ставља испод занатлија пошто песници, као чаробњаци и софисти, дају варљиве слике и побуђују многе страсти које кваре душу што је погубно за васпитање младих. Сматрао је да млади треба да се васпитавају искључиво у духу филозофије јер филозофија подразумева волети оно истинито и не припасти привиду, а песништво је све саткано од привида. Чини се да су просветитељи и њихови настављачи изабрали да следе само овај део Платоновог система мишљења што ће касније довести до оштре поделе, па чак и сукоба, који и даље пламти између тзв. хуманистичких наука и егзактних.

            Питање духовне стране човека се тако, с просветитељством, сели готово искључиво у област уметности. Чини се да су се једино у уметности, књижевности на првом месту, кроз бурни период просветитељства, либерализма и позитивизма који су били усмерени једино на будућност, чували прошлост и памћење на њу. Књижевност је наставила да бива заокупљена духовном страном човека чији је важан део сећање, те тако, у периоду доминације науке, књижевност постаје, на неки начин, њена противтежа. У песми „Ламија“ Џон Китс готово узвикује: „Филозофија ће одсећи Анђелу крила“ и пита се „да ли све чари нестају на пуки додир хладне филозофије“[2] протестујући против тог новог научничког духа који је свуда продирао и, како се њему чинило, остављао пустош иза себе. У разговорима с Екерманом, Гете је наводио да је искључиво душом примао утиске, и да је мишљења да „што је неки поетски производ неизмерљивији и разуму несхватљивији, утолико је бољи“[3] За роман пак каже да је приступачан разуму, али да то не значи да је бољи. Гете тиме продубљује јаз између науке и поезије тј. свега онога што се прима душом. Иако су Гетеови савременици били велики мислиоци немачког идеализма попут Канта, Фихтеа, Шелинга и Хегела, сам Гете гајио је велики отпор према филозофији и препоручивао је одбацивање сваке филозофске спекулације и непристрасно предавање обиљу искуства.[4] Дакле, ту имамо удаљавање уметности чак и од филозофије. Шели и Бајрон су попут Гетеа сматрали да је једино човек који ствара, дакле уметник, најближи божанству. Из тога произилази да су уметници задужени и за сва метафизичка питања, а не филозофи. Тако се даље распламсала борба филозофа и песника коју је започео још Платон.

            Ова питања су мучила и Андреа Жида: „И он [научник] трага за архитипом ствари и закона, њиховог редоследа; он поново саставља један свет – најзад, идеално једноставан – у коме се све нормално сређује. […] јер, он [научник] се зауставља на привиду, и, жељан извесности, он себи забрањује да само наслућује. Песник, он који зна да ствара, наслућује кроз сваку ствар, и једна једина му је довољна, симбол, да му открије архитип; он зна да је привид само изговор, одећа која је скрива и на чему се задржава профано око; али која нам показује да је она ту.“[5]

            […]

            О тој великој моћи поезије сведочи нам Примо Леви, италијански Јеврејин који је крај рата дочекао у Аушвицу. У својој мемоарској књизи Зар је то човек говори нам о томе како је у логору другом логорашу, Французу с надимком Пиколо, рецитовао стихове из Дантеове Божанствене комедије, преводећи их с муком на француски, борећи се истовремено с француским језиком и својим сећањем:

            „Мислите – рекох – на ваше постање:

            Није вам живјет ко што скот је свико,

            Већ вам је крепост тражити и знање“[6]

и затим додаје: „Као да и ја то чујем први пут: као звук трубе, као глас Божији. На тренутак, заборавио сам ко сам и где сам. Пиколо ме моли да поновим. Како је добар, Пиколо, приметио је да ми то прија. А можда ту има још нечега: можда је, упркос бледуњавом преводу, примио поруку, осетио да се односи на њега, да се односи на све људе на муци, а нарочито на нас; и да се односи на нас двојицу који се усуђујемо да размишљамо о тим стварима с моткама за супу на рамену. […] Дао бих данашњу супу кад бих знао како да повежем ’јоште не видјех планине’ с крајем. Напрежем се да их дозовем у сећање помоћу рима, жмурим, гризем прсте: али не помаже, остатак је мук.“[7] И читалац заиста осећа његову муку због мука, његову велику жељу да се сети, да повеже стихове и да се тако повеже са пређашњим човеком, оним од пре нечовештва. Рецитујући Дантеове стихове „да такве јоште не видјех планине“, Леви каже: „А планине, када се виде издалека… планине… ох Пиколо, Пиколо, реци нешто, говори, не допусти ми да мислим на своје планине, које су се помаљале у сутон, кад бих се враћао возом из Милана у Торино!“[8] И тако Леви и у нама покреће лавину болних осећања и сећања…

[…]

Иако је већ речено да памћење у систему мишљења просветитеља није уживало велики углед, постојали су изузеци. Волтер је у познијој животној доби написао кратко прозно дело Авантуре Меморије у којем, по налогу Мнемосине, њене ћерке музе одузимају човечанству памћење и тиме свет бацају у хаос. Разлог је био тај што су се и Мнемосина и њене ћерке наљутиле на човечанство због њихових идеја које је заступала „Неразумна“ (анаграм: La Sorbonne – Nonsobre) и Декарт, да се људи рађају с идејама и знањима која су им урођена те стога чула и памћење немају никакву важност за људски живот и цивилизацију. „Неразумна“, којој се придружују језуити, јансенисти и чланови париског суда, за које Волтер каже да су велики и древни филозофи, одлучују да забране свих пет чула и памћење. Мнемосину и њене ћерке то много наљути и музе одлуче да уместо писања сатире о древним париским судијама, језуитима, јансенистима и „неразумној“, јер сатире никог не поправљају а будале провоцирају и чине их још злобнијим, одлуче да човечанству одузму све памћење. И тако се једног дана сви људи пробуде без знања о било чему, ни језици више нису постојали, а људи чак више нису знали ни како да задовоље основне животне потребе те им је претило изумирање. То је ишло дотле, каже Волтер, да су „врховни судија и надбискуп ишли потпуно голи“. После неколико дана, музе су се сажалиле на ову јадну расу и затражиле су од мајке да им опрости и врати памћење. Она им опрашта уз речи: „Имбецили, опраштам вам али ово запамтите – без чула нема памћења, а без памћења нема разума.“ [9]

[…]

Дана 8. маја 1995. Немачка је први пут учествовала, заједно са земљама победницама, у обележавању годишњице завршетка Другог светског рата. У својим говорима, тадашњи немачки канцелар Кол и немачки председник Херцог, инсистирали су на индивидуалном сећању на рат које се преноси унутар породице, изводећи закључак да су, на крају, сви на неки начин били жртве рата, и да разлике између жртава и оних који су чинили злочине не треба да буду предмет јавних дебата. „Не постоји заједнички именитељ свих различитих сећања и осећања. Зато треба да их поштујемо као егзистенцијална искуства другог о којима не треба расправљати“,[10] рекао је тада канцелар Кол.

            Тиме су оба државника инсистирала на признавању статуса жртве свима, укључујући војнике на свим странама, као и на томе да се свим војницима призна и статус хероја. И француски председник Митеран је у свом говору 8. маја у Берлину хвалио храброст обичних немачких војника истичући да њихове униформе и „идеје“ нису од важности будући да су и они били жртве тоталитарног режима.[11]

[…]     

Представљањем свих учесника рата као жртава ови државници су, верујем, желели да делују у духу помирења и европског јединства што је, с једне стране, разумљиво ако се има у виду будућност ЕУ, али, с друге стране, то је морало изазвати и револт с обзиром на то да подразумева укидање расправе о томе „како је заиста било“, стављајући тиме истину у други план и дајући предност личном сећању које се преноси искључиво унутар породице. То нас може довести до закључка, како тврде неки европски аутори, да не постоји истинско историјско памћење нити права историјска рефлексија унутар ЕУ. Као пример се наводи истраживање које је недавно било спроведено у Немачкој у виду разговора са члановима 40 породица када су обављена укупно 182 интервјуа. Истраживање је открило постојање велике разлике између званичне и приватне културе сећања у савременој Немачкој. Утврђено је да ученици добро познају период нацистичке Немачке, као и да су упознати са злочинима који су били почињени, али да, исто тако, код њих постоји тенденција да развију приче о херојству сопствених баба и деда и да их уклопе у наратив о отпору против нацизма. Тако су, су у очима већине унука, нацистичке деде постале припадници покрета отпора, а сопствени рођаци жртве. [12]

            Ово нас поново враћа на важност питања истиносне вредности историјског знања иако га постмодерна релативизује. Током суђења у Нирнбергу, Геринг, Розенберг и остали нацистички званичници сопствене злочине правдали су туђим злочинима. Инсистирали су на томе да су савезници са само две бомбе бачене на Хирошиму и Нагасаки убили више жена и деце него Немци током целог рата, док су током бомбардовања Хамбурга, за само неколико сати, убили 30.000 цивила, да је Британија одувек спроводила злочиначку политику у колонијама, а америчке власти према домороцима и слично.[13] Сопствене злочине нису видели јер су туђи, по њиховом мишљењу, били исти ако не и већи. Донекле је то тачно – злочини су на свим странама били неописиво страшни. Проблем лежи у томе што су нирнбершки оптуженици уопште могли да посегну за таквом аргументацијом.

[…]

Исто тако, не треба да нас чуди што су они посегли за том аргументацијом будући да су, на неки начин, имали на својој страни међународни закон, односно могућност тумачења закона у сопствену корист. Анекс Хашке конвенција о рату IV из 1907. давао је окупационим силама овлашћење да на нерегуларан отпор одговоре репресалијама[14] што је заправо значило да цивили, уколико учествују у герилском рату против окупатора и падну у заробљеништво, подлежу истим мерама као и ратни заробљеници. То свакако није подразумевало и њихово убијање, али се та тачка конвенције могла и тако тумачити што је и чињено. Суђење Вилхелму Листу и другима, укључујући и Франца Бемеа који је извршио самоубиство пре почетка суђења, које је било вођено у Нирнбергу од 8. јула 1947. до 19. фебруара 1948. због убијања таоца на окупираним територијама у Грчкој, Југославији, Албанији и Норвешкој, покренуло је питање да ли је пракса убијања талаца у рату ратни злочин. Обичај узимања цивила као талаца и њихово убијање за одмазду ради умиривања становништва на освојеним подручјима први пут су спровели Пруси у француско-пруском рату, а потом и остале зараћене стране у Првом светском рату али једино су га нацисти спроводили систематично.[15] Суд је пресудио да њихово убијање није у супротности с међународним законом о рату и ратовању, али да су предузете мере одмазде биле претеране, дакле, да јесте у питању злочин али не ратни злочин. По речима судија: „Хашка конвенција нигде не означава такве обичаје злочиначким, нити било којом реченицом прописује, нити се било где помиње суђење преступницима и њихово кажњавање.“[16] За разлику од судија, аутор увода извештаја комисије за ратне злочине Уједињених нација из 1949. истиче да би морала да постоји разлика између талаца који нису били наоружани и нису учествовали у оружаним сукобима, дакле цивила, и оних који су учествовали у сукобима. Он, такође, сматра да узимање талаца јесте у супротности с Хашком конвенцијом на чије одредбе се суд позвао кад је доносио одлуку, будући да она каже да уколико се цивили заробе због пружања отпора окупатору буду третирани као ратни заробљеници, што Немци нису чинили. Исто тако, Хашка конвенција (члан 46) налаже да се поштују и сачувају индивидуални животи на окупираној територији. Аутор увода овим замеркама заправо устаје против легалности узимања талаца у рату уопште што је и једини морално исправан начин гледања. Све што се тиче ове пресуде је дубоко проблематично, а на првом месту сама идеја која ипак лежи у суштини Хашке конвенције о рату – да је злочин оправдан чиме се злочинци ослобађају кривице и осећања кривице будући да се окупационим силама дају овлашћења да на отпор одговоре репресалијама. Посебно је проблематична и очигледна увреженост те идеје у људску цивилизацију у којој доминира принцип права јачег као изразито мушки принцип.

[…]

Изненађујуће је да су радови Хајнриха Бела, након рата, били изузетно читани у Западној Немачкој, нарочито његове кратке приче иако су говориле готово искључиво о рату о којем више нико није желео да слуша нити да чита. Претпоставља се да је разлог био тај што је Бел у њима рехабилитовао обичног војника учинивши од њега жртву. Оно што је занимљиво јесте да су приче које је написао непосредно по завршетку рата говориле и о злочинима обичних војника, међутим, њих су издавачи одбијали да објаве. Прича „Узрок смрти: кукаст нос“[17] која описује масовно убијање Јевреја у СССР-у које су починили немачки војници била је први пут објављена тек 1983. иако је била написана 1947. године.[18] Његове позније приче већ више не приповедају о злочинима, више су апологија обичног војника. Тиме се, могло би се рећи, Белов делимични заборав преноси на ширу заједницу и њено памћење.

            Како многи сматрају, тај колективни заборав био је радо прихваћен. Кристијан фон Кроко наводи да у Западној Немачкој до темељног и систематског смењивања персонала и елите заправо никада није дошло, да су злочини и кривица одмах били заборављени и да се исто десило и у Италији и Француској. Педесете године у Западној Европи биле су обележене ћутањем када су у питању ратни злочини, република Сало, као и Виши. У Француској су непосредно након ослобођења 1945. колаборационисти били масовно стрељани – 10.842 Француза била су убијена без судског поступка због сарадње с окупатором, док је након образовања војних и специјалних судова њих 779 погубљено на основу пресуда.[19] Писцу Лују-Фердинанду Селину, који је због сарадње с Немцима морао да побегне из Француске, бесни Парижани упали су у кући и опљачкали је, док је гроб његове мајке био оскрнављен. Суд у Француској га је био осудио на годину дана затвора, међутим, пошто је у Данској одлежао затворску казну, било му је дозвољено да се врати у Француску. Рехабилитован је већ 1951. захваљујући спремности француске културне елите да му опрости. О свом „прогонству“ Селин је оставио трилогију – Од замка до замка, Север и Ригодон, књиге у којима, пишући о својим „авантурама“ приликом повлачења с Немцима, покушава да оправда себе али на веома суптилан начин будући да је био велики мајстор речи тако да читаоцу може и да промакне та његова намера. Његове реченице, чак и њихов ритам, имају моћ да заведу, да натерају читаоце да му поверују да је он заправо био жртва неправедног прогона, а да је антисемитизам његових ранијих радова био тек пука језичка игра.[20]

            У јулу 1944. Селин се затекао у хотелу „Бренер“ у Баден-Бадену на вечери којој су присуствовале угледне званице, махом представници немачког крупног капитала, за које Селин каже су спремно чекали савезнике будући да су сви нагло постали „антихитлеровци“. Иако су рат и глад у пуном замаху, столови у хотелу „Бренер“ пуни су свега – кавијара, лососа, маслаца, шампањца… „Ратови који су беснели на седам фронтова и по свим морима не спречавају кавијар… масовно уништење, бомба З, праћка или мухоловка увек ће поштовати деликатесе угледних столова…“, критичан је Селин.[21] Занимљиво је да он, иако се повлачи заједно с Немцима, једе с њима кавијар – дели с њима хлеб, како се обично каже, издваја себе, не види себе као део њих већ као објективног посматрача јер је то једини начин да оправда себе и своје поступке, а то је било карактеристично за све припаднике деснице. У Француској се већ 1947. десница вратила у парламент а већина колаборациониста била је амнестирана током 1951. и 1952. године. Током педесетих година владе западних земаља биле су више заинтересоване за економску реконструкцију и организовање Европске заједнице, као и за колонијална питања, Француска нарочито, него да воде борбу с прошлошћу. Парадоксално јесте, али овде ћу се поново вратити Селину: „Права гвоздена завеса је између богатих и бедника… питања идеја су ситнице ако су имовине једнаке…“[22]

[1] Platon, Država, BIGZ, Beograd, 1993, 44.

[2] J. Keats, Lamia, Part II, The Poetical Works of John Keats, T. Y. Crowell & Co, New York, Boston, 1884.  (https://www.bartleby.com/126/37.html, последњи приступ: 17. 10. 2018).

[3] J. P. Ekerman, Razgovori sa Geteom, Rad, Beograd, 1960, стр. 8.

[4] H. T. Gаdamer, н. д., 61.

[5] A. Žid, Granice umetnosti, Kultura, Beograd, 1967, 9–10.

[6] Dante, Pakao, pev. XXVI, stih 118–120, преузето из: P. Levi, Zar je to čovek, Plato, Beograd, 2005, 98.

[7] P. Levi, н. д., 98–99.

[8] Исто.

[9] Voltaire, Candide, Zadig and Selected Stories, Indiana University, Bloomington, 1961, 325–328. (https://www.sas.upenn.edu/~cavitch/pdf-library/Voltaire_MemorysAdventure.pdf, последњи приступ: 15. 11. 2018); H. Vajnrih, н. д., 125.

[10] Цитат преузет из увода књиге: European Memories of the Second World War, edited by Helmut Peitsch, Charles Burdett and Claire Corrara, Berghahn Books, New York – Oxford, 1999, XV.

[11] Исто, XVI.

[12] Видети: H. Welzer, Grandpa Wasn’t a Nazi: The Holocaust in German Family Remembrance, The American Jewish Comitee, New York, 2005. (https://www.ajc.org/); M. Остен, Покрадено памћење: дигитални системи и разарање културе сећања: мала историја заборављања, Светови, Нови Сaд, 2005.

[13] Т. Todorov, Facing the Extreme Moral Life in the Concentration Camps,…, 237.

[14] Convention (IV) respecting the Laws and Customs of War on Land and its annex: Regulations concerning the Laws and Customs of War on Land. The Hague, 18 October 1907; Annex to the Convention: Regulations respecting the laws and customs of war on land – Section I: On belligerents – Chapter II: Prisoners of war – Regulations: Art. 4. (https://ihl-databases.icrc.org/applic/ihl/ihl.nsf/ART/195-200013?OpenDocument; последњи приступ: 10. 10. 2022).

[15] Law Reports of Trials of War Criminals, Selected and Prepared by the United Nations War Crimes Commission, Volume VIII, His Majesty’s Stationery Office, London, 1949. (Foreword by the Rt. Hon. The Lord Wright of Durley) (https://web.archive.org/web/20050208103050/http://www.ess.uwe.ac.uk/WCC/List1.htm; последњи приступ: 12. 10. 2022).

[16] Исто, 54.

[17] H. Böll, Cause of Death: Hooked Nose, The Collected Stories, Melville House, Brooklyn, New York, 2011, 600–606.

[18] J. H. Reid, „Private and Public Filters: Memories of War in Heinrich Boll’s Fiction and Nonfiction“, European Memories of the Second World War, 5.

[19] Ш. де Гол, н. д., III том, 45.

[20] D. Tate, „A History Full of Holes? France and the French Resistance in the Work of Stephan Hermlin“, European Memories of the Second World War, edited by Helmut Peitsch, Charles Burdett and Claire Corrara, Berghahn Books, New York, Oxford, 1999, 96.

[21] Л. Ф. Селин, Север, АЕД студио, Београд, 2005, 9.

[22] Исто, 103.

Данијела Јовановић

ВРЕМЕ ДАРОВА – ПЕШИЦЕ ДО КОНСТАНТИНОПОЉА (ПУТОПИС ПАТРИКА ЛИ ФЕРМОРА У ПРЕВОДУ ДАНИЈЕЛЕ ЈОВАНОВИЋ)

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar

Патрик Ли Фермор, ВРЕМЕ ДАРОВА – Пешице до Константинопоља: од Хука у Низоземској до Средњег дунава, Службени гласник, 2025.

Превела с енглеског Данијела Јовановић

Децембра 1933, када је имао тек осамнаест година, Патрик Ли Фермор (1915–2011) препешачио је читаву Европи, стигавши у Константинопољ почетком 1935. године. Наставио је пут ка Грчкој, где је у Атини упознао Балашу Кантакузин с којом је живео – махом у Румунији – све до почетка рата. Вршећи војну службу на окупираном Криту, успешно је извео операцију киднаповања немачког генерала, за шта је добио Орден за изузетне заслуге. Након рата је почео да пише и путује по Грчкој са Џоан Ејрес Монсел, с којом се касније венчао. Написао је прве две књиге о својој раној европској одисеји – Време дарова и Између шума и воде. Планирао је и трећи том који није успео да заврши до своје смрти 2011. године. Рукопис су уредили Колин Туброн и Артемис Купер и објавили га као Прекинути пут.

Из књиге Време дарова:

„Östlich von Wien fäng der Oient an.“ Негде сам прочитао ову Метернихову фразу и она ме је стално подсећала да се турски полумесец вијорио дуж јужне обале реке скоро два века. Али у ваздуху се осећало још нешто невезано за отоманске Турке којих више није било ту, а што је било тешко дефинисати. Можда је то имало везе са три имена града и тројезичним јавним натписима и називима улица: због супротстављених језика осећао сам се као да сам прешао нешто више од политичке границе. На сцену су ушетали други ансамбли глумаца и заплет се променио.

Осим свирача на балалајкама у ноћним клубовима, словачки и чешки били су први звуци словенског језика које сам имао прилике да чујем. Сазнао све што сам могао у вези с њиховим доласком на овај простор, ипак, било је и даље нечег мистериозног у вези с тим масовним доласком. Био је тих: изненадно изливање народа, које су чинила различита племена,  током мрачног средњовековља у сумрачне области између Висле и Припјатских мочвара. Бучни долазак германских племена и њихов чувени продор на запад мора да је пригушио све остале звуке, укључујући и прилив Словена који се одвијао јужно преко Карпата. Насеобине Чеха и Словака нису биле ништа више до раних оријентира у овом обимном притицању народа. Продирање се наставило: преко оборених граница Римског царства; преко равне територије Авара; преко великих река и кроз балканске пролазе према запуштеним областима царства на истоку: споро натапајући земљу, ширили су се попут течности просуте преко упијајућег папира и брзином играча Дрвене Марије. Хроничари би их запазили тек после једног века или више и кад би се нашли на удаљености од неколико стотина километара. Попунили су источну Европу све док њихово ширење кроз варварску празнину није на крају апсорбовало древно и онемоћало Византијско царство. Њихово ширење према истоку и хегемонија заустављени су тек код Беринговог мореуза.

 Нема никаквих нејасноћа у вези с догађајима који су довели до цепања словенског света на два дела. Мађари, на крају свог путовања с далеких пашњака хиљаду километара североисточно од Каспијског мора, продрли су кроз карпатске пролазе 895. године. Иако су били на путу већ неколико векова, тек кад им је на чело стао краљ – ватру и грмљавину су пратили узвици који су се ширили од седла до седла на угро-финским језицима који је припадали урало-алтајској групи језика – извршили су продор кроз Карпате. Напуштени део земље источно од Дунава, изненада испражњен од тек пристиглих Бугара и последњих Авара, постао је на крају Велика мађарска равница; и словенско краљевство Велика Моравска, које је представљало кључну карику између северних и јужних Словена, било је прегажено копитама новопридошлог народа. Њихов долазак је пратио добро познати образац варварских инвазија. Заиста, сличност између Атилиних Хуна и Арпадових Мађара била је довољна да на Западу не само погрешно назову придошлице већ и земљу у којој су пустили корење. Али након неколико деценија пустошења западне и јужне Европе, образац се изменио. Током једног века, освајања ових паганских коњаника претворила су се у једну од најмоћнијих и најраскошнијих западних земаља, у царство огромног пространства и са свецем за краља. Од почетка је краљевство укључивало и земљу Словака и граница је остала непромењена десет векова који деле Арпада и председника Вилсона. Пре неколико година они су били одвојени од круне Светог Стефана и припојени новој Чехословачкој Републици. Да су у одвојеној области живели само Словаци, одвајање би било болно по Мађаре, али и праведно у националном погледу. Нажалост, одвојена област је укључивала и широки појас земље северно од Дунава чији су становници Мађари; радило се о суровој ампутација за Мађарску и поклону Чехословачкој, али у виду мача са две оштрице и будућих проблема. Становници који су говорили немачки били су наследници Тевтонаца који су се населили у великом броју градова у централној Европи.

Мали је број оних читалаца који о овим крајевима знају нешто мало попут мене. Али, с обзиром на то да сам знао да ће они чинити позадину мог путовања следећих неколико стотина километара, све више су ме интригирали. Одједном сам се нашао окружен свежим траговима – декорација изнад прозора, тип браде, слогови које сам чуо, непознати тип коња или облик шешира, промена акцента, укус нових пића, повремена непозната слова – и акумулирани фрагменти почели су да се састављају попут слагалице. Истовремено, још даље, смењивање планина, долина и река и докази огромних померања народа код мене су изазивали осећај да путујем преко рељефне мапе где се спознаја крије у минералном свету. Тај свет истерује сушом и ледом, призива водом и пашњацима, мами опсенама и тако тресе и помера читаве народе као шарене бомбоне у игри равнотеже с чашама; управља језицима, дели их на племена и дијалекте, окупља и супротставља краљевства, групише цивилизације, усмерава веровања, води војске, зауставља путеве филозофији и уметничким стиловима и, најзад, гура кроз узане пролазе. Ове моје мисли су почеле да све претварају у драму. Док сам слушао утишане вокале Словака и саобраћајну гужву њихових сугласника, као и шикљање зубних сугласника и самогласника, у мом уму би се аутоматски створила слика словенског средишта: три трске на хоризонталној линији, симбол за мочвару на мапи, бесконачно умножен; шуме смрче и тополе, сојенице и замке за рибе, смрзнуте равнице и језера где се рупе у леду црне од пловуша. Потом, са запањујућим звуком мађарског – дактилски галоп где наглашавање сваког првог слога повлачи за собом читаво јато идентичних вокала с њиховим акцентима који лелујају у истом смеру као пшеница на ветру – сцена се мења. Из неког разлога, све сам то посматрао одозго – можда подстакнут подсвесним алузијама из Рустема и Сухраба – као да сам ждрал који мигрира преко Азије. Километри спаљених пашњака смењују се један за другим. Глечери Урала или Алтајских планина истрајавају на хоризонту, док се нити дима уздижу из градова који нестају на филцаним хармоника-вратима на павиљонима, а понији напољу пасу. Чинило се као да све потврђује ове моје предосећаје. Лутајући по бочним уличицама другог дана након доласка, ушао сам у живахни алкохолни пакао с мађарском речи VENDEGLÖ исписаном великим словима на стаклу улаза, где сам налетео на трио мађарских фармера. Ухваћени у мрежу дима и испарења од шљивовице и паприке која се пекла на ћумуру, избацивали су свечане дактиле један према другом, несигурно се куцкајући својим десетим по реду чашицама палинке: снажни мушкарци четвртастих лица, у црно обучени и тамних очију с црним брковима који су били ушиљени при угловима њихових усана. Њихове беле кошуље биле су закопчане испод грла. Носили су црне шешире са ниском круном и узаним ободима, и дубоке чизме направљене од сјајне црне коже са хесенским изрезом код колена. Хунски бичеви су им били закачени за зглобове. Као да су се тек спустили с коња након што су опљачкали палату моравског краља.

Следеће место које сам посетио налазило се само неколико улаза даље и исто је мирисало – на пиљевину, просут алкохол и пљувачку, али је на стаклу код улаза писало КРЧМА. Унутра су били само Словени. Светлокоси Словаци који су ту пили имали су купасте вунене шешире и кожухе с вуном с унутрашње стране. На стопалима су имали мокасине од кравље коже у облику кануа. Листови њихових ногу били су унакрсно обавијени каишевима и толико умотани да их је било могуће одмотати тек у пролеће. Изгледали су као људи мочваре и четинара, лица су им била широка попут тундре, очи плаве и неодређене попут необележених језера преко којих се превлачила ракијска измаглица. Мора да су исто тако изгледали и пре хиљаду година док су испијали медовачу пре него што ће кренути у лов на тура преко залеђених мочвара Транскарпатије.

Алкохол добијен дестилацијом брескве и шљиве, мирис ћумура, паприке, белог лука и мака – ти удари на чула мириса и укуса били су праћени сигналима који су били упућени ушима, у почетку меко и тихо, а потом упорније: лепршави прелет преко жица цитре, глисандо по виолинским струнама који се спуштао и уздизао у правој мрежи непознатих образаца и, једном, флуидни звук мале харфе. Били су то весници необичне и опијајуће нове музике која ће се проломити у пуној снази тек на мађарској страни Дунава.

У предграђима, наговештаја новог било је много: осећао сам се привучен свему томе као игла магнету. Полуизгубљен у уличицама које су биле пуне пиљарница, ременара, трговаца житом и ковачима, први пут сам се сусрео с Циганима. Жене с бебама боје чоколаде просиле су међу колима која су вукли понији, а сапети карпатски медвед, којег је водио кротитељ црн као ноћ, незграпно је ходао калдрмом. На сваких неколико секунди, његов кротитељ би протресао даире како би медвед убрзао ход; потом би прислонио дрвену фрулу на усне и засвирао брзе трилере. Извијене и лепе гатаре, сценски обучене у огртаче с капуљачама и с минђушама, одлучно су пролазиле између шарених тезги, механички мешајући карте и нудећи их попут лепеза са искрзаним ивицама док су се провлачиле кроз масу, и упорно и меко се обраћајући сваком странцу на којег би налетеле. Стапајући се крајоликом, град се убрзо распао и уступио место нејасној граници коју су чиниле колибе, вагони, ватре и зимске муве и где је група браон малишана трчкарала и рвала се у блату међу псима који су њушкали унаоколо. Убрзо су ме спазили. То је довело до тога да се гомила малих стопала баци у трк и јато балавих и полуголих моглија се, уз ћушкање, упутило ка свом плену. Пењући се једни на друге, мазили су се, вукли и ласкали на мађарском, а псовали једни друге на ромском. Стари ковач, бронзане боје коже као да је Инка, корио их је кишом речи чије је порекло било негде иза Химлаја. (Његов је наковањ, с поткивачким ексерима поређаним на њему, био причвршћен на пањ и једно смеђе стопало притискало је ковачки мех.) Дао сам новчић најближем малишану. То је довело до јуриша његових ривала и њихове високе литаније досегле су толику висину да сам само бацио своје новчиће као данегелд и повукао се. На крају, када више није остало новчића, вратили су се у колибе размењујући успут ударце и оптужбе. Сви осим једног стаменог кестењастог дечачића од отприлике пет година који је на себи имао само црни трилби који је сигурно припадао његовом оцу. Био му је толико велики да је, иако је стално вртео главом док се борио и бранио, остајао непокретан. Али ничег више није било. Напрасно одуставши, појурио је низбрдо да би се придружио осталима.

С клештима у рукама, стари ковач је све ово посматрао с кобилиним копитом предње ноге у свом крилу, док је њено ждребе вукло конопац. Тишина се ширила између вагона, а ватре су светлуцале када сам се последњи пут окренуо. Док се сумрак спуштао, Цигани су се окупљали у свом утврђењу.

˜

Братислава је била пуна тајни. Био је то бастион који се састојао из читавог конгломерата градова где су се луталице из далека заустављале, међу њима су Јевреји, као најдревнији и најчувенији, били довољно бројни да читавом граду дају специфичан карактер. У Бечу сам само овлаш видео становнике Леполдштата, и то увек из даљине. Овде ми је одмах запао за око један од многих јеврејских кафића. Осећајући се као да се налазим у центру света, могао сам у њему да седим сатима. Био је велики као железничка станица и застакљен попут акваријума. Влага се сливала низ стакла док су цепанице разјарено гореле у пећима одашиљајући топлоту дуж чункова и кривина који су кривудали до плафона. Разговарајући, свађајући се и склапајући послове око столова који су формирали архипелаге, у црно обучене муштерије испуниле би простор до пуцања. (Ти мермерни столови су заправо били попут канцеларија у стотинама кафића кроз целу централну Европу, Балкан и Левант.) Жамор мађарског и словачког био је надјачан немачким гласовима, али на аустријски начин или с мађарским наглашавањем првог слога. Разговор се чешће одвијао на јидишу чија ме је немачка црта увек погрешно наводила да помислим да ћу успети да ухватим смисао који би ми се увек измигољио; јер је тај дијалекат – или пре језик, иако пореклом из средњовековног франконског немачког, био отежан чудном синтаксом и низом измена и деминутива. Чудни грлени гласови, словенски додаци и многе речи и формулације које су дошле из хебрејског допринеле су његовој необичности. Његов колебљиви, прилично назални ритам чини га више чудним него хармоничним некоме са стране, али је лингивстички изузетно занимљив: вернакулар у којем су историја Јевреја северне Европе и векови њиховог кружења између Рајне и Русије оставили дубок отисак. (Две године касније, у Лондону, када ми се чинило да знам мало боље немачки, два пута сам отишао у Јидиш позориште у Вајтчапелу; али смисао дијалога ми је и даље измицао.) С времена на време би се и рабини појавили у кафићу, лако их је било препознати по њиховим дугим брадама и шеширима од дабровине, као и црном огртачу који им је стизао до пета. Понекад би их пратили студенти Талмуда отприлике мојих година, неки чак и млађи, који су носили кипе или црне шешире с ниском круном и ободима подигнутим увис, и имали чудне виловњачке локне увијене попут вадичепа који су им висили поред ушију. Упркос свему томе, бледило и апстракција су нека од њихових лица обележила лепотом младих светаца. Имали су изгубљен изглед као да су се налазили у стању запањености када би били одвојени од својих столова. Њихове очи – светлоплаве или црне попут ноћи – шириле су се до величине очију газеле. Понекад су деловале слепе; услед година читања текстова као да је њихов поглед изгубио способност сагледавања већих површина. У мислима сам их видео како седе иза свећом осветљених прозора, дебела стакла њихових наочара пресијавају се док окрећу странице Светог текста: текстова који су имали коментаре, рецензије, тумачења и били предмет расправа безбројних учењака током четрнаест векова у Вавилону, Кордоби, Керуану, Вилњусу, Трои, Мајнцу и Нарбони. Тамно или црвено паперје скривало је понеку од њихових брада које бријач још није дотакао, а њихови образи су били бледи попут воска који је осветљавао странице док су црна слова гутала њихову младост и животе.

Жудео сам да присуствујем њиховој верској служби, али се нисам усуђивао без пратње неког пријатеља. Ова моја стидљивост је била разбијена много година касније књигом др Егона Велеса о византијском литургијском појању. У апостолска времена, пише он, псалми су постали основа хришћанске литургије, и били су певани као некад у великим храмовима Јерусалима и Антиохије. Иста музика је заједнички предак појању при јеврејском богослужењу и грчкој православној служби, као и грегоријанским песмама; од ових последњих – cantus peregrinus, која прикладно прати певање In exitu Israel, сматра се најприближнијом том древном појању. Подстакнут свим тим, усудио сам се да уђем у величанствену португаласко-холандску синагогу у Спиталфилдсу у Лондону. На моју велику срећу, гостовао је сефардски хор велике виртуозности и помислио сам, можда претерано самоуверено, да могу да приметим тачку спајања између три типа певања. Било је то као да сам издвојио познате ноте које је донео лахор с друге стране густе шуме времена. Много година касније искрсао је сличан и подједнако дирљив догађај. Лутајући по северозападној Грчкој спријатељио сам се с рабином из Јањине који ме је позвао да присуствујем пуримској гозби. Велика, некада густо насељена сефардска четврт унутар Али-пашиних огромних зидина – пропадала је. Рабин је окупио малу групу Јевреја који су преживели немачку окупацију и безбедно се вратили кући. С прекрштеним ногама на ниско уздигнутој платформи и полако одвијајући свитак, запевао је из Књиге о Јестири – описујући њен сусрет с краљем Асвирем и спашавање Јевреја од Аманове завере – у скоро празној синагоги.

Данијела Јовановић

POEZIJA DŽEJN KENJON (PREVOD: DANIJELA JOVANOVIĆ)

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar 
Iz zbirke: Džejn Kenjon, Nek dođe veče, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2025.
(https://polja.rs/proizvod/nek-dodje-vece/)
Izabrala i prevela: Danijela Jovanović

U prolazu

Napuštamo Maui – orhideje na našim tanjirima,
kitove koje smo gledali s balkona,
mai tai koktele ukrašene voćem –
penjemo se na deset hiljada metara
sa penzionisanim učiteljicama, udovcima
i mladencima. Muškarac i žena pored mene,
mladi, krupni, bronzani i uspešni,
dugo gledaju u lice jedno drugom
bez straha ili stida.
Nervozna, zahvalna zbog ruma, svog
poslednjeg ostrvskog gutljaja, i cirkulacije
krvi, počinjem da čitam Gogoljevu priču
o slikaru čija ljubav prema luksuzu
uništava njegovu umetnost. Ljudi spuštaju
zavesice na prozorima, ostavljaju sunce napolju,
i film Trag počinje.
Nastavljam da čitam u svom bleštavom stubu svetlosti
poput seoske učiteljice, dok iz mraka s moje desne strane
dopire zvuk poljubaca. Slagala bih ako bih
rekla da nisam krišom bacila koji pogled ka njima.
Tokom sporog spuštanja u San Francisku
shvatam da sam sve pogrešno razumela:
„Ne brini, u redu? Nije se još uvek vratio.“
Prestala sam da pravim pretpostavke o njihovim zanimanjima
i o tome koliko zarađuju zajedno. Ponovo su zaćutali.
Dotakli smo pistu i poskočili tri puta.
Kljun aviona se najzad spustio;
Osetila sam kočnice. Žalost mojih
suseda je bila stvarna dok su se rastajali kod kapije. On je imao
vezani let za Tuson
i otrčao je.


Septembarska baštenska zabava

Sedimo s prijateljima za okruglim
staklenim stolom. Razgovor je uman;

svi su mu dorasli. Pčele
dolaze na spiralno uvijenu koru kruške
na tvom tanjiru.
Iz mog krila ili s tvoje ruke dopire
miris naše jutarnje intimnosti. Kroz vino
prolazi zrak jesenjeg sunca.


Komadić istorije

Slatki dah nečijeg veša
kulja kroz ventilacioni otvor. Tresak
komarnika na vratima. „Nosiš li?“ – ženski glas –
„Hoćeš, nosićeš!“ Čujem
točkiće kolica za nošenje kako se kreću po trotoaru.
Automobilska vrata se meko zavaraju, radilica
počinje da se okreće i motor hvata zamah. Dečak na biciklu
raznosi novine. Čujem
Njujork Tajms kako u svojim plavim
plastičnim koricama udara o pod drvenih verandi.
U sledećoj ulici đubretarski kamion riče.
Žena džogira, gura dečja
kolica ispred sebe, ruke su joj ispravljene
kao osovine, dečja svetla
glavica divlje poskakuje na svojoj tanušnoj peteljci.


Putovanje: posle smrti

Vozili smo se pored farmi, brda terasastih zbog ovaca.
Gačak je izleteo iz strništa:
njegova senka mi je u jednom trenutku bila na krilu
a zatim nestala. Auto je bio topao. Pospani,
prošli smo krzo Devonšir: sunce i pljuskovi...
Polja, smaragdna u januaru, sijala su se
kroz bezlisne ograde, i videla sam čoveka
kako čvrsto drži svoju platenu kapu i štap
u jednoj ruci, dok savršeno učtivo
šalje svog psa ispred sebe da pređe preko stepenika,
naklonivši se kao glavni konobar.
Našli smo sobu u hladnom hotelu pored mora.

Upravnik je ostavio mrzovoljnu devojku
- nije imala više od osamnaest – i papigu
da vode posao dok se on sunča
u Portugaliji. Gledali smo je kako skida ključ
sa zida i baca ga prema nama. Zašto su,
pitala sam se, ulazna vrata širom otvorena
u januaru, s oštrim morskim vetrom
koji podiže vunene suknje lokalnih žena
koje su prolazile sa korpama za pijacu prebačenim preko ruku,
tela nagnutih napred zbog hladnoće
i strmine kaldrmisanog brda?
Dve vaze od oslikanog porcelana
stajale su s obe strane vrata. Čovek bi mogao da stane u jednu
i da još ostane mesta za pepeo... mada bi to morao biti
čudan čovek, poput pesnika Dona,
koji je navukao na sebe pokrov i pozvao
nekog da nacrta prizor njegove samrtničke postelje;
ili kao Turgenjev, koji je video kosti i lobanje
umesto stanovnika Londona kako hodaju ulicama...
O, kada ću ponovo biti gospodar sopstvenih misli?
Danijela Jovanović

ČEMU SLUŽI DEVOJKA? (DANIJELA JOVANOVIĆ O FILMU „WOMAN OF THE HOUR“)

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar

ČEMU SLUŽI DEVOJKA?

Ana Kendrik

            Pre par večeri sam pogledala film koji me, neočekivano, ne ostavlja na miru. U pitanju je režiserski debi američke glumice Ane Kendrik iz prošle godine naslovljen „Woman of the Hour“. Žanrovski ga svrstavaju u biografske trilere budući da govori o stvarnom američkom serijskom ubici Rodniju Alkali, ali istovremeno, budući da je dobar, film iskoračuje iz svog tesnog okvira i vodi nas na mučno putovanje kroz nasilje ne samo pojedinačno čiji je vinovnik Rodni Alkala, već šire, društveno, karakteristično za epohu koju film prikazuje. U pitanju su sedamdesete godine prošlog veka s fokusom na tadašnju industriju zabave  budući da je Rodni Alkala pobedio u  tada čuvenoj televizijskog seriji/kvizu „The Dating Game“ 1978. godine. Šeril, glavni ženski lik koju glumi Ana Kendrik, nezaposlena glumica koja nevoljno i na nagovor svog agenta pristaje da učestvuje u pomenutoj seriji, odlučuje se  za šarmantnog Rodnija Alkalu kao svog izabranika za izlazak na sastanak. Na sastanak ipak ne odlazi jer je izabranik plaši što se u realnosti zaista i desilo te je tako prava učesnica serije preživela jedino zahvaljujući sopstvenoj intuiciji. To bi bio skraćeni siže filma.

            Režiserka filma se odlučila da nam ovu mračnu priču ispriča nelinearno i isključivo iz ugla žrtava. Ovo poslednje su joj mnogi muškarci zamerili[1] nazivajući film ostrašćenim prikazom epohe zbog stereotipnog prikazivanja muškaraca u negativnom svetlu, mahom kao nasilnika. Meni se pak film dopao upravo zbog nelinearnosti i neuobičajene vizure. Hronološki skokovi od gledalaca traže veće intelektualno angažovanje što je uvek dobro, osim toga, iako se na samom početku filma prilično brutalno prikazuje ko je ubica, to uopšte ne umanjuje napetost i nelagodu koju osećamo tokom daljeg toka filma, što govori o velikoj umešnosti režiserke. Ne mislim da su u filmu muškarci prikazani stereotipno i mislim da je dobro što film prikazuje događaje iz ugla žrtava, pri tom ne smemo da zaboravimo da su žrtve Rodnija Alkale bile žene, devojčice od osam i trinaest godina i odrasle žene od dvadeset i nešto. Obično je u filmovima o serijskim ubicama fokus na ubici ili mukama detektiva da uhvate ubicu, dok su žrtve u drugom planu. Ovde je pak težište na žrtvama i nasilju, društveno prihvaćenom nasilju prema ženama koje je i dovelo do toga da Rodni Alkala, nakon što je silovao i pretukao devojčicu od osam godina 1971. godine, bude pušten iz zatvora nakon samo sedamnaest meseci, da bi posle nekoliko meseci ponovo napao trinaestogodišnju devojčicu i bio pušten posle dve godine nakon čega je nastavio da siluje i ubija. Ne zna se tačan broj devojčica i žena koje je silovao i ubio u period od svog prvog hapšenja 1971. i učešća u  kvizu 1978, a potom i konačnog hapšenja u julu 1979. godine. Važno je reći i to da je Rodni Alkala prvo završio Fakultet umetnosti na Univerzitetu Kalifornije u Los Anđelesu, a potom je studirao film kod Romana Polanskog na Univerzitetu Njujorka. Svoje žrtve je uglavnom namaljivao pozivom da ih fotografiše. Podsetićemo, par godina kasnije, 1977. Polanski je bio uhapšen zbog drogiranja i silovanja trinaestogodišnje devojčice koju je fotografisao za Vog. Još uvek me proganjaju njegove reči iz jednog dokumentarnog filma:[2] „volim mlade žene,“ i nonšalantnost s kojom ih izgovara.  

            Debitantski film Ane Kendrik je nepretenciozan i slojevit, diskretno poziva gledaoce na dalja razmišljanja, ne viče u lice i pored strahota koje prikazuje. U svakom pogledu verno oslikava epohu, vizuelnom naročito. Između ostalog. Od dobrog filma se više ne može tražiti. Kritičari su ga visoko ocenili, publika ga je nepravedno potcenila ako je suditi po komentarima na veb-sajtu rotten tomatoes za kojim većina poseže kada želi da se informiše o nekom filmu. Negativne komentare i ocene su mahom davali muškarci. Otud ovaj moj tekst, a naslovila sam ga po pitanju koje je Šeril postavila Rodniju Alkali u kvizu „The Dating Game:“ Čemu služi devojka? Ako je suditi po komentarima današnjih muških gledalaca, svakako ne da režira filmove.

[1] Videti: https://www.rottentomatoes.com/m/woman_of_the_hour/reviews?type=user

[2] Roman Polanski: Wanted and Desired (2008)

MIHOLJSKO LETO (PESME DANIJELE JOVANOVIĆ)

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar



Miholjsko leto

Dira me
o bože
kako me dira
manifestacija mladosti
na svetlucavim / cvetnim
bluzama starica
njihove svele usne
loše uokvirene
ružičastim karminom
iskrivljeni čukljevi stopala
artritične šake
dok opipavaju
oble i jedre plodove jeseni
na pijaci
koja se premetnula
u korzo iz njihove mladosti.


DUNAVSKI TRIPTIH

srebrna topola

šušti
vetru u lice
ranjivu stranu
kao riba stomak
pogledima otkriva
i ja tako ponekad

populus alba

na obali reke stiks
kao heraklo
od grančica topole
krunu sebi pletem

ovenčana hodam
junačka dela
ne zbiram
kerbera za guše ne hvatam
ne
samo gledam

bela topola

persefona
tanana
na silu ugrabljena
od majke otrgnuta
zrnom nara začarana
za mrak podzemlja vezana
prevarena
varana
– had je večno mlade
nimfe mnogo voleo –
kažu
besna je persefona
iz osvete
lepu nimfu leuku
u belu topolu je pretvorila
milost je to
ipak
ne bes
ne


prisnost iz limba

u čekaonici
pored vrata vecea
stojimo
nas dve
zdrave
jedna drugoj nepoznate
smejemo se
sprdamo
sa sobom uglavnom
povremeno pogled
na naše bacimo
– sede na drvenoj klupi
stisnuti istim omršavelim telima
klonemo
pa se opet smejemo
pitam se šta li je s njom


odlazak

glođemo se pored groba
zagrcnuti pa
besni
krivca bi da nađemo
što ona ode
ode da je više nema



***

U ogledalu
okrznu me
majčin pogled
u mom oku.

Pomilovah se po kosi.
Ostadoh neutešena.

Danijela Jovanović