Oznaka: Dejan Acović

ХАМЛЕТ

ИЛИТИ ПОСЛЕДИЦЕ ПОШТИВАЊА РОДИТЕЉА

То је јаче од мене

Жил Лафорг

Са свог омиљеног прозора, толико устрепталог да раскрили своја танка жута окна премрежена оловним лајснама, Хамлет, чудан лик, могао је, кад га то обузме, да прави кругове по води, по води, другим речима по небу. Ево где је почетна тачка његових медитација и његових аберација.

Кула у коју се, након нерегуларне очеве смрти, млади принц одлучно сместио да живи, стоји као заборављени лепрозни стражар, на ободу краљевског парка, покрај мора које припада свима. Овај кутак парка је септичка јама у коју се бацају крхотине од стакла, увели букети са ефемерних гала вечери. Море је Сундско, са таласима у које се не може поуздати, са обалом Норвешке на видику, илити градом Хелсингборгом, тим гнездом убогог и поузданог принца Фортинбраса.

Подножје куле у коју се млади и унесрећени принц одлучно сместио да живи, чами на ивици устајалог затона у који Сунд такође оставља да се убуђа мање бистра пена остатака његових свакодневних и безличних дела.

О јадни устајали затон! Ретко се ту заустављају флотиле краљевских лабудова сањивих очију. Са глибавог дна са сноповима травуљине, тамо, у кишним сутонима, према прозору овог тако човечног принца, уздижу се хорске песме прастарих дружина жаба крастача, слузави хропац који искашљавају прозебли старци којима ни најмања атмосферска варијација не ремети реуматизам или слепљена јајашца. И последњи замашаји радиних чамаца једва да доносе немир, ништа више од вечитих пљускова, болесној кожи овог кутка гњиле воде, оксидисаној балавом узбибаном жучи (као течни малахит), ту и тамо слепљеној бокорима равних листова, у облику срца, рудиментарних жутих тулипана, ту и тамо начичканој оскудним букетима расцветалог рогоза, крхким кишобранима налик, под знаковима навода, цвету шаргарепе у нашем поднебљу.

О јадни затон! Домаће жабе, цветајмо несвесно. И јадни обод парка! Букети којих су се младе жене ратосиљале чим је избила поноћ. И јадни Сунд! Таласи заглупљени непостојаном јужином, носталгијом коју ограничавају тако обичне канцеларије Фортинбрасове, тамо преко!…

Зато је (изузев за олује), овај кутак воде заиста огледало унесрећеног принца Хамлета, у његовој кули изопштеника, у његовој спаваћој соби са два прозора од жутог стакла, од којих један гледа на небо у мрљавом сивилу, широког и бесциљног постојања, а други је отворен за вечито туговање ветра у високим стаблима парка. Јадна соба тако раздерана у неизлечивој, неразрешивој јесени! Чак и у јулу, као данас. Данас је 14. јул 1601, субота; а сутра је недеља, младе девојке широм света ићи ће на мису препредено.

На зидовима, десетак пејзажа Јитланда, беспрекорно наивне слике, некада наручене од једног сликара на робији, а свака просторија у замку имала је своју десетину. Између два прозора, два портрета у природној величини: један, Хамлет, као кицош, палца заденутог у појас од сирове коже, његов осмех плени из дубине сумпорне полусенке; други, његов отац, обучен у фини нови оклоп, несташног и фаунског ока, његов покојни отац краљ Хорвендил, нерегуларно преминуо у стању смртног греха, чију је душу бог узео сходно својој добро познатој самилости. На столу, у бесаном дану жутих прозора, лабораторија за отапање метала, непоправљиво упропашћена прљавом дангубом. Гомила књига, мале оргуље, стојеће огледало, фотеља и тајни бифе (плаши се тровања, након сумњиве смрти његовог оца). У спаваћој соби, поред кревета, готички едикул од кованог гвожђа из којег се окретом кључа могу извући две воштане статуете, Геруте, Хамлетове мајке, и њеног садашњег мужа, прељубничког узурпатора и братоубице Фенга, обе начињене прстима осветољубивог полета и груди детињасто прободених иглама, одлично урађено! У дубини нише, туш кабина, авај!

Одевен у црно, с кратким мачем на боку, са сомбрером месечара, Хамлет, налакћен на прозор, посматра Сунд, широки и радини Сунд који тече својим уобичајеним низом којекаквих таласа, чекајући ветар и час да се мајсторски поигра са сиротим чамцима рибара (једини сентимент, који се фатално обрушава на њих, за који су кадри да осете).

Након јучерашњег неба, и у очекивању сутрашњег, данашње велико бледо небо, не сасвим олакшано недавним пљуском, обећава лепу сутрашњу недељу. И већ је сумрак, један од оних сумрака о којима нам хронике онога времена приповедају с тако недовољно исказаним емоцијама, док бука града Елсинора, који је огромним базеном одвојен од краљевских поседа, почиње да се распршује и да заглушује дневну буку походом у крчме.

Ах! Течем меко и широко као ови таласи, уздише Хамлет. Ах! Од мора до облака, од облака до мора! Остало није важно…

И он замота срећну панораму, несвестан ad hoc геста, и стаде овако да блуди:

Ох! Да ме само неко натера себи да задам бол!… Али све су то тако драгоцене ситнице и тако пролазне! И ништа није практичније него ћутати, ћутати и у складу с тим се понашати… Постојаности! Постојаности! Твоје име је Жена… (Признајмо живот у шкрипцу. Али херој! И пре свега, бити припитомљен временом и околностима! Јесте ли то добар и поштен рат за хероја?… Херој! А сви остали нек буду подизачи завеса!… Да сам добра млада девојка, дозволио бих само чистом хероју да стави своје усне на моју судбину; хероју чија би се јуначка дела могла наводити према потреби, или у формулама… Ах! У ово време где владају damno и vergogna, како вели Микеланђело (човек тај супериорнији од свих наших Торвалдсена), нема више младих девојака; све саме неговатељице; остављам на страну дивне мале лутке, о, авај! несаломљиве, отровнице и мале гуске за пуњење јастука. Херој! Или једноставно жив. Методе, Методе, шта хоћеш од мене? Знаш добро да јео сам плод Несвести! Знаш добро да сам ја тај који ће донети нови закон синовима Жене и који ће свргнути Категорички императив и успоставити Климактерични императив!…

Принцу Хамлету је толико тога на срцу, више него што може да поднесе у пет чинова, више него што наша филозофија може да обухвати погледом између неба и земље; али га у овом тренутку посебно нервира чекање оних актера који не долазе, и на које тако трагично рачуна; поред чињенице да је управо претворио у парампарчад писма Офелијина која је нестала под велом, писма писана, манијом мале скоројевићке, на смеђем холандском папиру који се тако лоше подаје цепању да Хамлетови прсти још увек бесно бриде. Ах! Јад, и ситна дела!…

Где она може бити у ово доба? Вероватно код родбине на селу. Она ће знати како да се врати; она зна пут. Уосталом, никада ме не би разумела. Кад се само сетим! Она је веома љупка и веома смртно осетљива, али ако је добро почешете, могли бисте пронаћи Енглескињу од рођења прожету себичном Хобсовом филозофијом. „Ништа није пријатније у поседовању наше сопствене имовине него да мислимо да је она супериорнија од добара других“, каже Хобс. Тако би ме Офелија волела, као своје власништво, и стога што сам друштвено и морално супериорнији у односу на власништво њених пријатељица. И ситне фразе које су јој излетале, у сатима када се пале светиљке, о благостању и удобности! Удобан Хамлет! Ох, јао! Хвала барем мом анђелу чувару, ако не мени! Ах! Да ми је таквих вечери, у моју кулу од слоноваче, дошла сестра, али млађа, оне Јелене Нарбонске која је имала петљу да оде у Фиренцу и да освоји свог обожаваног Бертрана, грофа од Русијона, иако је знала колико је презире! … Офелија, Офелија, драго дражесно лепило, врати се, молим те; нећу се више враћати овамо. Ипак, драга моја, и сви Хамлети што нас чине, понекад смо срдачни ниткови. Доста. О! Ево их.

С леве стране, на падинама Елсинора, он угледа (ко још није чуо за његове дивне очи морске ластавице?), друштванце које једино могу чинити његови глумци.

Укрцао их је скелар у своје велико пловило; мопс је лајао на шљокице; обешењак је престао да скакуће. Један од ове господе, веома заогрнут, заузео је позу скелара, гестом оног који се бенави како би забавио друштво, и пар весала, и завеслао ка… Испружени кажипрсти показивали су у правцу Замка, једна од дама пустила је да јој обнажена рука виси изнад воде, а лајање, смех, гласови, долазили су пречишћени као на акварелима. Било је ту свакако нечега од лепе вечери у XVII веку.

Хамлет одлази од прозора и, сместивши се за сто, почиње да листа две танке свеске.

Ето ти га на! Моја прва мисао била је да се предам том ужасном, ужасном, ужасном догађају, да узвисим своју синовљевску жалост, да поставим ствар у сву неопозивост речи уметник, да заплачем последњи пут пред крвљу мога оца, да подгрејем јело освете! И, ето (ῶ Πόθος τού είναι)! Допало ми се то! Постепено сам заборавио да се ради о мом убијеном оцу, лишеном онога што му је остало да одживи у овом скупом свету (јадан човек, јадан човек!), мојој мајци проститутки (њена слика лишила ме је Жене и натерала ме да убијем срамотом и злостављањем небеску Офелију!), коначно о мом престолу! Ишао сам руку под руку, руку под руку са фикцијама прелепе теме! Зато што је то одлична тема! Опет сам то учинио у јамбском стиху: уметнуо сам профана предјела; узео сам узвишени епиграф од мог драгог Филоктета. Да, копао сам у својим ликовима дубље од природе! Извршио сам насиље над чињеницама! Молио сам се са истим надахнућем за доброг хероја и ружног издајника! А увече, кад сам последњу риму приковао за неку тираду пуну отпора, заспао сам румене савести, смешећи се домаћим химерама, као добар писац који зна да учинком свог пера издржава бројну породицу! Заспао сам и не помишљајући да се посветим двама воштаним фигурама и да им не заријем иглу у срца! Ах, преваранту, одлази! Види ово мало чудовиште!

И млади и незасити принц трчи да се баци на колена пред портретом свог оца чије ноге љуби на хладном платну.

Пардон! Пардон, није ли тако, оче? Познајеш ме веома добро…

И устајући, и не могавши да избегне то очинско око, још увек и свеједно намигујуће краљевски и фаунски:

Уосталом, све је наследно. Будимо медицински и природни, и на крају ћемо то јасно видети…

Враћа се својим бележницама, које такође посматра краљевски и фаунски.

Како год, има ту лепих страница, о да је време мање несрећно! Ах! Зашто нисам обичан чиновник у Паризу, на брду Сен Женевјев, где тренутно цвета неоалександријска школа! Прости, мали библиотекар на оном сјајном двору Валоа! Уместо овог влажног замка, ове јазбине шакала и грубих ликова, где човек није сигуран ни у своју кожу!…

Златни звекир управо се двапут зачуо на вратима. Улази слуга.

Две звезде из ове трупе овде су, према заповести Вашег Височанства.

Нека уђу.

Потом, Њено Величанство Краљица пита да ли Ваше Височанство истрајава у намери да изведе представу ове вечери.

Грубо! А зашто не ?

Пошто је, а Ваше Височанство то добро зна, сахрана лорда коморника Полонија такође вечерас, управо сада.

Добро! Ево неколиких размишљања! Једни играју, док други одлазе са сцене, то је све. А Идеал и даље сваке вечери бира свој мали максимум, одлази, јадни мој старче.

Слуга одступи и, након појаве најављене две звезде, затвори врата.

Уђите, браћо моја. Седите и запалите цигарете. Имам Дибек и Bird’s eye. Ја радије не бих. Како се зовеш, ти?

Вилијам, одговара млади првак у свом још прашњавом дублету.

А ти, моја млада дамо? (О, Боже, како је лепа! Ево још прича!…)

Офелија, сажима она, уз неку врсту мрзовољног осмеха, сумњивог осмеха који би је натерао да се грчи од нелагоде, толико злочестог да млади принц мора да експлодира како би направио отклон.

Како? Још једна Офелија у мом напитку! Ох! Та лихварска манија да родитељи својој деци уплећу позоришна имена у косу! Јер, Офелија, није то живот! Него само приче о даскама и стотинама! Офелија, Корделија, Лелија, Копелија, Камелија! За мене, који сам само изопштеник, имаш ли друго крштено име (крштено, чујеш ли!), мени за љубав.

Имам, господине, зовем се Кејт.

Е, тако! И како ти боље пристаје! Могу ли да ти пољубим руке, о Кејт!, за ово знамење.

Он устане, приђе јој, и дуго је љуби у чело, његово Кејтино чело, након чега се нагло окреће и одлази до прозора да на тренутак сакрије лице у руке.

Вилијам намигује својој другарици из трупе:

Онда? Нису нас преварили. То је он.

Да ли је могуће? одговарају, са свом својом плавом снисходљивошћу, Кејтине очи, док се Хамлет враћа на своје место.

Хамлет ласкаво слеже раменима.

Па, децо моја, доста тумарања. Шта имате да предложите по питању репертоара?

Имамо Веселе жене Сен Денија, Доктора Фауста, Апологију Мененија Агрипе, Краља Туле.

Остало ћете ми саопштити прекосутра, кад изујемо чизме. Све су то лепе замисли, али не и беспрекорне замисли као што су моје. За овде, и за ово вече, у потаји ћете проучити само ову драму. Бићете краљевски награђени, уосталом. То је моја драма. Захтева само три главне улоге. Ту је краљ, зове се Гонзаго, и краљица, Баптиста; дешава се у Вијени. Краљица је у прељубничком и завереничком односу са својим шураком Клаудијем. Једног поподнева, краљ одлази да одрема, да одспава своје грехе у цвету под сеницом; краљица се строго претвара да пере јагоде за свог мужа кад се пробуди. Долази Клаудије. Два саучесника размењују тихе пољупце, потом у кашичици отапају олово и нежно га уливају у краљево ухо.

Како грозно! Отело се Кејт са мрким осмехом који је преминуо у надурености.

Зар није? Грозно! Грозно! Грозно… Дакле, кажемо, сипају растопљено олово (ту бледу текућину!); сироти краљ Гонзаго умире у грчевима… ужасним, ужасним, и у стању смртног греха, запамтите добро. Клаудије му тада скида круну, ставља је себи на главу и пружа руку удовици. Следствено томе, упркос најнесрећнијим прогнозама, Вилијам ће играти Клаудија а Кејт краљицу, два слатка чудовишта, вере ми моје.

Само… Кејт ће оклевајући.

Само, изјави Вилијам, ми обично, моја пријатељица и ја, играмо само симпатичне улоге, то нам је омиљено.

Симпатичне? Не лупетајте! А на основу чега можете тврдити да је неко биће симпатично, овде доле? А онда, Прогрес, шта дакле?

На располагању смо нашем милостивом господару.

Ево рукописа, Вилијаме, поверавам га теби, немој да га затуриш; без шале, хоћу то. Припремите то лепо за вечерас. Е сад, видите, све што сам обележио оловком црвеном као воловска крв, мораће да се истакне и нагласи; а све што је у заградама плавом оловком, можете да изоставите као превише епизодично, премда у основи… Ево, на пример, ове стихове:

Срце што сни погледима,

Освајањем се не надима,

Од уметности увенуло!

Да поновим се, далеко било!

Месече медени,

С неба се скини.

Или ове:

Мала душо храбра,

Тело јако, здраво,

Мене жеља хвата,

Теби да робујем.

Хеј, ово је баш слатко! Излануше се Вилијам и Кејт кад су им се погледи срели.

Верујем вам. Ах! Да су времена како треба!… Или ове:

У манастир! Љубав се говори,

Љубав, у време то што тавори,

Просто, ко добардан кад се заори.

Ово је одиста веома необично, потврди глумац.

А Хамлету, принцу данском и несрећном створу, мило!

И овај љупки рондо:

Бејаше један корсет,

Ратата та, ратата тон,

Бејаше један корсет,

С дугмићима комплет!

Et caetera, et caetera! У сваком случају, моја ће судбина бити веома необична!… А ово је, не избацивати, тријумфална песма узурпатора Клаудија; пева се на мелодију Обмањујућа осећања!… Знате је?

На добром сам путу

Да кажем да ће Бог

Уперити погледа свог

На ову невољу љуту!

Дакле, све јасно. Ево рукописа, поверавам га теби, драги Вилијаме. Поред тога, спектакл почиње тек у десет сати а ја ћу, мало раније, да се завучем иза кулиса и гледам како иде. У међувремену, замолио бих вас да примите ово.

Две звезде трпају новац у џепове и повлаче се клањајући се. Вилијам, у по гласа, декламује својој пријатељици:

Лудост је свуда, и без церемоније

Погађа трговце мале, глумце, и геније,

А стражар тај што на капији стоји,

Неће спречити да Хамлета не освоји.

Сироти младић! Анђеоски уздахне Кејт, уопште не делује опасно…

Хамлет, човек од акције, посвећује пет минута сањаријама о својој драми, сада у добрим рукама. А потом ће одушевљено:

То је то. Господин Фенго ће разумети. До тада, уздравље! А ја ћу морати да делујем, да оставим трага! Деловати! Убити га! Натерати га да се одрекне живота! Убити!… Јуче сам испробао убивши Полонија. Шпијунирао ме је, сакривен иза ове таписерије на којој је представљен Покољ невиних. Ах! Сви су против мене! А сутра са Лаертом и прекосутра са Фортинбрасом лицем у лице! Треба деловати! Морам да га убијем, или да утекнем одавде! Ох! Утећи!… О слободо! Слободо! Волети, живети, сањати, бити славан, далеко одавде! Ох! Драга aurea mediocritas! Да, оно што Хамлету недостаје јесте слобода. Не тражим ништа, ни од кога. Немам пријатеља; немам пријатеља који би могао да исприча моју причу, пријатеља који би ми свуда претходио, да ме поштеди објашњења која ме убијају. Немам младу девојку која би ми била по укусу. Ах! Да, неговатељицу! Неговатељицу која, из љубави према уметности, даје пољупце само онима на самрти, онима у екстремним ситуацијама, који се тиме доцније неће моћи похвалити.

Заправо, кажем да постојим! Да имам свој живот! Вечност у себи пре мог рођења, вечност у себи након моје смрти. И тако проводим дане убијајући време! И надолазећа старост, старост грозна, коју поштују младе девојке, лицемерне и рутинерске девојке. Не могу овако да ступам, анонимно! А да оставим Мемоаре, то ми није довољно. О Хамлете! Хамлете! Кад би само знале! Све жене би дошле да јецају над твојим божанским срцем, као што су некада јецале над Адонисовим телом (са вековима цивилизације приде). Бљак, шта ће им моја биографија, с њиховим хлебом насушним и љубавима, и умирањима свуд около? Да, без сумње, на тренутак, на сцени, после вечере; али чим стигну кући!… Мушкарци и жене, у паровима, дивиће се мом скрупулозном постојању, али га никако неће опонашати и неће се срамити због тога, међу собом, један вољени мушкарац и једна вољена жена, у свом дому. Да ли ћу касније бити оптужен да сам основао школу? Шта ако сам зазвао свог светог Учитеља, свог универзалног Учитеља! Ипак, ох! Како сам усамљен! И, истина, време нема никакве везе с тим. Имам пет чула која ме повезују са животом; али, ово, шесто чуло, ово осећање Бесконачног! Ох! Још сам млад; и све док уживам у овом одличном здрављу, биће добро, биће добро. Али слобода! Слобода ! Да, отићи ћу, поново ћу постати анониман међу добрим људима, и склопићу брак заувек и за све дане. Биће то, од свих мојих замисли, најхамлетскија. Али вечерас, морам деловати, морамо ствар објективизирати! Напред, преко гробова, као Природа!

Хамлет силази са своје куле, пролази дугачким ходником оивиченим монотоним погледом на Јитланд (по коме он херојски пљује док пролази), а затим скреће низ степениште где га двојица дежурних стражара једва препознају и стају мирно. Остали се коцкају! Хамлет им довикује у пролазу: Sustine et abstine! Слобода, слобода! И звиждећи, силази низ друго степениште, и налази се у излазном перистилу, поред ложе заповедника страже.

Његов прозорчић је отворен; на капку виси кавез. Чим је угледао овај кавез, Хамлет га хитро отвара и вади топлог канаринца који само што је утонуо у сан, заврће му шију палцем и кажипрстом и још веселије звиждећи баца га у собу, на главу (међутим, ово се догодило случајно), девојчице која ту плете, користи последњу нит дана, и која прекида рад, разрогачених очију и скрштених руку, пред овим муњевитим злоделом!

Хамлет се удаљава без освртања. И одједном се враћа, одлази до тог прозора и улази у ту собу. Девојчица је још ту, скрштених руку. Баца јој се пред ноге.

Ох! Пардон! Пардон! Нисам то урадио намерно! Заповеди ми сваку могућу покору. Али, ја сам толико добар! Имам златно срце какво се више не прави. Разумеш ме, зар не?

О мој господару, мој господару! промуца девојчица. Ох! Кад бисте само знали! Толико вас разумем! Волим вас већ одавно! Све разумем!…

Хамлет устаје. Ево још једне! мисли он.

Је ли твој отац болестан?

Није, господине.

Штета; генијално би му стављала облоге.

Ох! Вама! Тако бих се добро бринула о вама!

То је то; доћи ћу следећег понедељка; мој тумор још није загнојио (заиста не знам о чему он то). Видимо се у понедељак, драги анђеле.

Хамлет одлази, прописно олакшан. Поново сам вежбао руку убивши ову птицу, мисли он.

Млади и несрећни принц! Ови чудни деструктивни пориви често га зграбе за гушу, након превише, превише нерегуларне смрти његовог оца.

Једног дана, Хамлет је рано изјутра отишао у лов. Овај пут га је предумишљај држао будним целе ноћи (ноћ што доноси савете). Наоружан не знам каквим иглама, започео је тако што је приковао скарабеје које му је Провиђење ставило на пут, а затим их пустио да наставе по свом. Откинуо је крила залудним лептирима, декапитовао пужеве, одсецао задње ноге крастачама и жабама, посуо мравињак шалитром и запалио га, покупио бројна цвркутава гнезда у растињу те их оставио покрај обижње реке да виде мало света; све то док је на десно и на лево побрао хиљаду цветова, без обзира на њихове фармацеутске одлике. А потом, у лов! Шума га је одушевила са својих хиљаду пролећних жамора, одушевила га је, као што би га одушевила одаја за мучење са својих хиљаду пуцкетања у мангалима! Те коначно, увече, након залудне сијесте нешто даље испод дрвећа које ништа није видело, док се враћао својим путем, последњи спазам га је натерао да покупи жртве које нису могле умрети у потаји, а које је затекао на путу, кило повађених очију: опрао је руке у њима, подмазао зглобове, пуцкетао је зглобовима, већ малаксалим од болести. Ах! Био је то ДЕМОН СТВАРНОСТИ! Радост спознаје да је правда само реч, да је све дозвољено — и то с добрим разлогом, тако ми Бога!, против немих и мутавих бића. Али док се приближавао замку, Хамлет је, исцрпљен несаницом и глупавим усхићењима, осетио огроман бол сумрака који га је опкољавао како би га задавио. Кренуо је вучјим кораком, потрчао да се закључа у своју кулу, без светла, пошкропљен халуцинацијама трепћућег роја ископаних очију, ископаних очију умазаних неизбежним сузама, затим се потпуно обучен завукао испод покривача, обливен хладним знојем, плачући еликсиром од суза, готово помишљајући да се убије, или бар да себи нанесе ожиљке, зарад искупљења; осећајући добро своје добро срце, његово златно срце заувек потопљено у овој локви јадних бесмртних замишљених ископаних очију. Сутрадан: Фуј! Јесам ли био довољно смешан! И ратови! И обиласци кланица кроз векове античког света, и све! Јадни провинцијалац! Протува! Педикир!

Хамлета ништа више не погађа од непоправљивог убиства те мале птичице, простог искакања вентила сходно његовом animal spirits. Врло је згодно; иако Хамлет не мисли ни шта друго осим на то да сироту Офелију није ценио како треба (О! Никако другачије, сирота птица!), ни његов анђео чувар на то не мисли ништа мање.

Гробље Елсинора згомилано је на падини, на главном путу двадесет минута од града. Хамлет пролази испод троструке лучне капије; тамо пет-шест припадника телесне гарде обављају своје радње; а онда, село, као скоро свуда тужно и равно, ван бедема…

Радници се враћају; сватови су застали и разговарају о томе шта би се могло чинити у граду у овом часу.

Принца Хамлета једва препознају у Елсинору. Оклевају, не поздрављају. А осим тога, његова незнатна особа… Просудите сами.

Средњег раста и сасвим спонтано у пуном цвету, Хамлет носи, не на великој висини, издужену, детињасту главу; кестењаста коса напредује у праменовима на скоро светачком челу, а потом пада, равна и ретка, подељена чистим равним раздељком, покривајући два фина девојачка уха; ћосава маска без наговештаја браде, донекле вештачко, али младалачко бледило; два плаво-сива ока свагда зачуђена и искрена, некад хладна, некад загрејана несаницом (на сву срећу, ове романескно стидљиве очи зраче у јасним мислима, пошто Хамлет увек гледа у земљу као да покушава да осети невидљиве антене Реалности, те пре подсећа на калуђера него на наследника престола Данске); сензуални нос; домишљата уста, уобичајено амбициозна, међутим, брзо прелазе из полузатворених љубавничких у двосмислени кокошињски осмех, и то онај надувани чији углови бивају развучени налетима тренутног беса све до неодољиво искиданог смеха буцмастог четрнаестогодишњег клинца; брада је, авај!, једва наглашена! Једва да је вољан угао доње вилице, осим у данима бесмртне досаде, када вилица сама, истурена напред док се очи повлаче у сенку побеђеног чела, успоставља читаву маску, двадесет година стару. Има тридесет година. Хамлет има женствена стопала; руке су му чврсте и мало повијене и напете; на кажипрсту леве руке носи египатски прстен са скарабејем од зеленог емајла. Облачи се само у црно, и одлази, одлази тром и усправан, усправан и тром…

Тромим и правилним темпом Хамлет, дакле, у сумрак иде ка гробљу.

Сусреће се са стадом пролетера, стараца, жена и деце, који се враћају из свакодневних капиталистичких казнионица, погрбљени пред својом ужасном судбином.

Доврага! мисли Хамлет, ја то знам добро као и ви, ако не и боље; постојећи друштвени поредак јесте скандал који ће угушити Природу! А ја сам само феудални паразит. Па шта! Они су рођени у томе, то је стара прича, то не угрожава њихове медене месеце, нити страх од смрти; и све је добро што нема краја. Ех да! Пробудите се једног лепог дана! Те да се тако све заврши! Баците све у ватру и крв! Згњечите као стенице касте, религије, идеје, језике! Вратите нам братско детињство на Земљи, мајци нашој заједничкој, да се напасамо у топлим крајевима.

У вртовима тим

Нагона наших,

Дај да нађемо

Чиме да се лечимо

Да, ајде да видимо да ли ће то доћи! Превише су кућански тирани за тако нешто, и још недовољно естетски и превише дуго погнути пред Бесконачним. Нека кажу беее Полонију, било ком добротвору, који им пева: Обогатите се! И кажем да сам на тренутак био луд као апостол, као Шакјамуни, син краља! Ох! Да, да, ја са својим драгим малим јединственим животом (који ћу морати да поделим са драгом малом јединственом женом) окачићу ово звонце! И дати за то моју луду звучну главу! Немојмо бити пролетерскији од пролетера. А ти, Правдо људска, немој бити јача од Природе. Да, пријатељи моји, браћо моја! Историјска насумичност, или апокалиптично чишћење, стари добри Прогрес или повратак у природно стање. У међувремену, добар тек и забавите се сутра у недељу.

Успон стазом која води до капије гробља мучан је. Хамлет се мршти и мрви мак међу прстима. Стиже прекасно; што се Полонија тиче, он је уземљен; излазе најновије званичне силуете. Хамлет чучи иза живе ограде, да га не виде док пролазе. Неко пружа руку Лаерту, сину покојниковом, кога је болно видети. Неки глас је рекао, као из велике дубине: Хеј! Кад имамо лудака код куће, ставимо га под кључ!

Устајући, Хамлет примећује да је управо озбиљно оштетио мравињак. Колико посла има! мисли. И зато ми Случај испоставља обавезе… И он петама докрајчи поменути мравињак.

Сви су отишли. Хамлет затиче само два гробара на гробљу. Прилази првом, који аранжира венце на Полонијевом гробу.

Његов споменик биће готов тек следећег месеца, каже му човек, а да га нико није питао.

Како је умро? Зна ли се?

Мождани удар. Добро је живео.

Дакле, ето, Хамлет, који у својој савести и упркос својој толикој начитаности, то још није приметио, схвата да је неопозиво убио човека, угасио један живот, живот о коме би се могло сведочити. Човек по имену Полоније… Имао је још најмање четрдесет добрих година пред собом (Полоније вас је терао да искушавате његово челично здравље у свим приликама), и Хамлет их је, безобзирним али фаталним потезом, вере ми, прецртао, као што се прецртава на преобимним плановима архитекте. Да ли се ови мали судари феномена римују са нечим изван овога доле?

Хамлет стоји пред овим гробаром који га посматра, очекујући комплименте за његов аранжман венаца; погледа га надмоћно а потом му излаје у лице: Words! Words! Words! Чујете ли? Речи, речи, речи!

И пође према другом гробару, не чувши да му је овај први довикнуо: Добро, де! Залудниче!

А ти, добри мој, шта радиш овде?

Ваше господство то види, прекопавам старе гробове. Ах! Прошло је много времена откако су стари овде трошили малтер. Наше гробље увек је остало тако мало, док је благодаћу покојног краља скоро удвостручено становништво његовог лепог града.

Гробар, помало под утицајем вина, покушава да се ослони на лопату.

Ох! Ах! Стварно? Удвостручило се становништво…

Видим да Ваше господство није овдашњи. Покојни краљ (такође преминуо од можданог удара), био је развратник, али добар човек златног срца, и где год да се појавио, остављао је за собом добра дела и вредне новчиће са својим ликом.

Али, реци ми, да ли је принц Хамлет син његове жене Геруте?

Ха! Ваше господство је можда чуло за покојну неупоредиву будалу Јорика…

Свакако.

Па, принц Хамлет је просто његов брат по мајци.

Хамлет брат овејане будале; стога он није self made man, као што је веровао!…

А та мајка?

Право говорећи, мајка је била ђаволски најлепша Циганка коју је, уз дужно поштовање, ико икада видео. Дошла је овамо као гатара, са својим сином Јориком. Задржана је у Замку, а годину дана касније умрла је доносећи на свет племенитог Хамлета; кад кажем доносећи на свет… Умрла је након царског реза.

Ох! Ох! Овог Хамлета није било лако свући у овај доњи свет!…

Право говорећи. Сахрањена је тамо где ваше господство види ону чистину. Пре неки месец стигла нам је заповест од краљице да је ископамо и спалимо, иако је Циганка била хришћанка, као ви и ја, па смо тог дана баш добро потегли. А онда је дошао на ред гроб њеног сиротог Јорика, чије остатке ваше господство може да осмотри овде.

Нећу да осматрам ништа.

Треба да за један сат примим тело племените Полонијеве кћери Офелије, пронашли су је. О да, сви смо ми смртни.

Ох! Офелија… Пронађена је та млада дама?…

Поред бране, господине. Њен брат Лаерт јутрос је дошао да нас обавести. Болна ствар беше видети тог младића. Сви га много воле. Знате ли да се бави питањем становања радника? Такође се мора казати да се бави којештаријама.

И на основу тога, зар не, људи мисле да је принц Хамлет полудео? (Боже мој, Боже мој! Поред бране…)

Да, то је права пропаст. О! Увек сам говорио да смо зрели за анексију. Принц Фортинбрас од Норвешке позабавиће се нама једног од ова четири дана. Већ сам претворио своју малу уштеђевину у норвешке акције. И све то неће ме спречити да сутра, у недељу, добро потегнем.

У реду, настави са својим послом.

Хамлет ставља златник човеку у руку, и узима Јорикову лобању, и оде да се изгуби, тешким и исправним кораком, међу чемпресима и гробницама, затрпаним судбинама, врло мутним судбинама, не знајући сасвим јасно одакле да започне са својом улогом.

Хамлет се зауставља; држи Јорикову лобању на уху, и слуша, изгубљен…

Alas, poor Yorick! Као што људи мисле да се у једној шкољки чује сва велика хука океана, тако се мени чини да он ту чује сву неисцрпну симфонију универзалне душе док се у овој посуди налази раскршће одјека. То је ваљана замисао. И, видите ли ви људску врсту која се не распитује унапред, која се држи тог нејасног бесмртног одјека који се чује у лобањама, разјашњење смрти, што ће рећи, у религији! Alas, poor Yorick! Мали паразити окусили су дух Јориков… Био је дечак бескрајног смисла за хумор; мој брат (иста мајка девет месеци), ако у овоме звању има нешто посебно. Био је неко. Имао је педантно, уврнуто и превртљиво ја; прождирао се. Где је то отишло? Ни виђено ни познато. И ништа од његовог сомнамбулизма. Сам здрав разум, што се каже, не оставља трага. Имао је језик; грактао је: Good night, ladies! Good night, sweet ladies; good night, good night! Певало се, често и опсцено. Видео је унапред! (Хамлет чини покрет као да хоће да баци лобању.) Сећао се. (Исти гест одостраг.) Говорио је, црвенео, МУЦАО! Ужасно, ужасно, ужасно! Имам можда још двадесет-тридесет година живота, и проживећу то као и остали. Као и остали? Ох, све то! Каква беда, не бити више! Ох! Хоћу да пођем сутра, да се распитам по свету о најодвратнијим методама балсамовања. То су били они, мали људи у прошлости, што су учили да читају, мазали нокте, палили прљаву светиљку сваке вечери, заљубљени, похлепни, сујетни, луди за комплиментима, руковањем и пољупцима, живели у сенци торњева, говорећи: Какво ли ће време бити сутра? Ево долази зима… Ове године није било шљива. Ох! Све је добро што нема краја. А ти, Тишино, опрости Земљи; мала луда не зна шта ради; на дан великог додавања Свести пред Идеалом, биће означена јадним idem у ступцу минијатурних еволуција Јединствене Еволуције, у ступцу занемарљивих величина. А потом речи, речи, речи! То ће бити мој мото, све док ми се не покаже да се наши језици римују са трансцендентном стварношћу. Што се мене тиче, са својом генијалношћу, могао бих бити оно што се обично назива Месијом; али ето, превише си размажен, као Бењамин, по природи. Све разумем, све обожавам, и све желим да оплодим. Због тога, као што сам исписао на зиду изнад свог кревета у једнако злочестом двостиху:

Моја ретка способност асимилације

Ометаће ток моје вокације.

Ах! Како ми је савршено досадно! Па, шта ја чекам овде? Смрт! Смрт! Ах! Има ли времена да размислимо о томе, ма колико даровити били? Ја, умри! Хајде! Говорићемо о томе касније, има времена. Умрети! То је јасно, човек умире не приметивши то, као што свако вече иде на спавање. Нисмо свесни прелаза од последње луцидне мисли до сневања, до синкопе, до Смрти. То је јасно. Али више не бити, више не бити ту, више не бивати! Не бити више у стању притиснути на своје људско срце, ниједног поподнева, вековну тугу која почива у кратком акорду на клавиру! Мој отац је мртав, више нема тог меса чији сам продужетак. Лежи тамо, испружен на леђима, скрштених руку! Шта да радим, осим да проведем један дан тамо, кад ми дође ред? Видећете и мене достојанствено опруженог, скрштених руку, без осмеха! А онда ће казати: Шта? Је ли ово, дакле, млади Хамлет тако распуштен, тако пун горчине? То је он, тако је озбиљан, као сви остали; прихватио је без револта и са овим величанственим достојанством ту вриштећу неправду што је тамо?

Хамлет обема рукама хвата део свог будућег скелета и покушава да задрхти свим костима.

Ох! Хајде да видимо! Хајде да се уозбиљимо! Ох! Требало је да нађем речи, речи, речи! Али шта ја желим, ако ме ово остави хладним? Да видимо: када сам гладан, имам интензивну визију јестива; када сам жедан, имам наглашену потребу за течношћу; када осећам да ми је срце сасвим усамљено, морам да јецам због драгих очију и заразе милости; ако ми је помисао на смрт тако удаљена, то је зато што сам препун живота, то је зато што ме живот држи, то је зато што живот жели нешто од мене! О, животе мој, сада нас двојица!

Еј ти тамо, довикује му други гробар, ево Офелијиног спровода!

Први порив замишљеног Хамлета био је да се појави као кловн пробуђен ударцем дрвеним батом по леђима; стога је сасвим исправно што га је затомио. Потом се сакрио иза отворене балустраде и наместио се да посматра.

Меланхолија. Спровод се појављује (једном заувек!) Због трзања на успону, беле руже падају са црног сомота који покрива ковчег (падају, авај! једном заувек!)

Није ваљда толико тешка, са занимањем помисли Хамлет. Сметнуо сам с ума; мора да је надувена од воде као мех; мала прљавица; извучена из језера! Морала је да заврши тамо, пошто је шкрабала без икаквог метода у мојој библиотеци. О, боже мој! Сада ценим њене крупне плаве очи! Сирота, сирота девојка! Тако ситна и тако јуначна! Тако неокаљана и тако скромна! Утолико горе! Ово је пропаст! Пропаст! Освајач Фортинбрас сутрадан би је учинио својом љубавницом; по томе је прави Турчин! И она би несумњиво умрла од стида, знам је, добро је обучена! Умрла би због тога, остављајући само веома ружну репутацију као лепа Хелена, док, захваљујући мени…

Хамлет на тренутак престаје да прати покрете свештеника који служе око трупла; брзо обављају посао, ти свештеници, пошто ће сутра, у недељу, имати много посла. Млада девојка; брзо се сахрањује као што се и удаје. Како наћи времена за побуну против свега тога? Уметност је тако дуга, а живот тако кратак! А Хамлет једино може да осећа напетост на ивици живаца, због своје скромне улоге.

Свеједно! Свеједно! Ја који имам тако добро срце, ја чије је златно срце тако добро познато, да учиним овако нешто! Ох! Фуј, Хамлете, фуј!… Сирота Офелија, сирота Лили; била ми је другарица из детињства. Волео сам је! То је било очигледно! Обрушило се на чула. Па ипак, нисам тражио ништа више него да се обновим према њеном осмеху. Али, уметност је тако велика, а живот је тако кратак! И ништа није практично. И од стране мајке и брата, и свих, већ сам био проклет. (Да, има тога.) И тако ју је, дакле, бол који јој, следствено томе, нисам могао не нанети, учинио тако мршавом, тако мршавом, да јој је веренички прстен који сам јој, у боља времена, ставио на прст, спадао сваки час, то само небо зна… И тако је изгледала превише крхко! И на оним баловима на двору, на којима шеснаестогодишњакиње имају деколте, њена рамена нису ме позвала да јој уништим девичанство; ђаво нек ме носи ако знам кад сам јој први пут видео рамена! Јер, као што је познато, невиност рамена је све за мене, никада не прелазим границу. А онда је дошла овде, као и остали, упркос свој небесности њеног подигнутог погледа. Тако сам опљачкан. Остало ми је само да посматрам њене ситне женске гестове; мислио сам: У чије очи да верујем од сада! Фуј! Требало је ископати јој очи, те очи, и опрати руке. Коначно, узгред речено, онај паклени глас који се увек јављао први на нашим састанцима запрепастио ме је тако да више нисам могао препознати у њој оно „пољубити!“ Не! То је апсолутно! Не, речи, речи, речи! Полудео бих. Морао сам водити рачуна о себи. Ајде, ајде, запојте Holy, holy, holy, Lord Good Almighty! Божанска личност, каква замисао! То је оно што се зове стварање ликова. Његов рај, још увек је моје сећање. Јер, заиста, имала је оно што ћу увек тражити од веренице мог генија, домишљато гостољубива уста али под стражом два крупна ока која знају, или пак (као она глумица Кејт, да се подсетимо), два фина плава лутајућа ока и лаковерна, под стражом уста опустелих од горчине с горким наборима у угловима бесмртно у дефанзиви. А њен профил, то је, уосталом, једини еталон којим се мери лепота жене, није подсећао ни на једну животињу, ни на булдога ни на газелу. А у интими, никада је нисам узео као кучку. Укратко, била је светица у простој сукњи. Била би штета да остари. И љубавница Фортинбрасова! Ах, Офелија, да ми ниси рођена за сапутницу! Зар ниси била довољно непозната за то! Ја сам помогао да то избледи, Судба је учинила остало.

Офелија, Офелија,

Твоје лепо тело у мочвари

Бич је што плута

За моју лудост стару…

Церемонија се ближи крају (једном за свагда!) Чујемо бусење земље како одзвања по ковчегу, одзвања по ковчегу, авај! једном за свагда !…

Имала је анђеоски торзо, још једаред да кажем. Шта сада могу да учиним у вези свега? Хајде, дајем десет година свог живота да њу вратим у живот! Бог не проговара! Пресуђено! Дакле, Бога нема, или ја немам десет година живота. Прва хипотеза чини ми се вероватнијом, и то са добрим разлогом.

Хамлет, човек од акције, напушта своје скровиште са уверењем, наравно, да је онај глупак Лаерт измакао са својим уваженим друштвом.

Брате мој Јориче, носим твоју лобању кући; наћи ћу јој лепо место на полици мојих заветних дарова, између Офелијине рукавице и мог првог зуба. Ах! Како ћу се тиме забавити ове зиме. Вечност ми је на располагању.

Ноћ пада! Морам деловати! Хамлет иде путем до Замка, не обраћајући превише пажњу на ноћну свакодневицу на главним путевима. Најпре одлази на своју кулу, оставља лобању, ту моћну ситницу. На тренутак се наслања на прозор, загледан у прелепи пун златни месец који се огледа у мирном мору и по црном сомоту извија свој изломљени стуб од златне течности, магичан и бескрајан.

Ови одсјаји на меланхоличној води… Света и проклета Офелија тако је плутала целе ноћи…

Ох! Ипак се не могу убити, лишити се живота! Офелија! Офелија! Опрости ми, не плачи тако!

Хамлет се враћа у своју собу и грозничаво мрмља.

Не могу да гледам сузе младих девојака. Да, расплакати младу девојку чини ми се непоправљиво горим него оженити се њоме. Јер, сузе су из детињства; јер, проливање суза напросто означава тугу тако дубоку да су све године друштвеног каљења и разума праснуле и разлиле се из тог извора детињег, примитивног створења неспособног да науди. Збогом лепим очима Офелијиним, неповредивим, јер су неукротиве! Касно је, морам деловати; за сутра пољупци и теорије.

Хамлет силази да види како је постављена његова драма.

Ходник, где се обично налазе додатне залихе за велике балове, подељен је на одељке и послужиће као кулиса за глумце.

Хамлет, не размишљајући превише, лагано гурне врата једног од ових одељака и улази. Застаје на прагу. Ту, уистину, међу распакованим шкрињама, плачући као Мадлена, дахћући од последњих критичних јецаја, глумица Кејт лежи на поду, у црвеној брокатној хаљини извезеној златом, са воланима, али без корсета, огољених руку и рамена, природне груди у кошуљи чудесних набора, ту је, сирото створење, можда се може утешити.

Хамлет за собом вешто и нежно затвара врата и прилази овој новој причи.

Дакле? Шта је, Кејт? Шта се догађа?

Прелепа Кејт није дирнута више него што треба присуством Његовог Височанства. Остаје још неколико тренутака тако ничице у узвишености својих суза, у узвишености свог поново откривеног детињства. Потом (пошто је увек потребно добро глумити), она устаје; и не обраћајући превише пажње на Његово Височанство него му окреће леђа, наставља да се одева, наврат-нанос у нереду, као краљица за то вече, расипајући остатке суза по чворовима, чипкама. Како је она великодушно лепа, упркос свему! О, свакако, ако говори с њим, ако говори и очеше се о хамлетизам, а да се у то не петља, Хамлет је изгубљен! Изгубљен и пропао!

Хајде де; шта ти је, Кејт, драга моја? И он је нежно прими око струка.

Реци ми, хоћеш?

И ево прелепе Кејт која га бесмртно гледа у лице, а потом сакривши своје лице на груди чедног принца поново почиње да плаче, да исплаче све своје сузе на овом црном сомотском прслуку на којем се Офелија није добро провела прошлог месеца.

Хамлет сматра да би требало да посеје умирујуће пољупце, и оне друге, по њеном потиљку, гладећи праменове своје косе.

Било би потребно Хамлетово перо да вам пружи доживљај Кејтине лепоте. Кејт је једно од оних привиђења које те, на улици, само зачарају, и не помишљаш да га пратиш (чему то? кажеш себи, то ће јој живот одузети), а у дневној соби га не гледаш нежно, лудо или страсно, већ равнодушно и дистанцирано (сигурно је већ навикла на главе које се збуњено окрећу! нема потребе да правимо гужву, како се мисли). Тада сазнајемо да она живи као друга, или удата, или сама, или ту и тамо. И чудимо се што није славна, као таква, натоварена међународним драмама упркос својих двадесет пет година и изгледом чудовишта које се добро наспавало.

А Кејт се доста ваљала, ваљала се само епски. Ваљала се, о јада! О, варошице, абажури, прљави посредници, лупање вратима! О бедо, о могућности! Ваљала се, а ипак је ту, гледа те; а напућеност њених уста је звончић који цвета од јутрос, док њене крупне незнане очи муцају: Шта?… Ах?…; каква скромност у тој меканој пунђи, на том нежном врату! Ах! Нема везе, она је супротног пола, она је роб, она не зна…

Она ништа не зна, док Хамлет уме само да прошета и прочаврља своје адолесцентске усне преко нежно испране коже њених чедних, ожалошћених рамена, и да се покаже као створење, створење без речи.

Али не! Природне ливаде далеко су у овом часу! Морамо најпре да рашчистимо сто, и то почев од вечерас!

Сада ћеш ми рећи, Кејт, чему ове сузе у којима сам те затекао, о ти која ме ниси јуче познавала, а вечерас проналазиш моје природне пољупце. Мораш ми рећи.

Ох! Не, никада.

Значи, заиста је ружно? Да видимо, мени…

И док он досеже до ове речи на њеним раменима, којима пролази и пролази поново образима, она га гледа у лице, спушта поглед, пружа руке и каже, с великом досадом, мрзовољним гласом:

Па, добро! Ја сам само једна несрећница, међутим, имам узвишену душу, као што је познато. Бог зна да сам кушала, на даскама што живот значе, узвишене хероине! Али, кад сам прочитала почетне сцене, из детињства и првих догађаја у мојој улози, у вашој верзији представе, е, тад!… Како је наша судбина јадна и немилосрдна! Ох! Ви мора да сте посебни и несхваћени! Не луди, како кажу ти људи с чачкалицом у зубима. Али сте морали да их натерате да пате! Ето, све је врло једноставно… Не! Не!

Настави, настави Офелија.

Док сам се облачила, понављала сам у себи монолог у цркви, и одједном ми се срце поново распукло у сузама, и скљокала сам се на патос. А да само знате како велико срце имам! Ма, доста ми је овог циничног и празног постојања! Сутра остављам све, враћам се у Кале и ступам у верску службу да се посветим сиромашним рањеницима из Стогодишњег рата.

Хамлет, премда лепо васпитан, тешко је могао да обузда своју радост уметника. Ово је његово крштење као песника! А ова глумица доноси му га, упакованог, са прве сцене у Лондону. И ево Хамлета који затрпава сироту Кејт објашњењима, упућује и на најситније изразе и, свим својим космичким срцем, огледа се у тим зналачким очима које је његов геније управо разрогачио од поноса.

Мислиш, дакле, да би, пред престоничком публиком и под рефлекторима, ефекат био запањујући? И да би ме људи гледали како пролазим улицама и били запањени мојим тужним погледом? И да би неки извршили самоубиство пред енигмом мог живота! О Кејт, кад би само знала! Ова драма није ништа, ја сам је смислио и израдио усред гнусних домаћих преокупација. Али имам још неких, тамо горе, драма и поема, бајки и метафизике, нечувених, муњевитих или споро убијајућих! Али гледај, ми ћемо се волети, и ја остављам све, отићи ћемо вечерас под овом сјајном месечином! Прочитаћу ти све! Живећемо у Паризу. Кејт поново почиње тихо да плаче.

Не, не, Хамлете, није то за мене, хоћу да се повучем, да идем у манастир, да лечим рањенике из веома жалосног Стогодишњег рата и да се молим за тебе.

Куцање на вратима.

Хајде, Кејт, обриши те занимљиве очи, доврши припреме; доћи ћу на крају представе. Волим те! Волим те! А ти ћеш ме известити о тој огромној бесконачности. Напред!

То је режисер! Хамлет му се поверава у пролазу:

Чувате тајну, јелда? Ова драма није моја. Први пут је на вашем репертоару. Спроведите то како треба.

Ха! Наставља Хамлет, наглас, пењући се у свој квартир, забављам се овом представом и њеним морализмом као Кејтин први љубавник! Чаролија је бачена! Држим се свог решења. Ове ствари увек долазе одакле их најмање очекујете. Мени долазе из живота и окружења, и, свакако, из славних песимизама!

Хамлет се солидно обукао; сређује бакрописе које слаже са рукописима, златом и драгим камењем у две кутије. Одабира малокалибарско оружје. Затим пали пећ, ставља на њу бакарну плочу за гравирање на коју затим поставља две воштане статуете, срца детињасто прободених иглом, и две статуете убрзо се растапају, нежно се сједињујући у одвратну мрљу.

Није ме брига за престо. Превише је заморно то, Фортинбрас из Норвешке би ми рекао да је то оно најбоље. Нека је тако; све је добро. Мртви су мртви. Идем да видим земљу. И Париз! Сигуран сам да игра као анђео, као чудовиште. Направићемо сензацију. Имаћемо необичне псеудониме.

Хамлет неки тренутак тражи необичан псеудоним; али не! Читав простор који ће вечерас прогутати већ га хвата за гушу. Како ће сутра, у недељу, када ће младе девојке Елсинора бити као и увек на миси и на вечерњој служби, како ће сутра, у овај час, бити далеко, меланхолично далеко од бедема Елсинора!

Хамлет позива свог штитоношу за последње припреме. Док га чека, забавља се пљуцкајући по платнима окаченим по зидовима његове собе, оним погледима на Јитланд који су отежавали његову стерилну и неухрањену младост.

Краљ Фенго и краљица Герута упућују осмехе уморне од љубазности и седају на своја места; одаја се испуњава, неразговетно шуштећи као поље зрелог жита, које ослушкује одакле ветар дува. Пажеви се повлаче према вратима. Завеса на сцени подељена је на два дела.

У мрачном углу галерије, Хамлет, којим се нико и никада не бави, седи на јастуку, посматра просторију и сцену кроз прорезе на балустради.

На уснама му је клише „људи ко мрава”.

Хајде, Хамлете, нека те све ово остави непролазно хладним. Просторија је бескорисна, бонтон забрањује аплаузе, усредсредимо се на лица краљевског пара, којем од другог чина неће бити лагодно, нити свеједно.

Представа почиње, Хамлет је зна напамет, препушта се експериментима са сценским ефектима, запажа учинке својих речи пред правом публиком, размишља о извесним преправкама. Кејт се коначно појављује и електризира дело.

Дођавола! Ја сам само један школарац! Ето шта ми је недостајало, проба на сцени! Ох! Нисам изнео ни четвртину онога што ми је у стомаку. А она! Како је целовито и химерично лепа, са фризуром à la Тит! И изгледа да нема појма камо све то иде! И њене очи које понекад знају све, све! Понекад ништа, ништа, за име божје! Истина, њено биће прекаљено је за постизање онога о чему ће се причати за хиљаду година од сада. Разумемо се. Направићемо сензацију. Она има, као Офелија, оно укочено држање; али њој то додаје на висини (ово треба имати у виду!) Желим да је волим као живот сам. Ох! Како је оно рекла:

Дођи, о дођи!

Дођи да заплачеш у мојој коси, мојој коси,

Ја ћу ти огрлицу начинити од обећања,

Ако их хоћеш, ево ти, носи…

О, ево ме, долазим, долазим, долазим! Ја који сам мислио да познајем Жену! Жену и слободу!, а запрљао их баналностима a priori! Тикван! Педикир! Она два криминалца тамо; изгледају спектакуларно, свега ми. Још нису схватили одакле ова ужасна, ужасна, ужасна драма. Можда сам се превише упустио у отмена предјела, али има тога још, премда је доста насечено. Али, сачекајмо сцену у врту. Гле, нема Лаерта.

Пауза. Краљ и краљица стоје у кругу, пажеви су раскрилили своје огртаче те парадирају својим љубазним и уморним осмесима. Круже филети харинге, говеђи одресци и пенушаво пиво.

Након друге сцене следећег чина и у декору у којем краљ Гонзаго одлази да одрема, на подстицај своје жене, Фенго кукавног срца све је схватио! И не сачекавши да уђе Клаудије, ухватила га је несвестица. Краљица устаје, усправна, врло Пол Деларош; прати је читав репертоар гестова и шапата. Ударцем халебарде Полонијевог наследника, коморника (срећног што је наследио његове дужности), пада завеса на ужасни, ужасни, ужасни комад.

Хамлет је устао у свом углу, мрмљајући:

Музика! Музика! Дакле, тако је! А ја још нисам веровао!… Коначно, довољно су овако кажњени, како ја видим. Врте се око мене! Још неки дан, и отровали би ме као пацова, прљавог пацова!

Силази низ помоћне степенице пуне звоњаве и повика. На сцени нема никога. Хамлет најпре узима свој остављени рукопис, тамо, отворен на оном месту.

Кејт га је чекала.

Само блага несвестица. Причаћу ти касније. Али, дозволи ми да те пољубим! Играла си као анђео. Сада немамо ни минута за губљење… као два пацова!

Помаже јој да сложи свој брокат; своју обичну одећу држала је под њим. Хамлет је умотава у огртач и ставља јој шешир.

Прати ме. Пролазе кроз парк, растерујући задремале птице.

Хамлет весело звиждуће. Излазе на мала врата. Ту је штитоноша, држи два коња за узде.

Време је да се попне у седло између тих драгоцених ковчега, и они полазе, у касу, сасвим лежерно. (Не, не! Није могуће! Догодило се превише брзо!)

Иду преко поља, како би се вратили на главни пут не пролазећи кроз капију Елсинора, главни пут без месечине, месечине која би била тако добар пратилац преко равница и равница…

Ово је пут којим је неколико сати раније ишао Хамлет, сусрећући свакодневне пролетере:

Време је благо загревао рајски калорифер. А месец је играо, не без успеха, чар поларних ноћи.

Кејт, да ли си вечерала пре представе?

Нисам. Нисам имала срца да једем, можете замислити.

Ја нисам јео ништа од поднева. За сат времена бићемо у ловачкој колиби па ћемо нешто појести. Ловочувар је мој поочим. Видећеш у њему мене у минијатури.

Хамлет схвата да ће проћи близу гробља.

(Гробље…)

И ево га, изуједаног ко зна каквим отровним пауком, силази с коња и везује га за дрво, равнодушно и меланхолично дрво.

Кејт, сачекај ме минут. Да одем на гроб мог оца, убијеног, јадника! Причаћу ћу ти. Одмах се враћам; убраћу цвет, обичан осмех на папиру, који ће послужити као обележје кад поново будемо читали моју драму и будемо принуђени да прекидамо због пољубаца.

Иде по месечини између оштрих сенки чемпреса на стенама, право до гроба Офелије, тако мистериозне и легендарне Офелије. И ту, скрштених руку, чека.

Мртви

Дискретни су;

Спавају

Спокојно.

Ко је тамо? Јеси ли то ти, Хамлете несрећниче? Шта ти радиш овде ?

Јеси ли то ти, драги мој Лаерте, који те добар ветар…?

Да, то сам ја; и да ниси јадни лудак, невин према најновијем развоју научних истраживања, одмах би платио за смрт мог часног оца и моје сестре, те успешне младе девојке, овде, на њиховим гробовима!

О Лаерте, свеједно ми је. Али буди сигуран да ћу узети у обзир твоје становиште…

Небеса, какво одсуство моралности!

Значи, мислиш да је тако било?

Ајде! Губи се, лудаче, или ћу се заборавити! Пошто смо завршили у лудости, то је зато што смо започели претварањем.

А твоја сестра!

Ох!

У овом тренутку, у спектрално чистој ноћи, зачује се тако надљудски усамљено лајање пса са фарме на месец, да је срце овог одличног Лаерта (чије су заслуге, авај! стигле прекасно е да би био јунак ове приповести), препукло, препукло од необјашњиве анонимности своје тридесетогодишње судбине! То је превише! И ухвативши Хамлета једном руком за врат, другом му забоде прави бодеж у срце.

Наш јунак охоло клечи на трави, и бљује грумуљице крви, и чини се као животиња коју раздире сигурна смрт, хтео би да говори… некако успева да каже:

Ах! Ах! Qualis… artifex… pereo!

И предаде своју хамлетовску душу непомичној природи.

Лаерт, идиот човечански, сагиње се, љуби јадног мртваца у чело и стеже му руку, потом, тумарајући по празнини, бежи преко ограда, заувек, да би отишао у манастир, може бити…

Тишина и месец… Гробље и природа… Хамлете! Хамлете! Убрзо дозива дрхтави глас Кејт; Хамлете!…

Месец све преплављује поларном тишином.

Кејт одлучује да оде и види.

Видела је. Додирује леш модар од месечине и смрти.

Убише га, о небеса!

Сагиње се над гробом и чита:

ОФЕЛИЈА

ЋЕРКА ЛОРДА ПОЛОНИЈА И ЛЕЈДИ АНЕ

УМРЕ У ДЕВЕТНАЕСТОЈ ГОДИНИ

И данашњи датум.

Она је била та коју је волео! Па зашто је мене повео с љубављу? Сироти јунак… Шта да се чини?

Она се сагиње, љуби га, дозива.

Хамлете, my little Hamlet!

Али смрт је смрт, зна се откако је живота.

Вратићу се у Замак с коњима, наћи ћу штитоношу који је био сведок нашег одласка и све ћу испричати.

Поново креће истим касом, окрећући леђа пуном месецу који мора да је тако добар, тамо, на равницама, равницама, према Паризу и сјајном Валоа, држећи се правог пута.

Све се сазнало, прекорни ударац драме на личности, бекство итд. Послали су по леш са бакљама најбољег квалитета. О историјско вече, напокон!

Међутим, Кејт је била Вилијамова љубавница.

Ах! Ах! рече човек, тако смо, значи, хтели да оставимо Бибија!

(Биби је варијанта од Били, што је деминутив од Вилијам.)

А Кејт је добила лепе батине које нису биле ни прве ни последње, авај! А ипак, била је тако лепа, Кејт, да би јој Грчка, у нека друга времена, подигла жртвенике.

И све се вратило у ред.

Један Хамлет мање; људски род није пропао, што се оно каже!

Изворник:

Jules Laforgue

Hamlet ou les suites de la piété filiale

Moralites légendaires

1922.