Prepuna trola sprema se da krene sa stanice na Slaviji prema Crvenom krstu. U njoj sam, sedim na dvojnoj klupi dalje od prozora, bliže platformi. Dve gospođe od jedno 45-50 godina su ušle i stanu na platformu odmah do mog mesta. Jedna od njih ima gips na jednoj ruci, od šake do lakta, i ja odmah ustanem i ponudim je da sedne. ‘Hvala, niste trebali’, na to će ona… ‘Pa, ako nisam trebao, onda ništa’, odgovorim iz još neispravljene vertikale vraćajući se u prvobitan položaj… ‘Kakav ste to Vi čovek!’, na to će gnevno ona druga… ‘Pa eto, takav sam’, odgovorih i već na sledećoj stanici siđoh, jer sam do tamo putovao… Gospođa sa gipsom sede na moje mesto, a do tada se sasvim dobro držala drugom rukom za rukohvat i niko drugi je od obližnjih ‘komšija’ koji su mi za tih nekoliko minuta povremeno upućivali začudne poglede, nije ponudio da sedne.
2) Na žurci
Negde na početku bivše L. Ribara žurka u potkrovlju od stotinak i kusur kvadrata. Gosti uglavnom mlađi akademci iz sveta umetnosti sa po nekom budućom likovnom zvezdom u usponu. Vlasnik, stariji od moje generacije nekoliko god. poseduje ispod i stan u malo manjoj kvadraturi… Na prvi pogled reklo bi se fin neki čovek, zabavljao se sa mojom talentovanom koleginicom ali mlađom nekoliko god. koja me pozvala jer smo bili i iz istog kraja, ona po rođenju a ja po školovanju. Ne znam šta je dotičnom bio otac po zanimanju, predpostavljam neko od važnijih likova u ondašnjoj miliciji ili vojsci.
Bilo je sasvim primetno da nisu deo neke stare predratne beogradske porodice koja bi na jednom takvom mestu mogla da ima toliku površinu nekretnina. Ipak, u nekim iskošenim pogledima meni upućenim, i nekakvim ‘secanjem’ u tonu govora, provejavalo je nešto pandursko, nepoverljivo… Valjda osete kad neko nije ‘njihov’. I, usred razgovora, predstavi mi nekog bradatog ’grmlja’ njegovog ‘starog druga’ očigledno pripitog koji je stajao odmah iza nas sa flašom piva a on produži dalje do novopridošlih zvanica… Ovaj, da l Miša da l Neša, ne sećam se više, udbaški tip opasnog izgleda, nekako čudno se upiljio u mene, i posle kraće neprijatne pauze kaže mi: ‘Znaš, ti se meni uopšte ne sviđaš’!? Malo me zatekao tako razgolićenom konstatacijom, ne videh razlog jer sam tokom upoznavanja rekao ime i otvoreno ga pogledao. Pomislih da je razlog moja neuobičajena štraftasta ‘umetnička’ košulja. Da ne bi opet bilo neke druge ili duže pauze, odmah i kao malo začuđeno, uzvratih: ‘Ti se meni baš sviđaš i kao lik i kao čovek, ne znam odakle ti to prijatelju’? Vidim da sam ga u trenu vratio na mesto al opet kao da mu se izdaleka valjalo nešto negativno, samo da uobliči način na koji će da ispliva. Nisam želeo dalji rasplet, kratko pozdravih ‘dobrog druga’, uhvatih krivinu među gostima i posle nekog kraćeg zadržavanja uskoro se nađoh u hodniku ispred lifta. U to vreme i ja sam malo više voleo da popijem i dalje ostajanje u okolnostima koje su pretile da postanu ekcesne u jednoj samo naoko prijatnoj ali po mom ukusu isuviše ljubaznoj atmosferi uz činjenicu da uz sebe nisam imao nikog sugurnog i jakog svog, shvatio sam da mi ni najmanje ne bi prijalo.
3) Božji službenici
Došlo krajnje vreme za posetu zubaru. U gimnazijskom uzrastu me baš zatreše oni školski, socijalistički, kod kojih je lek u zubu skoro uvek trebao da stoji bar mesec dana a burgije se nisu hladile mlazom vode već usijane tandrkale negde daleko u glavi kao vožnja zaprežnim kolima po dotrajaloj gradskoj kaldrmi. Posle faksa i Studentske poliklinike, lečenje i opravku nastavio sam na Stomatološkom fakultetu u Rankeovoj, u neposrednoj blizini Hrama. Već nekoliko nedelja, par puta sedmično bio sam redovan pacijent i jednog dana dođoh skoro sat i po vremena ranije. Tada sam boravio u Grockoj, pa dok stignem do Stomatološkog, a zaboravio sam da pomerim skazaljke na satu jer se te noći prešlo se na prolećno računanje vremena. I, šta ću sad, da čekam toliko dugo na hodniku, ne bih mogao… Odoh u šetnju do male crkve Sv.Save odmah pored Hrama koji je još uvek bio u izgradnji a u kojoj do tada nisam bio s’ namerom da vidim freske, ikone i drugu zidnu umetnost mada me ta vrsta umetnosti nikada nije preterano privlačila.
Uđem u Crkvu, nigde nikoga, i onako smoren u prepunim i različitim prevozima u kojima sam sve vreme stajao, sednem na jednu od tri oveće drvene stolice slične starinskim bioskopskim sedištima, fiksirane jedne kraj drugih i za jedan stepenik malo izdignute od poda. Ne prođe ni desetak sekundi, kad se iza oltara pojavi neki riđi pop srednjih godina koji se ubrzanim koracima i sa ljutitim izrazom lica kretao ka meni. Vrlo glasno i naredbodavno će: ‘Ustanite molim Vas, u Crkvi se ne sedi’!? ‘Nisam znao, čemu onda služe ove tri stolice’? odgovaram, ali još uvek ne ustajem.’ Za stara i nemoćna lica’, nastavlja pop istim tonom. ‘ Ne osećam se baš najbolje, ako bih mogao da posedim još dva, tri minuta a posle bih svakako ustao, došao sam da pogledam vašu zidnu umetnost’.’ ‘Ne možete, je l verujete Vi u Boga’ !? Posle takvog nastupa izgubih i ono malo vere što sam u Boga imao i u nekom sada pojačanom nihilističkom raspoloženju koje me u godinama ‘alkoholizma i Renesanse’ pratilo, rekoh: ‘Skoro da ni u šta ne verujem’ !
‘E pa ako ni u šta ne verujte onda odmah ustanite i izađite napolje, napolju je Ništa, a ovde je Bog’. ‘Izaći ću, al ne mogu baš istog trenutka, imao bih osećaj proterivanja kao da sam nešto mnogo zgrešio’. ‘Otiđite Vi iza oltara pa ću da odem’, kažem baš da vidim dokle će to da ide… Ovaj skoro zapenušio zbog još jedne izgubljene duše svog sunarodnika, pa će već histerično: Izađite ili ću odmah da zovem Miliciju!!? U jebote, ovaj je skroz odlepio, pomislih, izgleda da mu popadija nije dala od jutros kad mu se baš htelo. ‘Je l’ i Milicija u službi Boga?`Da, jeste!
‘Pa da, zajedno smo jači’ zaključih.
‘Ako je već tako, evo odmah’ i izađem u Ništa, čistiji je vazduh‚, ako ništa drugo.
4) Najezda
Kasnije prolećne večeri putovao sam odnekud sa periferije do Trga Republike i spremao se da izađem iz busa na poslednjoj stanici preko puta Narodnog pozorišta. Nakon duže vožnje i duže pušačke pauze, nekoliko koraka po izlasku izvadih iz džepa paklicu cigareta i upaljač u nameri da zapalim. U to vreme pušio sam filter Jugoslaviju, crvenu sa belim slovima, radničke cigarete. Za neke bolje u studentskim vremenima nisam imao, pušio sam dva pakle a one najlošijeg kvaliteta srećom veoma retko.
Pod lošim uličnim osvetljenjem u blizini primetim stariji par, gospodina i gospođu svečano obučene, gospođa u belom kompletu rukom je činila čudne pokrete kao da se brani od nečega. Oboje najverovatnije u povratku sa pozorišne predstave, uokolo je bilo još lepo odevenog sveta. Gospođa mi u nekoliko koraka priđe i upita me: Hoćete li sad da zapalite cigaretu!? Rekoh, hoću, al mi čudno zašto me pita, prvo sam pomislio da je ostala bez cigareta ili bez upaljača, al’ bi to svakako zvučalo drugačije i na drugačiji bi način bilo izrečeno. E pa onda brzo zapalite i duvajte dim u mene!? Napao me roj malih zelenih mušica!? Isprva ih nisam video, kažem ne vidim ih i dotična se bliže pomeri jačem izvoru neonskog svetla. Bio ih je pravi roj veličine glave čiode, male sa providnim krilcima kojih je najviše bilo na gornjem delu njene odeće koja ih je privukla svojom belinom. Bilo ih je i na njenom napuderisanom licu pa i na svetlo onduliranoj kosi a dosta ih je letelo i oko njene glave koje je brzim pokretima ruku pokušavla da otera.
Zapalim i krenem ubrzano da povlačim dim i da bez zadržavanja u plućima duvam ka zaposednutim površinama dok se ona u plavičastim oblacima okretala oko svoje ose. Izgoreh tako više od pola cigarete, presede mi pušenje, dok je gospođa radosno uzvikivala: Evo, sve ih je manje, odlaze, hvala vam mnogo. Osetih se kao vredni pčelar sa posebnim veštinama, rekoh molim i drugi put i odlazeći prođoh pored gospodina koji mi se uz osmeh takođe zahvaljivao dok su okolni šetači i čekaoci autobusa radoznalo posmatrali nesvakidašnju akciju. Pređoh na drugu stranu ulice i na Trgu sedoh na klupu da na miru zapalim još jednu, da sredim utiske od predhodnog događaja.
Dragan Azdejković rođen je 1957. godine u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u provinciji. Višu pedagošku školu, likovni smer i Akademiju likovnih umetnosti, završio je u Beogradu 1983. godine. Nosilac je nagrade Akademije za crtež. Izlagao je na nekoliko samostalnih izložbi u Srbiji (Kulturni centar, Dom Omladine, Kolarac, Kuća Đ. Jakšića). U inostranstvu je izlagao u okviru dve grupne izložbe, od čega je jedna bila organizovana na Danima Beograda u Beču 2002. godine (izlagao je sa još tri srpska umetnika), a druga na Bijenalu likovnih i vizuelnih umetnosti u Firenci 2005. godine na kojoj je među 800 umetnika iz celog Sveta osvojio peto mesto u kategoriji Slikarstvo i medalju Loenco Mediči. Na ‘Annual global online competition’ (Artoteque iz Londona, 2006) osvojio je Počasnu nagradu za rad ‘ The dream of little Darwin’. Pored slikarstva bavi se pisanjem. Zivi i radi u Beogradu i Petrovcu na Mlavi.
NAGRADNO ODSUSTVO
Jednu od meni najdražih slika, pod nazivom Borba u vazduhu, naslikao sam 1984. godine kada sam služio vojni rok u Kumanovu, u Makedoniji. Slikao sam je po fotografiji iz vojnog časopisa Front, u to vreme imali su profesionalne i veoma dobre fotografe. Nešto sam je malo izmenio, ne toliko po formi koliko u koloritu, i to ne previše. Na slici su dva aviona, crni u prvom planu kao silueta doleće iz gornjeg levog dela slike i u brišućem letu ispaljuje dve rakete koje ostavljaju plameni trag na nebu iznad neke pustopoljine. U donjem desnom uglu do polovine formata uz vertikalu tamno narandžasta eksplozija rasprskava se polovinom svoje nepravilne loptaste forme. Negde na sredini rada detaljnije oslikana bela letilica koja je manja i naizgled sporija, pristiže preko ljubičasto sivih planina i fabrike u daljni čiji dimnjak strči nad proizvodnim halama osunčanim jutarnjim sjajem. Naš kapetan, čuveni Zoran Britva, svratio je do ateljea, zagledao se u sliku i rekao:
„Njihov je crni, a naš je beo i dolazi da mu jebe mater!“
„Pogodili ste iz prve druže kapetane!“, odgovaram.
Šmeker i šaljivdžija iako na prvi pogled nije tako izgledao sa većom dioptrijom iza tamnih okvira naočara, uredno podkresanim crnim brkovima i krupnijom dežmekastom figurom. Prema poslušnijoj vojsci uvek se na isti način odnosio, voleo je da se našali često i na svoj račun, da popije koju, ali nikada na radnom mestu. Često bi ga odao miris makedonske loze koji se za njim, u pokretu, hodnicima viorio. Nikoga posebno nije kinjio, ali umeo je i da nas pritisne, naročito u prvim mesecima obuke. Ubrzo po dolasku u četu zgotivio me je, jer smo imali slične osobine, i sam sam u tim vremenima bio sklon piću i zbijanju šala. Jednom prilikom dok smo se pod šlemovima i u punoj ratnoj opremi vraćali sa poligona, kada je prolazio kraj nas, glasno sam pimetio da dvorišni psi laju jer misle da smo Nemci. To mu se veoma svidelo, iako mi je pred vojskom odbrusio da mu se više ne obraćam. Na njegov predlog, posle dva meseca iscrpljujuće obuke, major Nikolovski, najviši čin i glavni lik u našoj zgradi, meni gušteru i već staroj džombi, garnizonskom fotografu, Goluboviću, dodelio je jednu manju prostoriju za zajednički atelje. Kapetan nas je retko posećivao , major je bio samo jednom kada smo se uselili. Bila je to prava oaza slobode u našem bloku, gde je deo vojnika, naših drugara, često hvatao krivine od pogleda nadređenih. Imali smo ključ od prostorije, duplikat je jedino major imao, a u kriznim trenucima, tokom kontrola, uzbuna ili pokušaja upada neželjenih gostiju, rekli bismo da razvijamo film, pa su nas kasnije uglavnom zaobilazili. Kod nas su u miru mogli da se otvore paketi pristigli od kuće, da se popije jača kafa od one u kantini ili da se izbegnu neke od dosadnijih dnevnih obaveza. Tog dana kapetan je tražio nekog vodnika stažistu kome sam sa fotografije iz novčanika crtao devojku sa mladežom iznad usne, ali ga tada nije zatekao kod nas. Taman se posle kratke i uspešne kritike mog rada spremao da krene, kad ću ja tišim glasom, onako izokola:
„Nego, druže kapetane, nestala mi crvena i plava, moram ponovo u Skoplje po boje.“
„Dobro, idi, samo sutra pre fiskulture budi ispred moje kancelarije da ti zastavnik Stalović napiše objavu za put.“
„Hvala druže kapetane.“
To mi je bio već treći put da putujem za Skoplje, drugi put po boje i jednom pred Zakletvu kod vojnih obućara da mi naprave vanserijski broj cipela, bez njih nisam mogao u grad. Tada sam u Skoplje putovao pod maskirnom ciradom u kamionu punom rashodovanih vojničkih čizama i druge vojničke obuće. Pored nekih „činova“ u kabini, nije bilo mesta za mene, pa sam se tridesetak kilometara neudobno klatario na vrhu sivo-crne gomile uz opojni miris imalina. E koja su to vremena bila, posle mesec dana nestalo mi žute i bele, koje više ni u Skoplju nisu mogle da se nađu. Kaže kapetan Britva:
„Onda pravac za Niš, šta drugo!“
„Kad već idem za Niš, je l` mogu na dva dana do Beograda, bar na kratko da obiđem verenicu?“ „Može i na tri“, šeretski se nasmeja i pripreti mi pokretom kažiprsta da pazim tamo šta radim i da ne kasnim, da ne bih završio u pritvoru. U tom slučaju sam u čizmama bez pertli morao brezovom metlom da očistim celu pistu što su pritvorenici svakog dana vredno činili, ili da iza ambulante obnavljam crvena slova na značajnim istorijskim obeležjima spomen parkića omeđenog potkresanim šimširom u geografskoj formi granica Jugoslavije. Podsetio me da sam to već jednom morao da radim, za dva dana je počinjao vikend, a u ponedeljak je trebalo da sa suvim slikama koje sam već više puta obećao da ću da završim, odem kod majora na raport, da vidi šta je urađeno. Bližilo se godišnje međugarnizonsko nadmetanje u susednom Tetovu sa izložbom i ostalim pratećim kulturnim i sportskim manifestacijama, a omaleni ali strogi major Nikolovski ga baš pritegao da sve bude organizovano na vreme. Stignem u Beograd, telefoniram iz stanične govornice, kad verenica prekjuče otišla sa mlađim bratom na more. Nisam se najavio da bih je iznenadio, a sve oko puta prilično se brzo odvijalo. Odmah uhvatim drugi autobus za Petrovac da obiđem društvo i roditelje i kad sam stigao, sretnem majku ispred pošte, nosi paket u plavom pak papiru da mi u vojsku pošalje. Posle dva dana ludovanja po kafanama, vratim se u Kumanovo, odmah se angažujem oko garnizonske izložbe, na brzinu dosušim slike fenom i osvojim treće mesto u slikarstvu. Kao nagradu dobijem sedam dana nagradnog odsustva i jos sedam za međugarnizonsko u košarci, za osvojeno drugo mesto. Još nisam koristio redovno odsustvo, pa kad bi se sve spojilo, izašlo bi na više od mesec dana. Bila je polovina avgusta, leto skoro prođe, a moja devojka već uveliko na Susku, i ja se posle nekoliko dana osmelim da pitam kapetana za redovni dopust. Posle bih se vratio još dvadesetak dana da doslužim. Ne znam, skoro si putovao, pitaću majora, i ovaj mi istog dana, na moju veliku radost, dozvoli redovno odsustvo. Stignem vozom u Rijeku i na ostrvo Susak koje smo nas dvoje nekoliko godina ranije otkrili, kad ona mi ladno saopštava da je od početka letovanja bila u ljubavi sa nekim Englezom, sredovečnim hipikom, kojima je inače bila veoma sklona. Otputovao juče rano izjutra za Sloveniju da vidi Triglav i Bled, a posle iz Ljubljane leti pravo za London. Zvao je i nju, ali ona nije htela jer sam je prethodno obavestio telegramom da dolazim. Kaže super im je bilo za razliku od onoga što se nama duže vreme pre mog odlaska u armiju intimno dešavalo. Zabavljali smo se četiri godine i umesto da odmah raskinem vezu i da napustim taj rajski polunudistički otok, slobodnih svjetonazora letnje filozofske škole, usred lelujavih polja trstika i radosti peščanih plaža, uz bezvremeni metalni poj cvrčaka, mrcvarili smo se jos nekoliko dana u pokušaju da popravimo što se nije dalo popraviti. Dok smo čekali trajekt za rivijeru, svoju povređenost pokušao sam da umanjim jednim slobodnim padom sa visokog mola opustelog pristaništa. Pre skoka pomislih da bi možda najbolje bilo da ne izronim, ali na svu sreću, udarom o površinu vode otpadoše mi imaginarni rogovi i stigavši skoro do samog dna, taj sam osećaj uspeo da prevaziđem. Dok se trajekt sporo primicao obali, uz kliktanje pratećeg jata galebova, postalo mi je sasvim jasno da će među nama uskoro sve da bude završeno. Osetih veliko olakšanje, mada mi još uvek nije bilo lako. Sa njom i njenim bratom rastao sam se na železničkoj stanici u Rijeci, išli su da obiđu rođake u Hrvatskoj. Iste večeri otputovao sam za Petrovac gde sam proveo još nekoliko haotičnih i besmislenih dana iza spuštenih roletni svoje sobe, bez želje da nagradno odsustvo iskoristim do kraja. Obukoh ponovo unformu i vratih se u kasarnu da ranije skratim mučenje i dosadu poslednjih nedelja u vojsci koje je svaki vojnik pred kraj roka oduvek teško podnosio, što sam još teže podneo. Poslednja nedelja nikako da prođe, neki od mojih klasića iz spavaone, na zamašćenim zidovima kraj uzglavlja, beleže sve krupnije recke do skidanja, kad od desetara dobih obaveštenje da imam posetu!? Otac me čeka kraj rampe na glavnoj kapiji kasarne!? U Petrovcu zaboravih novu civilnu odeću koju sam tada kupio da ponesem, nije valjda samo zbog toga toliki put prevalio! Još mi je on trebao, pomislih, nikada se nismo trpeli što je uglavnom dolazilo sa njegove strane. Ipak, bilo mi je drago, to mi je bila druga poseta za godinu dana. Izdaleka ugledah oca u košulji podvrnutih rukava dok mu se oznojena ćela sa brkovima presijavala na podnevnom bleštavilu. U jednoj ruci ofucana smeđa kožna tašna koja je godinama bila neizostavni deo njegovih putešestvija, u drugoj prazan plastični kanister od dvadesetak litara i providna kesa iz koje strči oveći grozd prezrelih banana. Bez ikakvog izliva nežnosti pri susretima, kaže da je pošao za lekovitu vodu u Prolom banju koja mu je u to vreme dobro činila. Poneo mi je zaboravljenu civilku i kupio banane da se malo okrepimo, samo ne zna gde bi u miru mogli da ih pojedemo. Zna da je teško u vojsci, i napominje da je njemu u ratu jos teže bilo, jedva se živ sa Sremskog fronta izvukao, o čemu sam već mnogo puta u detaljima slušao… Spustismo se prašnjavim sokacima kroz Donju mahalu, do obližnje rečice i sedosmo u hlad visokih vrba na uzdignutoj travnatoj obali. Uz smešak, pruža mi svežanj novih elzet ključeva od skoro pa završene porodične kuće nadomak Beograda koju smo izgrađivali jos od početka sedamdesetih. On i majka ostaće u selu gde je godinama službovala i gde se posle mog odlaska u vojsku penzionisala.
„Eto, imaćeš tamo više prostora, od sada ćeš moći da slikaš do mile volje a i da se oženiš na vreme, fakultet si već završio.“
„Za ženidbu sam zakasnio oče, da ne pričamo dalje o tome…“
Početkom osamdesetih, već negde od prvih susreta sa nesuđenom ženom, sa kojom se nikada nisam verio, kada sam kao sustanar preživljavao po memljivim dvorišnim sobicama ili po studentskim domovima gde su dinarski tipovi lovili pacove i vežbali zabadanje noževa na ormanima, vojska je mom ocu, kao ratnom vojnom invalidu, nudila stan na Novom Begradu, što je glat odbio, iako je taj isti Beograd sa osamnaest godina oslobađao. Smatrao je da je sve od njih i njihove vlasti prokleto, neki njegovi prijatelji i poznanici nestali su posle rata ili su kasnije završili na Golom otoku, o čemu je ponovo započeo da mi pripoveda. Kad pomenu otok, i još goli, iznenada osetih veliki umor i zaspah na travi među mirisnim cvastima belih rada pored oca koji je izgledao mnogo starije i umornije od mene. Probudih se. Na mom ručnom časovniku prošlo je skoro dva sata, na oca sam već i zaboravio… Kad, iznad mene osmehuje se isuviše poznat lik sa brkovima i retkim zubima, usporeno ljušti i jede bananu i gleda me nekako setno i zamišljeno. Činilo mi se da još uvek sanjam ili da sam od prethodnih nemilih dešavanja konačno odlepio. Ubrzo razabrah zbilju od sna, pa se i ja prihvatih južnih plodova, vreme za ručak u vojničkoj menzi odavno je isteklo.
„Nisi spavao“, pitam ga dok sedimo na obali i jedemo banane kao dva dlakava primata u razdrljenim košuljama… Bio je kraj avgusta i danima su trajale nepodnošljive vrućine.
„Ne nisam, ne znam šta bi mogao da nam uradi onaj tamo“, i pokretom glave pokaza na čobanina sa malom belom kapom koji je preko puta rečice, nešto niže od nas, čuvao stado ovaca koje se bezbrižno napasalo. Tog popodneva prošetasmo još malo po varoši, posedesmo u bašti neke šiptarske poslastičarnice, a predveče ga otpratih do autobuske stanice. Svratiće samo u banju na par dana da se odmori i da natoči kanister, pa se odmah vraća u selo. Za nekoliko dana i ja se pozdravih sa svojim drugovima vojnicima, kapetanom Britvom i majorom Nikolovskim, moj cimer fotograf i još neki prijatelji ranije se skidoše, već duže vreme nismo se sreli na beskrajnoj pisti garnizona .
Petnaestak radova ostalo je u zgradi kasarne, slikao sam njihovim bojama i ostalim materijalima koje su mi za slikanje pribavljali. Kasnije sam čuo da su neke od slika zadržali za sebe, a neke poklonili svojim nadređenima, najverovatnije da su jednim delom i zbog toga u službi uznapredovali. Radova mi tada nije bilo žao, njima sam sebi omogućio povremenu slobodu, a moji pretpostavljeni ispali su sasvim fer, što nisam očekivao. Prvi put u svojoj umetničkoj karijeri dobih atelje, koji ni do dan danas od svog strukovnog udruženja nisam dobio. Kada se vratih u civilni život, bivšu devojku dve godine nisam video, niti sreo, sve do spektakularnog rok koncerta na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa. U velikoj gužvi, nešto izdalje od mesta gde sam se našao sa nekim prijateljima, stajala je u prvom redu kraj vatrenih obožavateljki i bez ikakvih pokreta radovanja nemo je posmatrala dešavanja na bini. Možda je našla novog momka među popularnijim rokerima i čeka ga da završi sa svirkom ili je već osvojila pola benda, ko zna. Grupi devojka, šta drugo, pomislih i bi mi malo lakše. Prisećao sam se naše veze i godina koje nam ništa ne donesoše. Studentkinja književnosti iz seoske sredine nadomak Beograda, upoznao sam je kao maturantkinju gimnazije dok sam bio na polovini studija likovne Akademije. Kao i uvek bila je veoma lepa, ali pomalo odsutna, nikada nije previše davala od sebe i ponekad bih osetio da je svejedno da li sam pred njom ja ili je to neko drugi. U trenutku me nešto povuče da joj priđem, ali iznenadno sevanje sa grmljavinom i olujnim pljuskom pokvari koncert i svi se pokisli razbežasmo u razičitim pravcima. Prethodnog dana dogodila se nuklearna katastrofa u Ukrajni, a te večeri još niko nije znao za to. U sledeće dve godine moj otac i njen brat teško su se razboleli i više nisu bili u životu, tamni oblaci sa različitih strana nadvili se nad Srbijom i Jugoslavijom i postajali su sve tamniji i veći. Odslužih pošteno JNA koju su neki moji drugovi raznim psihološkim izvrdavanjima vešto uspeli da izbegnu, a nama budućim vojnicima podsmevali se kao naivčinama: „I bio u vojsci i ozenio se…“
Kao i mnogi mladići tog vremena, bio sam deo uobičajene i poželjne priče koja se najvažnijim delom po mene prilično loše završila. Početkom ratova devedesetih, tri dana za redom iz vojnog odseka tražili su me kod kuće da mi uruče poziv za vojnu vežbu, što je tada bio indirektni poziv za odlazak na ratište. Tada već nisam bio naivan kakav sam do skora bio, i načuvši o opštoj mobilizaciji i ubrzanom regrutovanju, potražio sam utočište na bezbednijem mestu.
Dragan Azdejković rođen je 1957. godine u Beograd. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u provinciji. Višu pedagošku školu, likovni smer i Akademiju likovnih umetnosti, završio je u Beogradu 1983. godine. Nosilac je nagrade Akademije za crtež. Izlagao je na nekoliko samostalnih izložbi u Srbiji (Kulturni centar, Dom Omladine, Kolarac, Kuća Đ. Jakšića). U inostranstvu je izlagao u okviru dve grupne izložbe, od čega je jedna bila organizovana na Danima Beograda u Beču 2002. godine (izlagao je sa još tri srpska umetnika), a druga na Bijenalu likovnih i vizuelnih umetnosti u Firenci 2005. godine na kojoj je među 800 umetnika iz celog Sveta osvojio peto mesto u kategoriji Slikarstvo i medalju Loenco Mediči. Na ‘Annual global online competition’ (Artoteque iz Londona, 2006) osvojio je Počasnu nagradu za rad ‘ The dream of little Darwin’. Pored slиkarstva bavi se pisanjem. Zivi i radi u Beogradu i Petrovcu na Mlavi.
KAPA PROFESORA PERIĆA
Jednog od onih ćudljivih martovskih dana kada se još uvek nosi zimska odeća, kasnog popodneva, već predvečerja, začu se zvono na ulaznim vratima našeg malog neuslovnog stana u kome smo živeli poslednjih nekoliko godina. Supruga tiho ode do vrata i približi se špijunci. ‘Tri čoveka u crnom, verovatno tebe traže’, reče mi šapatom. Nije se valjda ponovo počelo sa crnim trojkama, prvo je što pomislih, ali se odmah setih da je to najverovatnije profesor Perić, naš poznati psiholog, seksolog i kolekcionar umetničkih dela kojeg je moj kolega vajar trebalo da dovede da pogleda, a možda i da kupi, neki od mojih slikarskih radova. Sina i ćerku koji su tada bili mlađeg školskog uzrasta, odmah poslasmo u dečiju sobu da ne bi smetali. Novac nam je bio pri kraju, atmosferu smo hteli da učinimo što ozbiljnijom u odnosu na prethodnu, kada se uz smeh jurcalo po stanu. Za svaki slučaj, otišao sam do vrata da i ja bacim pogled da nas neko drugi ne bi iznenadio. Zbog neplaćenih računa, državni izvršitelji su već postajali očekivani posetioci, a možda su pomenute utvare u crnom bili prvi vesnici nastupajućeg neoinformbiroovskog perioda koji se uveliko predosećao. Ipak, bili su to očekivani gosti, a sa njima i mladić kojeg mi je, posle upoznavanja na ulazu, profesor Perić predstavio kao svog sina, postdiplomca istorije umetnosti . U odnosu na svoju natprosečnu visinu i oveći telesni gabarit, profesorov stisak ruke bio je prilično labav i hladan, verovatno ne samo zbog spoljašnje temperature vazduha. Video sam ga samo jednom u nekoj TV emisiji, u nekom bračnom savetovalištu, kada mi se sve prikazano nije naročito svidelo, isto kao što se na prvi pogled ni ja njemu, izgleda, nisam svideo. Posetioci su bili odeveni u tamniju zimsku garderobu, a kapa na ovećoj glavi profesora Perića kao da je bila za broj veća. Neka vrsta kondukterske teget kape sa malo većim temenim delom i zlatnim kuglicama na krajevima oboda iz čije je senke preko tankih staklenih naočara bez okvira izbijao veoma hladan i proračunat profesorski pogled. Kolega vajar se smeškao i, uz neka uobičajena pitanja, pokušavao da izbalansira pomalo neprijatnu situaciju. Iako sam se ponašao prilično opušteno i uobičajeno gostoljubivo, nešto negativno lebdelo je u nama i svuda oko nas. Uđosmo u naš već prilično ofucan i slabo osvetljen stan i gosti se rasporediše u dnevnoj sobi. Začudilo me je to što u predsoblju nisu skinuli kapute i druge delove zimske odeće. Možda zbog toga što je u stanu bilo pomalo hladnjikavo, centralno grejanje koje je radilo samo u prepodnevnim časovima polako je prestajalo. Profesor Perić sede u izlizanu fotelju pored mog isto tako izlizanog kauča koje je razdvajao nizak mali stočić koji sam nekada davno napravio. Pored njega natkasna na kojoj je kraća samostojeća lampa sa ponegde progorelim i od duvanskog dima požutelim abažurom, obasjavala je maslinastu pravougaonu ravan narandžastom svetlošću. Stočić je bio prazan, na brzinu prebrisan i oslobođen predmeta da bismo imali na čemu da pogledamo radove. U pitanju su bili samo crteži, profesor je uglavnom kolekcionirao crteže akademskih umetnika. Na pitanje kolege vajara da li sam pripremio prezentaciju, pokazah na par blokova i omanji kofer što je sve već stajalo kraj mene kada sam seo na ivicu kauča bliže profesoru kako bih mu dao odgovarajuće informacije ukoliko ih bude zatražio. Već petnaestak godina nisam crtao, uglavnom sam slikao, a imao sam priličan broj crteža na svemu i svačemu, na različite teme i iz različitih perioda. Čim je onako težak i smoren od hodanja, sa kaputom i kapom na glavi ‘bupnuo’ u fotelju, profesor Perić skide svoju kapu i nekakvim usporenim ritualnim pokretom postavi je tačno na sredinu stočića. Kapa zauze skoro celu njegovu površinu što me je u trenutku prilično iznerviralo, ali to nisam ničim pokazao. Koliko mi je poznato, kapa se skida prilikom ulaska u kuću ili stan kada se kod nekog dođe u posetu. Drugo, na čemu ćemo sada da gledamo crteže jer tu je bilo najviše direktnog svetla, i treće, kapa se ‘zbog baksuza’ nikada ne stavlja na sto ili na krevet, čemu me je moja baba jos u predškolskom uzrastu naučila. Nije prošlo nekoliko trenutaka od tog, za mene u najmanju ruku čudnog čina, hitro ustadoh, uzeh kapu i okačih je na drugi manji čiviluk u dnevnoj sobi da je ne bih dalje nosio u predsoblje. Možda su profesor i ostali prisutni koji su se već zgledali pomislili da igram neku zaumnu igru, da sam je namerno odneo negde u drugu prostoriju i sakrio, možda i sa namerom da je kasnije namažem džemom i pojedem. Profesorov sin se zagonetno smeškao, supruga koja je iz radoznalosti takođe bila u sobi, a ne sa decom gde sam rekao da bude, upitno me i pomalo ljutito posmatrala dok me profesor Perić prostreljivao svojim hladnim pogledom kao da sam mu nešto ukrao ili mu razdvojio gornju polovinu proćelave glave od bledo sivog lica na kome se nije ocrtavala ni najmanja grimasa. I pored toga, očekivao sam njegov panterski skok i ujed za desnu stranu vrata, ali, uz očigledan i skoro opipljiv unutrašnji bes u sebi, sve je držao pod savršenom kontrolom. ‘Morao sam da Vam pomerim kapu da bismo imali gde da pogledamo crteže’, prekinuh mučnu i već malo dužu tišinu u sobi. Profesor ne reče ništa, dadoh mu jedan od blokova i on stade da lista sadržinu prilično brzo kao da prelistava novine, uz poneko vrlo kratko kobajagi zadržavanje. Tačno se videlo da ih ne gleda, da razmišlja o nečem drugom ili da uopšte ne razmišlja. Tako i sa drugim blokom. Brzina pregleda skoro da je poprimila brzinu brojanja štihova na kraju partije tablića. U jednom trenutku iz bloka izvadi par naših porodičnih fotografija sa mora koje je verovatno jedno od dece nekada davno tu ubacilo ili su nekako zapale prilikom naših putovanja ili nekadašnjih čestih selidbi. Ni ja godinama nisam video svoje crteže jer sam ih skoro sve imao u kućnom računaru. Pruži mi ih uz jedva primetan omalovažavajući smešak u jednom uglu usana što je trebalo da ukaže na moju neprofesionalnost ili čak na aljkavost. Na licu kolege vajara primetih isto nešto podsmešljivo, dok je profesorov sin sa najudaljenijeg mesta od stola, kroz napukli i selotejpom zalepljen prozor odsutno posmatrao prolaznike pod neonskim uličnim osvetljenjem. Uzeh fotografije, iznenadiše me jer ih odavno nisam video, a profesor nastavi sa brzim pregledanjem bez i jedne reči ili primedbe još uvek ne izdvojivši ni jedan rad. Prešao je čak i preko nekih mekših erotskih crteža koje sam davno, negde pred kraj studija nacrtao, i za koje sam se nadao da ce zbog njegove uže profesionalne orijentacije bar neki od njih privući pažnju. Kada je završio sa blokovima podigoh kofer sa ostalim crtežima, međutim, on uviđavno i tiho reče da moraju da žure kod sledećeg umetnika kod koga već imaju zakazano. Drugi put će svakako sve da pogleda, a da mu je dosadašnji uvid u moj rad sasvim dovoljan i da će o svemu još da razmisli. Nisu se zadržali duže od dvadesetak minuta, dalje ništa nisam hteo da pitam niti da se na bilo koji način namećem. Gosti ustadoše i uz jedva čujne pozdrave krenuše iz stana. Ispratih ih do vrata, kolega je bio i dalje srdačan ali pomalo razočaran, dok su profesor i njegov sin okrenuti leđima već bili na pola stepeništa u silaznoj putanji ka izlazu iz zgrade. Kada konačno odoše, glasno odahnuh, kao da mi neki nevidljivi džak cementa spade sa leđa. ‘Pa je l’ si baš morao da mu uzmeš kapu kad znaš da smo ostali sa malo para’, dočeka me supruga još u hodniku. ’Morao sam’, uzvratih, ‘a imamo i još knjiga za prodaju’. U čestim krizama prodali smo bar dva do tri kubika iz naše biblioteke koju je skupljalo nekoliko generacija. Sutradan sam se čuo sa kolegom vajarom, koji mi reče: ‘I nije ti bila neka prezentacija’. ‘Valjda i nije’, rekoh, ’a šta je trebalo da uradim? Da ispeglam neke od radova od pre dvadeset, trideset i više godina i da pokušam da ih izbelim sumpornom parom i tako sređene da ih izložim profesoru Periću na površini presvučenoj sivim plišem pod nereflektujucim staklom !? Možda i da neke od najboljih koje sam uradio na đačkim sveskama u linijama ili kockama, kao i one hemijskim olovkama na paklicama cigareta ili na omotima koverata, precrtam preko njihovih fotokopija na najboljem papiru fabrianu ili aršu i takve da ih pokažem profesoru Periću !? Ipak je veći deo radova bio sasvim u redu, na uobičajenom crtačkom papiru iz školskih blokova različitih veličina i to sigurno nije bio razlog za potpunu profesorovu ignoraciju.’ Možda bi sve bolje ispalo uz halogeno osvetljenje i prigušene tonove neke lakše klasične muzike što bi sve ukupno podiglo trenutno raspoloženje profesora i ostalih prisutnih? Ali, posle slučaja sa kapom, siguran sam da mi ništa od navedenog ne bi pomoglo! Čak ni svetao i prostran atelje sa uramljenim i okačenim radovima, sa specijalnim policama i ormarićima za njihovo čuvanje o čemu sam maštao još od studentskih dana. A možda je sve to samo zbog toga što i nisam neki naročito talentovan umetnik, ko bi drugi to znao ako već profesor Perić ne zna? Svaki umetnik, pa i da nije nešto posebno nadaren uvek ima po neki dobar crtež ili bar samo jedan, izgleda da ipak nije bilo to u pitanju. Nekoliko nedelja posle ovog nemilog događaja u novinama pročitah najavu otvaranja izložbe ‘Kolekcija crteža profesora Perića’ u najvećoj galeriji našeg strukovnog udruženja. Eto za koliko malo, a i zbog čega ne postadoh naš poznati likovni umetnik, pomislih u trenutku sa manjim osećajem krivice prema svojoj porodici. A kakav me procvat već zalazeće i prilično traljave umetničke karijere čeka kad jednog dana njegov sin postane naš poznati likovni kritičar, to ću tek da vidim. Isto tako, gledaću ubuduće da svoj bračni život što duže održim u harmoničnim odnosima jer naš čuveni seksolog i profesor dr. Perić vreba iz nekog mračnog ćoška poznate državne ustanove u kojoj je zaposlen. Seks je pola zdravlja i tu nema šale. Institut za mentalnu higijenu ‘Laza Lazarevic’ nalazi se u neposrednoj blizini.
Dragan Azdejkovic , 2017
MINIJATURE
Pred kraj devedesetih, kad se muzika već uveliko slušala na cd uređajima, preturajući po ostavi, nađem oveću zapečaćenu kesu punu zastareih audio kaseta koju sam prilikom poslednje seobe iz glavnog grada desetak godina ranije doneo u varošicu. Pregledajući naslove od kojih sam mnoge već imao na diskovima, u trenutku osetih nostalgiju za nekim vremenima kada su se mrsile trake na kasetašima, a sam fomat kutije, iako malen, neobično mi se dopao i dobih inspiraciju da na kutijama nešto naslikam. Od meni manje bitnih izvođača izaberem dvadesetak, prepariram ih za slikanje uljem i istog dana krenem sa radom bez neke određene ideje šta će na njima da bude prikazano. Posle nekoliko nedelja slikanja najmanjim četkama i beskrajnog strpljenja bio sam i više nego zadovoljan postignutim. Najvećim delom izmišljeni prostori, uglavnom pejsaži, a naneseni slojevi boja umereno pastuozni. Neke od najuspelijih, kasnijh godina poslužiše mi kao uzor za jedan deo slika srednjeg formata koje sam često sačinjavao u nekoliko sličnh ili približno istih varijanti. Više od polovine tih radova vremenom sam poklonio ili prodao, par njih je ukradeno sa izložbi, jedna iz ateljea, a kada sam 2005. godine izlagao na Bijenalu u Firenci, nekoliko najboljih koje sam uspeo da sačuvam izložio sam kraj većih radova sa kojima sam konkurisao. Obično se ne izlažu mali radovi sa većim, format većih bio je srednji i manji, pa sam ipak uspeo sve da uklopim u zanimljivu celinu kao i tri godine ranije kada sam ih prvi put izložio na samostalnoj izlozbi u Kulturnom centru glavnog grada. Poslednjeg dana izložbe na Bijenalu prodao sam dve minijature, jednu kolegi sa Farskih ostrva, a drugu nekom italijanskom kolekcionaru na njihov zahtev, kada se duže zadržaše pred mojim slikama. Nezgodan je format za procenu, mali da bi se tražila veća vrednost koja je u nekom sentimentalnom smislu za mene mnogo veća. Iz radoznalosti da vidim koliko bi nešto tako malo procenili, s obzirom da su im se komadi veoma svideli, rekao sam da ne znam koliko koštaju i njima prepustio procenu. Čudno, ali obojica ih proceniše na po sto eura, znajući valjda odakle dolazim i, s obzirom na to da sam na Bijenale otišao sa malo novca, pristao sam. Dan ranije u svečanoj sali Forteze di Baso objavljeno je da sam nagrađen, a oko podneva na mom izlagačkom mestu pojavila se i komisija za otkup sa direktorom Bijenala koji mi je nagradu uručio. Nagrada nije bila novčana, a direktor me upita kolko cenim portrete jer je samo za njih bio zainteresovan. Bio sam iznenađen jer sam očekivao da oni ponude neku cenu u odnosu na to da su prepoznali kvalitet ali i na njihovo dugogodišnje iskustvo u radu sa umetnicima. Bez veze mi je i neprofesionalno, ali i neprijatno, bilo da se cenkam, naročito ne sa direktorom jedne takve smotre. U to vreme nisam imao neko veće iskustvo u prodaji radova, a nikada na izložbi van Srbije iz koje sam tada izašao posle petnaest godina. Kad su već tako hteli rekao sam im tri puta veću cenu u odnosu na jedan portret istog formata koji sam nekoliko godina ranije prodao u Beogradu. Direktor će, spusti malo, i tako dva, tri puta, dođosmo do beogradske cene ispod koje nisam hteo niže, a koja je i tada za njega bila previsoka ‘Dobre su ti slike al’si mnogo skup slikar’ reče malo podsmešljivo, okrenu se i ode! Posle toga, priđe mi neki pripiti ‘komšija’ slikar iz Bosne koji je već godinama živeo u Italij i koji je izlagao u neposrednoj blizini i kaže mi da to nisam nikako smeo da propustim i da im istog dana ili sutradan odnesem radove u matičnu galeriju i da kažem da sam se predomislio. Sutra popodne trebao sam da putujem nazad, razmišljao sam da poslušam njegov savet jer se takva prilika za umetnke iz Srbije retko ponavlja, ali se izjutra setim da nisam kupio poklone za porodicu i pre podne provedoh u kupovini u najvećoj trgovačkoj zoni na otvorenom u Firenci. Sve se završi na tome, posle odoh do Forteze, spakovah radove i već popodne krenuh nazad za Srbiju u kojoj niko iz državnih galerija i muzeje za radove koje sam dobio priznanje, narednih nedelja nije bio zainteresovan, niti je bilo ko iz medija hteo da objavi vest o mojoj nagradi. Izgleda da po srpskim kriterijima nisam dovoljno savremen, šta drugo, verovatno su ovdašnji stručnjaci bolji poznavaoci moderne nego oni iz renesansnog sedišta Evrope. Glavna kustoskinja Kulturnog centra pohvali me za nagradu ali, pošto je po njenom mišljenju umetnost klasičnih medijia prilično zanemarena i malo pomognuta od strane domaćih ili stranih sponzora, upita me da li poznajem konceptualnu umetnost i da li bi za promenu mogao njome da se bavim jer je sigurna da bi mi tako bolje išlo!? Poznajem, odgovorih i veoma cenim neke umetnike iz te branše, iako bi mi takav način rada bio mnogo lakši, ipak više volim da slikam. Za neko kraće vreme preostalih pet minijatura uramih pod jednim ramom da se ne bi zagubile i da bi što duže krasile atelje, a istovremo bile podsticaj i inspiracija. Posle jedno tri-četiri godine od Bijenala, upoznah neke beogradske galeriste koji mi u početku dobro platiše desetak komada, dok su već u drugom talasu otkupa počeli da obaraju cene. Prilično sam spor slikar i ubrzo ostadoh bez radova pa krenuh u neku bržu seriju i varijantu sa špahtlama, što mi je odranije bila želja i za nekoliko srednjih formata uradim osnovne postavke za dva dana! Posle,vidim, mnogo su veliki za poteze špahtli tih veličina i kad se osušiše od njih izrezah oko tridesetak minijatura različitih dimenzija koje su iziskivale dalji rad četkama. Uz mnogo rada neke od njih vremenom sam dovršio, ali ih kao takve još nigde nisam izložio. Taj ciklus nazvao sam Ekspanzije mikro sveta jer su nekakva čudnovata bića dobijena potezima špahtli i dorađena četkama najčešće lebdela uz manji nagoveštaj pokreta, na pozadini koja je često podsećala na podvodni svet ili na uznemireno nebo nad ostrvima i pustopoljima koja su ličela na krajolike neke druge planete. Jednog dana poseti me prijatelj kolekcionar kojem ponudim neke od njih da kupi, ali, on se uhvati baš za onih pet u zajedničkom ramu! U kriznim vremenima i uz odličnu ponudu jedva pristadoh da ih prodam. Za ove iz Mikro sveta preporuči me školskoj drugarici koja je vodila manju galeriju u centru grada da pokušam da uspostavim saradnju. Prethodno pošaljem radove mejlom i najavim se, u galeriji žena srednjih godina, punija, malo proseda, izgleda mi kao starija usedelica. Poređam minijature po stolu i gospođa me upita: I, šta je to? Kažem naziv ciklusa, a ona će: Ali, opet ne znam šta je to!? Šta ću da kazem ako me neki kupac pita? Pa, neka bića iz pomenutog ciklusa. Odmahuje glavom i moje objašnjenje je očigledno ne zadovoljava. Onda krene da se žali kako je prodaja duže vreme stala, kako inače čine ovdašnji galeristi ne bi li odbili umetnika ili što više snizili cenu. Pa će onda: Znate, videla ih je i moja mama koja je vlasnica galerije, njoj se ne svidjaju, ni ona ne zna šta je to! Pa dobro, onda da završimo ovaj razgovor kad već Vi, vaša mama i vaši kupci uvek morate da znate šta je nešto, već vidim da sam zalutao u gift shop. Obično ne raznosim slike na takva mesta kao i po drugim većim prodajnim galerijama sa svakakvom robom, a u boljim prostorima komisiono se uglavnom zarobe na duže. Izađem na ulicu, Knez Mihajlovu, kad neki pantomimičar obučen u renesansnu odeću na koncima proigrava omanjeg lutka slikara njemu slično obučenog koji vešto slika i poskakuje ispred malog štafelaja! Prizor mi se neobično svideo, eto mene na proleće na glavnoj gradskoj štrafti sa mojim malim drugarom pa šta naslikamo, naslikali smo. Ako nešto pogrešimo, pa, niko nije savršen, a nisam ni ja samo kriv ako nešto ne ispadne kako treba. Prethodne godine nazvaše iz Skupštine grada sa predlogom da u toj ulici ili na Kalemegdanu kao član Udruženja dobijem besplatnu tezgu, ali, prvo moram pred komisijom da položim ispit iz slikarstva !? Na Tašmajdanu, sa slikarskim priborom i poljskim štafelajem i obavezno da ponesem stolicu da se uvere valjda da l’ umem da naslikam drvo ili klupu! Pitam je l‘ može hoklica da ne vučem težu tapaciranu stolicu kroz grad, kažu, može, što mi je u trenutku još luđe zazvučalo i čim sam spustio slušalicu odustadoh od te ideje. Posle jedno pet minuta na ulaznim vratima zvoni juče pozvani buba -šinter i dok priprema hemikalije za prskanje kaže mi da je diplomirao fresko slikarstvo pri Bogosloviji, a da ovaj posao radi jer je prinuđen, pa vi sad vidite! Sledeće godine u isto vreme odem do tog odseka za zabavu, kulturu i turizam grada, rekoh, ajd da popunim formular i da prodajem nešto ili neko iz moje porodice, ukrasnu keramiku, suvenire i sl. smislićemo već šta, kad čć oni meni – zakasnili ste, došli ste poslednjeg dana, sada je 11h i 15m, a konkurs je važio do jedanaest časova. I tako… A ovo na proleće obavezno, samo moram prvo na lutkarski kurs od nekoliko meseci ako uopšte kod nas postoji. Jedino sam u dilemi koji ću lik za lutana da izaberem, Leonarda ili Pikasa, a mozda i nekog da malo podseća na mene, mada ni Diznijevi junaci u ovakvom poslu nisu za potcenjivanje. Kičica bi i Pinokiju lepo pristajala.
D. Azdejković, februar, 2021.
MAGAZA
Zbog velikog zagađenja u centru glavnog grada, Božićne praznike i zimski raspust trebalo je po drugi put da provedem u provinciji kod babe i dede na čistom vazduhu. Polovinom šezdesetih saobraćalo je neuporedivo manje vozila nego danas, ali mnoge zgrade imale su zasebno centralno grejanje na ugalj i još početkom zime zaradih teži oblik bronhitisa. Nerado sam napustio časove početnog engleskog, svoje drugove iz Zmaja od Noćaja i zimske radosti na strmini susedne ulice. Majka me sa stvarima po šoferu autobusa poslala na put i za dva sata brat od ujaka dočekao me sa sankama na autobuskoj stanici. Nije mi se sviđalo što ću opet da pijučem kraj ognjišta babinog šporeta smederevca, ali takav je bio običaj. I druga deca naše najbliže rodbine koja bi se na Badnje veče zatekla u kuhinji isto su činila. Već je padao mrak, varošica obavijena maglom i ledom, tek po neki užurbani prolaznik na slabo osvetljenim ulicama. Kada smo skrenuli u naš sokak i stigli do nemačke garaže zaostale iz drugog svetskog rata, bolno se podsetih događaja od prethodnog leta. Nedaleko odatle brat i ja igrali smo se loptom ispred dvorišta kada je moj mali crno-beli mešanac Riki pred nama nastradao pod točkovima tečinog zaobljenog sivog mercedesa. Naš teča je sa porodicom dolazio samo preko leta, bio je šofer u Saveznom izvršnom veću, automobil nije bio njegov, što smo tek kasnije mi deca saznali. Inače, fini čovek, poreklom iz Bijelog polja, po nekad bi više nas braće i sestara koji smo se za vreme godišnjih odmora sa raznih strana u postojbini okupljali, smestio u auto i vozikao nas uokolo, a jednom nas je vodio u baštu gradske kafane na sok od maline. I njemu je bilo žao, nije to uradio namerno, pošao u rikverc, a Rikija je brat u tom trenutku pozvao sa druge strane ulice. U to vreme,varošicom kraj reke Mlave prošao bi tek poneki kamion, kamionet ili fića, tada retkost i prestiž skoro za svakoga. Teča je u novom mercedesu izgledao kao sa filma, za lokalni prevoz uglavnom su služile konjske zaprege, motori i bicikli. Još uvek mi je u ušima odzvanjalo njegovo kratkotrajno skavlikanje i poslednji hropac dok mu je rozikasta pena izlazila na usta i njegovu crnu, uvek sjajnu njuškicu. Srećom, nije se dugo mučio i ubrzo je uginuo kraj ograde naše kuće u šancu za odvod kišnice. Kada bi posle kiša vode nadošle, često sam na tom mestu oduvavao spore sazrelog maslačka i zamišljao da je invazija padobranaca na ostrva i obale divlje reke kojom je negde daleko otputovala Rikijeva mala pseća duša. Brat i ja sahranili smo ga u rastresitu zemlju na kraj bašte ispod stare kruške koju je naša baba davno kao devojka zasadila. Od dva štapa napravili smo krst, učvrstili ga suvom travom i ispleli venac od raznobojnog sitnog cveća i listova biljaka izraslih kraj puta. Riki mi je bio najbolji drug i svuda je išao za mnom, voleo sam ga više i od tog brata nekoliko godina starijeg, ponekad heroja, a često budale koja je gledala da mi se podsmeva iako nije bio naročito pametan i bio je nikakav đak u školi. Jednog od sledećih dana zimskog raspusta, kada se zasitismo igara u bližem i daljem komšiluku, on me pozva na sankanje kraj zaleđene reke u blizini drvenog gradskog mosta odakle smo se sa drugom decom zaletali sa strmog keja stižući sve do suprotne obale. Odjednom, led se zrakasto raspukao i nekoliko nas nađosmo smo se u vodi do iznad pojasa. Brat je uspeo da izbegne zimsko kupanje smejući mi se dok sam se jedva izvlačio između tankih pločastih santi u panici da što pre izađem iz ledene vode. Skroz sam bio mokar, usput sam izvlačio i njegove teške gvozdene sanke na kojima me posle ubrzanim hodom vukao prema kući. Tada mi se kuća činila mnogo daljom nego što je bila, a kuhinja i babin šporet kao jedino moguće spasenje. Da bi popravio prethodni loš utisak koji je ostavio, kada smo stigli do glavne ulice zakačio je nas i sanke za zadnji deo zaprege sa saonicama koje su tog trenuka uglačanim putem prolazile. Kočijaš nas primeti tek kad smo stigli do crkve i skretanja za našu ulicu. Okrenu se, opsova i ošinu par puta bičem u našem pravcu. Često bi se i po nekoliko dece na sankama ili na klizaljkama zakačilo. Srećom, izbegoh bič po licu i pod ogolelim stablima lipa pobelelim od inja, nastavismo ka našoj kući. Već sam se dobro namrzao, odeća se postepeno ledila, kapu i šal sam u nezgodi negde usput izgubio. U celom komšiluku baba je bila poznata po preglasnom besu i da se ne bi naljutila što me kući dovodi u takvom stanju brat me odvede u najtrošniju i najmanju građevinu na kraj dvorišta, takozvanu magazu, gde je deda, kasapin, štavio i razapinjao kože ovaca i jagnjadi koje su se sušile po zidovima ili visile sa plafona.Veću prostoriju od zemljanog naboja neprijatnog mirisa osvetljavao je samo jedan visoko podignut prozor sa drvenim krstastim ramom po sredini. Tu me je ostavio da čekam i neopaženo se uvukao u kuću da bi mi doneo suvu presvlaku i ostalu potrebnu odeću. Dugo se zadržao, odeća mi je ponegde bila zaleđena i slična razapetim kožama koje su me okruživale. Baba ga je uhvatila na delu i prilično se čulo kada je dobio varjačom po nogama, a ja jaku prehladu i deo raspusta provedoh u krevetu. Kada sam malo prezdravio i kada je već trebalo da se vratim u glavni grad roditeljima, jednog prepodneva na vratima se pojavi moja majka sa putnom torbom. Kaze da se čula sa ujakom, našao joj posao nastavnice u vlaškom selu udaljenom desetak kilometara od varošice. Otac je ostao da sredi dokumenta za bolovanje na kome je bio od prošlog leta kada se oboje vratiše sa privremenog rada iz Brisela. Za nekoliko dana škole su počinjale sa nastavom i jednog predvečerja majka i ja ukrcasmo se na konjsku zapregu na saonicama sa kočijašem u gunju i čupavoj šubari i preko snežnih brda i dolina za nešto više od sat vremena stigosmo po mesečini u nastavničku koloniju. Pozdravih se sa engleskim ali ne sa svojim beogradskim drugovima i strmom ulicom Rige od Fere. U drugom polugodištu drugog razreda završih u školi kao jedino srpsko dete gde su đaci na odmorima govorili sasvim drugačijim jezikom. Otac je uskoro iz Beograda trebao da stigne, neki nov i za nas nepoznat život bio je pred nama.
Stella polare 