Oznaka: Ljubica Kubura

СМРТ МИЛУТИНА УСКОКОВИЋА (ЉУБИЦА КУБУРА)

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar

СМРТ МИЛУТИНА УСКОКОВИЋА

Глумац је извадио микрофон из лежишта, пришао гледаоцима који су седели у првим редовима и запрепастио их изненадним питањем – „шта је за вас домовина?“. Нисам пажљиво слушала одговоре, ошамућена од летње врелине и разочарања у представу коју сам дошла да гледам на наговор пријатељице, док једна млада девојка из другог реда није гласно узвикнула: „НИШТА“. Због овог догађаја напокон сам одлучила да довршим свој давно започети текст о Милутину Ускоковићу који је 1915. године скочио у реку Топлицу, оставивши иза себе хартију на којој је писало просто: „Не могу да поднесем смрт отаџбине“. Речи ове кратке опоруке у мени су одзвањале данима, баш попут гласног поклича „ништа“ девојке из публике.

Рођен је у кући број 18 у улици Милоша Великог у Ужицу, у Западној Србији „где су руске душе тако ретке, где људи нису слабићи, магловити и меки“, претерано сензибилан и од судбине вазда наружен, потомак бораца против Османлија како му и само име казује.

Своју прву збирку импресионистичких цртица објавио је у загасито црним корицама и тако своју уметност већ на почетку завио у црно, одрекавши се стихова и запловивши немирним морима прозе, у којој је стајао непомично у „крви и сузама, у срчи срца“ . И Ускоковићу су, као и његовом пријатељу Петру Кочићу, који му је слао често срдачне и топле разгледнице, говорили да је с ума сишао. Велики људи најчешће пате од душевних болести, док остатак света болује од здраве памети, што је по свему судећи, далеко већа срамота.

Сликао је, како је примећивао Скерлић,оне људе који не знају ни шта хоће ни камо иду. И та стварност Ускоковићева, посута срчом разбијених снова и рањеног срца, доводила је његове јунаке, његову најдражу духовну децу до самоубиства- тог суровог чина који људи не заборављају, а Бог не прашта. Кажу да се тог нарочитог дана једна црна прилика промаљала крајоликом, попела се на „најдебљу криву врбу“ и са ње скочила у набујалу реку. „Потпуна слобода биће тада када буде свеједно живети или не живети“, приповеда Достојевски у „Злим дусима“. И тек тако, у својој највећој слободи, убио се књижевник Милутин Ускоковић, попут љубавнице свог јунака Милоша Кремића, можда не због онога што је желео да докаже Кирилов, већ због мисли истог романа Фјодора Михајловича- „била је то идеја што се нашла на улици“, изневерена идеја изразито осетљиве душе.

Писао је Скерлићу следеће редове:

„Усвајањем источног наречја коракнули бисмо корак даље од оног места где су стали они који падоше светећи Косово и доносећи слободу Србији и Маћедонији“.

И тако је овај Ужичанин, који је докторирао у Женеви искључиво у својим родољубивим приповеткама показивао своју животну виталност, која као да му је недостајала свугде друго. Милош Кремић, јунак чувених „Дошљака“ је, како наводе понеки стручњаци, београдска варијација Ничеовог натчовека. Ипак, Кремић је попут свог творца, „сувише патријархалац да би био ничеанац и исувише Србин да би био космполита“.

Необичне су подударности судбина песника Владислава Петковића Диса и Тужног Мите, како су Ускоковића звали у гимназијским данима. Обојица су били недорасле телесне конституције у јеку ратних вихорова, заједно су радили у „Политици“, „затворени са девет брава у својој мрачној кули снова“ и отети од живота у виру немилосрдне воде.

Исидора Секулић рекла је за Ускоковића да је то био „вечити патник“, песник нечег преломљеног, прекрханог“, који је у себи вазда носио свој завичај и песимизам.

„Зашто је песимизам у вредносном смислу, инфериорнији у односу на оптимизам“, питали су се Ускоковићеви савременици, јер је трагично осећање живота готово увек погађало саму суштину човека, који је од свог постанка до нестанка ходао трновитим стазама смрти у походе. Па зар напослетку сви не хрлимо ка смрти, тој јединој извесности, али нам се ипак они који разоткривају ругобу живота вазда чине страшнима, јер „рано дошли пророци увек приповедају у пустињи“.

Ускоковић је био можда нихилиста, разочарани социјалиста, представник несрећног нараштаја преткумановске Србије, окружен „гомилом гладних паса који отимају један другоме залогај из уста“, али се у сагледавању његовог живота и смрти не може са сигурношћу закључити да ли је он патио од „болести средине или властите душе“. Ипак, није ли то одувек било једно са другим повезано. Средина управо његовог јунака Чедомира Илића хоће да сведе на „општи ниво, границе просечности“, јер средина вазда не трпи интелектуалце. Чедомир Илић је видео свет, како је Ускоковић наводио, само кроз књиге и није имао ни мрве практичног смисла.

Данас се читав свет, како се чини, повиновао практичном смислу. Трагични егоизам нашег поменутог писца, није ни до колена данашњем тужном нараштају, коме ни живот ни смрт, ни очеви ни мајке, не значе „НИШТА“, како је узвикнула она девојка из публике са поносом победника.

„Будите сигурни да сви они који свој народ престају да разумеју и губе везу с њим, одмах у истој мери губе и веру очева, постају или атеисти или равнодушни људи“, говорио је Достојевски.

И зато је у том гласном „ништа“ данашње младости, много више смрти и бесмисла, него у самоубиству великог патника Милутина Ускоковића, што је због наше пропасти скочио са најдубље врбе у набујалу реку.

СИРОМАШНИ СРПСКИ ПИСАЦ (Љубица Кубура)

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar

У разговорима о мотивима српских љубавних песмама, Гете је закључио, а Екерман забележио, да „један народ живи, воли и осећа као и други народи“, па се потом упитао зашто онда не би и један песник певао као други песници? Зашто песници свих народа не певају једнако и исто, када су осећања универзална и припадају свим људима подједнако?  

Ипак, читајући импресије Ј. П. Екермана о немачком великану, читалац не спознаје само обиље његовог дела, језика и успомена већ и оно богатство у његовом најпростијем виду, које човеку како проповеда морална наука хришћанска, помаже да „буде у стању испуњавати своје дужности“.

А скоро сваки јуришник српске литературе од Захарија Орфелина до данашњих дана је „највећи паћеник и најтрпељивији мученик на овоме свету“, који за собом као по некој чудноватој законитости оставља незбринуту породицу и огромне дугове.

Сиромаштво има различите облике- има духовног сиромаштва, сиромаштва у идејама, поентама, мислима и духу, али када говоримо о сиромаштву у новцу, које не представља срамоту „али се њиме свакако нико не поноси“ (осим можда у време данашње), морамо истаћи да од њега наши писци од давнашњих времена неизмерно пате.

Песник Бранко В. Радичевић забележио је, да је заправо Ђура Јакшић, сопственом смрћу одредио судбину наших раних писаца. Јакшићу за живота, нису могли да наплате многобројне дугове, па је нажалост потврдио сопствени стих да „спасење доноси гроб“. Из његове сиротињске собе у Скадарској улици, мртво тело су му изнели на рукама четворица књижевника: Јован Јовановић Змај, Јован Драгашевић, Милан Кујунџић и Милорад Поповић Шапчанин.

Рођена неколико година пре песника и писца Ђуре Јакшића, али умрла исте 1878. као и он, Милица Стојадиновић Српкиња је такође живела у крајњој беди. Нико од званичних српских власти, ниједно удружење нити институција нису јој за живота притекли у помоћ. Кнегиња Јулија јој је 1861. поклонила златни брош. Пред крај живота, због велике немаштине накит је понуђен Народном музеју. Ипак, како за њеног живота, брош нису могли проценити, продали су га тек након њене смрти. Новац је искоришћен за сахрану и исплату заосталих дугова.

Алекса Шантић је након дугог и тешког боловања умро у 56. години, у оскудици и невољи неспособан да живи „од худе милостиње што му је пружала држава“; Милица Јанковић, која је и сама живела у немаштини и којој су новац за лечење туберкулозне костобоље од које је боловала, скупљали на Коларцу, забележила је након смрти херцеговачког Овидија: „умро је Алекса Шантић, велики песник и велики родољуб, у великој беди и у великим мукама, а кад је умро, захвална отаџбина га је сахранила о своме трошку помпезно и сјајно, покрила га безбројним прескупим венцима, послала му мртвом да га разговоре драге делегате, којих је жив био толико жељан и још једном показала да ми искрено ожалити и умемо, али да паметно спасавати и за времена помоћи не умемо. Чини ми се да чујем Неретву како урла своју тугу за својим песником. Мостару је пала вредност, Мостару је светлост потамнела. Он је био славан због Шантића, а сад је славан ради свога гробља”.

Радоје Домановић, умире „усамљен, огорчен и сиромашан“ у 35. години живота. Јован Скерлић овим трагичним поводом написао је: „Низу великих губитака који су последњих година по неком злом удесу, задесили српску књижевност, додан је још један. Умро је у најбољим годинама својим, после дуге и тешке болести, Радоје Домановић, оставивши жену и троје деце без пензије и без икаквог иметка“. Писац „Страдије“, „Мртвог мора“, „Вође“, нестао је „као по закону брзо и грехотно као сиромашак“. Шта год да је због свог дела заслужио, за живота није одужио и породица му остаје незбринута.

Наш народни гуслар, како га је називала Исидора Секулић, Петар Кочић, „борбена застава потиштених народних маса“, није се у својим тежњама освртао на себе када је у питању борба за народни интерес. Кочић је у писму жени Милки, наговештавао да му треба зимски капут, па се онда накнадно предомишљао и одбијао да га купи схватајући да је био вредан колико и пет дана живота његове измучене породице, чија је жртва била такође поднесена олтару правде и части.

„Судбином злосрећни, а поезијом велики“, Владислав Петковић Дис, као да је одувек био у некаквој чудноватој вези са јадом. Сиромаштво га је пратило од почетка живота, па све до смрти. На песникову молбу, његов пријатељ Ристо Одавић предложио га је за годишњу награду коју Српска краљевска академија додељује сиромашним писцима. Пред сам његов несрећни одлазак са овога света, упутио је жени писмо преко пријатеља са нешто мало новца, који јој никада није стигао. После смрти Дисове жене, Тинке, сачувана је скромна заоставштина породице Петковић: икона Светог Димитрија, крсне славе Петковића, диплома Правног факултета њиховог сина Мутимира и лампа на гас.

Бранко Лазаревић на Богојављење 1947. године пише- „Био ми је јутрос у посети Сима Пандуровић. Одузели су му пензију и част. Страх га је каже да пише и страх га је од потреса. Паре, наравно нема, али се увек неко нађе, па и ја, да му плати пиће, да му се дају цигарете, и да му се нешто да и за џепарац… Шешир му је као да је из масти извучен, зимски се капут још некако држи…“. „Сиромаштво исто што и највеће благо“, певао је Пандуровић.

И Раде Драинац је често писао о својој оскудици („О што нису звезде топли лебови на прозору сиромашнога песника!“). Сахрањен је о трошку београдске општине, „глад му је била бескрајна, а руке вечно празне“.  

Раде Драинац

Министарству за науку и културу ФНРЈ упућен је 1950. године списак писаца којима треба материјално помоћи. На списку су између осталих: Десанка Максимовић, Исидора Секулић, Аница Савић Ребац.

Због есеја Исидоре Секулић „Проблем сиромаштва у човеку и књижевности“, на њу се острвио Милован Ђилас који је за поменути текст рекао да је „најбаналнија поповска проповед“. У часопису „Наша стварност“ наводи се да српска књижевница „жртвује људска бића од крви и меса бестелесној, магловитој вечности идеје, као да субјекти сиромаштва нису људи на земљи, већ идеје на небу“. „Не може се лепота калемити на жртве без њихове активне сарадње“, па тако ни књижевница, како су истицали, не може у сиромаштву видети оно што сироти људи у њему не виде. Може дакле Исидора Секулић да буде вечна, као и њене мисли, али беда људска то не сме бити. А шта је говорила српска књижевница о сиромаштву, том проблему бесмртноме, проблему „земље и неба“?

Исидора Секулић

„Најчешћи мотив књижевности кроз сва времена и стилове, није љубав, него сиромаштво. Човечанство, то је другим речима сиромаштво. Богаташи су само ситна разбацана острвца која плове по нама сиромасима, да би се пре или после срушила у нас… Из сиромаштва произилази страдање, али произилази и лепота“. Исидора Секулић је на лицу сиромашка видела осмех мира, а живот књижевности се, како је мислила, храни патњом и мукама.

У есеју због којег је била сурово нападана, српска књижевница даје на увид читаоцу једну велику истину, да сиромаштво у човеку ствара мир религиозни и да „само сиромаштво може одвести у мир који је апсолутно бестрашје, који је измирен и са смрћу“.

Не можемо се одрећи истине, да су времена у којима су наши писци живели и стварали често била тешка. Ратовима и оскудици нису се свакако они подавали једини- али не можемо избећи ни закључак, да су некако сва времена била једнако тешка нашим господарима речи.  

Данило Киш је на једном од састанака Удружења књижевника изнео да су по питању хонорара за писце у свету присутне разне праксе, а да је наша мешавина капиталистичке, социјалистичке и оне неморалне, која је и доводила до оваквог поражавајућег материјалног стања српских књижевника.

Десанка Максимовић је скретала пажњу тадашњем председнику Скупштине Србије, Душану Петровићу Шанету, на тешки материјални положај писаца у нашем друштву.

Не морамо ни спомињати страхоте великог Милоша Црњанског који је у Лондону разносио књиге и у обућарској радњи радио као књиговодствени помоћник. Најтрагичније тренутке оскудице делимично је описао у свом „Роману о Лондону“.

Размишљајући гласно о убогом српском писцу, скрећемо пажњу и на тешку судбину блаженопочившег песника Новице Тадића. А када су истог тог песника Тадића у једном интервјуу упитали да ли је материјално сиромаштво постало опасније од духовног, он је одговорио:

„Хвала Богу на свему. Када смо у истини, онда се и сачувамо, и све имамо, и мали смо цареви. Јов је Бога славио и са ђубришта, и кад су му штале биле пуне, и кад су му биле празне. У свакој невољи има прозрака који нас опомињу и изводе на прави пут“.

Данашњи наш писац, како се по свему чини, живи знатно горе. Њега море и духовно и материјално сиромаштво. Зато с времена на време себи постављамо искрено питање, ко је наш писац данас? И можемо ли га наћи у том обиљу садржаја што се непрекидно на полице избацује, а нико више за њим не посеже? Понекад изгледа да је оно „богатство беде“ у нашим литерарним круговима очито стварало далеко бољу књижевност него што је имамо у ово време. И зато се морамо, поучени речима Исидоре Секулић, да књижевност живи од невоље, без гриже савести молити за беду нашег писца.

Андреј Тарковски, у својим „Дневницима страдања“ рекао је: „Бог не поклања таленат. Он човека осуђује на то да носи крст талента, јер уметник је биће које настоји да овлада истином у крајњој инстанцији. Прави уметник овладава истином сваког пута кад створи нешто целовито“. А истина се у нашим крајевима често плаћала животом. Можда зато данашњи наш писац све дуже живи, али му дело све лакше умире.

ОСТРВО ПРЕСТРАВЉЕНИХ (Љубица Кубура)

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar

У својим мемоарима, војвода Симо Поповић приповеда, да је сину Владу, пре него што се придружио српској војсци у Првом рату, саветовао да се у сваком боју јуначки понесе. Када су му јавили да је погинуо, рекли су да је са овог света отишао као „прави српски војник и официр- у борби“. Сироти син црногорског војводе, послушао је савет свога оца.

Када се говори о херојству, пред човековим очима нижу се инстинктивно слике какве велике битке или окршаја, а заборавља се можда она најважнија врста одважности, која није ношена снагом и полетом масе, већ сопственим осећањем дужности, када појединац трпи и страда у тишини, јер се заузео за своју савест. 

Први светски рат и Албанска голгота, представљају добро утврђене светионике нашег јунаштва и славне победе, на које се често позивамо како бисмо доказали, да садашње посрнуће ипак није било одвајкада присутно у овом народу, па да ће можда због тога, и тренутно стање свеопште апатије и престрашености бити кратког века. Ипак, време пролази, а ми све дубље упадамо у поноре неморалног кукавичлука, а од нас се не тражи да бијемо јуначке битке са пушком у руци, већ да храбро устанемо и кажемо шта мислимо о правцима којима се ово друштво креће.

Историјске жртве великих српских мислилаца вероватно су послужиле као пример и данашњој интелектуалној елити да се о много чему не изјашњава, односно да у случају изражавања свог става то чини искључиво зарад сопствене будуће користи. Све површнија интересовања савремене младежи, али и генерално збуњена и анестезирана јавност, последица су, између осталог, и одсуства снажних интелектуалаца и све распрострањенијег присуства оних без „унутрашњег живота и равнодушних према социјалним невољама и патњама“. Потоњи својим самољубивим позирањем и испразним фразама штетно утичу и на свеукупни духовни напредак заједнице.

А шта је то, напослетку морална смелост, коју је наша интелигенција дужна да покаже? „Морална смелост је права карактеристика најузвишеније особе- тражити и говорити истину, смелост бити праведан, смелост бити поштен, смелост одупрети се искушењу, смелост чинити своју дужност“.

Уколико човек не поседује наведену врлину, онда од њега не би требало очекивати ништа друго. А зашто нам је преко потребно да (пре свега) наша интелигенција буде морално окуражена како би се искрено изјаснила о значајним темама, без потпоре туђих интереса за које наступа?

Одговор је врло једноставан. Уколико се људи који су способни да самостално мисле и закључују, како је један познати драматург својевремено дефинисао интелектуалце, изјашњавају о приоритетним питањима једног друштва поштено, онда често дезоријентисаним људима, а нарочито младима који тек формирају своје представе о свету, светионици разума неће бити разноврсни ниткови, чија се довитљивост у неваљалству, подводи под успехом.

Кукавичлук данас и код обичног човека све више произилази из појачаног страха да се истицањем истине и заузимањем за борбу против актуелних друштвених невоља и патњи, не угрози тешко стечени животни конформитет и душевно спокојство, али и мукотрпно освојена позиција.

Никада и никоме није било лако да гласно говори истину, то нам је историја мисли показала. Сократ је био осуђен „да попије пехар отрова“, само због тога што се његова наука косила са предрасудама и „партијским страстима“ Атињана. Али оставимо по страни Сократа, Бруна и Томаса Мора и све оне личности које се наводе у страним студијама, како би се доказала теза да „праведни људи умиру данас, а неправедни сутра“.

Примери из наше ближе и даље историје показују да смо се и ми као друштво и то не искључиво у оквирима неслободе комунистичког режима, често обрачунавали са сопственим најјачим духовима, који су указивали на тешке болести система.

Несрећни песник Ђура Јакшић који је, што сазнајемо увидом у његове биографске детаље, посведочио сопствени стих да „спасење доноси гроб“. Јакшићу за живота, нису могли да наплате многобројне дугове, али он није патио само због своје немаштине. Њега су пријављивали да наздравља омладини, књазу, слободи, да говори лоше о „садањим властима“ и због тога је имао окршаје са полицијом.

Требало би истаћи и пример страшне судбине Петра Кочића (омиљеног страдалника аутора овог текста), који је необазирући се на себе и своју будућност, мишљење отворено исказивао и заступао „па и онда када је знао да ће му то донети личне неприлике“. Овај народни гуслар, како га је својевремено називала Исидора Секулић, се у интересу националне солидарности супротстављао доминантној „профитерској српској чаршији“.

„Ја знам само једну тајну, која је у стању човека од неваљалства да сачува, а та је – сачувај му срце од слабости“.

Па, споменимо и несрећног великана Бранка Ћопића који је због своје Јеретичке приче, пролазио страховит прогон. Разоткривање црвене буржоазије коштало га је свих потоњих неприлика и напослетку, живота.

А шта је улога великих уметника у светлу приче о дужностима интелигенције? Они не говоре само у кафани храбро о слободи и правди (данас ни у кафани), већ и кроз своје стваралаштво смело настоје да разобличе све слабости система. Тако је и сироти Живко Николић прогоњен јер је огромној већини свог народа дао огледало у којем ће се огледати.

Често су посебни људи били усамљени у својој борби са несавесним светом, то није карактеристика само данашњег времена. Ипак, оно по чему се садашњи интелектуалац и уметник разликује од некадашњег, је то што је у времену које располаже обиљем информација, у којем је удобан живот један од врхунских идеала, а вештачка интелигенција се увелико спрема да у многобројним сферама замени човека,  потребније више него икада да се пристане на компромис како би се сачувала тренутна угодност позиције која омогућава достизање преко потребног обрасца среће. Средине, дубоко зароњене у нечовештво и довитљивост, ионако славе неваљалце, нарочито оне великог угледа. Устанак против система који омогућава предвидив начин стицања користи и напретка, захтева излазак из кругова профитера који су једни са другима одлично повезани и чији је систем добро уходан и проверен.

Човеку који мисли својом главом и иступа у складу са сопственом савешћу намећу се различити епитети, како би се одмах на почетку негативно квалификовала његова друштвена активност. Он мора бити изопштен због „претеране срчаности“, „недостатка мудрости“, „свадљивости“, „навалентне и претеране осећајности“, па напослетку и ћудљивости, да не кажемо лудости (имамо сјајан пример Чеховљевог јунака Андреја Јефимича Рагина, који је на крају завршио као пацијент своје душевне болнице). Не сме се допустити да се поремети угодност позиције, и мора се у корену сасећи (за пример осталима) свако ангажовање којим се указује на све деформитете данашњег друштва и система. Појединац који отвара очи другима, мора се одмах изоловати и понизити.

Напослетку и у хришћанском смислу, усамљеник који чини како му савест налаже, подвижник је своје врсте и придружује се Христовим апостолима.

Јован Јовановић Змај је још у обреновићевско време приметио, како људе карактерише разметљиво празнословље славне историје, а кукавичлук у временима праве опасности. Ништа дакле није било другачије ни боље у обреновићевској Србији, ни после тога, а ни дан данас, једино што се у данашње време, а и у блиској прошлости праве све већи привиди храбрих иступа истакнутих грађана, како би се створио макар утисак о постојећој слободи.

Вешти људи као разлоге за своје ћутање на сваковрсне неправде наводе одсуство препознавања будућих резултата своје побуне против зла у друштву. То је случај погубног везивања морала за прагматизам.

Сами смо постали претерано осетљиви, када човек гађа у мету док говори о слабостима друштва у којем живимо, па се све нешто снебивамо и загонетно смејуљимо на његове речи, јер смо наводно мудри, јер су све борбе ионако унапред изгубљене, јер шта један нејаки човек уопште и може да промени на овом свету? То је дефетистички приступ, који нам се увелико намеће закулисним путевима.

Причом о моралу и дужностима човека, суочавамо се и са сопственим немоћима и дубоким осећањима, од којих бежимо. Зато је данас форма увелико победила суштину, јер човек од страшљивости не сме ни да говори о темама које захтевају дубоко преиспитивање и размишљање. Уколико друштвени малигнитети остану искључиво на површини, а за садашње стање су нам увек „они“ криви (иако никада нико не може тачно да утврди ко су то „они“ и што су „они јачи од нас“), не постоји опасност од „тешких тема“ које би могле да нас коштају живота.

Вешти људи као разлоге за своје ћутање на сваковрсне неправде, наводе одсуство препознавања будућих резултата своје побуне против зла у друштву. То је случај погубног везивања морала за прагматизам. Ми данас у свему тражимо прагматичне разлоге. „А који је циљ тога?“; „Шта ја имам од тога?“; „Како то на мене утиче?“. На то су се свела наша преиспитивања.

 „Где год која велика душа својим мислима израза даде, ту је одмах и Голгота“, говорио је Хајне.

Тешке су то муке, за нејаког човека кога као да читав свет настоји да увери да је живот, ипак, „само један“…

Љубица Кубура рођена је у Београду, где живи и ради. Аутор је збирке кратких прича „Београдски акварел“ (Кључ издаваштво, 2021) која је ове године доживела своје треће издање. У више дневних новина, на радију и кратко на телевизији радила као новинар. Сценариста представе „Човек у црвеном оделу“ која извођена у позориштима широм земље. Пише колумне за неколико домаћих портала. Завршава свој први роман.