Mijalko Đunisavljević – Stella polare

ПУРПУР (МИЈАЛКО ЂУНИСИЈЕВИЋ)

Published on 23 novembra, 202524 novembra, 2025 autor: stellapolarebooksPostavi komentar

ПУРПУР

Феничани су 1500. године пре наше ере открили начин добијања пурпурне боје из морских пужева (Murex trunculus и Murex brandaris). Обале Средоземља биле су богате пурпурним пужевима који су постали ретки у средњем веку због велике експлоатације. Пужеви би трулили и у њих би била додавана со, а у зависности од количине соли добијан је тон боје. Та каша се касније кувала десет дана, а од сто литара ове смесе добијано је само пет литара боје. За бојење неког краљевског огртача било је потребно око три милиона пужева, па је због тога цена боје била висока и њу су могли да приуште само краљеви. Данас се пурпурна боја из пужева користи само за рестаурацију старих рукописа. Пурпур може да се произведе и од црног слеза, маховине лехатока из северне Африке и са Блиског истока, тропског плавог дрвета (Lignum campechianum) и корена алкане (Alkanna tinct) који потиче из Арабије. Свим овим биљкама је недостајао тајанствени сјај пурпура и због тога се нису користиле у Византији. У данашње време се користи пигмент добијен хемијским путем који нема постојаност као стари пигменти.

Пурпур у себи садржи тајну која је најближа духовним истинама од свих осталих боја. Она је створена од две крајње супротстављене боје – топле црвене (магента) и хладно плаве. Оне садрже непосредност, страст и топлоту црвене и тајновитост, недокучивост плаве. Два различита пола истог који граде целину, а као плод измирења стварају пурпурно-љубичасту. По Гетеовом схватању, она је највиши духовни принцип међу бојама, завршетак дугог процеса оплемењивања и зато је то боја духовног владара. Боја краљевског, владарског плашта у многим културама је дуги низ векова симбол племства, краљева и свештенства. Тај обичај почиње од Феникија, краља Феничана. Пошто је од Херакла добио пурпурни плашт на поклон, он је наредио да будући владари морају да носе ту боју као краљевски симбол. Тај стандард важи и у Египту, Персији, Риму, Византији. Пурпур је симбол у којем се кроз владара који је огрнут пурпурним плаштом, сједињује небеско и земаљско.

Према резултатима неких истраживања, преко 75 процената деце из преадолесцентског периода као омиљену боју наводи пурпурну. По речима швајцарског сликара Итена, пурпурна боја остаје недоступна чак и оку, јер ју је могуће сагледати само срцем, односно духовним срчаним оком које је код деце будно, па по природи ствари дете непогрешиво осећа одакле долази исходиште истине и препознаје га у пурпуру, пре свега као стање које измирује принципе у нама, а које се у видљивом еманира у боју унутар које је измирење најудаљенијих принципа црвене и плаве. То је мушко-женски принцип унутар личности, што наравно дечије око срца уме најбоље да препозна, јер чисто и целовито види свет, а љубичаста у себи садржи целовитост која је на први поглед меланхолична, али у бити носи дубоку радост која је мост ка истини. Свети Оци ране Цркве веровали су да је прва светлост (била) пурпурна (Свети Исак Сирин), то јест, како каже Итен, виђење пурпура је могуће само очима срца, оног ока због ког Христос каже: „Пустите децу да долазе к мени, и не браните им, јер таквима припада Царство Божије! (Лк.18:16).“

Дете живи дубоко сакралну стварност кроз своју игру. У дечијој игри ништа није случајно, сваки гест, покрет тела и изговорена реч имају дубоко значење из стварности у коју дете улази својом игром. Производ тога је, поготово за одраслог човека, невероватно велика радост које дете осећа док се игра, али је, са друге стране, то бесмисленост у очима одраслих, јер одрастао је одвојен од исходишта истине које дете налази у игри. Доживљај одраслих можемо поредити са доживљајем незнабожаца који су видели спуштање Светог Духа на апостоле по Педесетници, па због велике радости којом су апостоли исијавали мишљаху да су пијани, као што нам се чини да су таква деца док су обузета безинтересном игром. Дете гради свој доживљај света и другог кроз игру, тако да им она ствара атмосферу чији доживљај оно препознаје у пурпурној боји и зато је највише воли, јер у њој види садржај онога у чему сагледава најдубљи смисао свог постојања. Дете из свог дубоког доживљаја за тајну разуме да је исходиште пурпурно, тако да у бити деца садрже озбиљност и (царско) достојанство које се види у њиховом оку увек дубоко загледаном у дубину недокучивости живота из које просијава пурпур, баш како су својим опитом сведочили Свети Оци.

Љубичаста је у источњачким културама позната као боја чеоне чакре или трећег ока, где је седиште наше интуиције, свести која отвара удаљене просторе духовног, а за нас невидљивог које за сада само слутимо, јер престаје све што нам је по нашој природи познато, а наступа оно што је веће од нас, па је зато она последња видљива боја људском оку. То искуство својим погружењем у људско биће постаје топла пурпурна боја која греје срце и осветљава нам пут као мост између видљивог и невидљивог, то јест новог – будућег. Отвара нам просторе, по уверењу Тијера Шардена, ноосфере, оне сфере унутар које су садржане све наше идеје, поезија и све оно што гради културу, заправо отвара нас за стваралачке процесе који су увек у оном новом, непознатом, оном који нам се даје да се истражи – открије. Та могућност за покретање креативних енергија посматрањем љубичасте разумео је немачки композитор Вагнер који је стварао музику у соби офарбаној баш у ту боју. Тако и ранохришћански химнописац, док пева вечерњу химну Богу, надахнут пурпурном бојом коју види при заласку сунца и светлости вечерњој, пева: „Дочекавши залазак сунца и видевши светлост вечерњу, певамо Оца, Сина и Светог Духа Бога…“. Он до те спознаје долази гледајући на запад ка заласку сунца које својим светлошћу утиче тако да појачава пурпурну боју на небу која по заласку ужарене звезде остаје највидљивија и најдоминантнија од свих осталих боја и као пурпурна светлост прелази у дубоко љубичасту тамну ноћ из које блистају звезде, у чему химнописац препознаје Христов благослов за спокојну ноћ која је временом постала мистично искуство Цркве: „И Светлост светли у тами, и тама је не обузе. (Јн, 1:5)“

Као што смо рекли, пурпурна је краљевска боја, она која нас држи усправнима и чини да сневамо о будућем у које њом заоденути хрлимо у радости. Као што је Исходиште, тако је и Лука у коју идемо пурпуром осветљеним путем.

Вергилије у Енеиди приказује тројанског јунака Енеја огрнутог плаштом пурпурне боје као симболом величине и достојанства. У овом контексту, наглашава Енејину улогу као вође и хероја, али и као неког ко носи терет судбине и одговорности. Тај антички јунак, који својим пурпурним плаштом представља оног који има везу са боговима, као што су у древним временима то били Краљ (Цар) и Пророк, који у хришћанству постају изабраници другачијег кова, то јест мученици за веру, они који свој живот дају за другог, али не као антички херој у овоземаљском рату, већ кроз невидљиву борбу кроз коју мученик вређа и оповргава пагански поредак и због тога страда. Највећа Богочовечанска жртва и слика идеала који су рани хришћани следили осликана је на икони Распећа Христовог. Икона представља Богородицу и ученике Христове под Крстом. Богородица је представљена у жалости за сином оденута у пурпурну хаљину. То више није њена уобичајена црвена хаљина у коју је Богомајка иначе оденута на иконама, већ оксидирани тон црвене (магента) поларизоване у пурпур која сведочи њено дубоко двоструко проживљено искуство и стање. Њено тужно лице због губитка сина скрива дубоку радост у срцу због вере и сазнања да је њен син Христос Истина и да ће васкрснути, тако да је жалост на њеном лицу само парадоксални вео онога у чему човек живи, док је пурпурна хаљина којом је оденута штит истине унутар ње која је вечна и у којој неће бити суза ни уздаха. Кроз Стари Завет, чији су записани догађаји претече догађаја на Крсту, Бог наређује Мојсију да завеса храму мора да буде пурпурна или гримизна. И хаљине свештеника Арона су гримизне, као и храмови краља Соломона у Јерусалиму. Бог кроз библијске приче, давањем тако високог значења пурпурној боји, преко пророка говори о једној будућој пурпурној хаљини која ће заогрнути истински храм Божији – Пресвету Богородицу која стоји под Крстом и успоставља Цркву која живи сећањем на тај догађај по заповести Божијој кроз причешћивање Телом и Крвљу Господњом, Хлебом и Вином црвено-модрим као море које и нас обичне људе, смртнике, али мартире (сведоке (не)страдалне Истине) из Чаше спасења одева у пурпурне хаљине краљевско-људског достојанства.

КАМЕН КОЈИ ОДБАЦИШЕ ЗИДАРИ (ИКОНЕ МИЈАЛКА ЂУНИСИЈЕВИЋА)

Published on 31 oktobra, 202231 oktobra, 2022 autor: stellapolarebooksPostavi komentar

Рођен сам у Чачку 1976. године, завршио сам Академију за уметност и конзервацију СПЦ у Београду. Излагао сам дванаест пута самостално и тридесетак пута колективно у земљи и иностранству. Иконописом се бавим од 2002.године. Радови које излажем настајали су од 2012. године до данас.
То су радови из три циклуса Објављење, Тотем и Васкрс и Боја Бога, а сва три циклуса заправо чине један циклус под називом Место Објављена што би био и назив изложбе.
Кроз сликање ова три циклуса, бавио сам се питањем канона. Шта је канон и шта би канон могао бити? Интересовао ме и однос иконописа и савремене уметности и где су тачке сусрета?
Шта је то пут Иконописаца у савременом свету и на који начин треба приступити решавању сликарских проблема?
Дакле, ако хришћанство није од овога света по Христовим речима, то значи да оно као „Објављење“ долази у свет и врши интервенције-преображај унутар човека, форми културе и уметности.
Према томе иконописац би требао да налази одређене елементе из савремене културе који су пре свега утицали на њега и развој његовог пута да дође до Цркве и Иконописа. Требало би да помоћу тих елемената изгради симбол – икону која ће те елементе да врати у Богослужбени поредак – управо оно за шта је уметност била назначена својим постањем, а то је да служи култу и да гради култ.
Улажењем у отворен дијалог са савременом уметношћу и налажењем блиског, ако не истог језика, стварају се нове форме које се у суштини по садржају не разликују, али се по форми разликују од, на пример, форми из ренесансе Палеолога, исто као што се разликују, на пример, Комнинска Икона од иконописа из Цркве Часног Крста у манастиру Острог.
Мислим да се на овакав начин сликања Икона успоставља прекинути континуитет са традицијом у 17. веку, а не копирањем средњевековних предложака, који су наравно потребни да би се пре свега сачувао од заборава одређени тип Иконе, а и да се млади иконописци уче занатској вештини.
Копирање је, између осталог, спољни пут, јер иконописац подражава поступак сликања старог мајстора, а не говори својим језиком и због тога, такав приступ није уметност већ само занатска вештина. Потребан је жив однос са савременом културом кроз иконописање.Таква уметност је потребна Цркви као одређена врста платформе у дијалогу са светом и као слика онога што Црква нуди свету. Где је јака уметност ту је јака вера, а без вере нема Цркве.

БОЈЕ БОГА У УМЕТНОСТИ МИЈАЛКА ЂУНИСИЈЕВИЋА

Сликар и иконописац Мијалко Ђунисијевић каже да своје радове конципира и израђује полазећи од пронађених и одбачених предмета, а да је прву икону урадио тако што је пронашао даску коју је избацила река и помислио: „Овде би требало да насликам икону“. Као што преображава одбачено и непотребно и претвара га у нешто сушто, а не утилитарно потребно, Ђунисијевић тако преображава и наслеђе савремене уметности, у првом реду апстрактног експресионизма и поп арта, њихове већ примећене религијске аспекте преображавајући у иконичне.

Он не само да није равнодушан према нашем свету непотребном и одбаченом као материјалом од ког и неретко полазећи од ког слика своје радове, него их слика одбаченим четкицама, који бих се често постидели и основношколци. Али он слика перфектно, као да својом стваралачком и молитвеном снагом превазилази ограничења алата и преображава га у нешто више, наслућујући исход свега створеног у васкрсном акту, који ће, можда, како имплицира оваква његова пракса, обухватити не само оно природно, него и оно од човека као иконе Божије створено, као једнако вредно, у пуном смислу оправдавајући људско стваралаштво.

Исто тако, Ђунисијевић не одбацује никога и обраћа се човеку свог времена као човек свог времена, али наглашава да смо сви исто пред Господом и судом његовим, без обзира на наш положај у овом свету, па и у црквеној јерархији, исповедајући да у Цркви заиста нема Грка и Јеврејина и да ће у овом свету понижени наследити Царство небеско. А то као да је превише тврда беседа за наше данашње уши, жељне самооправдавања које би да искупи неодговорност и млакост и склоне уљуљкујућим идеологијама којима често желе да потчине и реч Божију.

Због несклоности копизму и неспорне аутентичности, Ђунисијевића би чак и многи од оних који га цене радије (у безболније, мање обавезујуће) назвали сликарем него иконописцем, али ако је неко код нас иконописац то је, сматрам, Ђунисијевић. Он снажно осећа светост и божанско присуство и тражи начине да га што тачније и прецизније изрази кроз своје стваралаштво, не заклањајући се иза било каквих ауторитета, пракси, традиција. Он све то не одбацује, али је превише одговоран према искуству и доживљају божанске стварности, да би је сабијао у репродуктивне матрице или било какве конструкте. И то, да се, разумемо, не индивидуалистичком и произвољном схватању духовног искуства, него заиста саборном, црквеном, евхаристијском, разумевајући разликовање легиона и саборности – о ком пише на пример Вјачеслав Иванов – при чему саборност у потпуности очувава и афирмише непоновљиву јединственост и апсолутну појединачност људске личности, не остављајући нам простора за јефтине изговоре.

Ђунисијевићеви радови су иконописно утемељени јер су изразитио богословски утемељени и он има смелости да налази нова и до сада невиђена решења да изрази одређене свештене истине. У представи Уласка у Јерусалим, на пример Месију не дочекују само грађани него и смрт, а слика је композицијски врло вешто сливена са представом Распећа, које сваки елемент доводи у целину, која као таква по себи, мада не презентно, добија обрисе аутентичне представе Васкрсења. Жртвовање Исаково се на изузетан начин, у две независне представе на истом паноу, обједињене невероватно пронађеном црвеном бојом (бојом Бога, како каже овај сликар, алудирајући на њену способност да убедљиво представи божанску енергију као присуство и делатност Божију у свету), богословски снажно повезује са жртвом Христовом, осмишљавајући, и то непосредно и доживљајно, смисао сваке жртве и сваког жртвовања.

Ђунисијевић не крије и снажно на својим иконама представља слике зла и палости, али и снагу Божију која их кида, раскида, разбија у парампарчад. Где нема те снаге, као и за оне који је се одричу, постоји само смрт и зло, али где год се она појави смрт и зло беже, као пред огњем. Нема ту баналног идеологизованог тријумфализма, него истинског духовног искуства, које делује изнутра, наизглед тихо и неприметно, али заправо неумољиво, жестоко, пламено, ужасавајуће за све оно што је трулеж у нама, а толико тога је у нама.

Уметност Мијалка Ђинисијевића припада оном најређем, које ствара једну културу, преображавајући затечено у светлости дубоког духовног искуства, сведочећи шта би култура заправо требало да буде – не решетка и не застор пред невидљивим, не седатив, већ позив, призив, прозор и дах ка оностраном, не као његовој пукој опсервацији него као искуству и доживљају, сведочење његове непролазне реалности у пролазности материја и форми, без којих уметност не може. Ђунисијевић спада у оне аристократе уметности, који су неспорни мајстори стила, технике и форме, али који их не идолатризују, увек спремни да их одбаце пред снагом божанске реалности, а ако не да их одбаце, оно свакако да јој их не претпоставе, под било којим изговором, па макар и оним традицијом освештаним.

Не постоји у нашој уметности нико као Мијалко Ђунисијевић, и за нас је, и за као уметнике и љубитеље уметности али и удове тела Христовог, боље да то што пре схватимо, да не бисмо губили време. кад нам је Господ већ, преко наших ближњих сада и овде, понудио толике дарове. Јер време се ближи.

Владимир Коларић (текст је преузет са портала теологија.нет)