ВЕЛИКИ АНТРОПОЛОГ
Право чудо је како одмах знаш ко си када се пробудиш, али као и сваки пут неко ме је представио самоме себи и схватио сам да постојим. Могао сам да удахнем. Лежао сам у некој врсти ћелије. Није било решетки, бели зидови, нормална врата, мали прозор, али било је сасвим јасно да сам у ћелији. Видим и чујем. На другој страни, затвореним вратима окренут леђима, седео је човек мојих година. Гледао је како се придижем, гледам око себе па у њега и било му је сасвим јасно да сам се сетио експлозије у бункеру и да се питам где сам.
Да, жив си.
А остали?
Само се осмехнуо. Гледао ме је као неко ко све зна и ко има моћ нада мном. Био је можда важан шраф на страни непријатеља који су нас масакрирали. И без икакве сумње потпуно поразили. Уништили.
Да, све смо завршили. У потпуности смо остварили све планиране циљеве војне акције.
Зар је могуће да се на мени види све о чему размишљам? Седео сам на кревету и рукама протрљао лице. Гледао ме је право у очи.
Када се врше масовна стрељања увек неким чудом бар један преживи. Попрскаш отровом бубашвабе, побијеш стотине али једна се некако извуче. То не можемо да објаснимо никаквим законом, никаквом математиком али нам је јасно да се дешава. Као да то виша сила поштеди некога изабраног интуицијом. Па добро, ако је тако, ми сами ћемо преузети тај закон нашег вишег увида у ствари. Ми сада контролишемо принцип да увек неко преживи. Ти си тај. Бићеш пребачен прво на границу, а онда ако пребегнеш међу дивљаке понећеш са собом знање које желимо да им пренесеш. Ти си стари модел, али доста личиш на нас, скоро да би могао бити један од нас. Један од циљева велике војне акције коју смо покренули је управо да завршимо са том заблудом да свако може бити део цивилизације. Прошлост нам је оставила све те нације, земље и системе. Дуго смо покушавали да их упристојимо. Онда смо одлучили. Оградићемо се од Ромеја, Влаха, дивљака, како год да их зовемо. Ми Уједињени у једној земљи, а граница и неуспешни модели, све што је неспособно, на другу страну. Нека се побијете међусобно. Код нас је све што нам треба за живот какав желимо, ви сте враћени у бронзано доба људи, можда и даље. Да би за себе имали све што хоћемо закључили смо да не можемо то да поделимо са свима на планети. Овако је цела уједињена цивилизација наша. Када год хоћемо можемо прећи границу и узети вам шта год хоћемо. То је могуће за разлику од одласка на друге планете. Разумеш? Ти си изабран са надом да доста тога можеш да разумеш. Решили смо да не комуницирамо са дивљацима директно, већ само овако преко посредника које сами изаберемо. Идеш као слуга у војну постају на граници. Тамо се кале наши млади официри.
У тој вашој… цивилизацији… имате слуге?
Насмејао се широко. Чак је забацио главу уназад као да ће осмех бити подржан гласним звуком. Али био је то само гест. Није се зачуо смех.
Ето, имаш способност размишљања као ми. Добро смо те проценили.
Устао је са столице и куцнуо на врата а онда се лагано окренуо и стао изнад кревета на ком сам и даље седео.
Све ћеш ти укапирати. И испричај им шта се све овде десило. О каквој сили се ради на страни цивилизације.
Врата су се отворила и ушла су двојица крупних војника. Напољу на ходнику је било још сличних црних сенки. Пришла су ми двојица, свако ухватио за по једну руку, подигао и повукао ка излазу.
Не плаши се од Уједињене. Причувај се твојих Ромеја тамо иза границе.
Вероватно се видело колико сам се уплашио када су ме ова двојица подигла са кревета. Окренуо сам само главу, јер су ми тело вукли напоље.
А са ким сам имао част да разговарам?
Зову ме Велики Антрополог… Шала из оног старог романа браћа…
На пола наслова врата су била затворена. Није се чуло до краја, али по смислу имена његове функције схватио сам. Шалу…
У следећој епизоди: „Коњи“.
Stella polare 