На север! На север! Само на север! Компас показује – тамо иди и не враћај се макар те сви најмилији звали. У њима чуче ђаволи твоји и они те натраг зову. Иди на север. Са мечком и њеним мечићима се спријатељи, нека те приме на стан, и у пролеће нека те мечка растргне и својим мечићима раздели. Нека се тобом нахране сви животи будући који се тада пробуде. Испод снега окопнелог нека ти опна попуца, лед земљин, као корицу матерњег хлеба, нека слатко загризе твој север, твоја јазбина, твоја топлина међу очима која те ноћима пече и не да – или не зна уснути. Иди на север! Тамо је све што си ти: и мечка, и јама, и смрзнута шума. И белина... Белина... Где никад нећеш бити симбол васкрсења него ћеш васкрсавати одбегли, одбегли, васкрсаваћеш поваздан, по сто пута на дан. У белину! У белину! Нека се снег мекани напуни тобом и пропада. Падај свуда и не одустај док не покријеш свет собом, и гробом не сматрај ни земљу, ни шуму, ни мечку. Све је бело... И све познато као мајчина утроба. Нема гроба. Нема га, кад ти кажем!
Stella polare 