Кршење законских норми у сваком уређеном друштво назива се криминалом који, упркос стигматизацији, прати све историјске епохе. Разбијање Југославије и окупација Србије 1941. означили су велике промене у свакодневици коју су испуниле сурове репресалије и створиле осећај апокалиптичне судбине.  Међутим, криминал није нестао и често се наслањао на древне и архаичне облике размишљања и понашања.

Заправо, свакодневни живот и поред свих насилних промена није ни могао нагло да се потпуно промени, као ни стари облици понашања, нити су стечене навике и конфликти наслеђени из прошлости могли брзо да се забораве. Суштински то је и „нормално” понашање, јер су кретање и структура криминала условљени многим факторима (од друштвено-амбијенталних до индивидуалних) који се заправо своде на користољубље, мржњу и уживање у насиљу.

Поред класичних облика криминала у такву категорију често се убрајају и девијантна понашања која редовно измичу тачним дефиницијама. Понекад девијантност заиста јесте криминал и кршење законских норми, а некада се под таквом одредницом могу подразумевати и неке људске особине (чак и физичке). У великим градовима често се као девијантне особе и групе означавају и „неповезане руље лудака, дроља и перверзњака” или, пак, само „особењаци” и „чудаци”, „ситни грешници и обичне ништарије” који се срећу у свим људским насељима.

Истраживање криминала увек је компликовано и непотпуно, јер званичне статистике никада не осликавају реално стање. Искуство показује да постоји велика разлика између стварног броја преступника, криминалаца регистрованих у полицији и оних који су правоснажно осуђени.

Људи највећи број кривичних дела никада не пријављују, тако да многи законски преступи остају изван званичне статистике. Полиција никада није у стању да званично забележи све пријаве, а још мањи број доспева до судске процедуре.

Део тих „случајева” забележен је у архивској грађи која опет није у потпуности сачувана, а још мањи део информација може се наћи у штампи која је током окупације била под строгом немачком контролом и цензуром. Међутим, многа кривична дела колаборационистичка штампа је регистровала као незаобилазну реалност живота.

Поређење званичних полицијских извештаја и новинских вести на примеру Јагодине  у окупираној Србији показује да је јавност обавештавана о најмање једној четвртини свих прекршаја, с тим да су углавном изостављана „лакша дела”, као и она почињена на селу. Иако овај пример свакако није правило, довољно је илустративан, а када су у питању делови Србије захваћени устанком, приметан је изостанак вести о свакодневном животу па и криминалу, што је и разумљиво.

Колаборационистичка штампа није криминалу посвећивала централно месту које је било резервисано за војно-политичке теме, идеолошке непријатеље, расно неподобне заједнице, као и преступнике из сфере економије (црноберзијанци, шпекуланти) који су такође проглашени за криминалце које треба прогонити. Устанак 1941. такође је означен као разбојништво, с тим да су партизани и комунисти посебно криминализовани.

Потпуна реконструкција свих облика криминала и његове раширености у градовима окупиране Србије током 1941, као и анализа сви штампаних гласила, није циљ овог текста.

Истраживање је усмерено на анализу дискурса дневних новина „Ново време” и „Обнова” као најутицајнијих гласила и начину организовања текста о џепарошима као „лакшем” облику криминала у градовима окупиране Србије 1941. године.

Сам процес стварања вести не мора увек бити отворена пропаганда и намерна пристрасност, већ и спонтани процес поједностављивања и интерпретације. Заправо, новинске вести могу се схватити као крајњи производ једног сложеног процеса који почиње систематским разврставањем и одабиром догађаја и тема према друштвено конструисаном скупу категорија.

Основна новинска вредност претпоставља усмереност ка несвакидашњим темама, онима које нарушавају наша „нормална” очекивања у вези са друштвеним животом. У друштвеној конструкцији вести веома је важно да се изабране теме представљају у облику за који се претпоставља да ће одређеној публици бити разумљив у „подразумеваном” знању о свету.

Зато се вести не могу представити као збрка насумичних и хаотичних догађаја, већ им се мора одредити идентитет (процес именовања, дефинисања, повезивања са другим догађајима с којима је публика упозната), а потом и друштвени контекст (смештање у оквир значења већ познатих публици).

Процес идентификације и контекстуализације омогућава да одређена вест буде „значајна”, а догађаји ,,имају смисао” само ако им се може одредити место у оквиру постојећих друштвених културних идентификација.

Избором шта ће се појавити у вестима, често уз свесна искривљавања и претеривања, стварају се и митске слике криминалаца, с тим да се понекад појединачни догађаји преобликују у општи друштвени проблем. На тај начин се одређено стање, догађај, појединац или група означавају као претња друштвеним вредностима, при чему је начин презентовања преступништва био и један од метода дисциплиновања друштва.

Штампа је заправо тематизовала неколико главних облика „лакшег” преступништва у многим градовима, највише у Београду, али и другим варошима. Писано је о варалицама, крадљивцима у разним „варијантама”, женама криминалцима, малолетним делинквентима, проституцији и многим девијантним појавама (просјачењу, „жицању”, торбарењу, коцки), али је џепарошима ипак посвећена највећа пажња.

Град, криминал и морална паника

Услед многих забрана и ограничења српски градови под немачком окупацијом доживели су велику трансформацију, посебно у пољу свакодневице, али основне функције никако нису изгубили. Град је и у окупацији остао место у коме се на ограниченом простору одвијају најразличитији сусрети између људи, од уобичајених и навикнутих облика живота из предратног периода до многих неочекиваних и драматичних преокрета, као и трагичних догађаја. У таквом амбијенту велике збуњености и страховања, простор за своје деловање нашли су бројни криминалци.

Окупација је правно укинула Краљевину Југославију, ограничила и умањила ауторитет домаће колаборационистичке полицијско-судске власти, што је за последицу имало пораст преступништва. Пред долазак Немаца многи „робијаши” пуштени су из затвора, што је додатно повећало ризике. Потом су на територији целе окупиране Србије расписиване потернице за одбеглим криминалцима који су постали претња по безбедност грађана. Штампа је објављивала наредбе да се „под претњом смртне казне” сви одбегли затвореници морају пријавити властима. Прећено је и њиховим помагачима.

Криминалци се углавном нису обазирали на овај позив и највише су боравили изван градова, често организовани у банде које су пљачкале по селима. Међутим, један део криминалаца остао је и у градовима, а полиција је нарочито истицала чињеницу да су затвореници приликом бежања из Главњаче, у ноћи између 10. и 11. априла 1941, „похарали криминални музеј” и узели изложени обијачки алат, што им је касније послужило за нове пљачке. Био је то начин објашњења опстајања криминала у градовима, али и да се у јавности укаже на посебно способну и опасну групу људи, чак слој становништва, који је бекством из простора под контролом државе постао истинска опасност за друштво.

Медији увек имају велики значај у конструкцији слике криминалних дела која се ствара у јавности. Избором шта ће се појавити у вестима, често уз свесна искривљавања и претеривања, стварају се и митске слике преступника, с тим да се се понекад појединачни догађаји преобликују у општи друштвени проблем, при чему се у јавности понекад ствара и „морална паника”. На тај начин се одређено стање, догађај, појединац или група означавају као претња друштвеним вредностима и интересима.

Иако су војни и идеолошко-политички противници окупатора и колаборациониста имали првенство у свим извештајима, и криминалу је посвећивана велика пажња, са истакнутим јунаком („одбеглим робијашем”) који је имао различите трансформације, при чему су џепароши посебно истакнути као велика опасност.

Џепароши

Због ограничења у јавном превозу Београд је током 1941. имао нерешив проблем великих гужви у трамвајима. Била је то одлична прилика за џепароше који су већ крајем маја 1941. почели да систематски краду путнике.

Лопове у великим гужвама није било лако пронаћи, жртве су припадале свим социјалним слојевима (укључујући и истакнуте полицијске чиновнике), а украдене суме нису биле занемарљиве.

Полиција је почетком јуна 1941. током једне акције на свега три трамвајске линије похватала неколико „опасних џепароша”. Код њих је пронађено доста новца, а штампа је позивала покрадене људе да се јаве властима како би им се вратиле паре.

Према званичној процени џепароши су за три недеље украли око пола милиона динара, а полицији се јавило око 100 оштећених људи који су захтевали враћање пара. Ухваћено је око 20 џепароша, што је било значајно повећање преступника ове врсте. Појава је објашњавана увођењем полицијског часа, што је многобројне предратне обијаче и крадљивце усмерило на џепарење као мање ризичан облик криминала.

За разлику од других врста преступништва, колаборационистичка штампа је у случају џепароша стварала „моралну панику”, непрекидно препоручујући опрез указивањем на „невидљиву” опасност која је претила „мирном” животу.

За криминалце је џепарење по трамвајима било најпопуларније, али нису избегаване и гужве на бродским линијама. Тако је на броду који је пловио према Панчеву ухваћен Иштван Лудвик, који је због сигурности крао са помоћником („статистом”). Новац се жртви извлачио из џепа, а онда додавао помоћнику како би се избегле оптужбе ако се крађа осети.

Лопови су понекад хватани у самом чину крађе, као што је био случај са џепарошом Матом Анђићем који је у трамвају покрао извесног Ибриша Хаџи-Шабића. Суд није био претерано строг и Анђића је казнио са два месеца затвора. Међутим, и судије су биле жртве џепароша, као у случају Гаврила Вишњевског кога су покрали у Пожаревцу док је чекао воз.

Због огромних гужви у београдским трамвајима џепароше није било лако осетити нити ухватити иако се крађа ипак примети. Они би тада искакали из возила, што им је најчешће омогућавало ефикасно бежање. Ова тактика понекад није била успешна. Штампа је истицала присебност и брзину чувеног фудбалског бека Стојиљковића, члана клуба „Б.С.К”, који је истовремено био и полицијски агент. Џепарош је покрао једног путника у великој гужви после утакмице „Балкан – „Б.С.К”, а Стојиљковић је појурио крадљивца који је искочио из трамваја, брзо га ухватио и предао жандармима. Новчаник је враћен власнику.

Лик спортисте-полицајца, својеврсног „витеза” који брани нејаке, требало је да обезбеди емпатију становништва према крајње непопуларном облику понашања, као и активној полицијској сарадњи са суровим окупационим режимом.

Међутим појединачна хватања и осуде нису спречили џепароше да наставе са крађом по пренатрпаним трамвајима. Украдене ствари понекад су биле веома скупоцене, као када је оџепарен један бивши министар коме су узели златни сат са ланцем и бисерима, поклон краља Милана Обреновића. Лопов није пронађен, а запомагање покраденог није било од велике помоћи. У трамвају је покраден и Павле Карарадовановић („наш најстарији новинар”), који је опраштао узети новац, али је молио да му се врате документа.

Због непрестаних крађа јавно је изнета сумња да у Београду заправо делује „организована банда трамвајских џепароша”. Грађанима је пропоручиван опрез, посебно трговцима који су са собом носили пазар. Примећено је да су трговци из унутрашњости, ненавикли на велике гужве и присуство лопова, честа жртва џепароша.

Саморганизовање путника трамваја у хватању лопова јавно је похваљивано, као у случају једног радника који је осетио да га џепаре, а затим напао лопова. Радник је чврсто ухвато руку џепароша и почео да га туче, у чему су му помогли и остали путници. Лопов је ипак успео да се некако отрге и сав крвав излети из трамваја у покрету.

 Џепарош који је на Теразијама у „Акриној” трговачкој радњи извукао новчаник извесној Катици Гроз није имао среће. Иако је брзо почео да бежи, пробијајући се између купаца и тезги (изгледало је да ће ипак умаћи), ипак је после „филмске трке” „пао у руке” полицији.

Штампа је отворено писала како је после слома Краљевине Југославије и уласка Немаца у земљу криминал порастао, али да је полиција својим акцијама у Београду ипак успела да сузбије деловање многих преступника. То је био разлог да се један број џепароша премести у возове који су саобраћали према Нишу. Многи су и физички отишли из Београда, а Лапово им је као важна железничка станица постало центар за даље акције. Концентрација преступника у овом малом месту била је довољно велика да Лапово у једном новинском извештају назову „Мали Чикаго”.

Џепарење није мимоишло ни градове у унутрашњости окупиране Србије. У Нишу су џепарили људе који су чекали у реду испред пекара да купе хлеб. Један од актера је на глави носио ђачку капу, тако да људима није био сумњив, и није се могао у први мах повезивати са лоповлуком. Тако су и нишком трговцу Михаилу Николићу, док је чекао у реду за хлеб на Тргу кнеза Милоша, џепароши украли новчаник са 1.700 динара.

У Лесковцу су ухваћени џепароши Радомир Тасић звани „Рафа” и Миодраг Станојевић који су покрали једног „Арнаутина” док је куповао робу у бакалници. Један лопов га је запиткивао и одвлачио пажњу, а други му је извлачио новац. Арнаутин је осетио превару, а џепароши су му тада ударили шамар како би га збунили. Он их је потом са ножем у руци јурио по улицама Лесковца, али су они успели да побегну. Касније су покрали једног сељака који „ништа није осетио”, али га је „публика” упозорила на крађу.

Због свог положаја и статуса у друштву жене никада нису биле доминантне у извршењу криминалних дела. Поред тога, њихови преступи слабије се региструју у самој полицији (демонстрација „каваљерства” дежурних полицајаца) и о њима остаје мање трага у званичној документацији.

Ипак, и жене могу да буду криминалци, па и џепароши. Тако је у Ужицу ухваћена Јагода Луковић из Горичана код Чачка, жена-џепарош, и то у тренутку када је на железничкој станици сељаку Ивану Савићу извукла 2.200 динара. Јагода је имала седморо деце и крала је „из нужде”.

***

Иако се појам преступништва, девијантности па и самог злочина мења са протоком времена, класична криминална дела крађе увек су осуђивана и кажњавана, а одржавање реда и мира је универзална потреба свих људских заједница. Окупација Србије 1941. није изменили оваква схватања, упркос радикалној измени свакодневице и екстремном насиљу које су спроводили Немци и њихови савезници на Балкану.

Штампа је свакодневно објављивала вести о криминалу у градовима, не прескачући ни најтежа кривична дела. Преступници нису приказивани као некаква „страна бића”, већ особе које крше закон мотивисане најразличитијим унутрашњим поривима. Као доминантан мотив истицано је користољубље. Није било указивања на детерминизам (психолошки, билошки, друштвени), нити се расправљало о социјалној условљености криминала осим у случају малолетника.

Иако је нацистичка пропаганда имала изразито расну компоненту и непрекидно ширила мржњу према Јеврејима, они у колаборациониостичкој штампи нису повезивани са свакодневним криминалом, као ни било која друга расна, верска, национална или социјална група. Изузетак су Роми и проблем просјачења. Јевреји, Роми, комунисти, масони и устаници представљани су као криминалци, али у расно-идеолошком дискурсу у вези са „оружаном побуном” и угрожавањем националне заједнице.

„Обични” преступници о којима је писала штампа били су изразито вишенационалног порекла. Према дискурсу који је преовладавао у натписима за сузбијање криминала одлучујући је био ауторитет власти, а законска регулатива и систем строгих и брзих казни најбоље решење за тренутне проблеме.

Друштвено-амбијентална мотивација на пораст криминала услед окупације није прећуткивана, при чему је радикализација репресивних мера приказивана као једино решење. Мирење са губитком слободе, као и новим и све детаљнијим ограничењима свакодневног живота, препоручивано је као решење за спас од криминала, нарочито крађа. Тако је окупациони режим додатним дисциплиновањем друштва осигуравао „слободу”, уз обећање прогона, хапшења и кажњавања прекршиоца закона. Заправо, процес именовања и дефинисања информација о криминалу имао је за циљ идентификацију са носиоцима окупационе власти као гаранцијом „мира и поретка”.

Извод из чланка: Милош Тимотијевић, „Варалице, џепароши и проститутке: дискурс колаборационистичке штампе о ’лакшим’ облицима криминала у градовима окупиране Србије 1941. године”, Зборник радова Народног музеја LIV (2024), 119-143.