Имала је само деветнаест година када се он загледао у њу, а она помислила да
је освојила свет. Узалуд су јој пријатељице говориле да није за њу. Узалуд су јој родитељи забрањивали. Не, не и не. Уживала је да се вози са њим по околини у његовом старом „Пежоу“ и да се смеје његовим пијаним доживљајима. Са сваком лудошћу мислила је да показује другима да је одрасла и да може да живи живот како она пожели.
Када је код куће рекла да ће се удати, мајка је замало пала у несвест, а отац јој је јасно рекао:
„Удај се, али ако пожелиш да се вратиш, у овој кући више нема места за тебе.“
Тако је почео њен брак – без родитељског благослова.
Регистровали су се само са двојицом сведока – његовим друговима које је тада видела први и последњи пут. Када је формалност завршена, сви су се разишли. Није јој било свеједно – одувек је желела да буде лепа млада, да има венчање по свим протоколима, али се тешила да бела венчаница није гаранција за срећу.
Први шок стигао је већ истог дана. Када већ није било свадбе, очекивала је да је изведе на вечеру, да прославе само њих двоје, да се закуну на вечну љубав. Али он се обукао и кренуо ка вратима. Када је покушала нешто да каже, објаснио јој је – није пристојно да удата жена излази ноћу. И изашао је.
Остала је да стоји у ходнику, разјапљених уста. Била је понижена и поражена – за њега је очигледно била мала и безначајна. Полако је отишла у дневну собу и села у фотељу. Из груди јој је избио болан крик као код рањене звери. Плакала је дуго, све док није изгубила снагу и утонула у немиран сан. Када је чула шкрипу браве, пробудила се у бунилу. Већ је свитало.
Мирис алкохола проширио се ходником чим је отворио врата. За неколико корака био је у дневној – као разбеснела звер. Зграбио ју је за косу и повукао у спаваћу собу.
„Ти ћеш мене да контролишеш кад се враћам?! Глупачо једна! Спавај тамо, цркни!“
Скупчала се на крај кревета, а сузе су јој без престанка текле. Биле су вреле и пекле су је по образима. Замишљала је брак као романтичну бајку, а не овако. Цео свет се срушио на њу. Мисли су јој биле конфузне, није знала шта је урадила да га изнервира. Кривила је себе што је заспала у дневној соби.
Следећег дана када се пробудила, он је већ био изашао. Осетила је мало олакшање.
Изненађење је уследило када се вратио. Загрлио ју је, као да се ништа претходне ноћи није десило:
„Како је моја лепа женица?“
То ју је мало смирило, покушала је да пронађе оправдање за његово понашање: можда је имао тежак дан, био нервозан, можда је имао проблеме на послу, па је зато попио. Вера у њихову светлу будућност вратила се на тренутак.
Али све је то кратко трајало. Живот јој се врло брзо претворио у вртлог из ког није знала како да изађе. Његово ноћно скитање, пијани изливи беса, насиље, модрице по целом телу – постали су њена стварност. Ноћу су се њени врисци чули кроз целу зграду, па су је комшије почеле гледати сажаљиво. Срамота ју је било да излази, да се јавља пријатељицама, није смела да се врати кући. Није имала посао, није имала новац, није имала коме да се пожали ни ко да јој помогне. Само би је мајка с времена на време позвала да пита како је. Њој никад није признала ништа, али по забринутости мајке знала је да глас увек изда кад лаже.
Прошли су дани, недеље и месеци, а од оне девојке пуне енергије, веселе и хировите, није остала ни сенка. Тонула је у очај и безнађе. Сви су били у праву кад су јој говорили да га остави. Али тад их није разумела. Мислила је да су пријатељице љубоморне, а родитељи ништа не разумеју. Сада је највише болео последњи очев говор – још увек је био љут на њу.
Једне ноћи, док је он урлао да ће је убити, а она га молила да је не туче, на врата су закуцала два полицајца. Рекли су да је неко од комшија пријавио буку. Уплашила се кад их је видела, као да је она крива за нешто. Кад су је питали да ли је повређена, рекла је да није. А шта је и могла да каже, кад ју је он гађао погледом и одговарао уместо ње?
Сутрадан, док је била сама, на врата је дошла жена која се представила као социјална радница. Дошао је извештај из полиције о синоћњој пријави.
„Ипак су полицајци схватили шта се дешава“ – помислила је пуна наде.
Жена је ушла и започела разговор. Хтела је да зна шта се заиста дешава. У почетку ју је било страх да прича – срам и осећај кривице су је гушили. Али охрабрила се. Признала је да нема где да оде, да нема новца. Жена је отишла уз обећање да ће јој убрзо обезбедити смештај у прихватилишту.
Пружена рука помоћи учинила је да јој душа заигра од среће. Видела је себе како ради, како је самостална, како поново живи. Наредни дани прошли су у ишчекивању. Сваког тренутка очекивала је звоно на вратима, окретала се на сваки шум. Али нико није дошао. Ништа се није десило. Нада је полако почела да се гаси, а живот је текао као и пре.
Једног дана, док је поспремала стан, случајно се погледала у огледалу. Уплашила се свог одраза – пропало, прерано остарело лице, очи без сјаја, а модрица испод ока тамна и свежа.
„Убићу га“ – прошаптала је – „Убићу га за сва ова понижења, за све болове које ми наноси годинама. Где води све ово? Док не умрем? Никад се неће променити.“
Први пут је осетила бунт који није био само мисао, већ стварно искушење. Скочила је од страха од саме помисли на убиство, грозничаво је размишљала о другом решењу како да се ослободи, али мисао о његовој смрти није је напуштала. Прогонила ју је, говорила себи да је полудела, смишљала како да га остави и где да побегне, али и даље јој је смрт изгледала као једина правда.
Те вечери, кад је зазвонило на вратима, било је рано и није га очекивала. Али то је био он – пијан, бесан као фурија, спреман да уништи све.
„Убићу те! Крадеш ме! Врати ми паре што си ми узела!“
Инстинктивно се повукла ка кухињи. Није разумела шта прича. Муцала је док му је објашњавала да није узела ништа, да га не краде. Осетила је снажан ударац изнад левог ока. Још један – и нос јој је прокрварио. Плакала је, молила, он ју је шутирао, вукао за косу. И тада је одлучила. Ухватила је кухињски нож и забола му га право у груди. За њега је напад био неочекиван. Застао је, раширених очију, тетурао се ка њој.
„Ђубре“ – погледала га је пуна мржње и кренула ка ходнику.
У том тренутку отворила су се улазна врата и ушли су полицајци. Застала је кад их је видела.
„Убила сам га“, рекла је гласом који као да није био њен – и онесвестила се.
Све што се дешавало после било је као на филму: саслушања, сведочења, лекарски прегледи. У међувремену, била је у кућном притвору код својих.
Судска рочишта била су тешка. Морала је поново да се присећа пакла у ком је живела претходних година. Свака реченица сведока бодила ју је као нож. Сви су знали шта се дешава иза затворених врата. Највише ју је заболело када је мајка тихим, дрхтавим гласом причала о телефонима и сумњама да се нешто лоше дешава са њеном ћерком. Тада је гледала празно испред себе и молила Бога да све што пре прође.
Није јој било лако. Понекад је осећала кривицу што је пожелела његову смрт, а помисао да је убила човека – била је страшна. Али одмах затим би себи говорила да је то једино било праведно. Нико јој није помогао – била је приморана да сама донесе пресуду за пакао у који јој је претворио живот. А сада њој суде.
Није је било брига колика ће казна бити. Затвор ће издржати. Али питала се – како ће да зарасте рана у души? Како ће поново веровати људима? Да ли ће моћи да живи са оним што је учинила?
Док је стајала и чекала пресуду, крв јој је тутњала у ушима. Руке је ставила на клупу испред себе да не падне. Одлучивало се о њеној судбини.
„Шта буде – нека буде“, помислила је. „Нека буде како је записано.“
Емоција у завршним речима судије занемела је целу судницу:
„Правда не може да се доноси само по слову закона. Убиство је тешко дело, али жена која је годинама живела под сталним терором и страхом – не може поново бити кажњена. Правни систем не сме да игнорише суровост коју је преживела. Зато овај суд доноси ослобађајућу пресуду.“
Ослобађајућа пресуда јој није донела олакшање. Осмех који јој се појавио на лицу био је пун бола и презира.
ИЗ ПТИЧЈЕ ПЕРСПЕКТИВЕ
Ја сам Црни Гавран – тако ме назва једно дете кад сам био млад.
Још увек живим на дрвету на ком сам се излегао. Никада га нисам напустио. Већ сам стар, али не бих знао да кажем колико је то у људским годинама.
Волим да посматрам људе, посебно откако сам повредио једно крило. Много су другачији од нас и нисам увек сигуран да ли је оно што раде добро или лоше. Разумем и шта говоре, али не све. Понекад покушам да поновим неку реч и за дивно чудо – успем.
Највише посматрам кућу поред мог дрвета. Има пуно прозора. Виде се и степенице до горњих спратова, па нисам пропустио ниједно кретање по њима. А није да има нека велика ужурбаност, све се своди на свакодневну рутину.
У приземљу живи Бака. Ту је откад знам за себе. Стара, погурена. Или гледа телевизију, или стоји на прозору и посматра пролазнике. Понекад себи нешто у браду мрмља, прича сама са собом. Час се смеши, час се мршти. Код ње нико не долази, она никуд не иде.
На спрату изнад Баке живели су Жена и Мушкарaц. О, тамо је имало шта да се види, па и да се чује. Мушкарaц је ујутру излазио из куће. Понекад би се вратио поподне, али чешће касно увече, тетурајући се. Једва се пео уз степенице до првог спрата и кад би стао пред врата, почињао би да виче тако гласно и да лупа, да чак и ја чујем: „Курво! Отварај! Убићу те ако одмах не отвориш!“
Када би ушао у кућу, наставио би са: „Курво! Убићу те!“ Дешавало се да маше рукама, да удари Жену, а она врисне: „Идиоте! Пијандуро!“ Ретко, врло ретко, он би се сручио на кревет и не би устајао до сутра. Сутрадан кад би се пробудио, грлио би Жену, а она би плакала, ударала га по грудима. Плакао би и он, али ја нисам знао шта се тачно дешава.
Увек кад би се увече чула галама одозго, Бака би погледала нагоре ка таваници и, као пас, подигла уши. А чим би гласови утихнули, она би као папагај поновила: „Курва! Идиот!“
Жена је најчешће седела код куће. Око поднева би изашла с великим тамним наочарима, чак и кад је облачно и кад пада киша. Једном, кад је било топло и сви прозори били отворени, чуо сам Баку како мрмља: „Модра је око очију, па их крије. Курва!“
Жена се увек брзо враћала с неком торбом. Потом улазила би у кухињу, прала, кувала. Веома често је телефоном разговарала с неким. Понекад би плакала, понекад би се смејала. Само тад је изгледала срећно. Али чим би пао мрак, чак и с моје гране видело се да је у неком грчу. Или би седела на столици и ломила прсте, или би се склупчала у кревету покривена преко главе. Можда је и успевала да заспи пре него што се на вратима појави Мушкарaц.
Изнад њих, на последњем спрату, живео је Самац. Он се последњи доселио. Увек је био сам, па сам га назвао Самцем. Само једном је неки висок човек дошао до његових врата, дуго куцао и отишао. Самац је био код куће, али није отворио. Чудан човек. Понекад је излазио из куће рано ујутру, вратио би се поподне. Дешавало се да спава до подне, па онда да изађе и не врати се до сутрадан ујутро. Кад је био код куће, седео је у фотељи поред прозора, читао новине и увек у десној руци држао цигарету.
Мени се Самац није допадао. Кад је излазио, ако сам случајно доле па нам се сретну погледи, прошли би ме жмарци. Не знам због чега – птичја интуиција. У ствари, ја се плашим свих људи, иако не шутирају сви каменчиће на мене кад пијем воду. Не плашим се само за себе, плашим се да се не деси нешто лоше било коме, као што се десило недавно. Ево како је било:
Једног дана испред улаза у кућу срели су се Жена и Самац. Она се враћала с пуном торбом, а он је некуд био кренуо. Застали су, и она му се осмехнула, а био је то онај њен најлепши осмех. Самац је узео торбу од Жене и однео је до њеног спрата. Потом је отишао, а она ушла у стан – не као иначе, него лако, поскакујући. Изнутра се чула музика, лагана, разиграна.
Њихови сусрети испред куће и на степеништу постајали су све чешћи. Разговори све дужи. Кад би се Мушкарaц враћао кући и викао: „Курво! Убићу те!“, Жена више није одговарала: „Идиоте! Пијандуро!“ Не, сада се повлачила у кухињу и чекала да он заспи па да и она легне.
Била је већ зима кад се једног јутра Жена попела на спрат код Самца. Самац јој је отворио врата, ухватио је за руку и увукао унутра. Врата је затворио ногом и, док сам трепнуо, већ су се котрљали по кревету. Тако је било целе зиме, све док дрвеће поново није олистало и време отоплило.
Бака је и даље оштрила уши као пас, али сад је широм отварала и очи кад би видела Жену и Самца како шапућу испред куће. И увек нешто мрмљала у браду кад Самац дотакне Жену по коси или је помилује по образу.
И онда се то догодило.
Било је око подне кад се Мушкарaц изненада појавио испред куће. Бака је чула шкрипу његовог старог аутомобила и истрчала напоље. Нешто му је причала, махала рукама и показивала на Самчев прозор. Мушкарaц је само слушао и црвенео. Одједном је утрчао у свој стан, из фиоке у кухињи извадио пиштољ и потрчао уз степенице ка Самцу. Свом снагом је ударио врата и почео да виче:„Курво! Курво! Знао сам да си курва! Убићу те!“
Жена и Самац, голи у кревету, били су пренеражени од страха. Жена је само крикнула, и у том тренутку се чуо пуцањ. Један, па још један. Мушкарaц је бацио пиштољ у страну и клекнуо на под. Само је покрио лице рукама.
Све је било тихо док није дошла полиција. Мушкарцу су везали руке и одвели га. Дошло је и возило које је однело тела Жене и Самца.
Бака је све време стајала на отвореном прозору. Кад се све смирило, само је рекла: „Курва! Идиоти!“ и затворила прозор.
И даље волим да стојим на својој грани посматрајући кућу преко пута.
ОНО СТРАШНО ШТО ВИДИМО У ОГЛЕДАЛУ КАДА ГЛЕДАМО У СЕБЕ – ТО ЈЕ ДУПЛО ДНО
Горан Стефановски (Битољ, Македонија, 27 април 1952 – Кентербери, Велика Британија, 27 новембар 2018) био је један од најзначајнијих македонских драмских писаца. Као добар познавалац и темељан посматрач балканског менталитета и његових противречности, са реченицом прочишћеном од сваке излишности, у својим драмама успео је да прикаже сложену слојевитост стварности ових простора: некада апсурдно комичну, некада трагичну, али увек пуну страсти, бола и наде. Као дете Наде, глумице, и Мирка, позоришног редитеља, животни пут Стефановског био је предодређен његовим рођењем. Одрастао је у Битољском позоришту као сведок проба, дијалога, сценских костима, иза кулиса где се рађа претстава пре него што изађе на сцену. Тинејџерско одушевљење Битлсима и Ролинг Стоунсима одвело је Горана на студије енглеског језика на Универзитету у Скопљу, да би своју трећу годину студија провео на Факултету драмских уметности у Београду. Свој радни ангажман започиње у Одељењу за драму Македонске телевизије, да би се касније вратио на Универзитет као предавач енглеске књижевности с фокусом на Шекспирово стваралаштво. Педагошким радом бавио се и на одсеку за драматургију Факултета драмских уметности, који је основао 1986 године, затим на Драмском институту у Стокхолму као гостујући професор од 1998 до 2000 године , а од 2000 па све до своје смрти 2018 године, као професор драматургије и сценарија на универзитету Кантербери Крајст Чрч у Кантерберију, у Великој Британији. Стефановски има богат стваралачки опус. Поред драмских текстова који и даље се изводе на македонским, балканским, па и позоришним сценама у Европи („Клинч“ (1974), „Јане Задрогаз“ (1974), „Дивље месо“ (1979), „Лет у месту“ (1981), „Хај-фај“ (1982), „Дупло дно“ (1983), „Тетовиране душе“ (1985), „Црна рупа“ (1987), „Лонг плеј“ (1988), „Кула вавилонска“ (1989), „Чернодрински се враћа кући“ (1991), „Гоце“ (1991), „Сарајево“ (1993), „Старац са каменом око врата“ (1994), „Сада му је мајка“ (1995), „Баханалије“ (1996), „Екс-Ју“ (1996), „Казабалкан“ (1997), „Демон из Дебар Маала“ (2006), „Огњени језици“ (2013)), написао је и сценарија за радио и
ТВ драме и серије („Шегрт Шекспир“, радио-драма (1975), „Саслушање железничара“, ТВ-драма, 1976; „Наше године“ – ТВ-серија, 1979; „Тумба, тумба, дивљина“ – ТВ-драма, 1980; „Оаза мира“ – ТВ-драма, 1994; „Аирлија транзиција“ – ТВ-серија, 1996), либрета („Зодијак“, 1990; „Чернодрински“, 1991), као и сценарија за филм („Томе с бензинске пумпе“, 1978; „До балчак“, 2014), и једну збирку прича „Конзервирани утисци“ (2004). „Бушава азбука“ – македонска дечја телевизијска серија намењена учењу македонске књижевности, културе и традиције кроз музику, илустрације и глумачку игру, у режији Слободана Унковског, а по сценарију Стефановског, сматра се најуспешнијим производом Македонске радио-телевизије. Са серијом од 31 епизоде, по једна за свако слово из македонске азбуке, описмениле су се више генерација македонске деце. Горанова „Мала књига замки“, алат за писање сценарија, коју је 2002. године објавио Драмски институт у Стокхолму, преведена је и објављена на више језика, укључујући и кинески. Најмање спомињани, али не и неважни, јесу Горанови текстови за неке од култних песама рок групе Леб и сол, у којој је фронтмен био његов брат, познати гитариста Влатко Стефановски. Ауторско-режисерски тандем Стефановски–Унковски сарађивао је у већини пројеката насталих по Стефановском тексту , а за српске читаоце је занимљив податак да су у извођењу Драмског театра из Скопља две представе добитници Стеријине награде за најбољу представу на Стеријином позорју: „Дивље месо“ 1980 и „Кула вавилонска“ 1990 године. Иако га је живот одвео далеко, кроз светске сцене, универзитетске амфитеатре и међународне културне кругове, Горан Стефановски никада се није одвојио од македонског битовања. То није био национализам, већ дубока, свесна љубав према једном језику, једној историји, једној борби за идентитет. Македонија за њега је била место где историја не престаје да се понавља, где трагедија и апсурд коегзистирају са надом и отпором. Стефановски је ту комплексност осећао као своју обавезу да је сачува. Његова уметност је била његов одговор на неизвесност, на прекинуте будућности, на бескрајно „транзиционо време“ у коме је живео његов народ. Горан Стефановски је писао на македонском, изражавао се кроз балкански бол и наду, при том не губећи универзалну човечност. Везаност за македонско није му била ограничење, већ полазна тачка да би се разумео шири свет, јер, како је сам говорио: „Што дубље идеш у локално, то ћеш глобалније звучати.“
Текстови Стефановског, иако македонски и балкански, универзални су, ванвременски и могу да дотакну свако људско биће. Свака сцена у његовим драмама је свакодневна, животна; његови ликови се суочавају са свим оним са чим се суочава сваки човек: са породицом, са друштвом у коме живе, са историјом, са политиком, са идентитетом, али морају да се суоче и са самима собом – као Јаков из драмског текста „Дупло дно“: „Дупло дно је подрум у глави. Тамо кријемо све дупле планове – с којом женом да се оженимо ако наша страда у саобраћајној несрећи, како да штедну књижицу нашег брата пребацимо на своје име ако он изненада умре, тамо су све тајне прељубе, све што смо прећутали, што смо намерно заборавили, тамо је јасно кога колико мрзимо, тамо кријемо сву неверу у оно у шта се јавно кунемо да верујемо и сву веру у оно од чега се јавно одричемо, тамо су складишта сујете и страсти, наша тама и пораз, тамо смо без шминке, без вештачких вилица, без корсета, тамо смо ружни. Међу тим ђубретом и отпадом у нашој глави у дубоком сну леже оковани – наша истина и слобода, наша невиност и људско достојанство. Таква дна имају и државе, и цивилизације. Нико их не чисти. Расту. Напињу девет тешких капија са по девет реза и катанаца. У дупло дно се кријумчаримо сами себи и гледамо сопствени шверц као цариници којима је све јасно, али који не могу да поверују да је неко толико дрзак да сам себе носи, у коферу, илегално, преко свих дозвољених граница. Капије дуплог дна ломе се главом. Са психозом–артистичком, или психозом–шизоафективном, или психозом–револуционарном. Глава се ломи и крвари, као шампањац кад се разбије при поринућу брода. Историја света је историја пробијених дна. Једног дана дно и дупло дно ће се коначно спојити. Тада више неће бити душевно оболелих уметника и терориста. Гледајте се право у очи. Седам секунди. Тринаест секунди. Петнаест секунди. Оно страшно што видимо у огледалу када гледамо у себе – то је дупло дно.“
Зоран Кардула је један од најпродуктивнијих уметника у Македонији.
Рођен је 1967. године у Крушеву, по образовању је електроинжењер, а већ више од три деценије је препознатљиво уметничко име, не само у Македонији, него и шире.
Кардулин уметнички поход почиње деведесетих година прошлог века, са класичним сликарским техникама, да би од 2000-тих прешао на графички дизајн и модерне дизајнерске форме. Користећи своја техничка знања комбинована са уметничким сензибилитетом, успешно одговара на мноштво графичких изазова, а његов портфолијо садржи од илустрација, дизајна визуелних идентитета и брендова, дизајна плаката, до дизајна накита за брендове као што су Swarovski и INYO. У свој рад уграђује једноставне, али снажне визуелне елементе који јасно комуницирају са публиком.
Међу Кардуловим радовима има портрета Неде Арнерић у Ворхоловом поп-арт маниру, „Златне даме“ која подсећа на Климтову Јудиту, редизајнираних симбола социјализма, постера креираних под снажним утицајем авангарде у раним совјетским политичким плакатама, архитектуре југословенског брутализма уграђене у постере за „Star wаrѕ“, стилизованих портрета уметника, песника, познатих личности…
Познат је по женским портретима, за које, како каже сам аутор, инспирацију тражи у лепоти дама двадесетих година прошлог века и њиховој софистицираној меланхолији. Иако је инспирисан духом арт декоа, ствара ликове који изгледају као да стижу из будућности. Један од тих мистичних женских ликова нашао се на ручном сату, симболично назван „Дениција“, који је део лимитиране едиције „Своч на ћирилици“, швајцарског бренда Swatch.
Своје радове Зоран Кардула је излагао у Македонији и иностранству, а посебно је била запажена изложба постера на тему „Совјетска неоконструктивистичка пропаганда“ („Soviet Neo-Constructivist Propaganda“) у Минеаполису 2017, САД, као и његова самостална изложба у Риму под називом „Изложба без жирија“ (2018), која је представљала омаж „Мондо екс“ поводом годишњице смрти Предрага Матвејевића.
Осим на изложбама, поклоници стваралаштва Кардуле његов рад могу да прате на његовим профилима на социјалним мрежама (Instagram, Facebook, Behance), где их често објављује.
Зоран Кардула живи и раду у Скопљу као слободни уметник, држећи се своје максиме: „Дизајн, у ма каквој форми био, покреће свет и настоји да га мења на боље.“
Не сакам да пијам, но пијан сум често. Во меана, без другар, крај полни чаши. Ја заборавам земјата, тоа место со збрани јадови и пороци наши.
Не сакам да пијам. Но ко се затекол мојот свет на радост, уморен, и моли за мир, за спасение, за смрт и’л пекол, јас на сè се смеам, па и сè ме боли.
Ќе притисне очај, сам, без волја иде, цел еден живот, и со него се движи; Извик го крши: „Подобро не ќе биде, никогаш, никогаш не ќе сме без грижи.“
Жал ми е за себе. Не ми е пишано, да имам земја без луѓе во црнило, очи сини, топли како лето рано, живот во светлост без мрак и студенило .
И сакајќи да се сокријам од срамот, јас пијам, и сакам да сум пијан довек; Тогаш не гледам порок, и безизлезот, тогаш не гледам срам што сум и јас човек.
МОЖЕБИ СПИЕ Владислав Петковиќ – Дис
Заборавив утринава песна една јас. Песна една што во сон цела ноќ ја слушав: Да ја слушнам пак, попусто се обидував, Како песната да беше среќа, мојот спас. Заборавив утринава песна една јас.
Во сон не знаев будењето каква е моќ, Земјата дека бара сонце, утра, зори; И дење ѕвездите губат бели одори; Бледа месечина се движи во мртва ноќ. Во сон не знаев будењето каква е моќ.
Сега едвај можам да знам дека имав сон. Во него очи некои, небо нечие. Некое лице, можеби детско, сечие, Стара песна, стари ѕвезди и стар дневен ѕвон, Сега едвај можам да знам дека имав сон.
Не памтам ништо веќе, ниту тие очи: Како целиот сон да ми беше од пена, Ил’ очите да се моја душа блажена, Ни арии, ни сѐ што во сонот се случи; Не памтам ништо веќе, ниту тие очи.
Но претчуствувам, само тоа сѐ уште знам. Претчувствувам за очите, тие ме демнат, Што чудно во животот ме водат и гонат: На сон доаѓаат да видат што правам сам. Но претчуствувам, само тоа сѐ уште знам.
Очи идат да ме видат, тогаш гледам јас, Тие очи, таа љубови, тој пат на среќа; Нејзините очи, лице, пролетни цвеќа, Во сон гледам, но дали сѐ гледам во тој час. Очи идат да ме видат, тогаш гледам јас.
Таа глава, коса круна и во неа цвет, Погледот нејзин што ме гали, оживува, Што ме гледа, што вели дека ме чувствува, Што грижно ми пружа одмор и со нежност свет, Таа глава, коса круна и во неа цвет.
Сега ја немам саканата, не ѝ знам глас: Ни местото каде живее ил’ почива; Неа и сонот на јаве ми ја покрива; Можеби спие, гроб тажно и милува стас. Сега ја немам саканата, не ѝ знам глас.
Можеби спие со очи вон светови зли, Вон нешта, илузии, вон животна вина. Со неа спие невидена убавина; Може живее, ќе дојде по овие сни. Можеби спие со очи вон светови зли.
ДУША Јован Дучиќ
Зошто плачеш, драга, цела ноќ и ден цел: Изгубена среќа сè уште е среќа! Јадот во душа што на неа потсеќа, Само е еден нејзин заостанат дел.
Не давај матна солза на тажно око: Среќата не умира, ни кога минa. Ехото, едвај чујно од далечина, Тоа ти зборува во тебе длабоко -
Во самотни ноќи, кога шумат тажно Реки полни ѕвезди, полни сенки гори... Слухот песната нејзина не го мори, Но душата претчувстува неизбежно...
ПЕСНА ЗА ЖЕНАТА Јован Дучиќ
Ти си мој момент, моја сенка, и сјајна, Мојот збор во шума, мој чекор, и блудна; Само си убавина колку си тајна; И навистина колку си мечта будна.
Остани недостижна, нема довека – Сонот за среќа е повеќе од среќа. Биди бесповратна, како младост; нека Сенката и ехо се сè што потсеќа.
Срце има минато солзи што рони; Во болка љубовта ја води по патот; Вистина е она што душата сони; Бакнеж е средба најголема на светот.
Од мојот привид ти си цела ткаена, Твојот сончев плашт од мојот сон испреден; Ти беше мислата моја восхитена; Симбол на суета поразен и леден.
А ти не постоиш ниту постоеше; Родена во тишините и осами, На сонце во срцево само сјаеше; Зошто, што љубиме – создадовме сами.
И ПАК ДУШАТА ЗА ТЕБЕ МИ СОНУВА Алекса Шантиќ
И пак душата за тебе ми сонува, се кине срцето и за тебе гине, а твојата неверност се повлекува, како темен облак на небото мине.
И повторно си ми чиста, сјајна, ведра, од призракот твој блаженствата ме греат, па пак јас тебе би ти паднал на бедра, би ти гледал очи што слатко се смеат.
Така вита ела молњата ја згоди во небото гледа и живот чека, не мисли: небото облаци да води од кои нов екот ќе згрми к’о река…
ВО ДОЦНА ЕСЕН Воислав Илиќ
Чуј како цвили ветрот низ пустите полјани наши, И густи слоеви магла тркала кон влажниот дол... Со крик летнува гавран и кружи над мојата глава, Небосводот е зол.
Фучи накиснато коњче. Брзо кон селото граби, И веќе гледам пред себе бедна и стара стреа: На прагот старица стои и мокра живина ваби, И со опашот свој рунтав огромен пес до неа. А ветрот морничаво свири низ црни, пусти полја, И густи слоеви магла тркала кон влажниот дол... Со крик летнува гавран и кружи над мојата глава, Небосводот е зол.
„Постоје људи које као да је направила машина, у фабрици, као да су у Божји свет пуштени у целим једноличним серијама, а има и других, такорећи ’ручно рађених‘, каква је била Зинаида Хипијус.“ (Г. Адамович: „Зинаида Хипијус“, 1968)
Мережковска Зинаида Николајевна Хипиус (Гипиус) била је руска поетеса, списатељица, књижевна критичарка. Једна је од најмаркантнијих личности Сребрног века, представница и оснивачица руског симболизма, називана често „Достојевским руске поезије”. Њени савременици називали су је још и „сотоном”, “декадентном Мадоном”, “вештицом”… Била је лепа, изузетно талентована, генијална, необична, интригантна, своја…
Рођена је 20. новембра 1869. године у граду Бељов, у Тулској губернији, где је као судија радио њен отац, Николај Романович Хипијус. Николај Романович је имао немачке корене. У аутобиографским белешкама из 1914. Зинаида је о свом пореклу написала: „Породица Хипијус потиче од Адолфа фон Гингста, који је променио име Гингст у фон Хипијус и преселио се у Русију (Москва), чини се, у 16. веку, из Мекленбурга (фон Хипијусов грб из 1515). И поред тако дугог боравка у Русији, ово презиме је и даље било сматрано немачким; бракови са Русима нису дали јаке лозе.“
У јануару 1869. године Николај Романович оженио се Сибирком Анастасијом Василевном Степановом. Осим Зинаиде, најстарије, породица Хипијус имала је још три кћери: Ану, Татјану и Наталију. Због природе посла Николаја Романовича породица се често селила. Живели су у Тули, Саратову, Харкову, у Нижину. Услед честих селидби девојке су добијале кућно образовање које је Зинаида сматрала несистематичним.
Рана очева смрт се дубоко одразила на живот породице. Мајка се са децом вратила у Москву, али се услед Зинаидиног осетљивог здравља преселила на Јалту, а потом код брата у Тифлис (данашњи Тбилиси).
Зинаида Хипијус у детињству
Несистематично образовање није спутавало младу девојку; веома рано почела је да пише дневнике и песме. Валерију Брјусову је 1902. писала: „Стихове сам почела да записујем 1880, када сам имала 11 година.“ Истовремено је волела музику, сликарство и плес.
У Тифлису је Зинаида формирала књижевно друштво сакупивши око себе младе песнике који су се угледали на Семјона Надсона, веома популарног у то време. Још тада су је називали „поетесом“, одајући јој и признање за посебан таленат који је носила у себи. Под утицајем Надсона, као и због губитка оца, њени су стихови у то време били обојени тамним тоновима, били су меланхолични. Писала је: „Смрт и љубав ранили су ме још у детињству.“
Осамнаесетогодшња Зинаида је 1988. године упознала младог литерату Дмитрија Сергејевича Мережковског, који је управо био дипломирао на Петербуршком универзитету. Том су сусрету обоје придавали мистичан карактер који ће имати далекосежан утицај на дух и бит Сребрног века.
Мережковски је био мушкарац ниског раста, питом, без трунке грубости у себи. Није обраћао пажњу на њене чари, њено женствено, заводљиво држање. Била је изненађена његовом равнодушношћу према њеној појави, према њеном телу. Занимале су га њена душа, њена танана осећања. Пленио ју је префињеним и дубоким познавањем књижевности, па је с њим желела и могла да прича о ономе што ју је одувек привлачило – о књижевности, о Богу, о вери. Имала је осећај да су једна душа у два тела. Овако се Зинаида сећала тих дана:
„Дмитриј Сергеевич Мережковски је у то време управо објавио прву књигу песама. Нису ми се допале, као што ни он није волео моје, нештампане, а које су неки моји пријатељи били научили напамет. Без обзира на то колико сам волела Надсона, нисам могла да пишем ’као Надсон‘, и, нисам баш волела своје песме. Да, заиста су биле прилично слабе, небрушене. Око књижевности смо се, генерално, много свађали… И с Мережковским сам се свађала. У септембру је отишао у Петербург. У новембру, када сам напунила 19 година, вратио се у Тифлис. Два месеца касније, 8. јануара 1889, венчали смо се и отишли у Санкт Петербург.“
Као што ће сама доцније написати: остали су заједно све до Дмитријеве смрти, пуне 52 године, и за све то време ни један једини дан нису се раздвајали. Зинаида је до краја била лојалан и одан пратилац свог супруга, његов савезник и његова инспирација. О њиховом браку кружиле су разне приче, али су зато блиски пријатељи били сведоци њихове дубоке, пре свега духовне, привржености и љубави.
Брачни пар Мережковски
Кућa Марузи и Санкт Петербуршке године
После скромне свадбе, брачни пар Мережковски одселио се у Санкт Петербург. Њихов брачни живот почео је у стану на највишем спрату у Кући Марузи – свадбени поклон Дмитријеве мајке.
Млада Зинаида храбро је закорачила у књижевни живот Санкт Петербурга и убрзо у њему заузела истакнуто место. Освајала је оштрином ума, талентом и лепотом. У сећању Пјотора Перцова остала је као „висока, витка плавуша дуге златне косе и смарагдних очију као у сирене, у плавој хаљини која јој је веома лепо пристајала“.
Петербуршки књижевни живот првих година 20. века диктирали су различити кругови – кућни, пријатељски, формирани око издавачких кућа, алманаха, часописа, од којих су многи, пак, настали из литерарних кружока. У то време Зинаида Хипијус већ је била позната песникиња. Била је активна у Шекспировом кружоку Владимира Спасовича, постала је члан Руског књижевног друштва. У вили баронице Варваре Икскул-Гил, Зинаида Хипијус и Мережковски упознали су Владимира Соловјова, с којим су одржавали везу до смрти знаменитог филозофа.
Почетком века стан Мережковских био је један од центара књижевног, уметничког, верског и филозофског живота Санкт Петербурга. Ту су се сакупљала најзначајнија имена тадашњег културног живота. Врата дома Мережковски била су отворена књижевницима, уметницима, филозофима. „Овде се заиста ствара култура“, забележио је у то време Андреј Бели. „Зинаида није била само домаћица која прима госте, већ и инспиратор, мотиватор и ватрена учесница свих дискусија, центар преламања различитих мишљења, судова и ставова.“
Мережковски су у фебруару 1906. напустили Русију и отишли у Париз где су провели више од две године у добровољном „изгнанству”. У Паризу су водили активан живот, а о том периоду је у Зинаидиним аутобиографским белешкама остало записано:
„О овом скоро трогодишњем животу у Паризу немогуће је говорити хронолошки. Оно што је најважније, због разноликости наших интересовања, немогуће је утврдити у каквом смо друштву били. У истом периоду сусретали смо се с људима из различитих кругова… Имали смо три главна интересовања: прво, католицизам и модернизам, друго, европски политички живот и француско друштво. И на крају – озбиљна руска политичка емиграција, револуционарна и партијска.“
Кућа Марузи
Пар се у Русију вратио 1908. године, а хладна клима неповољно је утицала на Зинаидино здравље. У наредних шест година у више наврата ће одлазити у иностранство ради њеног лечења.
Почетак Првог светског рата изазвао је силовиту реакцију брачног пара. Били су оштри противници учешћа Русије у том сукобу. Зинаида је током рата писала писма у форми песничких порука, под три различита женска псеудонима, а која су била убацивана у војничке торбе на фронту. Мада нису имале уметничку вредност, те поетске поруке наишле су на немали одјек у руском друштву.
Зинаида и Дмитриј су Октобарску револуцију доживели као владавину „антихристовог царства“ и тријумф „трансцедентног зла“. Гледали су како „бруталност дивља по рушевинама пропале културе“. То су били последњи дани њиховог живота у Санкт Петербургу. Тај град и Русију напустили су у хладном децембру 1919. године. Октобарска револуција није означила само крај њиховог живота у Русији, неко и крај њиховог пријатељства с људима који су Револуцију прихватили: Валеријем Брјусовом, Александром Блоком, Андрејем Белим.
Нова црква
Хипијусова и Мережковски су развијали идеје о слободи, метафизици љубави, као и необичне неорелигијске погледе. Идеја о обнови хришћанства (стварање „нове цркве“ у којој би се родила „нова верска свест“) код њих се појавила у јесен 1899. године.
Објављујући редовно књижевне осврте и чланке по разним часописима (најуспешније је објавила у „Књижевном дневнику“ 1908), Зинаида Хипијус је стекла увид у дешавања на руској књижевној сцени. Генерално, негативно је оцењивала стање руске уметничке сцене, повезујући га с кризом религиозних основа живота и сломом друштвених идеала претходног века. Сматрала је да је мисија уметника да активно и непосредно утиче на друштвени живот који је потребно христијанизовати.
Дмитриј Мережковски je веома рано почео да уноси религиозно-филозофске идеје у своје стваралаштво, као и у анализу књижевности. Био је зачетник и промотер нове религиозне филозофије. Ако је на почетку Зинаида и била прилично скептична спрам духовно-религиозног максимализма Дмитрија Мережковског, касније је и сама постала иницијатор идеје везане за верску обнову Русије.
Идеја Мережковских сводила се на повезивање хришћанске и паганске религиозности и стварање универзалне религије. Развој нове религиозне свести требало је да отклони јаз између духа и тела, да се тело (п)освети и тиме просветли, да се укине хришћанска аскеза која човека приморава да живи у свести о својој грешности, да се приближе религија и уметност. Истомишљеника за идеју о новој цркви нашли су у Дмитрију Владимировичу Философову, који је наредних петнаест година у њиховим животима имао статус сличан блиском рођаку.
Стваралаштво Зинаиде Хипијус
И поред тога што су се на почетку брака Зинаида и Дмитриј договорили да он пише само поезију, а она прозу, брзо су од тога одустали настављајући да се изражавају и остварују кроз различите књижевне форме.
Зинаида је прве радове објавила у „Северном веснику“, часопису који је нагињао ка идеализму. У њему је Зинаида објавила, како се доцније присећала, две „полудетињасте песме”. Песме су одражавале „општу ситуацију песимизма и меланхолије осамдесетих“ и биле су написане под утицајем Семјона Надсона. Први прозни текст „Једноставан живот“ објавила је почетком 1890. године у „Веснику Европе“ (у часопису објављен под насловом „Несрећни“). Уследиле су нове публикације, као и романи „Без талисмана”, „Победници”, „Мали таласи”.
„Не сећам се ових романа, чак ни наслова“, изјавила је Зинаида касније, али многи критичари овај период њеног стваралаштва схватили су озбиљније од ње саме. Зинаидина рана проза (приче) сакупљена је у две књиге: „Нови људи“ (Санкт Петербург, 1896) и „Огледала” (Санкт Петербург, 1898).
У идејно-стваралачком развоју Зинаиде Хипијус велику улогу зацело је одиграла Прва руска револуција (1905-1907). Догађаји из 1905. године умногоме су утицали на Зинаидину стваралачку јединственост, као и на њен живот. Ако су до тада актуелна друштвено-политичка питања била практично ван сфере њених интересовања, онда је пуцањ 9. јануара био шок и за њу и Мережковског. После тога, актуелна друштвена питања и „градски мотиви” постали су доминантни у Зинаидином делу, пре свега у прози.
После Револуције објављене су јој збирке прича „Црно на белом“ (1908) и „Месечеви мрави“ (1912), које је сама Зинаида сматрала својим најбољим делима, а у то време обнародовани су и романи „Проклета лутка“ (1911) и „Роман Царевич“ (1913). У својим успоменама записала је да је друштвени преображај немогућ без револуције духа.
Уметнички рад Зинаиде Хипиус у годинама емиграције почиње да бледи јер је била уверена да песник, руски песник, није у стању да ради далеко од Русије. Из тог периода њеног живота остали су дневници које је доживљавала као посебну књижевну врсту која је читаоцу могла да пружи поуздану слику о трагедији руске емиграције. Свој стваралачки опус затворила је биографијом Дмитрија Мережковског под радним насловом „Он и Ми“ и поемом „Последњи круг“, коју није успела да заврши.
Дела Зинаиде Хипијус у СССР-у, а касније у Руској Федерацији, штампана су тек после 1990. године. Највећи део њеног стваралаштва може да се нађе на онлајн библиотекама, од чега значајну целину представљају аудио-записи.
Критички чланци и књижевни осврти
Важан део Зинаидиног стваралаштва представљају критички чланци и књижевни осврти које је објављивала у разним часописима. Антон Крајни био је један од псеудонима под којима се Зинаида оглашавала. Била је проницљива и смела, брзо је мењала тактике у писању. Њене формулације биле су избрушене, оштре, писала је озбиљним и ироничним тоном. Умела је да буде веома груба, а оптуживали су је и за пристрасност. Сматрала је да критике имају функцију да прочисте књижевност, без обзира на личност о којој се пише, без обзира на ауторитете или пређашње књижевне заслуге, држала се уверења да је функција књижевне критике да књижевност заштити од осредњости и вулгарности.
Њена збирка поезије “Литературни дневник“ штампана је 1908. године, а садржала је најуспешније књижевне осврте написане под псеудонимом Антон Крајни.
Ужас без дна: “Петербуршки дневници“
Странице и странице Зинаидиних дневника представљају хронику времена у којем је ова необична жена живела. Сви њени дневници су објављени, а посебну историјску вредност имају записи из периода 1917–1919, касније штампани под насловом „Петрбуршки дневници“.
„Петрбуршки дневници“ обухватају период непосредно пре и после Октобарске револуције, период у којем су се десиле тектонске промене, како за Русију, тако и за живот Мережковских. Тих година, кад су преживљавали „ужас без дна“, када се могућност за преживљавање сводила на речи Гогољевог лудака Попришчина „Ништа, ништа … тишина“ („Дневник лудака“), Зинаида је, лишена сваке могућности да јавно искаже своја убеђења и да се бори за њих, бес, срамоту и бол због свега што се дешава Русији изливала у својим дневничким записима:
„Током свих тих догађаја морало се писати. Нисам хтела, нисам знала како, али осећала сам да је две-три речи, неколико појединости, требало записати управо у том тренутку. И заиста, све те детаље ја не бих могла тачно да запишем по сећању. Понекад и сама у све то не верујем, све то ми се чини помало нестварним. Да није било тих папира на којима је све документовано, да се нисам у последњем тренутку решила на безумни поступак да их сакупим и гурнем у кофер с којим смо бежали, чинило би ми се да преувеличавам, да лажем. Сећам се како сам писала те белешке, памтим како сам из опреза умањивала значај чињеница, нисам преувеличавала… Памтим недописане речи, за мене су ти записи поливени крвљу и сећам се ваздуха у којем су се рађали.“
Портрет из 1984. године
Писала је о људима, о преживљавању у том историјском метежу: „Једино о чему има смисла писати јесу мале ствари. Велике ће бити записане и без нас. А ситнице су тихе, тајновите, несхватљиве. Јер у корену тога лежи огромно лудило.“
Њени дневници нису записи углађене даме него задивљујућа хронологија једног крвавог рата и једне крваве револуције. Није се бавила уобичајеном историјском фактографијом, већ описала мноштво личних драма, ризикујући да због тога буде и затворена. Из дана у дан водила је хронику догађаја кобних по Русију, а њене језгровите, фрагментиране слике остављају читаоца у стању шока. Покушавала је и да пронађе смисао у неким поступцима политичара, али, како је сама записала, „за здрав разум одавно нема места у лудилу које је захватило земљу“.
Нови људи симболизма
Почетак прозне књижевне делатности Зинаиде Хипијус књижевни критичари тог времена сматрају романтичарско–имитативним, под великим утицајем Надсона, Раскина, Ничеа. После 1892. године њено дело добија изразито симболистички карактер, а сврставана је и у осниваче новог модернистичког покрета у руској књижевности. Централна тема њеног стваралаштва постаје индивидуализам.
Њена прва збирка прича је симболички названа „Нови људи“, и у њој је најављено ступање на сцену нове књижевне генерације. Зинаидини „нови људи“ су необични, усамљени, тешко их је разумети јер држе до нових вредности, то су људи који траже нову лепоту и нове начине духовног преображаја. Међутим, у тој новој атмосфери пуној „симболичких типова“, критичари су запазили и велики утицај Достојевског, као и провејавање идеја Мережковског. Није то нипошто било слепо копирање, већ, на неки начин, реинтерпретирање руске класике.
Зинаидине молитве: Побуна против коначности
Поезија Зинаиде Хипијус била је сложена појава у симболичкој уметности двадесетог века. Са плејадом руских симболиста саздали су нови уметнички укус, руском читаоцу указали на нове културне вредности. Љубав према лепоти и прецењивање естетских вредности, намерно кршење традиционалних канона, а са друге стране религиозни занос и уношење религије и мистичког сензибилитета у поезију, били су део атмосфере у којој је руска књижевност крајем деветнаесетог и почетком двадесетог века била стварана.
Ако је Хипијусова у осталим жанровима пратила „опште естетске укусе“, поезију је доживљавала веома интимно, писала ју је због себе, доживљавајући је као насушну душевну потребу, као молитву без које се не може. Њена поезија извире из дубине њене душе, због чега и данас звучи свеже и ванвремено. Можда неки њени стихови звуче скандалозно („Али, ја, која се волим, не верујем у себе“, „Волим себе – и презирем“ („Ја“ 1904), „Мени треба то што на свету нема“ ( Песма“, 1893), „Но ја волим себе, као Бога“ („Посвета“ 1894), или стихови; “Ја одавно не знам за тугу/ сузе одавно не лијем/ ја никоме не помажем/ ја никога не волим“ – али у контексту песама сведоче о њеном богатом душевном животу, о храбрости да завири дубоко у себе и с бруталном искреношћу, још смелије, о томе што види и пише. Ако је публицисткиња Зинаида Хипијус била крајње оштра и иронична, поетеса Зинаида Хипијус сасвим је огољена, а цела њена рањивост стављена на увид свима.
Писала је о љубави и смрти страсно се бунећи против коначности земаљског живота, писала је о крхкости људског бића и његовој несигурности у универзуму, о замршеним чворовима људске душе, о Божјој истини и Божјој обмани… Управо су молитвени тон њене поезије, сагледавање себе у равни с Господом, демонстрирање сексуалне ослобођености, став да је самоомаловажавање једини грех, скандалозно понашање и провоцирање – довели до тога да су је савременици сматрали Декадентном Мадоном.
У есеју који носи назив „Да ли је поезија потребна?“ (Нужны ли стихи? 1904), Зинаида је објаснила шта за њу представља поезија и како је доживљава:
„Супротно мишљењу уморних, злурадо-равнодушних људи који жалосно причају како су песме надживеле своје време и да им више нису потребне, ја тврдим да су песме неопходне, природне и вечне. Молитву сматрам природном и суштинском потребом људске природе. Сваки човек се увек моли или стреми молитви – није важно да ли то схвата или не, није важно у каквом се облику његова молитва излива и којем је Богу упућена. Форма зависи од способности и склоности сваког понаособ. Поезија уопште, версификација, вербална музика посебно, један је од облика које молитва поприма у људској души. Поезија је, како ју је Баратински дефинисао, „потпуна сензација датог тренутка”. Можда је ова дефиниција превише општа за молитву – али је толико истинита!“
Валериј Јаковлевич Брјусов (1873-1924), руски песник, теоретичар и публициста, био је велики поклоник Зинаидине поезије, вреднујући на посебан начин „непобедиву истинитост” с којом је песникиња бележила различита емоционална стања и живот своје „заробљене душе”. У поговору „Збирке песама. Књига друга“ (1910), написао је:
„Њене песме су увек промишљене, интелигентне, краси их оштроумно запажање, усмерене су и споља и у дубину душе; оне су увек написане једноставно, али грациозно и с великом вештином.“
Нешто касније, 1915. године, у есеју „З. Н. Хипијус“, писао је:
„Као моћна, независна поетеса која је успела да нам искаже своју душу, као изванредaн мајстор стихова, Хипијусова заувек мора остати у историји наше књижевности.“
Епистоларно наслеђе
Зинаида Хипијус је припадала генерацији писаца које су волели да пишу писма, бриљантно овладавајући традицијом епистоларног руског и француског стила, чинећи их, заправо, посебним књижевним жанром. За собом је оставила веома обимну преписку која представља занимљив феномен, не само у руској епистоларној култури, већ уопште у руској култури касног деветнаестог и раног двадесетог века. Њена писма су јединствена естетска појава, а према неким критичарима, попут Георгија Адамовича, та су писма била најбоље што је песникиња написала, највреднији део њеног стваралачког наслеђа, далеко испред њене поезије, прозе и критике.
Знаидина писма откривају све аспекте њеног талента и личности – као списатељице, књижевног критичара, мемоаристе, оригиналног мислиоца, вође руског верског покрета, политичког коментатора једног турбулентног времена. Њена писма стизала су на адресе најзначајнијих савременика као што су били Мински, Сологуб, Философов, Андреј Бели, Александар Блок, Ремизов, Тињаков, Адамович, Злобин…
Зинаидина писма, појединачно или као избор, током двадесетог века бивала су с времена на време објављивана и увек су привлачила велику пажњу. Институт за светску књижевност А. М. Горки при Руској академији наука издао је у два тома њена писма као „Епистоларно наслеђе З. Н. Хипијус“ (2018, 2021).
Утицај Мережковског на Хипијево стваралаштво
Зинаидин муж, Дмитриј Сергејевич Мережковски, био је подједнако маркантна личност у руској књижевности и један од најоригиналнијих мислилаца двадесетог века. Био је писац, песник, књижевни критичар, преводилац, историчар, верски филозоф. Ушао је у историју као један од оснивача руског симболизма, жанровски иноватор историозофског романа, један од пионира религиозно-филозофског приступа анализи књижевности, истакнути есејиста и књижевни критичар. Мережковски је, почев од 1914. године, десет пута био номинован за Нобелову награду за књижевност.
Зинаида Хипијус, Д. Голософов, Д. Мережковски 1920.
Зинаида Хипијус и Дмитриј Мережковски су били и остали најзначајнији, најутицајнији и креативно најпродуктивнији пар у историји руске књижевности. Били су нераздвојни – свуда су се појављивали заједно и деловали као јединствен фронт, пропагирајући заједничке идеје. Код савременика увек је било разилажења око тога како су они распоредили своје креативне капацитете. Дилему је разрешила сама Зинаида:
„Искрено, морам рећи да никада нисам порицала утицај Мережковског на мене, само зато што сам намерно ишла у сусрет овом утицају, али на потпуно исти начин као што је он ишао у сусрет мом. Из овог контрасусрета се често рађала нова мисао или схватање, које више није припадало ни њему ни мени, већ можда – ’нама‘. На исти начин, међутим, ми смо корачали, ишли смо најбоље што смо могли, ка ’утицају‘ нашег пријатеља Д. В. Философова и свих наших блиских, чије се помоћи сећам са великом љубављу.“
Андрогени животни стил Зинаиде Гипиус
„Уметност има право да не рачуна ни на женски ни на мушки пол, да не познаје две мере, већ само једну, своју.“ – потписујући се са псеудонимом Лев Пушчин, написала је Зинаида у чланку „О женском полу” (Париз 1923). Та реченица потпуно описује Зинаидино понашање како у животу, тако и у стваралаштву – као андрогено; она није ни мушкарац, ни жена – она је своја.
Зинаида Хипијус је проповедала бесполност. Уживала је у скандалозним идејама Владимира Соловјова, који је позивао на андрогену колективну љубав. Волела је стваралаштво Оскара Вајлда, а за себе је веровала да је уметничко дело.
1897. Санкт Петербург
Презирала је телесну љубав, рађање, малограђански непотизам. Заводљива својим блиставо-смарагдним очима, поетском еротиком и сексуалном пожудом која се изливала из њених љубавних писама, Хипијус је у ставрном животу била нешто сасвим друго – говорило се да своје тело није давала ни мужу ни другом. Тело је припадало само њој. Није било ни мушко, ни женско. Њено тело је било њена уметност, део божанства – ње саме. Могло се само обожавати. И заиста, њени обжаваоци били су и мушкарци и жене – Дмитриј Мережковски, Аким Волински, Елизабет фон Овербек, Зинаида Венгерова, Владимир Злобин, Људмила Вилкина.
Зинаида се и понашала као божанство. Као богиња, са дугачком белом хаљином, са љиљаном у руци, понекад би изашла на сцену, сачекала би потпуну тишину и почињала да говори своје стихове, своје молитве: „Волим себе као Бога“, „На свету нема то што мени треба“ … Била је фасцинантна, а публика није могла да сакрије своје одушевљење.
Волела је да шокира, да изазива, да провоцира…
Дечачку одећу је носила разиграно, ноншалантно, више због спољашњег ефекта и уметника који су жудели за њом, него због себе. Током 1897. године настала је и чувена фотографија: Хипијус седи на балустради у фотографском атељеу, њена леђа су равна, глава окренута налево са величанственим падом црвене косе, витке ноге склопљене као код балерине. На фотографији носи кратку женску јакну са модерним гиго рукавима, барокну беретку, вунене панталоне, црне чарапе и лакиране ципеле са сатенским тракама. Зинаида Николајевна је без напора мешала стилове и контексте: лежерну јакну, маскенбалску беретку, концертне ципеле, траке балетских етала. Припремајући се за позирање код Бакста, 1906. године, определила се за сличан изглед заменивши женски крој јакне уметничким, са разиграним воланима.
Понекад је глумила младића и била на услузи дамама – страствено, књижевно. Своја осећања им је откривала у вешто састављеним писмима или кроз поезију написану у име мушкарца, унапред осуђеним на критике читалаца високог друштва. У стилу обожаваног Вајлда, састављала је дугачка писма Људмили Вилкиној на викторијанском енглеском. Као што се Вајлд обраћао свом вољеном Алфреду Дагласу, тако се и она обраћала Вилкиновој, са My dear boy, док би се на крају потписивала са Your only beloved Z.
„Велико слово Zовде није било само њено име, већ и нула – бесконачност, самодовољност, потпуност, савршенство, бесполност. Слово Z садржи све оно што је била Зинаида Хипијус.“. Много година касније, Олга Хорошилова у својој књизи „Руски травестити“, у поглавју посвећено Зинаиди Хипијус о њој пише – Зеленоока Z.
Када би се заситила од улоге заљубљеног каваљера, претворила би се у дивну, нежну, женствену особу. Носила је специфичне хаљине: дугачке, беле, са крагном, крилима и промишљеним кројем који јој је скулптурално прекривао ноге и стопала. Таква, Александру Бенои изгледала је као „Принцеза из снова”. Понекад је изгледала грубо, претерујући са дебелим слојем шминке, брокатом, чипкама, машнама. Тада је неодољиво потсећала на остареле пожудне маркизе из епохе Луја XIV, или на Тулуз-Лотрекове куртизане. Из епохе Луја XIV је од модних детаља одабрала монокл који је носила на дугачком ланцу, од ког се није раздвајала до краја живота.
Њена појава је била право уметничко дело. Била је или обожавана или презирана. Посебна и екстравагантна, смела и дрска, никога није остављала равнодушним. Претеривала је да би била примећена, да не би била заборављена. Тако је и било, мемоарске белешке њених савременика биле су пуне неукусних шала на њен рачун.
„Додао ме“
Портрет поетесе Зинаиде Хипијус (1906) једно је од најпрепознатљивијих дела Лева Бакста (Леиб-Хаим Израелевич Розенберг), руског уметика белоруског порекла, сценографа, илустратора и дизајнера, мајстора позоришне графике.
Цртеж димензија 54 x 44 см, рађен је на папиру оловком и пастелом. Приказује Зинаиду Николајевну заваљену на столицу у опуштеној и самоувереној пози. Са лица извиру дрскост, подсмех, па чак и презир према другима. Због дијагоналне постављености на листу и опуштене ноге делује још дуже. Да би се постигла та издуженост, на средини слике додата је папирна трака.
Бакстов портрет поетесе, 1906.
Колико је Бакст успео на том цртежу да пренесе целу суштину и драматику Зинаидиног живота, најбоље говоре речи Олге Хорошилове:
„Бакст је разумео, зграбио, пренео суштину. На картону је била стварнија, истинитија од оне која је позирала у радионици на Кирочној. Портрет и живот, као по Вајлдовом сценарију, заменили су места. Генерално, на овом цртежу има много Вајлдовог. Бескрајна, глатко дуга фигура која излази из портрета готово је црна-бела Саломе од Обрија Бердслија. Иста еротска дијагонала, варљива мачја гипкост бестелесног гипког тела, исти прорези убилачких очију, у којима трепере интересовање, презир, сексуална жеља и суптилни париски отров боје апсинта. Њене су очи биле сиве, а у уметничком делу су сијале смарагдно…
…Кјулоте и ципеле за плес, свилене чарапе и чипкани волан, мали господар и млади естета. Костим Зинаиде Хипијус узалуд се назива мушким. У њему нема апсолутно ничег мушког. Ово је одећа детета, пажа, хировитог младића, напудерисаног декадента, беспрекорног андрогена. Његова црна дијагонала на Бакстовом цртежу је као граница повучена између детињства и зрелости, карневала и живота, женског и мушког. Он је идентификовао ону невидљиву зону у којој је живела и радила шармантна андрогена, бестелесна, заводљиво асексуална Хипијус.“
Потпис уметника на цртежу исто тако не прати уобичајене каноне – уместо у доњем десном, налази се у горњем левом углу.До 1920. године слика је била део колекције композитора Сергеја Кусевицког, а данас се налази у Третјаковској галерији у Москви. После смрти Бакста, Хипијус је у својим дневничким записима написала како је и зашто на цртеж била уметнута трака:
„Портрет је био скоро готов, али Баксту се, прећутно, није допао. Шта је било? Гледао је и гледао, размишљао и размишљао – и одједном узео га и пресекао на пола, хоризонтално.
– Шта радите?
– Укратко – дужи сте. Морамо додати.
И, заиста, „додао ме“, за целу траку. Овај портрет, са уметнутом траком, касније је приказан на изложби.“
Бекство из Петербурга и године „после Русије“
Са оскудним пртљагом у којем су се углавном затекли рукописи и свеске, Зинаида и Дмитриј Мережковски, њихов секретар Владимир Злобин и Дмитриј Философов, 24. децембра 1919. године, заувек напуштају Русију. Најпре су отишли у Варшаву, да би октобра 1920, раставши се од Философова, отишли у Париз, у стан који су купили током једног од својих боравка у Француској 1911. године.
У Паризу су Мережковски сачували петрербуршку атмосферу и дух Сребрног доба. Зинаида је, у својој жељи да „сведочи о истини, говори, виче о њој“, организовала “Друштво зелене лампе“ (1927-1939), које је ујединило различите књижевне кругове емиграције. Кућа Мережковских окупљала је писце и мислиоце емигранте: Ивана Буњина и Марка Алданова, Николаја Берђајева, Георгија Иванова, Георгија Адамовича, Владислава Ходасевича…
У септембру 1928. године Мережковски су учествовали на Првом конгресу руских емигрантских писаца, који је у Београду организовао краљ Југославије, Александар I Карађорђевић. Зинаидино обраћање под насловом „Мечта“ је, уз још један текст који се односио на њихов боравак у Београду, било насловљено као „Писмо о Југославији“ и објављено у варшавском листу За Слободу!. Том приликом Краљ Александар I је овај брачни пар одликовао, Мережковског орденом Светог Саве првог реда, а Хипијус орденом Светог Саве другог реда. .
Пред почетак Другог светског рата Мережковски су осудили потписивање Уговора о ненападању између Немачке и Советског Савеза. Када је Немачка напала СССР, Дмитриј Мережковски је, гостујући на радију, позвао на борбу против бољшевизма, што је касније изазвало низ контроверзи. “Сарадња“ са Хитлером му није била опроштена. Једнако је била осуђивана и награда коју је за писање Дантеове биографије добио од Мусолинија.
Зинаидине последње године
Дмитриј Мережковски је умро у децембру 1941. године, два дана после можданог удара. Његова смрт дубоко је уздрмала Зинаиду: „Умрла сам, остало је само још моје тело да умре.“ Годину дана раније умро је Философов, а потом и њена сестра Ана.
Последње године свог живота, Зинаида је провела тихо, пишући биографију свога мужа. О њеним последњим данима је списатељица Тефи (Надежда Александровна Лохвицкаја-Бучинска), написала:
„Последњих месеци живота З. Н. је много радила, и то све ноћу. Писала је о Мережковском. Својим дивним бисерниим рукописом написала је читаве свеске, припремила велику књигу. Ово дело је третирала као дужност према сећању на „великог човека“ који јој је био животни сапутник. Она је необично високо ценила тог човека, што је чак било и чудно за писца тако оштрог, хладног ума и тако ироничног односа према људима. Мора да га је заиста много волела. Наравно, ноћни рад ју је уморио. Када се осећала лоше, није дозвољавала никоме да је посети, није хтела никога…“
Зинаида Хипијус je са овог света отишла 9. септембра 1945. године у Паризу, у 76 години живота, четири године после смрти Дмитрија Мережковског. Сахрањена је у истом гробу са мужем, на руском гробљу Сент Женевјев де Буа код Париза.
Објављивањем њеног „Дневника љубавних историја“ (Contes d’amour 1893—1904) у Паризу 1969. године, свет је видео друго Зинаидино лице, рањивије и нежније, оно које је скривала од очију јавности. Из дневника се може закључити да су Зинаиду у животу занимале само две ствари: љубав и смрт.
Смрт је Зинаиду затекла са незавршеном обимном биографијом Мережковског, насловљену „Он и Ми“ и са започетом, а незавршеном поемом „Последњи круг“, у коју је написала:
„Љубав – главна ствар у људском животу; љубав спаја небо и земљу.“
Лектура, коректура и адаптација текста: Владимир Д. Јанковић
Анимирани филм „Зинина шетња“, 2004
ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ ЗИНАИДЕ ХИПИУС
Препеви Александра Мирковића
БЕСПОМОЋНОСТ
Гледам на море жудним очима, За земљу прикована, на брегу… Стојим над смрћу — над небесима, — И предати се бескрају не могу.
Не знам… да се борим ил покорим, Ни смелости да умрем, ни да живим… Близак ми Бог — ал не могу да се молим Љубав желим — и не могу да волим.
Ја ка сунцу, к сунцу руке пружам И бледи облак видик ми пречи… Мени се чини да истину знам — Само за њу немам праве речи. (1983)
БОЖЈА ТВАР
За Ђавола Тебе молим, Господе! И он је — Твоје саздање. Ја Ђавола зато љубим, Јер у њему видим — своје страдање.
Упорно, кроз борбу и дим, Он брижно тка своју мрежу јада... И не могу да не жалим Онога што, као и ја — страда.
Када наша плот васкрсне У Твоме Суду, као признање, О, опрости му, Господе, Безумље његово — за страдање. (1902)
ЉУБАВ
Нема места за патњу у мојој души, Душа ми је ‒ љубав ова. Све своје жеље одмах она сруши: Да их васкрсне изнова. У почетку беше Слово. Чекајте Слово. Откриће се оно. Што је било ‒ да се сврши наново, И ви, и Он сте ‒ једно. Последња светлост ‒ на све ће да се пролије, По знаку једном само. Идите сви, и ко плаче, и ко се смеје, Идите ‒ Њему самом. Њему ћемо доћи у земном ослобођени, И биће чудеса. И бићемо сви у једном сједињени ‒ Земља и небеса. (1900)
БЕСПОМОЋНОСТ
Гледам на море жудним очима, За земљу прикована, на брегу… Стојим над смрћу — над небесима, — И предати се бескрају не могу.
Не знам… да се борим ил покорим, Ни смелости да умрем, ни да живим… Близак ми Бог — ал не могу да се молим Љубав желим — и не могу да волим.
Ја ка сунцу, к сунцу руке пружам И бледи облак видик ми пречи… Мени се чини да истину знам — Само за њу немам праве речи. (1983)
БОЖЈА ТВАР
За Ђавола Тебе молим, Господе! И он је — Твоје саздање. Ја Ђавола зато љубим, Јер у њему видим — своје страдање.
Упорно, кроз борбу и дим, Он брижно тка своју мрежу јада... И не могу да не жалим Онога што, као и ја — страда.
Када наша плот васкрсне У Твоме Суду, као признање, О, опрости му, Господе, Безумље његово — за страдање. (1902)
ПОСВЕТА
Небеса су мрачна и ниска, Али — дух је мој висок — знам. С тобом сам тако чудно блиска, И сваки од нас је сâм.
Мој пут је тежак, препун боли, И у смрт ће ме одвести. Но себе као Бога волим, — Љубав ће ми душу спасти.
Ако на путу посустанем, Малодушна се сневеселим, Ако ли од себе одустанем И срећу смело пожелим, —
Не затварај заувек врата, Мутни су и тешки дани. Преклињем свог слабог брата — Теши ме, жали, обмани.
Са тобом сам једино блиска, И обоје идемо на исток. Небеса су злурада, ниска, Ал верујем — наш дух је висок. (1894)
ТИШЕ! …Славна ће бити велика дела… Ф. Сологуб 7. август 1914.
Песници, не пишите сувише рано, Још је победа у Господњој руци. Ране се још пуше, добро вам је знано, Нису речи нужне у овој муци.
У час кад влада неправда и страдање, И када свршене нису битке све, Потребно је целомудрено ћутање И, може бити, тихе молитве. (1914)
ТАТЈАНА МАЖЕНКОВСКА Заљубљеник у писану реч. Воли да чита класике и савремену прозу. Воли поезију Сребрног века. Прве кораке у писању направила прошле године с кратком причом „Ја нисам луда“, објављеном у електронском издању „Карантинске приче“ (Издаваштво ТРИ). Живи и ради у Скопљу.
АЛЕКСАНДАР АЛЕКСАНРОВИЧ БЛОК: „ЈA САМ ПОЛАКО ГУБИО РАЗУМ…“*
„Ја сам полако губио разум…“ (Я МЕДЛЕННО СХОДИЛ С УМА…) наслов је и први и претпоследњи стих песме настале марта 1902. из његовог првог циклуса објављених песама „Стихови о прекрасној дами“. Под истим насловом снимљен је и документарни филм о Блоку.
На дан годишњице његовог рођења, у години кад се навршило столеће од његове смрти – ово је прича о Александру Александровичу Блоку, кога су називали најбољим песником руског симболизма. Прича о његовом кратком животу и раскошном стваралаштву, о уметнику растрзаном између две епохе; о његовој нежној љубавној лирици, о његовој тајанственој поеми, о његовим музама и јединственој љубави.
Александар Александрович Блок 1883.
Детињство и младост
Александар Александрович Блок је рођен у Санкт Петербургу 28. новембра 1880. године, у угледној породици. Његов отац, Александар Лвович Блок, који је имао немачке корене, радио је прво као професор на Петроградском, а касније на Варшавском универзитету. Био је веома наочит, изузетно музикалан и волео да свира клавир до касно у ноћ. Његова мајка, Александра Андрејевна Бекетова, била је преводилац. Удала се за Александра Лвовича са само 18 година и, због његове, благо речено, нестабилности веома се брзо покајала. Александрови родитељи су се убрзо после његовог рођења развели, а мајка се касније удала за официра гарде Франца Кублицки-Пиотуха.
Детињство је мали Александар провео углавном у кући деде по мајци, познатог ботаничара и ректора Петроградског универзиета Андреја Николајевича Бекетова. Његова бака, Јелизавета Григоревна, кћерка знаменитог путника и истраживача Средње Азије Григорија Силича Корелина, целога је живота радила на компилацијама и преводима научних и уметнчких текстова. Била је веома образована, говорила неколико језика, оставила иза себе велики број радова. И њене две сестре су говориле по неколико језика и радиле као преводиоци. У једној таквој интелектуалној средини, Александар Александрович веома рано се упознао са најзначајнијим делима руских и европских аутора, и то је, неминовно, одредило његов животни пут.
Александра Андреевна Бекетова – Варшава 1880. Мајка Александра Блока
У својим аутобиографским записима Александар Александрович се с дубоком нежношћу сећа мајчине породице: „Детињство сам провео у породици моје мајке. Њени су разумели и волели РЕЧ; у породици је, генерално, преовладавало старинско поимање литерарних вредности и идеала. Да се изразим вулгарније, у Верленовом стилу, ту је преовладавала eloquence (речитост, елоквенција). Код мајке је постојао неки стални бунт и немир, увек је била у потрази за новим, и свим срцем ме је подржала кад је видела да ме интересује музика. Сви су ме у том дому волели и мазили. Старомодној, дивној eloquence до гроба ћу бити дужан што за мене књижевност није почела са Верленом и, уопште, декаденцијом“, писао је он.
Између будућег поете и његове мајке постојала је невероватно дубока духовна веза. Она је свог сина најприје упознала с бајкама, а касније са делима Виктора Игоа, Балзака, Флобера, Золе, Шарла Бодлера, Пола Верлена – која је и сама преводила. Заједно су проучавали нове трендове у филозофији и поезији, водили страствене разговоре о најновијим вестима из политике и културе. Кад је Александар Александрович почео и сам да пише, прво је мајци читао своја дела и од ње тражио утеху, разумевање и подршку.
Александар Блок
Године 1989. Александар Блок је завршио гимназију и положио пријемне испите на Универзитету у Санкт Петербургу, одабравши право за свој будући позив. Три године касније прешао је на историјско-филолошки одсек, словенско-руски смер, да би студије завршио 1906. Своје студентске дане овако је описао: „Универзитет није одиграо посебно важну улогу у мом животу, али високо образовање дало ми је, у сваком случају, извесну менталну дисциплину и корисне вештине које ми много помажу у разумевању историје књижевности, али и у властитим критичким искуствима, па и у уметничком стварању (грађа за драму „Ружа и крст“). Током година све више ценим оно што ми је универзитет дао преко мојих уважених професора, А.И. Соболевског, И.А. Шљапкина, С.Ф. Платонова, А.И. Введенског и Ф.Ф. Зелинског.“
Стваралаштво
Песничко дело Александра Блока суптилно је и крајње сложено, настајало је на размеђи две епохе, расло у деценијама испуњеним бурним историјским догађајима и великим променама у сфери литерарног стваралаштва. Оно представља једну од најмаркантнијих книжевних појава на почетку двадесетог века и – издржало је тест времена.
Блокова поезија носи у себи спој класичног приступа форми и нових, модерних садржаја. У његовим стиховима сустичу се описи пејзажа и осећања, симболи и минуциозно обрађени детаљи, музика и мисли…
Његов таленат врло је рано дошао до изражаја. Детињство у кући Бекетових, то што је стално био окружен књигама, као и редовно похађање позоришног клуба у Санкт Петербургу – нису могли да не утичу на младог Александра. Имао је тек пет година кад је написао своје прве једноставне радове, а касније, као тинејџер, с великим је ентузијазмом, заједно са својим рођацима, три године уређивао и писао за часопис „Весник“.
„Жуковски је био моја прва инспирација“, писаће доцније о својим књижевним почецима. „Од раног детињства сећам се лирских таласа који су ме непрестано преплављивали, једва повезани с туђим именом. Сећам се и имена Полонског и првог утиска његових строфа:
Сањао сам: свеж сам и млад,
Ја сам заљубљен. Снови кључају.
Луксузна хладноћа од зоре
продире у башту.
Александров озбиљан приступ писању до пуног изражаја долази управо у време кад ступа у пунолетство. У прво време стихове је показивао само мајци. Била је то љубавна лирика, а док је изашла његова прва поетска збирка „Стихови прекрасној дами“ (1903), накупило се било око 800 радова, од којих је само сто песама ушло у збирку. Ове што су претекле повремено је објављивао по журналима и часописима, све до своје смрти.Носећи у себе „старинско поимање литерарних вредности и идеала“, Блок је у својим студентским годинама стекао увид у модерне песничке токове.
Већ у раној фази стваралачког развоја Александар Александрович је схватио да је симболизам правац који је близак његовом књижевном изразу. У то време симболизам је продирао у сваки сегмент културе, био је иновативан, склон експерименту, гајио љубав према мистерији. У том периоду у Санкт Петербургу стварао је брачни пар Мережковски – Дмитриј Мережковски и Зинаида Хипијус, а у Москви Валериј Брјусов.
Посебно интересовање Блок је показао за московски круг младих поштовалаца и следбеника Владимира Соловјова. Организатор овог круга и својеврсни вођа био је Борис Бугајев (радио под псеудонимом Андреј Бели), који ће му касније постати близак пријатељ.
„Породична традиција и то што сам живео повучено разлози су што до одласка на факултет нисам знао ништа о ’новој поезији‘. Тада је, а све у вези с мистичним и романтичним искуствима, поезија Владимира Соловјова запосела цело моје биће. Раније ми је била несхватљива мистика којом је био засићен ваздух последњих година старог и првих година новог века. Био сам забринут због знакова које сам препознавао у природи, али сам све ово сматрао ’субјективним‘ и чувао то за себе. У то време сам се, иначе, спремао за глумачки позив, са заносом сам рецитовао Мајкова, Фета, Полонског, Апухтина, играо на аматерским представама, у кући моје будуће супруге, играо и Хамлета, Чацког, Похлепног витеза… Трезвени и здрави људи који су ме тад окруживали, чини се, спасли су од заразе мистичарског шарлатанизма, који је неку годину касније прихваћен у неким књижевним круговима. На срећу, па и на несрећу, у исти мах, ова ’мода‘ је дошла, као што увек бива, баш кад је све било изнутра одређено; кад је покуљала стихија која је беснела под земљом, нашла се гомила поклоника лаког мистичарског профита. Накнадно сам такође одао признање овом новом богохулном тренду.“ Ову тему Блок је обрадио у чланку „О садашњем стању руске симболике“, објављеном у часопису „Аполо“ 1910. године.
Револуционарна превирања у Русији од 1905. до 1907. године знатно су утицали на стваралачки израз Александра Блока. Прелепу даму у његовим мислима замениле су друге слике. У овом периоду љубавних песама скоро да није било. Окренуо се социјалним темама, друштву, писао о различитим мотивима из живота.
У том периоду Блок је био фасцииран позориштем и интеракцијом с публиком. Прву своју драму насловио је „Балаганчик“. Представу ће 1906. на сцену поставити Всеволод Мејерхолд.
Сцене из представе Хамлет: Блок као Хамлет, Љуба Менделеева као Офелија
Песме о домовини исто тако су карактеристичне за овај период, а повезаност коју је успео да направи између родне груде и лика вољене жене дали су његовим стиховима посебну индивидуалност.
Године 1909. умро је отац Александра Александровича, са којим је, и након развода родитеља, остао у добрим односима. Исте године путовао је по Италији. То је тежак период за песника, период у којем су почела преиспитивања раније успостављених вредности. Схватио је да су за њега симболистички извори пресушили и осетио снажну за самопродубљивањем. Усредсредио се на велика књижевна дела, а публицистички рад гурнуо у други план. У том периоду настао је његов знаменити циклус „Италијанске песме“.
Октобарска ревоуција била је велика прекретница на Блоковом песничком путу. Своје виђење бурних и драматична збивања записивао је у дневник које је водио од 1901. до 1921. године. У периоду од две деценије исписао је укупно 61 свеску, од којих је 15 уништио. И поред свог буржуаског порекла, за разлику од већине песника Сребреног века, Блок није осећао одбојност према Октобарској револуцији. За њега револуција није била само нешто што се дешава у политичкој сфери. Револуцију је доживљавао као свеукупну атмосферу, као скуп идеја, принципа. За њега је то било кретање живота, а не само борба маса или одмеравање политичких снага. У Блоковом виђењу револуције препознајемо покушај да се овај тектонски друштвени поремећај схвати чисто естетски, па и симболички. Писао је много и о Фебруару и о Пктобру. Књига „Последњи дани царске моћи“, чланак „Интелигенција и револуција“, песма „Дванаесторица“ указују на Блоково схватање револуције.
Поема „Дванаесторица“
Поема „Дванаесторица“ слови за једно од најбољих дела Сребрног доба руске поезије. Александар Блок написао је ово дело 1918. године. Сам песник ће касније написати да је, надахнут атмосфером побуне и тријумфа нове власти, осетио жељу да емоције које је побудило „слушање музике револуције” преточи у речи. Поема је названа „Дванаесторица“ у част одреда „12“ који је вршио револуционарна суђења на улицама Петрограда. Наслов има и симболичко значење. Блок је у поему уградио и религиозне алузије, с призивањем дванаест Исусових апостола. Поема има дванаест поглавља, од којих свако представља засебан фрагмент мозаика, а који даје слику зимског, разореног Петрограда, огрезлог у крв. Блок је деперсонализовао своје хероје, направио од њих монолит саздан од дванаест људи. Сваки од њих посебно не значи ништа, али заједно су снага револуционарног елемента, симболично уједињење народних маса у борби за слободу. Песник, такође, предсказује будућност совјетске идеологије, утемељене на колективизацији духа.
Поему је написао практично „у једном даху“, за само неколико дана. Најпре је изашла у часопису „Барјаци рада“, а потом је штампана и у књизи. Поема, а посебно последња слика у поеми, Исус Христ на чело колоне од дванаест војника Црвене армије изазвали су велики одјек у књижевном свету:
…Тако моћни, иду снегом –
Гладни пас је – иза њих,
Напред – с крвавим већ стегом,
Невидљив у бури снежној,
За куршуме недосежан,
С нежним ходом надмећавним,
Снежним бисерима равним,
С венцем белих ружа, чист –
Испред свих је – Исус Христ.
Већина Блокових савременика имала је изразито неповољан став о поеми, поготово о увођењу лика Исуса Христа.
Несумњиво је да је у „Дванаесторици“ Блок изложио свој однос према тадашњим збивањима и смени власти, али оно што је остало тајна могло би се исказати питањем: КАКАВ је тај однос био? Недоумица траје до дан-данас: једни тврде да је то ода променама, други сматрају да је осуда новог поретка и да представља својеврстан реквијем за Русију. Када су га питали: „Да ли је ово сатира револуције, или поема слави револуцију?“, није имао спреман одговор – или није хтео да одговори. Рекао је да је поему писао вођен интуитивним поривом, те да ту није на делу некаква рационална анализа ситуације. Никад није објаснио што се скрива иза симбола у поеми. Можда само није хтео да наруши интригу и слегне прашину која се око „Дванаесторице“ подигла.
Приватни живот
Песников лични живот обележале су жене. Пред смрт је Блок говорио да су у његовом животу постојале само две жене – Љубов Димитријевна Мендељејева, његова законита супруга, и – све остале. Поред Љубе, у његовом животу важне улоге свакако су одиграле још три жене.
Ксенија Садовска
Блокова прва љубав десила се 1897. године у немачком одморалишту Бад Наухајм, где је отпутовао с мајком и тетком. Фатална жена звала се Ксенија Садовска. Била је удата и богата, имала троје деце и – 22 године више од млађаног Александра. Њене „плаве бездане очи“ постале су момчићева опсесија. Касније се његова тетка, Марија Андрејевна Бекетова, присећала: „Она је била прва која је пришла и разговарала с тим скромним дечаком који се није осмелио ни да је погледа, али га је обузела љубав. Била је лепотица. Покушала је на све могуће начине да намами момка.“
Шеснаестогодишњак је био невешт, није умео да ласка искусној дами и да јој угађа. Свако јутро однео би јој руже, пратио ју је у шетњама, уздисао и покушавао да привуче њену пажњу. Она га је час исмевала, час храбрила да буде отворенији, па му онда забрањивала да долази…
Са Ксенијом је млади Александар дожиео и духовну и телесну љубав. Однос с њом открио му је цео спектар осећања: од непријатности и стида, преко страствене љубави, до, на крају, беса и мржње.
Романсу је прекнула Александра Андрејевна, Александрова мајка, претећи Ксенији. А онда јој је у навику прешло да редовно проверава дневничке белешке младог Александра.
После Бад Наухајма, Александар и Ксенија су покушавали да обнове везу, али после годину и по дана љубави је бесповратно дошао крај.
Ксенија Садовска је живот окончала са 65 година на клиници за менталне болести у Одеси. Свом психијатру, који је био заљубљеник у поезију и добар познавалац Блоковог опуса, поверила је своју тајну. Психијатар јој, међутим, није веровао све до њене смрти, кад су у њеној гардероби пронашли 12 Блокових писма повезаних розе траком и једну сасушену ружу, по чијим је латицама немогуће било распознати која је боја била.
Љубов Димитријевна Мендељејева-Блок
Љубов Менделеева и Александар Блок
Љубов Димитријевна је једина званична Блокова супруга. Била је кћерка познатог руског хемичара Дмитрија Мендељејева. Блоков деда, Андреј Бекетов, био је добар пријатељ с Дмитријом Мендељејевим, имали су близу имања у Подмосковљу, тако да су се Александар и Љуба познавали од детињства.
Мендељејеви су у својој дачи правили позоришне представе, па су једног лета, кад је Александар имао 18, а Љуба 16-17 година, заједно учествовали у представи „Хамлет“. Вероватно је управо тада, на сцени, букнула и права љубав између Офелије и Хамлета, љубав која ће се наставити у Санкт Петербургу, где су се поново срели 1901. године. Блок је својој вољеној почео да посвећује песме, називајући је Прелепом Дамом, Тајанственом Девицом, Вечном Женом.
На везу двоје младих обе породице гледале су благонаклоно. Пар се у пролеће 1903. верио, а веч у лето су се венчали у цркви у селу Тараканово.
Но, то није био брак каквом се млада Љуба надала. Идеје филозофа Владимира Соловљева о вечној женствености, чији је поклоник био Александар, нашле су одјек и у приватном животу. Александар је сматрао да интимност може да уништи њихову свету заједницу, и да би Љуба тако престала да му буде инспирација. И тако је Љуба и надаље била његова инспирација, његова муза прекрасна дама, а он је телесну љубав тражио код других жена, неретко и код проститутки.
Није Блок био једини који је веровао у отелотворење вечне женствености – исти идеал делили су и много тадашњи руски симболисти. На његов брак с Љубом гледало се као на свету мистерију, као да се пророк сјединио са својом музом. А да је њихов брак био дубоко несрећан и кудикамо компликованији од онога што се са стране могло видети, дознало се из Љубиних дневника.
У току брака Мендељејева је имала везу са Андрејом Белим, добрим пријатељем свог мужа, а у 1908. затруднела је с глумцем Константином Давидовским. Блок је прихватио дете. Дечак је добио име од деде по мајци – Дмитриј, али је седам дана после рођења преминуо.
Љубавни троугао: Андреј Бели, Љубов Менделеева и Александар Блок
Александар се, после једне од својих бурних љубавних веза, вратио Љуби. Молио је да му опрости што су проћердали толико времена. Упркос бројним издајама, супружници су ипак остали заједно, на неки чудан начин везани једно за друго, све до Александрове смрти.
Љубов Мендељејева-Блок поживела је још 18 година после супругове смрти. Није се удавала, а последње године провела је сређујући своје дневнике у којима се, на скоро свакој страници, могло прочитати Александрово име. Последња реч коју је пред смрт изговорила била је „Сашењка“.
Наталија Волохова и Љубов Андрејева-Делмас
Док је био у браку с Мендељејевом, Александар је имао две озбиљније везе – са глумицом Наталијом Волоховом и с оперском певачицом Љубов Андрејевом-Делмас.
Наталија Волохова
Волохову је упознао кад су заједно радили на припремању представе „Балаганчик“, 1906. године. У то време Мендељејева је била у вези с Андрејом Белим. Односи између супружника били су веома лоши.
Блок је био опседнут заносном бринетом. Слао јој је цвеће и песме, седео у њеној гардероби за време представе, а после би се шетали по Санкт Петербургу. Мендељејева му је у то време предложила да се разведу, али нешто није кликнуло између Волохове и Блока. Романса је финале доживела циклусом песма „Снежна маска“.
Љубов Андрејевна Далмас
Оперску певачицу упознао је у марту 1913. Била је то кратка и бурна веза. Љубов Андрејевна-Делмас освојила је Блока на први поглед, док је на сцени тумачила лик Кармен. Она је уистину била оваплоћење песникових снова, идеална муза, мистериозна, недостижна и примамљива. За само две недеље Блок је написао цео циклус песма „Кармен“.
У приватном животу Делмас је, очигледно, била нешто сасвим друго. Није му дуго била извор надахнућа. Растали су се 1914. године.
Последње године живота
Октобарска револуција донела је преврат и у Блоковом животу. Био је свестан да су промене неизбежне. И прихватио их је. У једном писму Зинаиди Хипијус каже: „Зар Ви не знате да Русија неће постојати исто тако као што је ишчезао Рим… Зар не схватате де се свет преуређује? Да стари свет доживљава раслојавање?“ У анкети Савеза радника уметничке литературе овако одговара на једно питање: „Уметнику мора да буде јасно да те Русије каква је била – нема и никада више бити неће… Свет је ступио у нову еру. Она цивилизација, она државност, она религија – све је то изумрло.“
Александар Блок се на самом почетку приклонио бољшевицима. Осамнаестог јуна 1917. присуствовао је, у својству делегата, Првом конгресу Савета радничких и војних депутата, да би у августу исте године објавио текст „Последњи дани старог режима“. Крајем септембра 1917. почиње рад на познатом есеју „Интелегенција и револуција“. Власти су искористиле његову популарност и ангажовале га у разним комисијама и институцијама, што њему, истина, није увек било по вољи.
Дванаесторица, непознати аутор
Однос Александра Блока према Октобарској револуцији временом је почео да се мења. У фебруару 1919. године био је ухапшен, али је већ два дана касније пуштен из затвора.
Умор и лоша материјална ситуација узимали су данак. Почело је астмом, наступила су и ментална растројства, па је онда оболео од скорбута. Имао је проблема и са срцем. Здравље је нагло почело да га издаје, а поезија као да је нестала из његове свакодневице. „Има већ безмало годину дана како не личим на себе, заборавио сам да пишем поезију, не размишљам више о поезији…“ Дневнички записи из тог периода живо сведоче о његовом пропадању. Писао „Исисали су ме, исисали су ме“, писао је Блок.
У пролеће 1921. затражио је дозволу за лечење у иностранство, али је није добио. За њега се заложио и лично Максим Горки, који је писао Политброу.
Дозвола за лечење у Финској стигла је, коначно, 23. јула – за Блока прекасно. Преминуо је од последица запаљења срчаног залиска, ујутро седмог августа 1921, у свом стану у Петрограду. Покопан је на Смоленском православном гробљу.
Глава ренесансног Фирентинца
Најпознатији портрет Александра Блока дело је сликара Константина Сомова (1869-1939) и данас се налази у Третјаковској галерији у Москви.
Сомов је овај портрет познатог песника направио за часопис „Златно руно“, по налогу уредника Н. П. Рјабшинског, који је одлучио да на странице часописа стави слике истакнутих представника своје генерације: писаца, песника, сликара.
Константин Сомов: „Портрет поета А. А. Блока“, Третјаковска галерија Москва, 38×30
Мишљење је да је уметник био веома прецизан у приказивању психолошких одлика свог модела, али „ехо прошлог времена“ одзвања у овом портрету. Као истанчани познавалац материјала и метода рада старих мајстора, Сомов је прибегао техници цртања „три оловке“, познатој још од ренесансе. Мајстор овог стила био је Жан Клуе, омиљен Сомову, који је поставио темеље француске портретне традиције. Блоков портрет је цртеж оловком на папиру, тек дотакнут гвашом и белом, димензија 38х30см. Комбинација је строге, готово фотографске тачности слике и бриљантне стилизације, која портрету савременог човека даје музејски тон. Сомов не само да истиче значај Блокове фигуре за књижевност свог времена, већ песника ставља у историјски контекст, одређује његов домет и место у руској култури. Намерно скулптурално „моделовање” песниковог лица задивљује непогрешивошћу извођења, тако карактеристичном за Сомовљеву галерију портрета. Помало уморног погледа, велики симболиста гледа на свет мирно, као мудрац кога више ништа не може да изненади. Можда је песник заробљен у стању стваралачког транса: поглед му је замагљен, усне полуотворене.
Портрет такође подсећа на кратак опис изгледа А. Блока који је дао Максим Горки: „Строго лице и глава једног ренесансног Фирентинца.“
Песма на фасади
На згради која се налази на адреси Thorbeckestraat 52 у Лeјдену, у Холандији, на фасади се налазе стихови из Блокове песме „Ноћ, улица, фењер, апотека“:
...Ноћ, улица, фењер, апотека,
бесмислено, мутно светло дрема,
Ма живео ти још четврт века,
Биће све исто. Излаза нема.
Умрећеш - и све, ко пре,
Поновиће се испочетка:
Ноћ, каналом леден ветар гре,
Улица, фењер, апотека.
Песма је исписана на фасади као део пројекта „Wall Poems“, који је покренула група белгијских и холандских уметника Tegen-Beeld 1992. године (подухват је заокружен 2005). Прва која је красила фасаде била је песма Марине Цветајеве „Моји стихови“, а пројект је привремено завршен песмом „De Profundis“ Федерика Гарсија Лорке. На лејденским фасадама могу се прочитати и стихови многих других гласовитих светских песника.
Серјожа ante portas
Сергеј Јесењин и Александар Блок
Када је млади Сергеј Јесењин, у марту 1915, први пут дошао у Санкт Петербург, упутио се на Блокову адресу. Александар Блок није био код куће, па му је Јесењин оставио писамце следеће садржине:
„Александре Александровичу!
Хтео бих да попричам са Вама. То је за мене веома важно. Ви мене не познајете, али можда сте наишли на моје презиме по часописима. Дошао бих данас до вас у четири после подне.
С поштовањем,
С. Јесењин“
Јесењин се с Блоком и срео касније у току дана, а на његовом писму остала је Блокова забелешка: „Са села из Рјазанској губернији, 19 година. Стихови су свежи, чисти, гласни, речити. Језик. Долазио је код мене 15. марта 1915.“
Песников потпис
Избор из поезије Александра Блока
НЕЗНАНКА
Кад је вече, над ресторанима
Врео је ваздух глув и плах.
И повицима, тим пијанима,
Влада пролетњи, трули дах.
Далеко, где је прах уличарски,
Над досадама вила свих -
Једва се злати перец пекарски
И чује деце плач тај тих.
И свако вече, у осамама,
Забацујући цилиндер –
По јендецима шеће с дамама
Већ испробани каваљер.
Шкрипе језером ту онолико
Рашљи и бруји женски цик.
Диск се у небу на све навико
И бесмислено криви лик.
Јединог друга – у ноћ пијанства –
Из моје чаше одраз сја.
И влагом трпком, пуном тајанства,
Ошамућен је ко и ја.
Ту слуге покрај ближих столића
Сањиво трче поред нас.
И пијанице, с оком кунића,
Вичу: "In vino veritas!"
И свако вече у час назначен
(Или то само сањам све?),
Стас девичански, свилом ухваћен,
По магловитом окну гре.
Лако, прошавши међ опијеним,
Без сапутника било ког –
Са мирисима неким магленим
Крај прозора би села свог.
И веју древним празноверјима –
И гипка свила у ње сва
И тај њен шешир с црним перјем,
С прстењем уска рука та.
И окован том чудном близином
Гледам за црним велом ту.
И ко да видим: с дивном даљином
И зачарану обалу.
Глуве су тајне ми поверене,
Нечије сунце – дато, гле.
И кутке душе унезверене
Потапа трпко вино све.
Нојева перја што се савила –
Љуљају се у мозгу мом.
И очи без дна, пуне плавила,
Цветају оном обалом.
Душа за благо има скровиште,
А кључ тај имам тек ја сам.
Ти имаш право, о чудовиште,
Истина је у вину, знам!
24. априла 1906.
Препевао: Стеван Раичковић
МУЗИ
У песмама твојим тајним има
судбоносна о пропасти вест.
Има клетве и у заветима,
а и среће коју нећу свест.
Ту и нека снага мами, врела,
да сам готов рећи душом свом
ко анђеле да си озго свела,
заволећ' их лепотом и сном...
И када се смејеш убеђењу,
тад над тобом сине и засја
онај бледи, у пурпурном врењу,
круг који сам некад вид'о ја.
Зла ил' добра? - Сва си ту - улудо
не прича о теби стар и млад.
Сва си другом и Муза и чудо.
А мени си - мучење и ад.
Не знам зашто, сред сванућа светих,
кад не беше ни снаге ни сна,
не пропадох, већ лик твој приметих
и драж твоју иско сам са дна?
О, што нисмо ми душмани кивни,
и зашто ми даде цветни рај,
те ливаде, свод звездан и дивни -
и сву клетву лепоте, и сјај?
Лукавији од северне ноћи,
и јачи од рајских вина сви',
од љубави циганске и моћи -
беше краћи твој загрљај зли.
Судбоносна беше нека радост
погазити завете и част,
и безумном срцу моме сладост -
ова горка, као пелен, страст...
29. децембра 1912.
Препевао: Миодраг Пешић
СНЕЖНО ВИНО
И опет те у вину гледам,
Осећам страх пред твојом сликом,
Твој осмех опет блесну чедан
У коси тешкој, змијоликој.
Оборен тавним млазевима,
Уздишем опет, без љубави,
Нестали сан о целовима,
О мећави што тебе слави.
Дивним се смехом смејеш мени,
У чаши вијеш слично змији,
Над твојим крзном скупоценим
Чарлија ветрић голубији.
Како, кад жива капља пљусне,
Не видет себе у тој пени?
Не сетити се твоје усне
На мојим назад забаченим?
29. децембра 1906.
Препевао: Миодраг Сибиновић
ГЛАС
Жарка зимска магла сјаји –
Крв на небу – све до руба.
Идем тамо где се гаји
Тајноделотворна љубав.
Ти си – у сну. Кад те сретам,
Ја не грлим тебе, памти,
Ја сам – царица планета,
Не за тебе - зрак мој пламти.
Преварен си непознатим:
Јер због светих снова никад
Бестелесни неће дати
Да им проникнеш до лика.
Удуби се, мање страстан,
У сопственог духа мрак:
И схватићеш – лепша ја сам
Од твог измишљеног сна.
2. децембра 1902.
Препевао: Миодраг Сибиновић
ДВАНАЕСТОРИЦА
1.
Црна вечер.
Бели снег.
Ветар, ветар!
Руши с ногу све.
Ветар, ветар –
Широм белог света!
Витла ветар
Снежни прах.
Леди све у исти мах.
Клизи гадно,
Пешаку застаје дах,
Пада, пада – тешко јадном!
Од зграде до зграде
Од канапа трака:
На канапу – плакат:
„Сва власт Уставотворној скупштини!“
Старица се кида, горко плаче,
Не зна шта те ствари значе,
Чему плакат такав
Што то платно носи?
Шта би ту гаћа било за дечака,
А сви су – голи и боси…
Старица је, најзад, промрзнута лица
Прегазила некако предубоки смет.
– Ох, Мајко Заштитнице!
– Бољшевици руше свет!
Ветар шиба лице!
Мраз пробија скроз!
Буржуј с раскрснице
У јакну завуко нос.
Ко је онај? – Коса бујна,
Гле, вајка се једва чујно:
– Издајници капу кроје!
– Како да се пропаст спречи! Вероватно, писац то је –
Слаткоречив…
Гле, мантијаш како шета –
Шмугнуо је иза смета…
Друже попе, што си сетан,
Ко пред пропаст света?
Сећаш ли се да си знао
Да се шеташ истрбушен,
Док је с твог стомака сјао
Крст на верне душе?
Ено госпе с астраганом,
Пажљиво је слуша друга:
– Плакали смо непрестано…
Оклизну се,
Тресну – колико је дуга!
Е – е!
Дижи је што пре!
Ветар се љути и шали, факат.
Задиже скуте,
Пешаке коси,
Кида, гужва и носи
Огромни плакат:
„Сва власт Уставотворној скупштини!„
И речи доноси:
…Одлука на збору паде…
…Ту, из оне зграде…
…Помучисмо се –
Па одлучисмо:
Мало – за десет, за сву ноћ – два’ес’ пет
Мање – не, макар се срушио свет...
’Ај’мо у кревет, бре...
Вече позно.
Свет се губи,
Мукну приче.
Цвокоћу зуби.
А ветар фијуче грозно...
Несрећниче!
Дођи амо –
Да ме љубиш...
Хлеба!
А шта тамо?
Бежи само!
Црни се, црни се с неба.
Мржња, тужна мржња
Из мојих груди се точи…
Цма мржња, света мржња…
Отвори, друже,
Четворе очи!
2.
Снег лепрша, ветар гуди
Гле, корача дванаест људи.
Црни ремен, пушка лака,
Ватре, ватре – из сокака
Стара капа, крџу пале
Лисице им само фале!
Слобода, свима, свима,
Ах, без крста, ах!
Трах-тах-тах!
Хладно је, другови, хладно, зима!
– Вањка с Каћком у биртији пије..
– Каћка паре у чарапи крије!
– А и Вањки добра лова пада…
– Наш је био, ал’ је војник сада!
– Кучкин сине, Вањка, буржујчино,
Пробај, моју љубни, молим фино!
Слобода свима, свима,
Ах, без крста, ах!
Каћка је са Вањком, да –
Шта ли раде, ко то зна?
Тра-та-тах!
Ватре ватре, ватре – на све стране
И ремници – сви о десно раме…
Укорак с револуцијом моћном!
Нас душман вреба даноноћно!
Ти без страха, друже, пушку стегни
И на Свету Русију потегни –
На газдинску,
Домаћинску
На гузату!
Ах, без крста, ах!
3.
Кад су наши момци пошли
Гарду црвену да служе,
Гарду црвену да служе –
И животе да јој пруже!
Ох, животе слађани,
Муко моја мушка!
Поцепано гуњче,
Аустријска пушка!
Сви буржуји да се затру,
Распиримо светску ватру,
Светски пожар, крвљу ложен –
Благослови, благи Боже!
4.
Снег ковитла, а кочијаш крете,
Ала Каћка и Вањуша лете –
Јелектрична лампа
На санкама…
Ах, погле’те!…
У шињелу боје маслинасте,
Глупа њушка, фаце четвртасте,
Суче, суче црне брке,
Па заводи,
Па изводи…
Тако Вањка – снажне су му плећи,
Тако Вањка – страшно је он речит!
Каћку гуску обгрљава,
Па је очарава…
Она њему нешто главом маје,
Зуби јој се као бисер сјаје
Ах, ти, Каћка, моја Каћка,
Њушкице пуначка…
5.
Ти на врату имаш, Каћо,
Незарасли траг од ножа.
И под сисом ти је, Каћо,
Камом сечена већ кожа!
Ех, заиграј, што год можеш!
Какве ноге, мили боже!
У чипкастом рубљу била –
Добро-де, и ти се дичи!
С официр’ма блудничила –
Поблудничи, де, блудничи!
Блудничила до лудила!
Пуче срце у грудима!
Каћо, оног официра знаш ли? –
Не побеже он пред ножем…
Знаш да су га мртвог нашли?
Сетити се зар не можеш?
По сећању џарни тамном,
’Ајд’ у кревет са мном!
Танке чарапе и сукња,
Чоколаду „Мињон“ ждрала,
С академцима се вукла –
Сад се на војнике дала?
Јао, јао, згреши мало!
Не би л’ с душе бреме пало!
6.
Опет се отуд с угла чује
Кочијаш како поцикује…
Стој, стој! Андрјуша, брзо приђи!
Петруха, с леђа заобиђи!…
Трах-тарарах - тах-тах-тах-тах!...
Диже се к небу снежни прах!...
Кочијаш с Вањком – стругну скоро.
Још једном само! Тргни ороз!
Трах-тарарах! Сад ћеш да видиш…
Како се с туђом цуром иде!
Побеже пођлац! Само чекај,
Ја ћу за тебе наћи лека!
А где је Каћка? – Није жива!
Из ране с чела крв се слива!
Сто ћутиш, Каћо? Је л’ сад фино
Лежи на снегу сађ, стрвино!
Укорак с револуцијом моћном!
Нас душман вреба даноноћно!
7.
Њих дванаест опет иде
И по пушку стеже свак.
Само јадни убица је
Изгубио лице чак…
Ко грозница да га хвата
Убрзава корак дуг.
Са марамом око врата –
Страшно му је пао дух.
– Што се, друже, сневесели?
– Што те, момче, смете јад?
– Шта те, Пећа, то уцвели,
Јел ти Каћке жао сад?
– Другарчине опробане,
Ја је волех, не знам шта ћу…
Ноћи чарне и пијане
Пробдео сам љубећ Каћу…
– Види гада, како кука,
Доста женског блебетања!
– Зар сву душу изнебуха
Да истресеш? Гле, скретања!
– Немој више да се брукаш!
– Контролиши осећања!
Није данас такво време
Да се тобом још бавимо!
Теже ће нам бити бреме,
Друже драги, наставимо!
И Петруха успорава
Ужурбани ход од пре…
Опет му је горе глава,
На лицу му опет смех…
Ех, ех!
Разонода није грех!
Затварајте куће ма чиме,
Да не буде ноћас отимачине!
До магаза пут је свима –
Ноћас слави сиротиња!
8.
Ох, ти, туго-тужаљко!
Чамо чемерна,
Чумо смртоносна!
Што ћу временце
Да проведем, проведем…
Што ћу теменце
Да чешнем свуд редом…
Што ћу семенце
Да грицкам, да једнем…
Што ћу ножићем
Да врцнем из беде!
Бежи буржуј ко пиленце!
Тражим крв до гуше,
Због драгане-душе,
Гаравуше…
Упокој, Господи, душу раба твојего…
Мучно!
9.
Бука се градска сада стиша,
Над невским градом је тишина,
Полиције сад нема више –
Удри у пијанку без вина!
На раскршће је буржуј стао,
У крзно скрио нос од нас.
Крај њега, страшно олињао,
Подвио реп и шугав пас.
Стоји ту буржуј, ко пас гладан,
Ојађен стоји, ко пас слеп
А стари свет је, ко пас јадан,
За њиме, тужно свио реп.
10.
Захукта се вејавица,
Јаој, ветра, ветра!
Не видимо своја лица
Ни на два-три метра!
Као вртлог снег колута,
Стуб подиже насред пута…
– Боже, ал олуја брише!
– Еј, Пећка! Не петљај више!
Од чега се то спасаваш
Кад тај олтар обиграваш?
Несвестан си ти, заправо,
Размисли, просуди здраво –
Ниси ли се огрешио
Још кад си се Каћке решио?
– У корак с револуцијом моћном.
Нас душман вреба даноноћно!
Збијај, збијај чете,
Радни свете!
11.
Без имена светог, у лету
Њих дванаест пут даљи гре.
Не штедећ никог на свету,
Они су спремни на све…
Уперили су пушке јаке
У невидљива душман-лица…
Док низ опустеле сокаке
Ковитла прахом вејавица…
Заглибиће се, ко сред млаке,
У меком снегу – цвекерица…
Очи мути
Црвен стег.
И бат крути
Таба снег.
Душман љути –
Стреса сне…
Мећава им праши очи,
Дне и ноћи,
Који лете…
Збијај чете,
Радни свете!
12.
Моћним ходом у даљ лете…
– Ко је тамо? Брзо к нама!
То се разиграо ветар
У црвеним заставама…
Испред њих је – нанос хладни,
– Излази из смета ти!…
Само јадни џукац гладни
Шепа назад, иза свих…
– Мани нас се, ти, краставко,
Ја ћу тебе бајонетом!
Стари свете, ти, шугавко,
Губи ми се, гадно псето!
…Ко вук, кези зубе гладно –
Реп подвило, иде с нама –
Псето гадно – псето хладно
– Одзови се, ко је тамо?
– Ко то маше црвен-стегом?
– Гледај, каква тама влада!
– Ко то жури белим снегом,
Кријући се иза зграда?
– Мој ћеш бити, пре ил’ после,
Предај ми се, боље, жив!
– Чуј ме, друже, биће лоше,
Пуцамо ли, сам си крив!
Трах-тах-тах! И само ехо
Још се чује по кућама…
Само вејавица смехом
Снежне равни затрпава…
Трах-тах-тах!
Трах-тах-тах!
…Тако моћни, иду снегом –
Гладни пас је – иза њих,
Напред – с крвавим већ стегом,
Невидљив у бури снежној,
За куршуме недосежан,
С нежним ходом надмећавним,
Снежним бисерима равним,
С венцем белих ружа, чист –
Испред свих је – Исус Христ.
Stella polare 