Буцмасте Венере
Над крововима сањивог Антверпена спуштали су се тешки, димљиви облаци од суза и небеског беса, најављујући хладноћу што је сродна унутрашњем лику овог парчета Европе. Ту се сусрећу западно образовање и северна воља за моћ, пијетет католичке цркве и карневал слободе градских тргова, шпанска монархија и чежња за даљим освајањима, док читав свет не стане под обруч заслепљујуће круне Хабзбурговаца, за коју се веровало да ће владати све до другог Христовог доласка. Тада ће му уступити своје краљевско жезло, поносна што му је, све те деценије и векове, чувала престо од зарђалог сечива, пошкропљено крвљу неукротивих и неверујућих. Јеретика што се труде да самостално протумаче Његову реч, сричући латински и разумевајући сваки преступни стих. Недостојних. Њихова прободена срца, чији дамари још одзвањају ехом времена, украшавају наслон са кога се слива грех генерација. Наслеђена кривица коју породица дели међу собом, не смејући да је наглас спомене, док сваки наредни престолонаследник седа на властито проклетство као на мекано јастуче са дворова оријенталних владара, што надиру са оне стране Светог римског царства. Непомирљивост култура рођених тако далеко једна од друге, васпитаних на другачијим моралним кодексима части и врлине, иако их дели свега једна слабашна граница испуњена словенским народима као првим бедемом одбране на коме треба да се сломи немогућност међусобног разумевања и помирења. Али, тај удаљени свет је недостижан и небитан за младог човека што, лутајући по лавиринту уских улица, покушава да побегне од сопствених демона.
Обично се под демонима означава злодух, нечиста сила што прогони човека, терајући га да чини оне погрешке којих се сам, својим закржљалим смислом за уметничко и самоубилачко изражавање, никада не би досетио; који нагоне појединца да се добровољно упропасти, жртвујући тим несувислим, али умилним гласовима уништења најтананији и најдрагоценији део личности. Међутим, као што је познато већ од Сократа, они могу и да инспиришу дела што сијају као звезде у току историје, знамења постојања више Промисли, повратак вери у Добро изван и у сваком смртнику, што не разазнаје облике искушења у мраку Постања. Управо од таквих разорних утицаја, који ће пореметити целокупно његово стваралаштво, настојао је да утекне младић са кратко подшишаном смеђом брадом, не старији од двадесет једне године, скривајући очи под црним шеширом широког обода, носећи у једном завежљају нове четкице за сликање, док другом као да се бранио од невидљивих, насртљивих црних птица што су облетале око његове главе. Гавранови надолазеће епохе романтизма, чији ће један од инспиратора, ни не знајући то, бити и он сам. Пропадао је новим чизмама кроз ожиљке улице, усеке времена, боре на остарелом лицу вечне луталице испуњене звездама уместо пегица, додирујући ђоновима само дно амбиса у коме страдају људске наде и амбиције. Поглед је стремио напред, пробијајући небо као уљано платно зид. Није се заустављао, иако су гласови око њега вриштали неразумљиве речи и нејасне, немуште ознаке упозорења. Хитао је ка оној неизбежној тачки кулминације властите будне свести што се неумесно и неискусно назива судбином.
Тежња за даљином, тако блиска барокном човеку, исказује се у природи и сликарству кроз тонове зелене и окер боје, чије је место рођења управо овде, у Фландрији. Оне стварају привид дубине, непрегледног простора што нестаје унутар платна, разапетог налик на Спаситеља човечанства и хришћанства, на неком скровитом месту иза каменог зида на које је окачено, присиљавајући посматрача да се све више приближава, настојећи да потоне до дна провалије у том недостижном пејзажу. Видику што се губи како се очи на њега навикавају. Измиче погледу, рукама, свести, логици свакодневице, изазивајући стрепњу и радозналост. То је била једна од првих ствари које је научио као шегрт код најбољих градских мајстора, док се школовао за самосталног уметника. Цео његов свет стремио је иза хоризонта, ка граници империје и даље, ка свемиру, Млечном путу, теорији о обртању Земље око Сунца и властите осе, ка све новим и новим неистраженим пределима које треба покорити и припојити сопственом бићу и култури. Сада је коначно примљен у „Еснаф светог Луке“ као независан мајстор и његово путовање тек је почело.
„Хеј, младићу!“, појавила се ниоткуда испред њега жена дуге плаве, нежне, скоро паперјасте косе, са наглашеним облинама. Масно ткиво јој је кипело из стезника, којим је покушавала да својој фигури подари виткији изглед, заводљиво се преливајући у природне наборе испод тканине. Огромне мишице оцртавале су се кроз танке рукаве, а нарочито је могао да уочи велике пропорције задње ложе што се сензуално комешала при ходу и шуштању дугих сукања. Уходила га је необично гипко и посве упорно, кроз лавиринте уских улица, успешно заобилазећи улубљења у плочнику испуњена кишницом, у које је наш јунак непрекидно упадао у покушајима да јој измакне. „Није пристојно игнорисати једну даму!“
Млади човек је нетремице гледао у земљу по којој је посртао, натичући црни шешир све јаче преко чела и покривши уши рукама из којих му је испадао сликарски прибор, па је стално морао да застаје и изнова купи четкице расуте по прашини као витраж од скореле боје и уличног глиба, док му је прилика изнад главе пребацивала недостатак манира. Била је више него увређена. Татрално је гестикулирала главом и длановима, тромо окрећући своје масивне облине ка његовом лицу упереном у тло. Грациозним покретима је благо задизала подсукње, откривајући чланке у белим, свиленим чарапама тик испред његових очију чије су се зенице померале у страну, што даље од омамљивог призора. Људи су се окретали за њим, посматрајући га сажаљиво. Упркос том куртоазном саосећању, нико се није заустављао да му понуди помоћ, подигне нешто од раштрканог прибора, пружи руку или једноставно упути љубазну реч. Хладноћа споља утицала је и на захлађење пејзажа душе што су предуго били остављени на промаји историје. Природни предели у којима је биће принуђено да борави, креће се и сазрева у телесном и духовном преображају, преобликују личност у складу са пигмалионском рељефном структуром затеченог поднебља. Промене крајолика што окружује појединца и она метармофоза унутар њега делују једна на другу, разарајући се у међусобном судару и изнова стварајући из тих потреса, баш као што земљотрес својом деструкцијом старог оставља простор за ницање нове слике света. Деконструисане и декадентне копије оног што је некада постојао.
Жена је нестала, нагло као што се и појавила. Пред улазом у седиште еснафа, схватио је да је блажено сам. Тишина је завладала, до тог тренутка, бучном и прометном улицом, најављујући тренутни смирај. Она затишја што претходе сломовима у олујама човекове унутрашњости.
„Ваше име, молим!“, дочекао га је крупни човек препречивши му пут. Испред себе је држао списак чланова, исписан кранописом и свежим тегет мастилом. Заударао је на древност, мемљиву и остарелу. Скоро сасвим ишчезлу.
„Петер-Паул Рубенс“, узвратио је младић, подижући широк обод свог црног шешира, показујући одлучне, иако меланхоличне, очи и крајеве светло-смеђе косе. Имао је нешто изузетно аристократско у држању, начину на који је чекао да човек на улазној капији провери његове податке и одобри му пролаз у будућност што се исписује са сваким маленим покретом, неизговореним и недовршеним размишљањима, сетним осмехом који се упућује из самилости, онда када је личности најмање до радости. Сваки минијатурни трзај гради време што наилази попут реке у коју неће двапут закорачити. Много ће воде протећи док се навикне на температуру оне која је неповратно ишчилела. Појединац увек каска за својом судбином. Предестинацијом коју страствено оптужује за властиту неспособност, ослобађајући се тим клеветама одговорности и гриже савести. Баласта оног благородног у себи, да би могао да настави да постоји као ништавни продужетак врсте што хрли у пропаст, повлачећи за собом у Хад целокупни створени свет. Дивљину што расте и у њему, а коју није био кадар да створи својим нејаким, немуштим надахнућем посрнулог генија ограничених имагинационих могућности. Затечен у свемиру у коме је, све што је замислио, већ једном било.
Нашавши га на листи одабраних, дух прошлих времена ставио је малу квачицу поред његовог имена, означивши присуство редовном месечном окупљању, размени идеја и искустава, али и политичког утицаја. Удружени допринели су промени свести, првенствено међу својим редовима, али и осталим друштвеним сталежима. Постајали су моћнији са сваким новим чланом. Њихови захтеви се више нису могли тако лако одбацивати, гурати у страну док их не покрије прашина и изједу мишеви у нападима глади. Нови грађански слој имао је своја потраживања и права од којих није одустајао. Карта света се мењала, гурајући у први план појединце способне да стичу моћ сопственим рукама и спретним махинацијама, не плаветном бојом наслеђене крви. Вештина се издигла над традицијом. Колективно и архетипско несвесно над личним ауторитетом владара. Божанство је прогнано са лица земље, чак и његов лик у људима бледи. Наступа време појединаца што ће на плећима понети бреме небеса попут Атласа. Свако ће постати свој приватни Месија од крви и меса. Пошкропљен светом водицом из бунара у дворишту.
У не претерано пространој сали полако су се окупљали водећи мајстори града, делујући недокучиво и недостижно. Занесени у сферама духа, уметничке имагинације, пределима метафизике у које обични смртници немају приступа, јер кроз те пејзаже могу водити једино Музе, оне што се нађу у њиховој милости. Оне које су саме издвојиле из бесловесне масе, препознајући у њима искре мудрости и светлост изумрлих жар-птица. Будућност коју тек треба осликати и створити из непрегледних даљина ништавила. Плодоносног хаоса што чека да, строгим законима, буде преобликован у устројство вечне хармоније. Стварности што се непрекидно изнова реорганизује од ограниченог броја комбинација, док се напослетку не врати на почетну позицију Шеола, понављајући већ проживљени процес рађања, стремљења, надања, страдања и уздигнућа из пепела смрти. Оваква уметност ће се опет стварати, након неколико векова, тако далека од садашњег тренутка свог настанка. Можда ће и то време њеног васкрсења себе посматрати као моменат у коме се она по први пут рађа у избрисаној и редукованој историји, немајући сазнања о сликарима данашњице? Можда ми сада само обнављамо сликарство какво је некад давно било верујући да смо оригинални, иновативни и савремени, док су пре нас, у добу које нисмо видели ни осетили, о чијем постојању не знамо ни да ли се и када збило, генерације изграђивале темеље ономе што ми сматрамо својим открићем, непоновљивим у прошлости или данима што тек чекају да буду проживљени? Исто се вечно враћа, захваљујући човечијем слабом памћењу. Губљењу података и сећања налик на кључеве скученог животног простора. Брисању знања које наступа у одређеним историјским периодима пред нови препород, за који се, несвесни своје значајне улоге, жртвују читава покољења. Добровољно одбачени нараштаји како би поједини остварили пуноћу постојања. Малобројни праведници у које се полажу наде да ће избавити човечанство од потпуног уништења. Речи проклетства које је само над собом изговорило.
„Петере!“, дозивао га је један од чланова, председавајући данашњим скупом. Његова мирна појава одисала је одлучношћу и спокојством. Нежно му се насмешио док се приближавао, одајући помало очинску бригу и понос упркос суздржаном држању. Наклоност која је превазилазила границе колегијалности. „Надао сам се да ћу те срести вечерас. Тражио сам те. Твој портрет младог ученика оставио је велики утисак на нас. Тај збуњен и помало тужан поглед, светла коса што се прелива тоновима злата, руке прљаве од рада, са почађавелим ноктима, држећи опрезно медаљон и инструменте свете делатности, стиснутих усана, ноншалантно неуредних бркова, а опет дотеран, очешљан, ишчеткане браде и чисте одеће. Фасцинантно! Па и те благо деформисане уши зарад карактеризације! Генијалан детаљ! Сићушан, а богат значењем. Изразима које не може сваки посматрач да разуме, само онај са суптилнијим осећајем за уметност. Заиста довитљиво! Многи искуснији мајстори се тога не би досетили. Исправили би недостатке, чинећи лик посве савршеним и вештачким. Сувише су усредсређени на двор и начин сликања који се тамо очекује, да све недостатости дотерују и улапшавају. Одузимају природи њено право на мањкавости, грешке, изопачености, па чак и преко потребну естетику ружног. Блазираности није место у сликарству. Оно треба да представи свет у свим његовим гротескним превирањима, манама, наказностима, погрешкама што су увод у трагедије којима свакодневно присуствујемо без властитог пристанка и знања, а ипак упакован у форму лепог, пријемчивог, општеприхваћеног доброг укуса. То треба предочити посматрачима, не обмањивати публику преправљеним приказима доступне и свима познате реалности, упркос додатим украсима. Истрајати у фриволности, гледајући како се под кичицом преображава у виши смисао. Такав нам је уметник потребан. Зато се о теби овде толико расправљало протеклих месеци. Одабрали смо те да осмислиш и осликаш бочни зид катедрале посвећене свецу нашег еснафа.“
Младић се озарио од радости. Овако нешто чекао је већ дуго времена. Прилика која му широм отвара врата уметности и признања коме тежи, а коју ће он, несумњиво, уграбити и искористити. Неће му се двапут указати оваква шанса да се докаже као сликар који не само да може, него ће и постићи и више него што било који савременик претпоставља. Маштао је да посети Италију. Учи на примерима највећих мајстора, оних што су осликали историју својим најрепрезентативнијим делима, обезбедивши себи вечну славу и завист надолазећих нараштаја. Удахне дух Медитерана што опија, надахњује чула да спознају над-човечанску силу која управља свемиром од његовог настанка, безбрижно изолована од пролазних брига. Сада је био близу да своју жељу оствари. Ово је тек први степеник ка поштовању које заслужује. Испуњењу свих најскривенијих нада што их још никоме није признао. Чак ни самом себи у потпуности.
У углу просторије одједном је угледао жену што га је, пре само сат времена, прогонила на улици, оптужујући га за неучтивост. Осмотрио је прво њен елегантни потиљак где је свежањ плаве косе формирао богату пунђу, затим профил античког идеала лепоте и напослетку целокупну пунију фигуру што се окретала ка њему. Подишла га је језа. Сада није била сама, већ у друштву две, изгледом и грађом, њој идентичне госпође. Стресао се од мешавине ужаса, страха и нелагодности. Откуда оне на оваквом месту? Да ли га је тајанствена примадона пратила до улаза, на довољној удаљености да је он не примети, позвавши успут и своје рођаке на данашњи скуп? Зар их не би, у том случају, вратар зауставио и приморао их да оду натраг одакле су се појавиле? Да нису модели неком од овдашњих мајстора? Зашто би их, и у том случају, звали на заседање еснафа? Никада се раније тако нешто није дешавало и представљало би преседан, из ког би на крају избио скандал о коме би недељама распредао цео град. Превише недоумица се ројило око његове крхке имагинације, изазивајући вртоглавицу што га је оборила на прву слободну столицу. Није успевао да утекне тим сензуалним облинама, чији су га прегиби свуда сустизали. Помаљали се из гомиле, меки и заводљиви, заустављајући дисање. Увек су ишли укорак са њим, ма где да се запутио и ма колико да се вешто скривао. Осећао им је мирис из пора, како га будно уходи, док он маштом скицира дела што се спрема да наслика. Омамљен аветима од којих бежи.
Три грације, као три Парке са клупком судбине, приближавале су му се елегантним комешањем габаритних тела. Целулитом што се оцртавао при гипком ходу, а у коме је он сагледавао нешто магнетски привлачно. Голе мишице одавале су једрину, способну да се одупре недаћама живота. Виталност што побеђује све сатанистичке покушаје да свет нестане и ничега да нема. Зауставиле су се тачно испред њега, опколивши га и заклонивши иза раскошних, деколтираних муслинских хаљина. Лепота што у себи чува проклетсво попут амајлије смрти. Она што ће уништити смртника, раставити га на комаде, рашчеречити и распарати као да је лутка од меса и ожиљака, доказујући му своју надмоћ над његовом несталношћу. Неспособношћу да је појми, остављајући му једино дар да јој се диви, тај мали уступак свевишње милости.
Шта желите од мене?“, завапио је тихо и очајнички, обазирући се око себе да ли га неко од присутних посматра. Није било назнака да било ко гледа у његовом правцу. Њихова телеса била су добар параван од нежељене публике. И он сам је једва имао преглед просторије, што му је донекле уливало наду да не буди сувишну радозналост. „Зашто ме прогањате?“
„Ми смо буцмасте Венере и захтевамо да нас овековечиш на својим платнима, учиниш бесмртнима и пријемчивима очима смртника“, одговарале су смирено, наизменично, умилним гласовима сирена које су Одисејеву посаду коштале разума и живота. Ниједна се није посебно истицала, али је сваку могао да разликује од остале две. Имале су властите личности, индивидуалност и аутентичност, иако би их нестручно и ненавикнуто око на први поглед изједначило. Једна је била мало крупнија у односу на остале, сало на доњем стомаку, боковима и бутинама знатно се истицало у предњи план; друга је имала нешто светлију нијасну плаве косе, то је приметио још док га је прогонила на улици, која је њено лице чинила нежнијим у односу на божанске рођаке; трећа се разликовала по дужем и тањем носу, који је мењао целокупни израз њеног тугаљивог и плачевнијег лика него што су поседовале остале Венере. За њега нису биле идентичне појавом, већ кошмаром који су му правиле од живота. „Вечност ништа не значи, ако нико не зна за наше постојање, уколико нас нису видели, уверили се у наша опипљива обличја. Зато нам је потребан мајстор кадар да наш лик веродостојно пренесе будућим нараштајима. У теби смо препознале такав потенцијал.“
Три буцмасте Венере посматрале су га продорно, погледом што је сагледао античке мистерије, Пунске ратове, оснивање његове домовине и зна на основу тих догађаја да предвиди надолазеће време што се још није оваплотило у стварности. Оно што ће се збити, чак и са њим и његовим делима, док он, блажено несвестан, лута пределима маште и појавности. Незнање о будућим збивањима штити човека од самоуништења, малодушности, предаји Нечастивом у руке, јер када би му био дат дар видовитости, када би својим очима угледао ужасе са којима треба да се суочи, а на које није нити ће бити спреман, никада се не би одважио на постојање, већ би добровољно, незастрашен прописаном казном и вечним проклетством, извршио самоубиство као еутаназију. Уколико не зна, не познаје васељенске законе, човеку преостаје да се нада и верује да ствари нису тако грдне, црне и непремостиве какве се некада, када прозирни вео што их крије попусти и открије их у свој гнусности, чини. Зато може да ствара уроњен у бесконачност, окренут космичким пејзажима, уверен у виши смисао што на њега гледа благонаклоно, са симпатијама, бранећи га од замки и сопствених грешака што вребају из сваког кутка, спремне да га оборе на земљу. Без вере не би било ни уметности.
„Петере!“, обратио му се председавајући. Његово лице попримило је строг израз. Помало претећи. „Са ким то разговараш?“
„Са ове три љупке даме“, узвратио је, показујући руком ка Венерама што су се заносно осмехивале. Стидљиво су поправљале косу, исправљале наборе на хаљинама, невино се окрећући ка председавајућем и благо му се наклонивши. Њихови међусобни погледи одавали су да крију тајну.
„Које три даме?“, наставио је председавајући, сада већ више збуњен него љутит. Почињало је да га забрињава Петерово понашање. Да ли да га као болесног пошаље кући да одлежи заседање? Не, то није могуће, његово осликавање бочног зида катедрале је главна тема данашњег састанка. Можда га је управо та вест дубоко продрмала, па је мало застранио? Мора да се прибере. Без обзира на младост. Није требало да му то тако директно и брзо саопшти. Његова је грешка и помоћи ће младићу да се смири од превеликог узбуђења и очекивања. Сећа се како је њему било у тим годинама. Све после дође на своје. „Знаш и сам да је женама овде улаз строго забрањен.“
Три буцмасе Венере прснуле су у грохотан смех, који је само Петеру пробијао бубне опне. Звонка музика веселости ширила се из правца где су стајале, одевене по укусу последње моде. Грациозне, сензуалне и елегантне. Расположене за шегу са смртницима које су саме одабрале за своје вишње планове. Ћудљиве и размажене као свеколика божанства што су се отелотворивала кроз епохе. Ништа мање сурове у својим захтевима.
„Зашто само ја могу да вас видим?“, обратио им се када се председавајући удаљио, мислећи како је јадник потпуно скренуо услед почасти коју му је дао. Брига му није силазила са лица, нарочито док се окретао и приметио да Петер истрајава у нагло пробуђеним халуцинацијама. Почела је да га гризе савест.
„Зато што смо ми твоји демони“, објашњавале су и даље се кикоћући. Поново је зачуо хор три сирене, који му се у овом тренутку није више чинио умилним. Почео је да се прибојава, не само њихових гласова и појава, већ сопствене свести. Могућности да једини види оно што је другима ускраћено. Није се осећао поласканим, штавише био је пун нелагоде и горких преиспитивања. Питања да ли је померио памећу услед амбиција и потраге за иснпирацијом? Вишим увидима? Необјашњиво није увек привлачно. Лично се уверио у то. „Ти си Венероиман! То ти је слично као ђавоиманост, али није тако негативно обележје. Више је стваралачко. Естетско. Тражи посебан сензибилитет да би се испољило. Одабрале смо те да наш лик пренесеш свету, баш онакав каквим нас сада гледаш. Да ниси кадар за тај подухват, не би ни могао да нас видиш. Али ако то не учиниш, заиста можемо постати твој ђаво.“
Наставиле су да се кикоћу, подсећајући га на све девојке које су му се свиђале, а које би се исто тако смејале са другарицама када би пролазио поред њих. Загонетни осмех Мона Лизе заправо је тајанствени смех свих жена без обзира да ли су смртнице или богиње. Недокучивост обавија њихове усне. У мелодији кикотања препознаје се она музика што испуњава хармонију сфера, позадину створеног света. Немушти језик непреводив на писане симболе, јасну артикулацију мисли и прецизан појам рационалних система за којим одвајкада трагају несрећни филозофи. Никакве очите законитости нема у том смеху што спасава човечанство од ругла постојања. У који се обавија егзистенција налик на венчани вео, скривајући недоследности, сумњичавости и несигурности под копреном веселог церекања. Уста што се смеју иста су она чељуст што прождиру свет без исказане милости, пустивши можда покоју крокодилску сузу док уживају у укусу смрвљених костију. Накарминисана крвљу која капље са жртве, попут вина коришћеног за причешће. Сви симболи имају двојаке материјализације, телесна обличја у којима их је могуће сусрести приликом лутања по егзистенцијалним немирима. Да навлаче увек само једну одору присутности, тачно одређену колоритом, шарама и кројем, да лик који узимају не мења своје гримасе и црте лица, да не обједињују у својој крхкој опредмећености и властите супротности, антиподе као антидоте, стварност би била монотон простор, исувише лак за тумачење и бивствовање. Ипак, нека мудрија ћуд одлучила је да непрекидно искушава човекову спремност за оностраност, критичко мишљење и дар васкрсења, небитно да ли по угледу на Месију или митску пепељаву птицу, остављајући му варљиве знакове поред пута, над којима се непрестано преиспитује и тестира. Доказује се достојним вере указаној њему као недостатном створу. Тако је и могуће да Венера буде демон, ма колико умиљат и заносан. Опасан по живот и прелест душе.
„Не иду претње уз Венерине чари“, узвратио је суво. Постајале су му тежак терет који је невољно вукао за собом, окован њиме као робијашким ланцима. Воденички точак око врата којим се истерују све нечисте силе из смртника. Желео је да пљесне длановима и отера утваре што су стајале пред њим, приговарајући и чинећи га несувислим у очима околине. Таман је стицао углед о ком је маштао, на чему је вредно радио, улагао труд што коначно даје плодове, да би све то урушиле, налик на куле од карата, три волшебне грације о чијем бићу његови савременици ни не слуте. Знао је да ће му жене једном доћи главе. Једино се надао да је тај дан далеко.
„Још много тога имаш да научиш о Венерама, док не почнеш да разумеш лепши пол“, наставиле су радосно, не прекидајући кикот. Заводљиво су промицале пред његовим погледом, производећи звонки ехо не само умилним гласовима, већ и омамљивим телесним појавама. Хор, попут оног из атичке трагедије, пратио је њихове лепршаве кораке. Све око њих одисало је лакоћом. Све, осим непоколебљивог захтева који се Петеру чинио исувише горким. „Док нас будеш сликао, поједине истине ће ти се саме открити. Читав један свет изрониће ти пред очима из таме ништавила, магле у којој све пребива док не пронађе свој чулни облик, плот у коју ће се умотати, прекривајући сопствену нагост пред створеним пејзажом. Скривајући се иза маске, јер зна да је живот бал. Тек тада ће ти постати јасно колико ни не слутиш о комплексности стварности, усуђујући се да о њој судиш, на основу свог скромног искуства. Немајући увида ни у шта, што ти се вишњом вољом није указало кроз визију, сновиђење, овлаш, окрњено, само назначено, да би те заинтригирало да тражиш даље, више, као зависник од лепоте и постојања. Зато је човеку тако тешко да оде у смрт, јер она нема то опијајуће дејство као бивстовање по себи. Нема чиме да га веже, шта да му обећа, обмане га, заведе, како би јој се добровољно предао за вечност. Она је тајанствена, али њему то није довољно. Смртник тражи конкретне доказе, опипљиве монете које добија склапајући уговор са оностраним. Превелик је улог који уступа, да би га задовољило пуко откривање тајне. То проналази и док дише, да би за тако нешто жртвовао и минут постојања међу благодетима, макар и илузорним, живота. Уметност је управо један простор где се та магија одиграва, где се преноси оно неизрециво, а поново, оваплоћено, обећавајуће и утешно, онемогућавајући да се оде, напусти егзистенција пуна таквих чудеса, заноса и откровења, везујући човека за овај свет још јаче, нераскидиво, чак и након смрти тела. Тај дар ти можемо дати. Ако нам будеш веран…“
Човек непрестано ратује са духовним светом, макар му се указивао и у тако привлачном обличју као што је Венерин. Његова неспособност да се покори ауторитетима, призна првенство хтонским и стваралачким силама над властитом немоћи, доводи га до расцепа личности што претендује да буде господар Васељене. Хибрис у који непрекидно пада, дугујући му захвалност за сва велика дела која је постигао. Да није тог ситног богохуљења, остао би заточен у свом закржљалом свету од прашине, иако и она, баш попут њега, своје порекло дугује звездама, не усуђујући се да се приближи свом Творцу кроз чежњу, тежњу да му буде налик, једнак, такмичећи се са Њим у оним дисциплинама у којима зна да га никада неће сустићи. Таленат који поседује само је позајмљена бледа ватра, одбљесак оног горућег грма купине из кога црпи узор. Инспирацију за премештање камења у монументалне форме вечних градова. Споменике сићушности што се дрзнула да се уздигне до висина небеских пространстава. Непрекидно зидање куле под чијом сенком се мешају језици, стремећи да прободу Бога још једанпут кроз срце, макар наредног тренутка и сами издахнули, угашене сржи налик на догорелу свећу. Коначна смрт аутора и његовог дела.
Заседање еснафа је почело. Председавајући се лагано усправио, устајући тако да је његова фигура доминирала над осталима у просторији, уздижући се изнад присутних као звоници цркава међу уџерицама сиромашних квартова. Театрално се накашљао, дајући до знања да се сав жагор прекине, како би он изрекао оно што предстоји по плану за вечерашњи сусрет. Погледом је прешао преко просторије, подсвесно тражећи Петеров лик, још увек забринуто пребацујући себи ужурбаност са којом му је саопштио ласкаву вест. Лакнуло му је када га је приметио у позадини, ћутљивог и укоченог, попут скулптуре од меса и длака, како као омађијан ишчекује уводну реч заседања. Није могао ни да претпостави да је тај опчињени израз био заправо одјек унутрашњег ужаса, јер су се три Венере шћућуриле њему иза леђа, тик испред Петеровог видокруга, осмехујући се злочесто и шаљући свом одабраном портретисти пољупце, спремне да се поиграју са самртничким частима. Каква охола парада баналности! Прашина и дим! Пролазност накићена блештавим ђинђувама као осрамоћена утешитељка у ноћи, са украсима налик на окове, ратничким бојама непрестаних пораза, под теретом властите ништавности. Чиме се све човек неће поносити? Чиме неће покушати да себи подари вредност, изван оне којом су га већ Небеса обдарила, показујући му пут којим треба да стреми? Ништа му више није потребно. Ништа га више неће усрећити. Узалуд се заварава да ће победити поредак што га је изнедрио, јер би сам тај чин означавао самопоништење. Ко порекне Венеру, порекао је и себе.
Тензија у просторији је расла. Венере се нису зауставиле само на гримасама и порукама нежности према Петеру. Једна од њих, она мало крупнија у односу на остале, благо је дунула у правцу зајапуреног лица председавајућег, мрсећи му ретку косу и свитке у рукама пред њим, што су у нереду попадали по столу, поду и најближим слушаоцима. Јадни човек се окретао ка новоствореном ветру, зачуђено примећујући да прозори нису отворени. Ништа му није било јасно. Логика догађаја није пратила уобичајен ток ствари, опирући се стеченим навикама и наученим обрасцима понашања. Законима физике као носиоцима научне мисли. Поузданим постулатима на које се смртник могао ослонити да га никада неће изневерити. Све је постало неизвесно, неутемељено ауторитетом одозго, Твоорчевом милошћу или рационалном мишљу. Ни у шта више појединац није могао да се поузда, осим на сопствено умеће расуђивања, прилагођавања променама и одлуке које мора донети у интервалу од неколико секунди, јер је једино толико Космос рад да сачека на његов наредни шаховски потез. Уморан од човековог непрестаног премишљања. Двоумљења коме да се приклони, мозгу или емоцијама, разуму или вери, животу на овом или оном свету? Нестабилност ће га скупо коштати, јер млакост је оно што целом устројству егзистенције иде на живце. Већ је ту претњу чуо из светих књига, са проповедаонице и из устију необразованих лаика, понављану непрестано као да је у питању нека далекоисточна мантра. Без проверивих доказа за страховање.
„Поштовани чланови…“, почео је председавајући несигурно, губећи дах и унапред припремљен редослед речи. Кнедла у грлу све се више стезала, гурајући смисао у сам амбис стомака, међу пејзаже телесно-материјалног доле, родно тле Пантагруелово, где није могао да истраје разједен разорним желудачним соковима. Сила што уништава како би поново родила. „Окупили смо се данас како бисмо прешли главне тачке…“
Венера са светлијом нијансом плаве косе случајно је наборима своје хаљине, кикоћући се и врпољећи, срушила празну столицу иза председавајућег, што је, услед немогућности присутних да сагледају њен мили, очаравајући појавни облик, деловало као да се предмет сам оборио, без јасно видљивог узрока. Многи у публици су почели да верују како је то доказ дејства демонских сила и захтевали да се заседање прекине и одложи до неког прихватљивијег датума, црвеног слова у календару, када би заштиту над њиховим окупљањем преузео неки од знаменитијих светаца. Можда сам свети Лука. Они малобројни што су настојали да се састанак настави, истрајавајући у томе да се човек модерног доба не може предати празноверицама и сујеверјима старијег времена, постепено су својим грленим гласовима надјачавали уплашену већину. Претило је да ће избити сукоб, налик на онај вечни, између логике и страха, аргумената и интуиције, проверљивости и наслућивања, да сам председавајући није ставио тачку на сваку расправу падом са столице. Укочено лице старца личило је на посмртну маску. Гримаса што му је последња остала уместо изражајних црта некадашњег лика, неоспорно је сведочила да је витална животна супстанција, неки наивни би је назвали и „душом“, заувек напустила наборано, сасушено тело као своју адресу становања. Тајац је завладао просторијом. Три Венере су се међусобно погледале, невиним очима девојчица ухваћених у несташлику који се отргао контроли.
Маса је у паници изјурила напоље, остављајући Петера, тужног и збуњеног, да се опрости од онога који му је био као отац. Усамљенији него икада раније. Сузе су се сливале низ младалачке образе, праћене пригушеним јецајима. Сада је тек био изгубљен! Како ће да настави даље да постоји без добронамерних савета овог благонаклоног човека у чију реч је увек могао да се поузда? Како да буде сигуран да његов рад вреди, да не скреће са правог пута уметности, да га не заносе похвале и лажна признања што на себи немају ознаку вечности? Коме да верује да ће му бити пријатељ и ментор? Чији узор да следи? Остао је сасвим сам. Напуштен. Препуштен стихији постојања што не прашта грешке, а убија сваког минута по једну наду, док је потпуно не окрњи као стену морска вода. Када се у бесу окренуо око себе, решен да придикама и псовкама да својој боли одушка, три демонске пратиље су ишчезле без трага.
Сутрадан се Петер запутио ка катедрали, велелепној готској грађевини са оштрим шиљцима на врховима својих степенастих кровова што су само небо пробијали, рањавајући га до крварења свитања, чији је бочни зид посвећен светом Луки требало да ослика. Њена монументална архитектонска замисао остварена у тешком камену остављала је просечног верника без даха, док погледом покушава да обујми све детаље грандиозне фасаде. Сама небеса гутају те искрзане ивице, сечива налик на стреле уперене у облаке, маглом обавијене осветничке намере унапред најављеног злочина из нехата. Унутрашњост брода је дисала мирисом тамјана, све до високих таваница. Екстаза страсти, религије што се чулно доживљава, свете љубави непрочишћене од плоти и земаљских утицаја, која Бога разабира као љубавника, а не попут оца, продирала је у кости, исписујући по њима, уместо по диркама оргуља, мелодију мисе. Човек се лако могао завести, изгубити ослонац, тло под ногама, заборавити на библијске законе, чистоту у размишљању и делању, пуким боравком између ових зидова од молитава и плача. И овде је продро ђаво, само на суптилан, пожуднији начин. Преобративши грех у искуство веровања. Манир да се Творац доживи овде, присутан међу смртницима. Да им се обрати језиком који могу разумети, јер је то модел споразумевања улице и домаћег огњишта. Сва подручја бивствовања претачу се међусобно и тешко их је раздвојити тако крхким границама на којима појединац упорно покушава да изгради своје микрокосмосе, неспособан да овлада свим сенкама властите личности. Пред таваницама старих црквених грађевина, та се немоћ најјаче осећа. Кроз куполу са које посматра Христов свезнајући и свевидећи лик, не продире привид лажне утехе. Све оне речи које се упућују палом сопству како би се пред собом оправдало и наставило да постоји, окрњено и рањено, исписујући крвав траг за собом, напола умрло у свесном одрицању од спасења, иако само услед кукавичлука и слабости. Трик на који увек падне, јер је осмишљен за његове најкрхкије делове бића. Нејак да се и у присуству светаца на иконама, одупре пориву за нискошћу. У углу, скривене у полутами оскудног осветљења што је продирало кроз витраже на прозорима, Петер је угледао своје три злослутнице, богиње лепоте и заноса, како га знатижељно посматрају из прикрајка. Нису биле вичне скривању, али није деловало ни да су се много трудиле да своју појавност лише публике. Макар и само једног, одабраног, гледаоца.
„Рекле смо ти да те нећемо оставити на миру док нас не насликаш!“, прилазиле су му, истовремено радосно и ауторитативно, у сусрет, чим су га опазиле пред масивним улазним дверима, Настављале су још упорније да инсистирају на свом захтеву, што се он више опирао. Нигде више није био безбедан, чак ни у светилиштвима хришћанских мученика. Свуда се провлачио задах антике, кроз све пукотине истрошених зидова и свести, те колевке васколике културне и мислеће цивилизације, корена из кога се расцветао филозофски систем, естетика у коју он као ликовни уметник дубоко верује, покоравајући се њеним законима. Већ им је, делимично, био дужник. „Ти си Хомер сликарства. На исти начин као што је он успео да стиховима дочара нашу лепоту својим слепим погледом који сеже до саме суштине бића и поретка и материјализује нас пред занемелим слушаоцима, тако да наш лик остане да живи у њиховом духу дуго пошто су јамбске похвале нашим чарима чули, и ти ћеш нас овековечити на платнима, да ово ново доба визуелизације и пролазних утисака носи на властитим плећима терет нашег савршенства. Узвишености. Лица што не престаје да стари и буде вољено. Биће то права апотеоза лепоте за којом сваки осећајни човек у свим временима трага. Непогрешиви кључ за њено разумевање. Перцепцију. Коначно прихватање. Већ данас можеш почети.“
Гледале су наизменично у њега, па у иконописане зидове, немушто му поручујући шта би требало да ради. Шта се од њега очекује, док је он укочено стајао у месту и састављао ментални концепт љубазног одбијања. Оправдања пред хтонским силама што неће послушати њихову неукротиву ћуд. Пркосног неприхватања да се покори, иако се то од њега, као нижег створа на хијерархијској лествици стварања, захтева. Мудрост му је чилела са сваком новом идејом. Оно што је са муком градио не овладавши божанским говором, песништвом и птичијим гласовима, брисало се са сваком новом појмовном конструкцијом. Ни сопствена свест га није слушала. Опирала се да увреди богиње, инстиктивно предосећајући, можда чак памтећи из неких ранијих инкарнација, каква казна следи за бласфемије упућене врховним монадама. Од таквог омаловажавања се човек никада не опорави. Душа остане оскрнављена, рањена, обележена анатемама уместо благослова. Проклетство да се живи скитачки, без дома и извесности. Тако се Одисеј нашао у немилости луталаштва, у оном тренутку када је на концу био спреман да се скраси. Да заустави моменат, налик на Фауста, испуњен обмањујућом лепотом унутрашњих предела духа. Сва наша заваравања створили смо сами. Доказујући властитим примером да на почетку свега јесте утешна реч.
Контемплацију и неуспели покушај бега од судбине прекинуо је свети отац полако се приближавајући Петеру са леђа. Цело тело му је благо задрхтало од тихе појаве што му се пришуњала ван домашаја очију, омађијаних Венериним буцмастим обличјима. Детаљно га је осмотрио док га је поздрављао, изговарајући име које придошли уметник није упамтио. Волео је да посматрају његова дела, али не и појавни облик личности. То је била његова слабост. Чинило се да свети отац не мари много за Петерову непријатност, што му се неспутана оцртавала у изразу лица. Прелазио је преко ње као да је не примећује, упорно игноришући знаке неугодности.
„Боже, како је грдан!“, шапутале су Венере Петеру на уво, док је он гутао кнедле и све очигледније црвенео. Хладан зној сливао се низ чело и леви образ, заустављајући се негде на врху браде, забашурен смеђим длакама. Зуби су се грчевито стезали у укочен осмех мртваца, коме су заборавили да ставе посмртну маску. Свети отац се забринуо за спасење његове душе. Младић пред њим је деловао запоседнуто нечистим силама, а дужност сваког црквеног лица састојала се у томе да спаси појединачни дух за загробност што тек треба да наступи и која се са нестрпљењем праведника очекује сваке секунде. Времена никада нема довољно. Када ће то пастви коначно постати јасно?
„Петере, дете, да ли је све у реду?“, благо му се обратио. Извукао је руке испод рукава и покушао да му дотакне раме, али се уплашени уметник тргао и устукнуо за пар корака уназад. Ваздух је одисао тескобом. Као да се између два света човека, чија основна делатност јесте изучавање и приказивање душе, са свим њеним застрањењима и потенцијалима, начинио непремостиви јаз неразумевања. Речи су попримиле другачија значења. „Чуо сам шта се догодило јуче на заседању еснафа. Велика трагедија. Скоро есхиловских размера. Све нас је дубоко погодило. Знам и колико те је председавајући волео, као сина кога никада није имао. И колико је за тебе био забринут. Да ли је твоје данашње стање последица јучерашњег доживљаја? Да ли ти је потребан одмор? Предах? Да ли треба да подухват померимо за период бољег душевног устројства? Мени можеш све да испричаш.“
Мало је рећи да се Петер више никада није појавио у поменутој катедрали. Посао на осликавању бочног зида преузео је други, мање талентован и знаменит сликар, о коме историја није оставила много података. Чак ни лик светог Луке који је овековечио немамо сачуван. Преко њега су прошле неке нове боје и облици модерних филозофских схватања стварности. До Петеровог повратка у Антверпен 1608. године, савременици ништа нису слутили о његовим активностима у добровољном изгнанству. Тај период његовог земаљског битисања за њих је остао у мраку, неистражен и непротумачен, без превелике амбиције да се то незнање разбије радозналим истраживањем. Тек понека хроника занимала се за Петерово искуство са демонима естетике, и то површно, узгред, као анегдоту у фусноти, преко које се олако прелази као преко егзотичног детаља биографије који никада не може бити доказан. Оно из чега уметност заиста ниче, то смртнику заувек остаје недоступно.
Шта се стварно догодило са Петером? Коначно је, силазећи са брода, у пратњи гомиле случајних пролазника кроз свет и сопствени живот, закорачивши на толико пута у сновима виђено италијанско тло, осетио олакшање. Мирис слободе и надахнућа. Цветање свих унутрашњих снага имагинације, што су се поново будиле разбуктале топлим морским ваздухом. Удахнуо је пуним плућима, препуштајући се чарима Медитерана и постојања по себи. Ова долина плача ипак није тако лоше место боравка. Неправедно је оптужују за патњу и суровост. Место где се управо нашао не би мењао ни за једно друго, могуће ни за сам рајски врт што му је обећан, а о коме он никакава заправо знања нема. Безбрижност није дуго потрајала. Тек што се мало удаљио од луке, у једном забаченом кутку не тако прометне улице, издалека је угледао познате, габаритне силуете које су га верно пратиле кроз кошмаре у ситне ноћне сате. Мека плава коса што овде на сунцу сија златним тоновима, обле мишице што не познају терет рада, масно ткиво које се не може сасвим сакрити испод набора хаљина. Добро је знао коме припадају.
„Петере!“, ускликнуле су три буцмасте Венере радосно. Чинило се да никада нису биле тако дражесне као у том тренутку. „Драго нам је што се поново срећемо!“
Stella polare 