НОВИ БОГОВИ: БОРИС НАД

Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој и страној периодици. Текстови су му
превођени на енглески, шпански, руски, немачки, португалски, пољски, словачки и грчки. До сада је објавио:
Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића;
Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратке прозе; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратка проза; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича; Ка постисторији света (Београд, „МИР Publishing“, 2013), огледи; Седам кула Сатане (Београд, „Опус“, 2015), збирка фантастичних прича; Невидљиво царство (Београд, „Metaphysica“, 2016), збирка фантастичних прича; The Return of Myth (Melbourne, „Manticore press“, 2016); Хиперборејско наслеђе (Београд, „Пешић и синови“, 2017); Кратка повест о Агарти (Београд, „Metaphysica“ и „Златно руно“, 2017), фантастични роман; El retorno del mito (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2018); Америчка идеологија (Београд, „Пешић и синови“, 2018); Гозба победника (Београд, „Metaphysica“, 2018), роман, треће, измењено издање. На прелому епоха (Београд, „Пешић и синови“, 2019), избор есеја и чланака; Una historia de Agartha (Huesca, „Hiperbola Janus“, 2020).

„Нови богови“ (Прометеј, Нови Сад 2020) је назив књиге необичних прича и структуре кроз коју нас аутор кроз мит, историју, псеудоисторију, сан и сећање од најудаљенијих епоха и простора доводи до савремених светова. Овде доносимо избор из збирке прича чије се пуно значење ипак отвара тек у целовитом ишчитавању дела.

ЛАВОВИ С КАЛЕМЕГДАНА

Још у историјско доба, пре нешто више од две хиљаде година, лавови су живели у Македонији. Податак о томе може се наћи код Херодота; за његовог живота лавови су живели у Крестонији, а то је, отприлике, предео између данашњег Вардара и Струме у северној Македонији. „Источно од реке Несте нигде се у Европи не може видети лав, и исто тако ни на осталом делу копна западно од Ахелоја; појављују се само у пределу између ових двеју река“ (Историја, VII, 126). Александар Македонски је у својој младости одлазио да лови ове чудесне и лепе звери.

Калемегдански лав

Подвиг, више но други достојан краљева и јунака; задатак да савлада немејског лава беше први од дванаест које је Еуристеј поставио пред Херакла. Звер која је пустошила околину града Немеје имала је кожу коју није могла пробити стрела ни расећи мач; била је чедо чудовишног Тифона, или Селене, или Химере и пса Ортра. Да би савладао немејског лава, Херакле је морао да га задави голим рукама, а онда је, само уз помоћ оштре лавље канџе, могао да му одере кожу. Њу је отада носио као непробојни оклоп – симбол бесмртности и нерањивости – а тешку лављу главу као шлем. Лав, исто тако, симболише краљевство или царство. Управо лавови, везани гвозденим ланцима, чувају улаз у келтски Замак који се окреће, који је исто што и боравиште Краља рибара и тајно склониште Грала из циклуса гралских легенди.

Лав, било који лав, јесте архетип, јер за њега такође важи оно што је Борхес рекао за тигра: један тигар представља све тигрове који су били и све тигрове који ће бити, јер „јединка, у његовом случају, јесте читава врста“. Веза између краљева и лавова, нема сумње, јесте и ритуална и суштинска. Касније, током историје, када се обичај лова, заједно са лавовима, гаси, краљеви постају само колекционари ових ретких и егзотичних звери. Не постоји достојнији поклон за једног владара од лава, заточеног у кавезу, који ће му бити допремљен бродом из неке, хиљадама миља удаљене, баснословне земље. Потом се лавови селе у област хералдике, постајући скоро обавезан додатак на краљевским и племићким грбовима. Извајане од камена, изливене од бронзе или коване од гвожђа, срећемо их још и данас на капијама старих замкова и велелепних двораца, мање као симболичку претњу а више као сећање на једно доба кад је између лављег и краљевског достојанства стајао знак једнакости.

Не знам да ли следећи доживљај припада јави или сликама какве виђамо само у сновима. Било је касно летње поподне, скоро предвечерје, када сам, пењући се на Калемегданску тврђаву, пожелео да се попнем на онај високи плато с којег се види ушће Саве у Дунав и само Ратно острво. Сећам се да сам пре тога дуго лутао подземним просторијама тврђаве – у једној од њих, поред гомиле отпада, некаквог ђубрета или хрпе шута, још су лежала уредно послагана камена ђулад. После тих загушљивих подземних просторија, тесних пролаза и мрачних ходника, каквих има у свакој старој утврди, а које подсећају на гробнице, желео сам да закорачим на неко место с когa ћу осетити ширину погледа и свежину воде. Жагор бројних пролазника, вриска и цика деце, у летње вече, нису ми сметали; било је то нешто сасвим различито од мемљиве и горде прашине векова.

Беше последњи час пред сумрак, кад сунце најјаче сија. Бедеми Калемегдана добише смеђу и златну боју. Испод једног од њих, не нарочито високо изнад наших глава, изненада угледах два лава који су, отмено и лењо, ступали под сунцем.

То су били лавови из оближњег зоолошког врта, али никаква видљива ограда није делила нас од њих. Чинило се да се они потпуно слободно крећу, и да је древна тврђава, штавише, њихов природни амбијент, а да су они њен саставни део – слика, која је могла да се роди у сновима и која је припадала неком другом, безмало митском времену, сасвим различитом од нашег.

Најстарије забележено име данашњег Београда је келтско „Сингидунум“; сложеница у којој „дунум“ означава утврду или замак, док је значење речи „синги“, засад још увек нејасно, предмет спекулација и довијања. Према неким тумачењима, „синги“ значи лав, па је, према томе, значење имена „Лавља тврђава“. Етимологија која је, без сумње, фиктивна, као и толике друге, али која представља кључ за овај сан.

ОРАО

Према грчком предању, орлови су чувари Златног доба: „иза орлова, чувара злата“, каже Херодот, преносећи слово древне легенде, „станују Хиперборејци…“ То је злато првог и најбољег од свих, Златног доба; у тој ведрој легенди, стичу се првобитност и слобода. Ко никад није видео орлов лет, у висинама до којих не допиру друге птице, ко није чуо његов радосни и дивљи кликтај, тај не зна шта је слутња једног сасвим другачијег и слободног живота, који се води ван окова материјалног, у етеру. Више него било која друга животињска врста – птица или звер – орао је у вези с оностраним.

Отуда је он, још од Рима, велики симбол вечитих империја, безвремених царстава која се уздижу над хаосом земаљског, како би, у свету пролазног, смртног, насумичног и ефемерног, постварила небески ред.

Орао, птица која се уздиже до највиших небеских висина, симбол је светих димензија империје. Слично голубици, симболу Светог Духа у хришћанској традицији, или крилатом арханђелу Михаилу, он повезује највише уранске области Неба са Земљом. Овај последњи до нас долази преко персијске митологије и њених човеколиких птичјих бића. Златне заставе са црним двоглавим орлом наследиће Римско-немачко, баш као и Руско царство, или монашке заједнице на планини Атос.

И не само што империјални орао, од Рима до Византије, од Византије до руског или српског царског орла, симболише исту идеју, већ и велики освајачи и оснивачи царстава, по правилу, носе орловске црте. Од давнина, „орловски нос“ је физиогномски знак, спољашње обележје племенитости. „Орловски поглед“ је неустрашив јер поседује моћ да развеје све фантазме инфериорног дела психе. Доцније, кад царства више не буду имала потребу за таквим људима, „орловски профил“ се јавља само изнимно. Градове поседа плебс. У резиденције и замкове продиру гомиле, чије црте више није могуће описати. Оне подсећају на све, сем на време у коме се од мушкарца захтевало много више од пуке храбрости. Храмове заузимају трговци и мењачи новца. У палате продире олош. Црте лица одличника постају мекше, путене, скоро ефеминизиране. „Орлови“ се повлаче у своја скровита гнезда, у своја далека, планинска станишта – поуздан знак да је добу хероја одзвонило а да је царство пошло путевима декаденције и расула.

Mогућности појединих животињских врста изгледају нам као потенцијалности које су дате самом човеку; оне су „маске које отпадају с људског лица“ (Ернст Јингер). У свакој од њих садржана је нека црта која је, макар латентно, присутна у сваком човеку. Другим речима, човек (било који човек) може постати налик вуку, лаву или орлу, али, исто тако, и глодару, хијени или свињи. Знатан део у томе припада наслеђу али, после тридесете, каже се, свако је одговоран за црте сопственог лица…

Постати налик орлу, постати орао, једина животиња која може да нетремице гледа у сунце, представља неке од – усуђујемо се рећи – највиших могућности које су уопште дате људском бићу.

ТАЈНА ГРАЛА

Замак који се окреће

Има један замак који се налази на острву у далеком мору или на брду у мрачној шуми. Онај ко га тражи неће га наћи. Онај ко га налази доспева пред његове капије брзином птице у лету.

Зидине су му снажне и глатке; војске су пoд њима немоћне. Његове бедеме оплакује тајновита река, са његових моћних кула стрелци одапињу стреле таквом снагом да никакав оклоп ни штит од њих не пружа заштиту. Други опет дувају у рогове а ужасни лавови, везани гвозденим ланцима, ричу с таквом силином да се чини да ће дрвеће ишчупати из корена. Кад му путник приђе довољно близу, открива да је то замак који се окреће брже и од најбржег ветра.

У њему су нагомилана небројена блага али у њему столује болесни краљ кога зову Краљем рибара. Има једно копље које крвари и једна посуда чији су благослови ситост и бесмртност. Јунак који продре у замак биће гост на баснословној краљевској гозби. Али, кад тајанствене жене прођу поред њега с копљем које крвари и посудом или пехаром – пехаром који је сам Грал – витез ће пропустити да постави питање. Због тога ће се следеђег јутра пробудити на пустој земљи, замак ће нестати а патње болесног краља и његовог краљевства биће настављене.

У неким другим верзијама исте приче, витез се следећег дана буди у пустом замку. Он добија још једну прилику, играјући партију шаха с невидљивим противником; његове фигуре су од сребра, противникове од злата, и он губи ову игру, јер поново пропушта да постави питање о посуди и копљу које крвари. Неке индиције дозвољавају претпоставку да је његов невидљиви противник у тој шаховској партији жена.

Његова је кривица што је тиме пропуштена прилика за обнову. Да је изговорио питање које му је лежало на уснама, чини би спале са занемоћалог краља а пуста земља би процветала. Суво дрво би олистало. Грешка коју је починио је непоправљива – Грал се или више неће појавити, или ће можда опет појавити једног дана пред њим, кад то буде заслужио својим подвизима или патњама, или ће се појавити пред неким новим изабраником среће и судбине. Јунак се повлачи у аскезу, пустињачки живот, или наставља своја бесциљна лутања опустошеном земљом.

ПУТОВАЊЕ НА ИСТОК

Пси на улици. Улица је прашњава, с обе стране подижу се бедне колибе саздане од блата. Пролазници су ретки, одевени у дугачке хаљине. Место, које оклевам да назовем градом, утонуло је у поспаност и чамотињу – или то само тако изгледа гледано очима западњака. Неки мудрац, Учитељ, пребира по већ исписаним листовима. Он је имам који подучава о Изрекама и скривеној мудрости Курана.

Миграције 2015. године

То је Исток, онај древни, с којег је скинут вео чаробности. Да ли такав Исток још може изнедрити краљеве и чаробњаке, моћне војске, чуда и пророке? Имам говори о препороду и доласку Даџала, о последњим временима у које смо, како се верује, већ ступили. Помиње џамију Омајада у Дамаску, у којој се, испред Исиног минарета (Иса је Исус), сваког јутра простире црвени тепих. Овде се, додаје, чува једна светиња: глава самог Јована Крститеља. Исток и Запад: њихови путеви се укрштају у Дамаску, у Сирији и на читавом Блиском истоку – али надасве у Дамаску. Дамаск је тајно средиште света. Недалеко од града налази се Пећина прве крви у којој је, петнаестог дана месеца нисана, Каин убио Авеља. Предзнаци који се множе наговештавају одлучне догађаје. Можда долазак Махдија – Спасиоца? Шта се заиста дешава у скривеном срцу Азије? Народи се и данас, обузети дубоким немиром, покрећу са истока на запад. Моћан покрет који најављује невреме, који и јесте невреме, олуја која се нагло приближава. Све овде, међутим, одаје утисак напуштености. Чак и деца, која притрчавају у гомилама. Прљаво посуђе је разбацано по земљи. Једна жена у димијама, надземаљске лепоте, немарним кораком прелази трг и зауставља се пред бунаром. Потом све стаје. Мујезин запева с минарета. Време је молитве. Душе тону у побожну тишину. То је тренутак унутрашњег сабирања; час побожности и понизности пред свемогућим богом. Алах је свемоћан и милостив. Крајолик се раствара у вечерњој светлости. Сунце се утапа на западу.

Шухраварди (шеик Ишрак) тврди да је Запад „земља бунара изгнанства“. Запад није само граница света, већ и граница постојања; она која одваја биће од не-бића. На почетку свог духовног живота, ма где живео, учи овај шеик, човек се увек налази на Западу – духовном Западу на онтолошкој карти света. То је место налик гробу; тамница мртве плоти, место исцрпљености зрака бића.

Шухраварди је написао Причу о западном отуђењу. Он учи да је исконска домовина душе Исток, а да је сама душа светлост. Али то није Дамаск, ни Багдад, ни било које место у земаљском свету. У њу сваки човек, како налаже Куран, треба „да се врати“. Како да се тамо запутимо? Не можемо се вратити у Египат, каже шеик, ако у њему већ нисмо боравили.

Мудри имам, који је распустио своје ученике не желећи да их више подучава, рођен је у месту у коме је умро Шухраварди; он у томе види тајну везу. То је древни град Алеп, на северу Сирије.

Његове речи се на концу претварају у шапат.

Пут духовног буђења почиње напуштањем „западних пећина изгнанства“. Да бисмо за то буђење смогли снаге, морамо поћи управо са Запада.

Духовни препород сваког човека, његов најпречи задатак заправо је путовање са духовног Запада на духовни Исток. Дуго путовање назад ка истинској отаџбини, отаџбини духа, повратак ка исходишту – у земљу светлости. Повратак искони. Исток је вечност, Запад време и ентропија. Ми смо одвише снажно везани за време, и отуда смо постали слепи за вечност.

Свој наук учитељ Шухраварди је платио главом: погубио га је владар којег је покушавао да просветли године 1190. после Христа, односно године 568. по Хиџри.

ПУТОВАЊЕ НА ЗАПАД. ПОГРЕБНА КОЛА, ГРОБНИЦА КРАЉА

Аридај, о коме круже разне гласине, па и она да је био малоуман, прихвати се тог посла.

Александров саркофаг у Истанбулу

Он нареди да се за ту прилику изради ковчег од кованог злата, у који положише леш краља и обложише га таблама од меког злата. Простор у лесу испунише зачинима да се не би осећао непријатан мирис леша, те га покрише поклопцем и пурпурним покровом, на који положише краљево оружје.

Ковчег подигоше на мртвачка кола, на врху којих беше златан свод, широк четири и дуг шест метара, кога је покривало драго камење. Испод њега, опет, беше златни венац, са рељефним главама јарца. Испод њих висили су обручи од злата, те гроздови звона, како би их људи издалека чули.

Златни стубови су подупирали висок свод. С унутрашње стране су се простирале златне мреже, о које беху окачене златне табле; једна од њих приказивала је Александра на бојним колима, са жезлом у руци, на другој се видела војска слонова са својим индијским гоничима, на трећој коњица у бојним редовима, спремна на јуриш, а на четвртој бродовље пред битку.

На улазу у комору, кажу, седела су два златна лава која су погледом стрељала сваког ко би се усудио ући, а изнад коморе, под отвореним небом, вијорила се пурпурна царска застава, украшена златним маслиновим венцем, кога су обасјавали сунчеви зраци. Он је сијао тако јако да се његово блистање поредило са сјајем муње.

Точкови погребних кола беху оковани гвожђем, а вукле су их шездесет четири мазге, и пратили македонски војници и безбројне занатлије.

Припреме за то потрајале су читаве две године. У Вавилону се тог дана окупи небројено мноштво; многи међу њима беху пристигли издалека како би испратили мртвог краља.

Најзад кренуше путем који је из Вавилона водио у Мезопотамију, потом кроз Сирију и у Лидију, али због непроходних путева не могаше наставити ка македонској престоници Аргу. Скренуше ка Египту, где првосвештеник у Мемфису одби да краљево мртво тело прими у град пошто „сваки град у коме се нађе његово тело похарају ратови“, те им саветова да га оставе „у граду који је сам подигао“.

Ту се умеша Птолемеј Сотер, који наложи да се у Александрији мртвом краљу подигне велелепни маузолеј; назван је Сома, а саздан у Брухију, у грчкој четврти, те опасан моћним и непробојним бедемима.

Маузолеј беше саграђен од грчког и египатског мермера. Посетиће га и Цезар и Марко Аурелије, и многи други, војсковође и краљеви. Из великог дворишта, оивиченог ступовима, степениште је водило у просторију за оплакивање, а затим у дубоку гробницу. Тамо је, уз гроб, почивала скулптура Александра, и то у својој природној величини.

БАЛКАН

Зачарана земља је с три стране окружена морем.

Авала

Путеви воде кроз уске кланце, потом шумама бора или храста, дивљим и густим као Херцинска. Народи су безбројни, језици и наречја неразумљиви, имена немогућа за памћење. Много пре Византије, овде су се појавили римски стегови; једног дана народи су покорени, освајања довршена, али никад у потпуности и за стално. Сингидунум је припао Вучици, када су, после исцрпљујућег рата пуног преокрета, дугог један и по век, келтски Скордисци положили оружје пред легијама. Беше то отприлике у доба кад је разапет Христ.

Све то није променило ствари у њиховој суштини. Шта су пастири у својим скромним колибама, са својим стадима, раштрканим по сиротињским пашњацима, марили за моћни Сенат и римско право? Да ли су уопште исправно разумели чињеницу да су од сада припадали империји, најсилнијој на свету и да је цезар у Риму постао бог?

Александар Македонски, као и јунаци Хомерове Илијаде, Ахилеј или Агамемнон, Ајант Мали и Ајант Велики или Спартанац Менелај, беху, наравно, Балканци.

Од Спарте до Милоша Обилића и Карађорђа, од Термопила до Косова поља или Буне на дахије – од битке до битке – живот се на Балкану не мења ни за јоту. Цивилизације су овде само узгредан производ; јунаци и њихове чете а не армије промењивих империја су његова истинска војна сила и његова част. Тако се овде живело од памтивека, успомене су хајдуке надживеле у песмама, што се певају уз гусле.

Исти агон, каже Геземан, покреће старе хомеровске и српске јунаке, ове потоње све до дубоко у XIX век.

***

Један енглески путописац бележи како су се у Шумадији читава села пред турским одредима повлачила у шуме и у планине, са целокупном својом имовином која се састојала само од стоке и оног што се могло понети у рукама. Упоришта Османлија беху у градовима, а тако владаху и Млечани у приморју и залеђу. Другде на Балкану живот се настављао са својим херојским заплетима и у хомерским димензијама. Буне које су дизали хајдуци и харамбаше, попут Стојана Јанковића и Георгија Црног Петровића, само су позне Илијаде, са двобојима и опсадама градова, тим чудније што се одвијају у сасвим различито, историјско доба. Кључ за ту повест је агон.

Неког Француза озлоједила је, можда с правом, уображеност Црногораца, и он рече да, када би се Црногорцима „одузело све оно што други народи за њихове потребе производе, остали би и без капе, у самој кошуљи и опанцима, са гуслама у руци“, те да „нико од простих Француза нема толико неразложног народног поноса колико га има један њихов козар“.

Али Геземан примећује да тај црногорски козар „није нипошто човек из народа по европском схватању. Његов понос није никако без разлога, јер он је испунио закон живота, он је, као оне личности из Киплинговог романа, обрао плод свога живота: част коју доноси испуњени агон“.

***

Тамо где престају горе, престаје Балкан. Почиње други свет, у коме је важније изгледати него бити. Није искључено да је Балкану време као крв истекло у неповрат.

Они који га нису разумели, имали су право да га се стиде, као недостојни синови својеглавог оца.

О њему су странци писали студије, пуне подсмеха и поруге.

Ретки су они који су му одали пошту. Све је мање данас оних који га воле и који му праштају, и којима је позната тајна његове свирепости.

Стихови које је записао Бранимир Штулић стижу од нас као позни одјек из велике давнине:

Бијес је твоја пјесма, Ахилејев инат бесмртан и страшан, Лоше успомене Ахајцима наносе, Красним јунацима подземље огади, А смрт и пустош даривајући скупа, Не да се госте птице и псине, ех, већ да божја воља буде испуњена“.

Ко то може разумети?

АМЕРИКА (UNITED STATES)

То је нека врста модерног ходочашћа.

У сивом, прљавом, неонском полумраку пролазиш огромним булеваром. Ту, у непосредној близини, лежи Бела кућа, са својом куполом, стерилним, увек влажним травњаком, белом оградом и гомилама дискретних стражара; место за прес-конференције америчких председника, државних секретара и њихових портпарола. Место готово мистично, узнемирујуће, центар светске моћи, загонетно као пророчиште у Делфима… Силуета Конгресне библиотеке, налик на светилиште у Абу Симбелу, над којом се надноси Абрахам Линколн, црна сенка саздана од камена. Оци-оснивачи. Египат, нека врста модерног Египта, или можда Вавилона и, у исто време, обећана земља, Канан.

Модерни Израел, који се клања Мамону и Златном Телету, колико и свом једином богу – Јахвеу. Сумрачно светло, сунце на заласку, или можда неко волшебно свитање, што свему виђеном даје халуцинантан, сабластан, малтене чудовишан изглед.

Завијање полицијских сирена, електрична пражњења у атмосфери, жмиркава светла, пространи булевари, семафори… Нафтна поља, крв змајева… Супермаркети, тржни центри, мана која пада с неба и увек чаробно, рајско изобиље… Ноћ се утапа у златном сјају. Милозвучна музика. Америка, са својим Мекдоналдсима, Кипом слободе, са Мики Маусом, бомбардерима и носачима авиона. Рекорди, хигијена и спорт, у пластичним кутијама. Њујорк, смрдљиве луке и тесне улице, облакодери, застоји у саобраћају, аеродроми, жути такси. Ујак Сем, који право у тебе упире прстом. Демократија за све, без изузетка – за црне и беле робове, за редове и војсковође, за пастире и за фараоне. Пластични Христ и госпел. Банке, најмоћније на свету, и Вол стрит. Његово величанство долар. ТВ проповедници, који преносе поруку о наступајућем Судњем дану и вазнесењу праведних – rapture – и о рату који ће се водити на Крају времена. Хостију овде замењује хамбургер; свето вино причешћа, Христову крв – кока-кола. И ти си, као и било који други становник планете, позван да учествујеш у њеним мистеријама. То је сасвим нова есхатологија, нова Благовест. Америка се сада обраћа читавом човечанству.

Америка, земља прогнаних.

Америка, земља слободних, земља могућности и обећања. И, исто тако, земља мртвих – мистична Атлантида, чудесно изроњена са дна океана, са својим даровима и својим фантазмама: Волт Дизни и „Рат звезда“. Холивуд. Овде си ти потпуни странац. Лица са билборда. Рекламе, ТВ шоу. Сипљиве груди бизона. Индијанске сенке, гробља, војничка гробља, са хиљадама и хиљадама истоветних, белих крстова. Две куле, које се руше у пламену. Ратници-киборзи, опремљени незамисливим оружјима, носачи авиона, насукани у топлим морима, негде надомак персијских обала… Експлозије, злокобне печурке што се издижу над Пацификом. Империја, која то није желела да буде, толико различита од свих других, са заставом ноћи; историја, тако другачија од свега што је икад видело човечанство. Добро и Зло. Ђаво и Бог, у кога Америка верује. Сила која је одлучила да покори свет и поведе последњи од свих, рат против рата. То је коначни обрачун, Армагедон. Свети Рат за Крај света.

И џихад.

То је сада на помолу. Америко, твој сан ће најзад бити остварен.

Ураган који си сама покренула сада се надноси над твојим небом. А желела си само слободу. And justice for all.

Америко, сама против свих.

Чудесна земљо, усамљено острво на западу света. Хиљаде миља празних путева, црвене планине Неваде или Аризоне. Топло, крваво небо Југа. Отров из пустиње. Добоши и ватре у ноћи. Влажни сумрак. Виски бар. Америко, опседнута моралом, вером у Бога, Добром и Злом, ти си само неспоразум. Ти си неспоразум историје и вере, вере у Бога, вере у историју и њен смисао, тачка кривог срастања. Твоје лице је у исто време невина маска Добра и маска чистог Зла. Ти немаш душу, нити би је икад могла имати. Ти си свирепа у својој тежњи ка Добру и бескрајно осећајна док прихваташ Зло. Добро и Зло, у твом случају, не значе ништа.

Отуда, ти никад ниси била слаба и никад нећеш бити снажна. Ти ниси империја, ти ниси део историје. Ти си аномалија, аномалија у вечитој окрутности историје. Зато ниси победник и не можеш да будеш поражена. Такозване моралне вредности су твоја слабост. Све док будеш тежила моралу и Добру, рађаћеш Зло; док будеш тежила јединству, рађаћеш раздор, рађаћеш смрт. Твоји идеали су твоје зло. Твоје моралне вредности су твоје проклетство, твоја зла коб, твоје распадање је твој живот и последња прилика за човечанство, или бар оно што од њега буде остало, оног тренутка када твоја смрт буде више него извесна.

Америко, заставо слободе! Покушај да схватиш. Твоја слобода није за тебе, већ слобода за друге. За оне који ће се уздићи на твом лешу, за оне који ће се наситити твојим месом, за оне који ће гасити жеђ твојом крвљу. Управо зато ти мораш пасти. Твоја смрт јесте слобода – слобода за тебе и слобода за друге. Ти, уствари, већ и јеси мртва, и зато савршено слободна. Поверовала си једном да живиш ван времена и историје, и утолико ће буђење из твог сна, сна који и није живот, и који није начин живота, већ само начин умирања, бити крвавије, болније и теже.

Ти умиреш – ти, заправо, већ и јеси мртва, још не знајући то.

Нема буђења из твог сна о слободи, као што нема буђења из смрти или дубоке коме.

Борис Над

Поезију Бориса Нада можете читати овде.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s