Џејн Остин

План за писање романа, на основу сугестија са разних страна

Радња ће бити смештена у унутрашњости, главна јунакиња је кћи свештеника, који је, након што је дуго живео у широком свету, одлучио да се живи повучено, и буде капелан у једној парохији, са веома скромном личном имовином. – Он је најбољи човек какав се замислити може, савршеног карактера, нарави и понашања – без и најмање мане или особености која би га спречила да буде савршено очаравајуће друштво својој кћери, током целе боговетне године. – И сама јунакиња је без иједне мане – савршено добра, пуна нежности и осећања, и солидног ума – врло високо образована, пошто говори модерне језике и (уопштено говорећи) зна све што најобразованије младе жене уче, али посебно је надарена за музику – тиме се најрадије занима – и подједнако добро свира клавир и харфу – и првокласно пева. Прилично је лепа – има тамне очи и дебељушкасте образе. – Књиге ће отпочети описом оца и кћерке – који ће водити дуге разговоре, елегантним језиком – и тоном пуним врло озбиљних осећања. – На усрдно наговарање кћери, отац ће јој препричати догађаје из своје прошлости. Овај део приче ће обухватити већи део првог тома – пошто ће, поред појединости везаних за љубав према њеној мајци и за њихов брак, укључити и део када он буде отишао на море, као капелан истакнутом поморцу, високој личности при двору, затим део када је он лично потом отишао на двор, и када је том приликом упознао мноштво личности и нашао се у бројним занимљивим ситуацијама, а завршиће се са његовим мишљењем о томе колико је корисно што је укинуто давање десетине[1], и тренутком када је сахранио своју мајку (непрежаљену баку главне јунакиње) будући да је главни свештеник парохије у којој је умрла одбио да њеним земним остацима укаже поштовање које су заслуживали. Отац ће бити велики љубитељ књижевности, и сам писац у настанку, пријатељ свима осим себи самом – и истовремено ће врло усрдно обављати своје свештеничке дужности, прави узорни парохијски свештеник. – Једна млада жена из истог краја ће желети да се спријатељи са главном јунакињом – биће пуна талената и лукавости, са светлим очима и светлом пути, али будући врло мудра, главна јунакиња неће бити вољна да се дружи са њом.

Након овог увода, прича ће наставити са упадљиво разноврсним доживљајима. Главна јунакиња и њен отац неће успевати да проведу више од две недеље на истом месту, он ће бити принуђен да напусти своју парохију због подлих смицалица неког потпуно неморалног и бездушног младог човека, очајнички заљубљеног у главну јунакињу, који ће је јурити са неумољивом страшћу. – Како се буду сместили у једну земљу у Европи, биће приморани да је напусте и склоне се у неку другу – сваки пут ће упознати неке нове људе, и сваки пут ће бити принуђени да их напусте. – Ту ће се, наравно, појавити разноврсни ликови – али неће се мешати међусобно; радња ће се непрекидно селити, од једне групе људи до друге – али сви добри ликови ће бити беспрекорни у сваком погледу – и неће имати никаквих мана или слабости, за разлику од подлаца, који ће бити потпуно покварени и озлоглашени, да је једва ишта налик на људскост остало у њима. – Чим буде почела са својим авантурама, већ током првих селидби, главна јунакиња мора упознати главног јунака – који је потпуно савршен, наравно – и који неће моћи да јој се удвара само због тога што је исувише префињен. – Куд год да се буде појавила, неко ће се заљубити у њу, и сваки час ће јој неко нудити брак – а она ће свакога од њих послати свом оцу, изузетно љута што нису њега прво питали. – Често ће је отимати главни негативац, али ће је спасти или њен отац или главни јунак – неретко ће бити принуђена да издржава себе и свог оца својим талентима, зарађујући сопствени хлеб; непрекидно ће је варати и ускраћивати јој обећани новац, смршаће толико да ће готово постати кост и кожа, а повремено ће бити насмрт изгладнела. – Напослетку, прогнани из цивилизованог друштва, и када им буде ускраћено сиротињско склониште у најбеднијој колиби, биће принуђени да се повуку на Камчатку, где ће се сироти отац, потпуно изнурен, и осећајући да му се примиче крај, прострти на земљу, и након 4-5 сати нежних савета и родитељских упозорења свом несрећном детету, преминути у деликатном изливу књижевног полета, помешаног са тирадама против оних који захтевају да им се дају десетине. – Главна јунакиња ће бити неутешна неко време – али потом ће отпузати назад у своју некадашњу земљу – након што барем 20 пута избегне да не падне у руке главног негативца – и најзад ће, у последњем тренутку, скренувши иза угла како би га избегла, улетети у наручје главног јунака лично, који је таман успео да се отресе оних скрупула који су га својевремено мучили и који је управо у том тренутку намеравао да крене за њом. – Уследиће савршено нежно и потпуно расветљење свега, и они ће бити срећни, поново заједно. – Током целог романа, главна јунакиња ће проводити време у најелегантнијем могућем друштву и живети у високом стилу. Наслов дела неће бити Ема, него нешто као Р&О и Г&П.[2]

* * *

Кратку хумореску План за писање романа, на основу сугестија са разних страна (Plan of a Novel according to Hints from Various Quarters) Џејн Остин (Jane Austen,1775–1817) написала је највероватније маја 1816. године, у време када је већ имала неколико објављених романа – за њеног живота су били објављени Разум и осећајност (Sense and Sensibility, 1811), Гордост и предрасуде (Pride and Prejudice, 1813), Менсфилдски парк (Mansfield Park, 1814) и Ема (Emma, 1816), док су младалачка дела Нортенгерска опатија (Northanger Abbey, 1818) и Леди Сузан (Lady Susan, 1871), као и завршени роман (додуше, са два постојећа завршетка) Убеђивање (Persuasion, 1818), изашли тек постхумно.

Крајем 1815. Остин је упознала Џејмса Кларка (James Stanier Clarke), библиотекара тадашњег регента, каснијег краља Џорџа IV, који је ступио у контакт са њом зато што је регент био велики љубитељ њених романа; управо ће њему, на Кларков подстицај, бити посвећена Ема. Остин је касније остала у контакту са Кларком, који јој је у писмима врло слободно, упорно и помпезно предлагао теме и ликове за будућа дела. Изговарајући се да његове идеје (једна је чак била историјски роман о краљевској кући Кобурга) превазилазе границе њених списатељских могућности, одбијала их је; међутим, оне су је инспирисале за нешто сасвим другачије – управо овај кратак спис, који се по теми и стилу наставља на њена младалачка дела. Тај „план за писање” пародира популарну и општеприсутну књижевност тога доба, баш као што је, на пример, Нортенгерска опатија била пародија на готички роман, и ауторка у њему немилице исмева високопарну сентименталност и морализовање, хероине без мане и страха изложене ничим изазваним неправдама, једнодимензионалне негативце огрезле у непоштењу, узвишено трпљење неправди и потешкоћа, експресивне изливе емоција, и сл. Такав „идеални” роман, наравно, у оштром је контрасту са делима која је она писала: њеним реалистичним, вешто осмишљеним и психолошки изнијансираним ликовима, неулепшано приказаној свакодневици, вешто вођеној нарацији, уз повремену изузетно оштру друштвену критику и фину иронију, али и безбројне ситне детаље који дају на веродостојности њених заплета.

Сугестије из Плана ауторка је заиста добијала са свих страна – од свог издавача, од Кларка, од пријатеља, познаника и чланова породице, а на маргинама оригинала назначено је ко су били аутори неких од предлога. Неки одломци су се појавили још 1871. у књизи Џејмса Едварда Остин-Лија Успомене на Џејн Остин (James Edward Austen-Leigh, A Memoir of Jane Austen), али План је у целости објављен тек 1926. године – срећом, јер тако данас имамо најкњижевнији могући одговор на незатражене савете и класични mansplaining.

Са енглеског превела и белешку написала Јелена Витезовић

[1] Обавеза појединца или домаћинства да десети део своје жетве или прихода остварених у датом периоду преда одређеној верској или световној институцији (прим. прев.).

[2] Наслови оних ауторкиних дела која су тада већ била објављена, Ема, Разум и осећајност,Гордост и предрасуда (прим. прев.).