С(амо)уверена чељад

Да ли је ово моменат у ком друштво прелази из колективистичког у индивидуалистичко? И ако је тако, зашто заборављамо своје емотивне потребе и да смо друштвена бића? У преводу, како је могуће радити на осамостаљивању јединке, а у исто време тражити да она преузме на себе обавезе и одговорности заједнице коју распушта? Као да заборављамо да пут индивидуације (и обожења) по Јунгу подразумева у другој линији свест о колективу и умрежавање. Нажалост, сувереност народа је некада подразумевала сувереност јединке. Данас делује да једно друго искључују.

Идивуализацију, која се синонимно употребљава са индивидуацијом, употребићу у овом тексту да означим политику сингуларитета. Дакле, ако би се индивидуација односила на унутрашњи пут постајања јединственом и целовитом јединком, индивидуализација би била инсистирање да оно што је ван мене, дакле други,  потврди моју личност. Другим речима, снажење личности изнутра супротстављено је тражењу спољне потврде. Уколико смо зависни од спољних услова, који су променљиви, осећаћемо нелагоду и анксиозност кад год нису у складу са нашом, жељеном стварношћу. С друге стране, уколико је наше језгро чврсто, спољне околности могу утицати на нас до одређене мере, али никада толико да изгубимо тежиште у потпуности. Снага спознаје самога себе огледала би се у овој истини.

У књизи Габора Матеа „Кад тело каже не“ наишла сам на психолошки термин диференцијације, који ме је подсетио на државноправни појам суверенитета. Габор разликује функционалну од базичне диференцијације, при чему се прва односи на условљеност јединке од односа у ком је. На пример, јединка је у могућности „здраво“ да функционише уколико друга страна задовољава њене емотивне потребе, толерише или апсорбује њен стрес, анксиозност или тугу. С друге стране, базична диференцијација означава способност индивидуе да реагује независно од односа у ком се налази, да своје емоције прихвати као своје, односно разграничи од туђих, и да у складу са њима одговори на околности.

Иако се крећем у два наизглед различита друштвенокултурна миљеа, немачком и српском, опажам готово идентичну подвојеност друштва, а заједничка црта им је недостатак базичне диференцијације. Природно је да кроз разговор тежимо да привучемо нашег саговорника, искусимо одобрење. Поготово нам прија да неко кога и само ценимо или му се дивимо заступа исте ставове као и ми. Међутим, често упадамо у замку: поверење у сопствене ставове полажемо у руке саговорника и уколико не добијемо потврду, развијамо антипатију. Наиме, ако упоредим реакције људи на осетљиве теме, партије или ставове, који су једнострано проглашени за опасне, неморалне или радикалне, нпр. Алтернатива за Немачку (А-Еф-Де), примећујем исте механизме на снази.

Већина реакција се заснива на емоцијама, а не на чињеницама. И то је у реду. Донекле. Друга ствар која ме забрињава јесте сервирање интерпретација реалности јер се људи углавном разилазе у интерпретацијама, а не у ономе што заиста јесте. Рецимо, у предизборној кампањи у Саксонији Анхалт омраженом представнику А-Еф-Де-а, Улриху Зигмунду, замерало се што програм партије не сеже у далеку будућност, не може бројчано да оправда своје планове на годишњем нивоу итд. Оно што му се заиста замерало заправо нема везе са конкретним предлозима које је изнео, као што је укидање једног од министарстава спајањем друга два или преусмеравање ресурса и интелектуалног капитала на проблеме које су довеле државу у лабилно стање. Између осталог непромишљена политика Це-Де-У-а претходне деценије, у којој су све полуге биле олабављене. Приливом неограниченог броја људи сви системи су доведени до пуцања: здравствени, образовни и социјални. Како каже Зигмунд, да бисмо се померили из мртве тачке, најпре треба признати сопствену грешку и прихватити ствари онаквим какве јесу, а за то је потребна људска величина. Политика многих партија се и даље занива на једној лепој и племенитој идеји и етици да смо одговорни за оног поред нас. Међутим, оптерећивање чамца за спасавање бројем који не може да по(д)несе показало се сулудим јер су почели да тону сви – и спасилац и спасени. Критичари програма АФД-а највише се баве перфекционизмом. С обзиром на то да се једном мером не решавају сви проблеми одједном, одговор супарника огледа се у категоричком одбијању првих корака. Алтернатива, коју је у овом контексту нудила ЦДУ са представником Шулцеом била је мање од несавршене, одн. непостојећа. Док се једни ограђују и одустају од проактивних предлога из страха, по принципу ако укинем једно, нисам решио друго, други немају ни план ни визију; имају лепе слогане, транспарентне и политику ограђивања и дистанцирања која се гради на контактној кривици оних који искачу из редова.

Даље, Зигмундов успех непристалице објашњавају стварањем лепе атмосфере и играњем на емотивну карту. Испада да је апел на емоцију дозвољен само одабранима. Уз то су многи дефицити у држави последица политике која је претходила, те су структуралне природе. С једне стране сам сагласна да се једној особи или партији не може спочитавати сваки негативни развој, али исто тако партије и појединци уживају и повластице које су некад производ друштвеног развоја, светских прилика или спољних фактора. Занима ме на овом месту каквим циглама људи граде тврђаве око себе.

Занимљиво је да у сусрету два различита гледишта не долази до размене онда када саговорника не дочекамо са питањем, већ фиксираним уверењем. Рецимо, често чујем за епизоде у које су укључени поступци или изјаве присталица и симпатизера АФД. Када је реч о политичком скупу или скупштини, као и било ком другом политичком контексту, јасно је да је важно којој партији или ком политичком опредељењу дотични припада. Међутим, ако је било који други контекст у питању, онда таква информација, коју потиче од приповедача, мени лично сигнализира нешто друго, а то је потреба да се потврди моје уверење. Преко поступака и изјава које тумачимо као негативне, као такве и преносимо, наводимо саговорника на закључак да је целина непријатељски настројена. Дакле, сваки лични поступак тумачи се у оквиру политичког контекста и служи, можда нежељено, заоштравању сукоба.

Пре неколико дана сам се на станици метроа сусрела са активистима веганима, који су се окупили око свог малог штанда на ком је писало „Јести животиње није у реду.” Неколицина је носила у рукама транспаренте са истим или сличним натписом и суочавала пролазнике са питањем за или против. Дакле, кратка потврдна декларација била је довољна да се избегне непријатност. За део овог становништва то је горућа тема и ако желимо да растемо, морамо се њима бавити. Међутим, овде су за мене две ствари на снази: однос приоритета и култура дијалога. Повукла бих на овом месту паралелу са родном равноправношћу, као пример идеолошког бојења (framing) о ком сам говорила у претходном пасусу. Већина неистомишљеника А-Еф-Де-а сматра да ова партија игнорише родну равноправност. Верујем да би се сваки иоле освешћен човек сложио да жене и мушкарци треба једнако да буду третирани и да имају иста права. Оно у чему се разилазимо јесу место и начин. Било да је у питању исхрана или родна равноправност, пресрести некога са захтевом да се изјасни за мене подразумева издизање изнад ближњег или ако ћу грубље да се изразим, потцењивање његовог интелекта и обезвређивање његовог начина живота, да не говорим о игнорисању дргих социолошких и психолошких фактора. Сматрам ту методу агресивном. У контексту базичне диференцијације, Габор говори да је здраво испољавање емоција  између потискивања и њиховог импулсивног избацивања, односно није ниједно од ова два. Опет, морамо прихватити да је родна равноправност појединим људима важнија од економског просперитета, мада у овом случају морамо говорити о квалитету живота који је нарушен и утиче првенствено на средњу, радничку класу. Међутим родна равноправност не можемо изједначити са родно осетљивим језиком, иако језик утиче на начин на који видимо свет. Дакле, ствар није у вредности, коју могу да заступају и они који не виде нужност мере. Ствар је у инсистирању на једном једином решењу, као и у приоризацији истог. Зигмунд у овом контексту критикује непропорционалност улагања мера и ресурса (пре свега финансијских) у проблем родне равноправности (и то у афричке земље) науштрб суочавања са националним потребама и проблемима као што су дугови, одлив мозгова и мањак радне снаге.

То ме даље води до корелације између базичне диференцијације и мере у којој неку идеју, отелотворену у вођи или партији, подржавамо. Тешко је прихватити да неко коме верујемо и ко представља наша уверења, иста изневери. Али у којој мери ће нас то погодити и до које мере смо кадри потискивати сопствено мишљење описује колико смо емотивно стасали. Уколико освестимо где почиње и где се завршава наше (индивидуација), моћи ћемо да се носимо са тим да унутар групе којој припадамо постоје људи са разликама и моћи ћемо да заступамо ту групу и онда када се наше жеље и уверења не поклапају стопостотно (суверенитет). Зидовима тврђаве укључићемо колектив.

Наравно да је лакше правдати изјаве и поступке миљеника, и супротно, опањкавати све што долази из супарничког одреда. Међутим, можда можемо да поштујемо а не прихватимо, да подржимо а не качимо слике идола на зид и целивамо их. Можда може и нешто добро да се чује из уста онога који је проглашен за одметника. Ако не разграничимо неслагање од одбацивања,  копаћемо по биографијама и изјавама супарника тражећи потврду сопствене величине, која почива на непогрешивости сопствених уверења  и ставова, како бисмо умирили савест пре него што себи признамо да смо негде погрешили и да онај што нам се не допада није демон, већ неко са ким, и поред неслагања, можемо делити простор, време и љубав.