Постоји једно питање које се друштвима поставља у сваком нараштају, али ретко довољно гласно: ко нашој деци прича причу? Не школа и не родитељи – они причају оно што су дужни. Ко им прича ону другу причу, ону у коју верују јер је сами бирају? Одговор је, већ више од једног века, исти: екран. Променило се само то што екран више не стоји у биоскопској сали, него у џепу.

Крајем прошле године социолог Олег Михајлович Рој, професор и водећи научни сарадник Института за филозофију и право Уралског одељења Руске академије наука у Јекатеринбургу, спровео је истраживање које је покушало да на то питање одговори на примеру руске „генерације Z“ – младих рођених између 1998. и 2010. Анкетирано је 427 студената, претежно из Омска, Тјумења и Новосибирска, а са 47 њих вођени су дубински разговори. Резултати су објављени у часопису Известия высших учебных заведений. Социология. Экономика. Политика, а вреде пажње и овде, јер постављају оглeдало у које би се и српски вршњаци тих студената могли погледати.

Генерација која је одрасла иза две завесе

Рој ову генерацију описује као оне чије је ступање у зрелост пало у двоструку изолацију: прво ковидну, затим санкциону. То су млади за које је филм, како каже, „прозор у свет“ – у дословном смислу, јер им је стварни свет у кључним годинама био затворен. Отуда и први, помало неочекиван налаз: ти млади нису ни антизападњаци ни западњаци. Они су, по Ројевој формулацији, „хибридни потрошачи“. Скоро 58 одсто испитаника најрадије гледа амерички филм, 44 одсто руски, 41 европски – а четвртина отворено каже да им земља порекла филма не значи ништа. Најчешћи одговор уопште није „само руски“ или „само амерички“, него комбинација: руски, амерички и европски заједно.

Иза тог хибридног укуса, међутим, стоји нешто што није хибридно. На питање које особине домаћи филм формира код гледаоца, највише одговора добили су смисао за хумор, доброта, поштење и оптимизам. На питање који су типични јунаци савременог руског филма, више од половине студената набраја полицајца, бандита и олигарха – али уз њих и „патриоту своје земље“, према коме, бележи аутор, однос није ироничан него благонаклон. Тај налаз Рој сажима у појам који је, по мом суду, најзанимљивији допринос целог истраживања: осећај тла. То није етнички идентитет – он у анкети намерно није ни мерен – него везаност за место на којем живиш и за проблеме тог места, која се пројављује и онда када гледаш туђе филмове.

Шта млади Руси неће да им се прича

Најречитији део истраживања нису бројке, него интервјуи. Један двадесетдвогодишњи политиколог говори о „животној истини“ у домаћим филмовима и каже да му смета што му је филмови „намећу“ уместо да понуде разговор о њој. Други, двадесетпетогодишњи математичар, сваки руски филм о некој епохи види као „или превише извештачен, или неистинит“. Студенткиња из Омска хвали совјетско кино – „све је тако топло и фино да осећаш сву дубину“ – а онда додаје да је од 2023. у новим филмовима „нешто кренуло наопако“: непознати глумци, лоша музика, наставци који су „ни о чему“.

Нико од њих не одбацује патриотизам као тему. Напротив, исти политиколог каже да жели да филм гаји осећање националног поноса – али додаје реченицу коју би свака министарска комисија за кинематографију, било где у свету, требало да уоквири: не може се просто рећи ко је добар а ко лош и дословно објаснити зашто; филм је добар по томе што ради на сликама које сам анализираш и сам одлучујеш на чију ћеш страну стати.

Рој из тога извлачи закључак који се не допада ни једној власти, па ни његовој: млади цене слободу избора више од било које поруке, и управо кроз слободан избор долазе до лојалности, а не мимо њега. Држава која жели да им „прича причу“ мора прво да научи да прави филм који би они сами изабрали. Патриотизам се не може прописати прокатном дозволом.

А шта се дешава на овој страни екрана

Србија није прошла кроз санкциону изолацију и њени млади нису морали да траже туђе филмове заобилазним путевима. Али ако се загледамо, сличности су упадљивије од разлика.

Прво, и наши млади су хибридни потрошачи – само што је код нас хибрид друкчије састављен. Стриминг платформе донеле су америчку и европску серијску продукцију у сваку кућу, а домаћа серија је истовремено доживела ренесансу какву није имала од осамдесетих. Пажљив посматрач приметиће да млади у Србији не бирају између „Сенки над Балканом“ и „Игре престола“ – гледају и једно и друго, и не виде у томе никакву противречност. То је тачно оно што Рој назива комбинованим избором.

Друго, и код нас постоји осећај тла, и он се такође не види у бројкама о пореклу садржаја, него у томе шта публика награђује када је домаће. Подаци Филмског центра Србије говоре речито: најгледанији домаћи филм у овом веку је „Зона Замфирова“, а иза ње „Тома“; у 2024. години то је била музичка драма „Недеља“, о Џеју Рамадановском. Ниједан од та три филма није историјски спектакл и ниједан не говори о томе ко је добар а ко лош. Сва три говоре о нечему што се овде зове „наше“ – старом Нишу, једном певачу из кафане, једном дечаку са Дорћола. Српска публика, млада укључена, гласа новчаником за исту ствар за коју руски студенти гласају у анкети: за причу која не поучава, него препознаје.

Треће, и овде постоји раскорак између старе и нове класике, само што је код нас дубљи. Ројеви студенти не знају Тарковског, али знају „Иван Васиљевич мења професију“ напамет. Наши млади, знају „Ко то тамо пева“ и „Маратонце“ као фолклор, цитатима, често не знајући ни ко их је режирао – а црни талас, Жилник или Макавејев, за већину су имена из уџбеника. Разлика је у томе што руски студент који не познаје совјетску класику ипак живи у култури која је непрестано репродукује и цитира; наш студент који не познаје југословенску класику живи у култури која ју је, у међувремену, претворила у фолклор без аутора.Тло под ногама код нас је, у том смислу, тање.

Ко, дакле, прича причу

Четврта паралела је најважнија и најмање удобна. Рој свој чланак завршава препоруком упућеном руској држави: прилагодите понуду вредносним захтевима публике, а не публику понуди. Исти рецепт, преведен на српски, гласио би овако: домаћи филм који млади гледају настаје тамо где неко има шта да каже о животу који они препознају, а не тамо где неко има шта да им поручи. „Недеља“ није требало да буде патриотски филм, а доспела је до милион и по евра на благајнама тако што је испричала једну сасвим српску судбину без иједне поуке.

Руски студент који жели да сам одлучи на чију ће страну стати и српски студент који „Зону Замфирову“ зна боље од њеног редитеља траже, чини се, исту ствар: да им неко исприча њихову причу довољно добро да је сами изаберу. Државе на обе стране, свака са својим фондом за кинематографију и својим представама о томе шта је национална свест, стално су у искушењу да ту причу испричају уместо њих. Ројево истраживање је, у суштини, емпиријски доказ да то не функционише – и да, срећом, ни не мора. Млади који слободно бирају, показује се, бирају и своје.

Текст се ослања на истраживање: Рой, О. М. „Кинематограф глазами зумеров:особенности национального восприятия“,Известия высших учебных заведений. Социология. Экономика. Политика, 2026, бр. 2, стр. 56–71.