PAJACI

U brzom vozu Madrid-Kadiz puštali su muziku preko ozvučenja. Operu. Naravno, za one koji su želeli da je slušaju. Putnici su dobili slušalice od stjuardese u vozu, u kome su se zaista osećali kao u udobnoj avionskoj kabini, samo što su se kroz prozor videli zeleni predeli kako promiču velikom brzinom umesto oblaka koji bi kroz mali okruglasti prozor izgledali nepomični ili bar spori u svom kretanju. Stavila je slušalice. Pajaci, Ruđera Leonkavala. Najzad, odmor, brujalo joj je u glavi kao hor iza operske muzike u kojoj su pevali o osveti prevarenog muža, glumca koji pati dok igra komedijanta-pajaca, dok najzad na sceni zaista ne ubije preljubnicu, pretvarajući tako komediju na sceni u tragediju u operskoj stvarnosti. Koja drama. Koja strast. Ali u životu nije nikad tako, iako je i njen prevareni muž bio gadan. Bože, koji čudak. Kud baš ovu operu da puštaju. Ionako ne voli opere. A i on je za nju prošlost. Najzad je slobodna i od posla! Leteći pejzaži, koje je gledala poluzatvorenih očiju kroz prozor, smirivali su joj misli. Spustila je slušalice u krilo i od stjuardese naručila sok od pomorandže. Preko puta nje je sedeo stariji bračni par, primetila je njihovu nežnost jedno prema drugom, nežnost koja ju je pomalo i nervirala, pogotovo od ljudi u tim godinama, svašta; ali oni su joj se ljubazno osmehivali i pitali da li joj smeta njihova torba koju su smestili ispod svog sedišta, pa su zato pružili noge prema njoj. Ne, naravno da joj ne smeta, trudila se da bude ljubazna, ali to je iziskivalo napor. Pogledala je kroz prozor, da ne gleda u njih. Ipak sam zadovoljna, pomisli, kao uvek kad putujem vozom. Kretanje je imalo moć da smanji prazninu u njoj ili možda da umanji razdaljinu između njene maglovite predstave o sreći i stvarnih događanja u njenom životu. A sad, pravac more, na kome nije bila već godinama, verovatno još od razvoda.

On je sada na drugom kontinentu, a njihova ćerka u domovini sa bakom. Raspršili smo se na sve strane sveta, pomisli. Ali Nini je dobro, reče, skoro naglas, kao da se brani i da pre svega sebe želi u to da ubedi. Baka Magda dobro brine o njoj, kuva, pere i sprema, a njena Ninočka samo treba da uči, da završi školu, to jest fakultet. Kao i svi mladi, lebdi pomalo, hoće da postane model, ranije se to zvalo manekenka. Ima preduslove što se tiče izgleda, naravno, ali taj svet je opasan, kako to da joj objasni. Neko će je iskoristiti i povrediti, razbiti u paramparčad. Jer njena ćerka nema još taj pogled na muškarce kao ona. Ali, dobro, ide još na balet, to je korisno i popunjava joj vreme i prazni joj energiju. 

O njemu je bolje ne misliti, ali obično mislimo baš na one na koje ne želimo. Tako čudnog, divljeg čoveka sigurno neće više sresti; a i da ga sretne, izbegla bi ga u širokom krugu. Videla ga je prvi put u aikido klubu. Izdaleka, držao je čas jednoj grupi iskusnijih vežbača, dok je ona nesigurno probavala prve pokrete na tatamiju.

„Probudite svoju energiju“, rekao im je njihov učitelj, mladi sensej, sin vlasnika kluba.

A on, tako je siguran u sebe i miran, snažan a nežan, tada je pomislila. Ali to nije moglo biti dalje od istine, u to se uverila u toku godina koje su sledile. Kao na kraju, kad su se našli kod reke da se dogovore o nekim stvarima oko razvoda. Ona je došla od kuće, gde se malo odmorila posle posla, uznemirena dešavanjima u zemlji, nesigurnošću, malom platom i, naravno, raspravama sa njim i odlascima na sud. Majka joj je rekla: „Pazi se, znaš kakav je on.“ I bila je u pravu.

Avgust je bio, pred kraj, i težak dan, oblaci su pritiskali reku. Pljusak se očekivao tek predveče, ali se već osećao u vazduhu, kao balon koji hoće da prsne, ali namerno produžava napetost do očekivane katarze. On je već bio tamo u parkiću, na klupi, sedeo je na naslonu, sa nogama na delu za sedenje i pušio, zagledan u prolaznike na promenadi ili u reku iza njih. Izgledao je opet tako siguran u sebe i miran, sa malim, ironičnim osmehom. Ali, ona je sad znala da je to privid, i poznavala je dobro pukotine u tom oklopu od samopouzdanja.

„A, evo je i gospođa“, rekao je kad ju je video. Već ju je to iznerviralo.

„Daj, ne zezaj, nego da se dogovorimo pred ročište na sudu.“

„A, gospođi se žuri. Mora da je neko čeka.“

Onaj ironični osmejak se produbio, urezao mu bore ispod nosa kao da se radi o grču i podigao mu uglove usana nagore, bez ikakvog traga vedrine, tako da mu je lice poprimilo izgled drvene maske, slične onim afričkim maskama koje je viđala kod njega na zidu. 

„Molim te prestani“, rekla je podigavši malo glas. „Prestani.“

„Pa zašto, gospođa je postala već prava profesionalka sa klijentima u krevetu, i samo dete mi je reklo.“

Osetila je da je obliva znoj i da joj najava dolazeće kiše bubnja u ušima kao monotoni ritam doboša koji se polako približava. Šaman iza afričke maske je znao kako da upravlja reakcijama njenog tela.

„Kako se usuđuješ“, promrmlja jedva čujno, pokušavajući da se sabere.

Misli su joj se vrtele u krug, kao jato uznemirenih lasta iznad reke. Htela je da vikne, ali je ostala bez glasa. Rukom je počela da otvara tašnu, da pronađe bar papirnu maramicu i obriše znoj i dođe malo sebi. On je posle rekao da mu se učinilo da u njenoj ruci vidi nož-lubeničar koji joj je poklonio za samoodbranu mnogo godina ranije. Naglo joj je uhvatio ruku u otvorenoj tašni, ona ju je histerično svom snagom povukla, istrgla, premda je verovatnije da ju je on pustio, jer je imao vrlo jak stisak kad je to želeo, i od siline trzaja pala je na travu pored klupe. Ne onako kako su je učili na aikidu. Ugruvala se, naočare su joj spale sa lica, ogrebavši je po nosu; prst joj je bio krvav kada je opipala ogrebotinu. Gledala je svoju krv na prstu, dok se bubnjanje doboša kiše u njenom ušima približavalo i bivalo sve glasnije, kao u nekom paganskom ritualu, a na nebu su se sad mogle primetiti još uvek udaljene, bezglasne munje. On joj se u međuvremenu približio, sagnuo, i pružio ruku da joj pomogne da se podigne, ali ona je pištavim glasom izustila:

„Odlazi, odlazi, monstrume.“

On je još uvek hteo da joj pomogne sagnuvši se još malo i pruživši joj ruku, ali se ona pomerila unazad, okrenula mu leđa i sama se digla na kolena, pa promrmljala:

„Odlazi, jer ću inače početi da vrištim. Nakazo.“

On se na to oporo nasmejao i počeo da se polako udaljava. Tad je osetila prve kapi kiše na licu. Ustala je, a onda je otišla pravo u policijsku stanicu i prijavila ga za nasilje u porodici. Pred predstojeći proces, on je otišao iz zemlje, kod druga u Australiju.

A počelo je drugačije. Posle kluba, srela ga je upravo na toj istoj promenadi pored reke, na kojoj se odigrao njihov groteskni kraj. Sišla je sa bicikla da vidi zašto ne može više da vozi. U tom momentu zaustavio se jedan drugi bicikl pored nje i čula je melodičan muški glas:

„Da Vam pomognem, koleginice?“

Podigla je glavu u ugledala njegovu pažljivo negovanu bradu vrlo blizu njenog lica.

„Mi smo kolege?“

„Pa, zar se nismo videli u aikido klubu?“

„Ali, ja sam samo početnica, a Vi majstor.“

„Ah, nema veze, u klubu smo svi jednaki“, rekao je bezbrižno i sagao se do pedala bicikla.

„Nego, dajte da vidim šta se to desilo. A, u pitanju je samo lanac. Sad ćemo mi to.“

A onda su otišli na kafu i ostali pričajući nekoliko sati. U stvari, pričao je on. Godio joj je svojim samopouzdanjem, snažnim telom jednog sportiste, kao i otmenim manirima. Govorio joj je o svojoj keramičkoj radionici, o prodajama koje organizuje u njemu za svoje drugare vajare i slikare. O svojoj porodici koja je nešto značila pre rata, a kojoj su komunisti sve oduzeli.

„Komunjare“, rekao je. „A Vi ste?“

„Studiram pravo. Pa… moj otac jeste komunista, rekla je, oklevajući. „Zastavnik u vojsci, Bosanac. Majka je domaćica, ona je iz Zagorja.“

„Nema veze“, rekao je on, „niko nije savršen“, i široko se nasmejao, a pravilni beli zubi su zablistali. „Nadam se da ćete me posetiti u mojoj radionici.“

„Oh, da, vrlo rado. Vidimo se u klubu i dogovaramo.“

Radionica, kako ju je on zvao, bila je u glavnoj ulici blizu reke, u prizemlju jedne lepe predratne četvorospratnice. Bio je to u stvari predratni salonski stan njegove porodice, koji je on podelio na prostranu radionicu sa keramičarskom peći i na mali deo za stanovanje. Ipak im nisu sve oduzeli, pomislila je kad je prvi put ušla. Stan je bio veliki, sa visokim plafonom, velikim salonskim delom iz dve sobe, pretvorenim u radionicu i galeriju, tu je bilo i veliko kupatilo, a sa druge strane je bila kuhinja i manja soba, koju su ranije zvali devojačka, a služila je pre rata za smeštaj posluge. Stan je bio zatrpan slikama, na zidovima, pored zidova i po podovima, tu su bile i manje skulpture po stolićima, stare lampe, i bezbroj keramičkih figurica i umetnički izrađenih predmeta za domaćinstvo, pepeljara, činija, tanjira, šolja. Kuhinja nije bila u funkciji, kafu joj je skuvao na rešou postavljenom na staru komodu u velikom kupatilu sa starinskim crno belim pločicama. Nameštaj je bio stilski, predratni, ali trebalo mu je renoviranje. Zavese teške. Prijalo joj je što joj je govorio Vi, iako je bio dosta stariji od nje, i što je imao takvo besprekorno ljubazno ponašanje, što nije bilo uobičajeno kod njenih vršnjaka, koji su se trudili da budu mangupi da ne bi izgledali premlado i neiskusno, koji su koristili žargon, i psovali „kao kočijaši“, što bi rekla njena mama. Ponudio joj je mesto na sofi, vrela kafa je bila na stoliću između njih, a on je sa strašću zapalio cigaretu, duboko povukao dim i naslonio se u udobnu fotelju-beržeru, gledajući je kroz poluzatvorene oči i kroz veo od dima cigarete.

„Pa, kako to da pušite kao sportista“, upitala je.

„Ah, ovo i nije više neki sport, to što ja radim u klubu, to mi dođe više kao nekakva mala rekreacija, moje vreme sporta i takmičenja je iza mene.“

Nasmejao se srdačno i šeretski, pokazujući opet lepe zube i senzualne usne. Zatim joj je pričao o raznim umetničkim objektima u sobi, ko ih je napravio, kakve su osobe bili ti umetnici, kolika  je bila cena svakoj od umetnina, gde nalazi mušterije. Prepustila se njegovoj priči, polaskana što to se trudi oko nje, iako je osećala da je se ne tiču ni njegove mušterije, a ni autori tih pomalo čudnih predmeta.

„Lekari, inženjeri, ekonomisti su najbolji kupci. Stalo im je da pokažu gostima nešto u dnevnoj sobi, iako nemaju pojma o čemu se tu radi niti osećaju umetnost. Do juče su bili u opancima, a sad misle da su neko i nešto zato što su završili fakultete, ušli u partiju, pa dobili dobra mesta po državnim firmama. Tehnička imbecilija je to, ha ha.“

„Za mene ljudsko telo nije tajna“, promenio je sad temu i nastavio da priča svojim prijatnim dubokim glasom, „naravno, ni žensko“, i pokazao je na jedan crtež na kome je bio akt.

„To je još sa studentskih vežbi“, reče. „I Vas mogu da vidim kako izgledate ispod tih krpica. Imate lepo, vitko, izduženo telo, vretenastih udova. Verujem da ste imali već iskustva sa mladićima, zar ne, ali da vas nisu dovoljno uzbuđivali. Klinci ne znaju šta rade niti kako treba sa ženama.“

Iako je navikla na komplimente, a došavši u njegov atelje, očekivala je da će joj se približiti, osetila se zatečenom. Izgledao je iskusan, a ona je zaista htela da ode u krevet sa nekim takvim. Ono malo pređašnjeg iskustva sa jednim drugom i nije bilo baš nešto. Htela je sada da joj se neko divi, da je zavede, da se ona opusti i uživa, a ne da sluša šale koje joj nisu bile smešne dok se mladić trudio da joj otkopča bluzu. Ovaj muškarac je bio drugačiji, pa zato je i prihvatila njegov poziv za posetu. On je sada navukao zavese na prozoru i seo pored nje na sofu. Poljubio ju je ovlaš po usnama. Pa još jednom, pritisnuvši svoje usne na njene malo jače. Zatvorila je oči i prepustila mu se.

Posle toga nisu se videli cela tri meseca. On je prestao da daje časove aikida, tako da nije mogla da ga sretne u klubu. Čekala je da je on pozove na kafu ili bar u šetnju, ali ništa. A ona nije htela da bude prva koja će pozvati, to nikako. Glupavi muškarci. Zar nije ostavila dobar utisak na njega tada u ateljeu? Izgledalo je da je i on uživao. Doduše, pozvao ju je jednom kratko posle dve nedelje, kada se već osećala uvređeno. Posle kratkog neobaveznog čavrljanja, rekao joj je da mu je bilo lepo sa njom, ali da on ima stalnu devojku, sa kojom želi da nastavi. Rekao je da njegova devojka zna da je on bio sa njom i da nema ništa protiv, da je to danas normalno, da treba probati razne stvari, da je poligamija prirodna. Čak je predlagao da ih upozna, ali je ona  odbila. Nisam povređena, govorila je u sebi i učinilo joj se da je na neki način to i očekivala. Zašto očekivala? Pa, nisu bili iz istih društvenih krugova, i premda je socijalizam pokušavao da izbriše razlike, činilo joj se da on gleda i na nju pomalo sa podsmehom. Da ona nema tu lakoću konverzacije kao on. Sem aikida, nije imala puno zajedničkih tema sa njim, umetnost nije bila nešto što bi pokrenulo njeno interesovanje. Ona je nekako plutala u životu, ne znajući na koju stranu da krene, bez pravih interesovanja i strasti, sem posvećenosti svom telu i odeći kojom ga je ukrašavala. Kopkala ju je samo ta druga devojka. Ko je ona, kako je uspela da takvog čoveka veže za sebe?

Odlučila je da sačeka sa druge strane ulice, preko puta njegove kuće, u ulazu jedne zgrade, da bi je videla. Nije htela da ju upozna kada je on to predložio, ali htela je da sazna ko je ona. Da bude u prednosti time, jer ta devojka neće upoznati nju. Problem je bio što je kod njega dolazilo dosta sveta, pa je trebalo ispitati situaciju podrobnije. Tako je ona osmatrala danima, dolazila bi u različita doba dana, a imala je vremena za takvu dokolicu jer je još uvek studirala, i ko zna još koliko dugo će te njene studije i trajati, jer joj je to pravo bilo dosta dosadno. Prepoznala je među posetiocima neke ljude kao voditelje sa televizije, jednu ili dve pevačice zabavnih pesama, kako su zvanično tada zvali pop-muziku koja je uglavnom imitirala onu zapadnu, jednog pisca, pa i jednog političara. Često su dolazili u parovima ili grupicama, izgleda da je obično jedan dovodio ostale. To su bile mušterije, pretpostavljala je. Zatim, bilo je tu umetnika koji su donosili svoje radove ili dolazili po pare posle prodaje, ili da se druže; lako ih je razlikovala od kupaca koji su bili elegantno i uštogljeno odeveni, muškarci uredno ošišani, žene sa natapiranim frizurama, dok su artisti bili dugokosi i nemarni u svom oblačenju, često u iznošenim džemperima bez pravog oblika i u starim cipelama sa iskrivljenim potpeticama i izlizanim vrhovima, u kojima su hodali sporije od klijenata, pušeći ulicom.

Najzad, došla je i ona. Nije bilo sumnje da je to ona. Nije izgledala kao mušterija – žene koje su kupovale umetnine su bile starije, u suknjama, ili kostimima, u bezbojnim najlon čarapama i cipelama sa potpeticom, nosile su kožne tašne i nakit. Nije imala izgled spontane ili nameštene nonšalancije kao umetnici niti je pratila socijalistički kodeks oblačenja radne žene. Ova devojka je bila uvek u pantalonama, nekad somotnim, nekad od teksas platna, ali ne u nekim od poznate strane marke. Bluze su joj bile pamučne, iz Interšopa, radnji koje su prodavale uvezenu jeftinu robu iz Indije (valjda kao znak prijateljstva između ove dve nesvrstane zemlje). Neke sa raznobojnim motivima, druge jednobojne, nacigovanih rukava. Torba joj je bila najneobičniji deo odeće: sašivena od presavijenog narodnog tkanog platna i sa drškom od upletene vune.

„Svašta, koji je ovo stil“, mrmljala je, „zakasneli hipi možda.“

Dolazila je oko pet-šest popodne, sama, verovatno posle posla, uvek istim autobusom, i ostajala mnogo duže od svih ostalih posetilaca. Često je odlazila posle jedanaest uveče taksijem. Lepa nije bila, ne, ne može se reći. Izgledala je samo jako mlada i krhka. Na ulici ne bi se za njom osvrtali, kao za mnom, mislila je. Ne, ne. Čak je, može se reći, bila neupadljiva. Kose kratke, ne preterano bujne, lica možda nekome simpatičnog (njoj ne), pogleda radoznalog i živahnog, sitnog rasta kao njenog, možda čak i nešto niža. Nije sportski tip, ali je vitka, neko bi rekao i mršava zbog oštrih devojačkih ramena i malih grudi. Da bi se ta devojka primetila, trebalo ju je pogledati je pažljivije, primetiti sjaj u očima koji joj je ozarivao lice, dečju iskrenost oko njenih usana, i utišano, pa i stidljivo, ali radosno iščekivanje da se desi nešto lepo. Ništa naročito, zaključila je ona koja ju je posmatrala. Mislila sam da on ima istančaniji ukus za žene. Ja sam mnogo bolja riba, zaključi. I ko je on uopšte da se tako poneo prema meni.

Kada je otkrila da je u drugom stanju i to mu javila, predložio joj je da se vide u kafiću na promenadi.

„Ti ćeš to naravno, prekinuti, je li tako?“ – rekao je bez uvoda, pomalo oštro, pošto joj je prvo džentlmenski sipao sok iz flašice. „Znaš, ne pada mi na pamet da postanem otac“, dodao je.

„Da, da, hoću, naravno“, odvrati ona brzo, gledajući u stranu.

„Ja ću ti pomoći oko svega što treba u vezi toga. Imam druga lekara.“

„Ne, ne, ne treba, mama će mi pomoći, ne brini.“

I on zaista nije puno brinuo, ponekad bi je pozvao pre datuma koji je dobila kod lekara, da proveri da je sve u redu, što bi mu ona i potvrdila. I tog dana je pozvao, popodne.

„Kako je prošlo, sve u redu?“, pitao je naizgled ležernim tonom.

„U redu je“, odgovori ona, „samo da znaš, dete ću zadržati… ali od tebe mi ništa ne treba.“

Sa druge strane slušalice čula je samo njegovo disanje. E, vidiš, to je udarac koji će te oboriti, moj majstore, pomislila je i polako spustila slušalicu.

Prvo se nije javljao, pa je onda počeo povremeno da je pita kako je, a onda, pred sam porođaj, ponudio joj je brak. I da se preseli kod njega. Nije mogla, a da se ne nasmeje na to. Ovo je ipon, majstore, reče u sebi.

„A šta je sa tvojom devojkom?“, pitala ga je, tobože nezainteresovano.

„Nisam više sa njom, otišla je u inostranstvo.“

Ona na to ništa nije rekla, spustila mu je slušalicu, opet. Ha, tako ti i treba, veliki zavodniče. Ostavila te devojka, pa sam ti sad i ja dobra. Ne znaš ti, dragi moj, šta te sve još čeka. Nije joj padalo na pamet da se seli kod njega u onaj haos od stana-radionice, bez prave kuhinje, gde defiluju razni kupci kojima treba kuvati kafu u kupatilu i donositi im sok ili viski sa osmehom hostese. A ne, neće ona da se pretvori u njegovu sluškinju. Ostaće sa mamom i tatom, i mama će joj pomagati, kao što je i obećala. To rešenje je imalo puno prednosti, sem komfora kod njenih, ovako ga je imala je u šaci. Ostao si bez svoje fufe, zbog koje me nisi hteo, je li tako, prolazilo joj je kroz glavu. A sad sa mnom imaš dete koje ćeš voleti više od svega, više i od nje. Dete koje, međutim, nećeš moći da viđaš, moj majstore. Ili samo ponekad, samo onda kada ti ja to dozvolim. Senseju moj, pašćeš ti na kolena i molićeš za milost.

Počeo je da je zove češće, pitajući svaki put kada može da viđa njihovu Ninočku, kojoj je pristala da da ime po njegovoj preminuloj majci. Jer tako će mu biti još teže da je ne viđa.

„Pa, priznao sam dete i dao mu prezime, pitao sam te da se udaš za mene, šta hoćeš više“, govorio je suvo u slušalicu.

Ona ne bi na to rekla ništa, sačekala bi par trenutaka i onda bi mu prekinula vezu. Osetila bi tada talas, pa gotovo sreće, ili nadmoći koja se pretvarala u zadovoljno samopouzdanje i toplu prijatnost u grudima i stomaku. Nije mu dala da posećuje ćerku češće, a i zašto. Jednom mesečno je dovoljno, i to samo izvan malog stana njenih roditelja, koji ionako nisu hteli da ga vide. Morala je sebi da prizna da joj je bilo drago da čuje taj molećiv melodičan glas i zamišljala je njegova lepa usta dok je izgovarao ono što mu je bilo teško da kaže. Do tada nije ni znala da ima to u sebi. Da ima tu moć da obori majstora aikida na kolena. Bio je to dobar osećaj. U stvari, najlepši osećaj koji je do tada imala, izuzevši momente kad je držala Ninočku u rukama i na njenom lišcu primetila njegove crte i mala lepo oblikovana usta. Sada smo spojeni zauvek, prošaptala bi.

Prolazile su godine, održavali su labavi kontakt oko Nine. Vremena su se promenila, zemlja je bila u građanskom ratu, nemaština, njegova radionica-galerija nije imala dovoljno mušterija i on je ponovo davao časove aikida i radio ko zna šta još da preživi. Ni njoj nije bilo lako, ali u međuvremenu se zaposlila, a tu su bili i mama i tata, pa su živeli nekako sa tri male plate. Ninočka je rasla i postala rano zrela devojčica koja je znala da ne treba da pominje tatu pred babom i dedom. On je pravio planove da se iseli u Kanadu i ponovo joj predložio da se venčaju, imaće veće šanse za vizu.

„Dobro, što da ne?“, reče ona nemarno; Ninočka je tada imala već petnaest godina. Ali samo pod uslovom da ona i dete ostanu da žive kod njenih do eventualnog iseljenja. Predali su papire u ambasadu, a Nina je sad mogla redovno da posećuje oca, a i ona je odlazila ponekad. Na kafu, kao ono prvi put. Ponekad su vodili ljubav na sofi, bez obaveze. Sviđalo joj se da bude udata žena, to joj je donosilo poštovanje na poslu, na raznim šalterima kad je trebalo obaviti administraciju, pa i kod prijateljica. Jedna joj je rekla:

„Dobro je da si se udala, pa se posle i razvedi ako hoćeš.“

Bračni status je takođe značio da su išli zajedno na more na Halkidiki, baš kao prava porodica. Ha, prava porodica, šta god to već značilo. A značilo je to u mnogim glavama pre svega uspeh, ispunjenje jednog društvenog standarda, uklopljenost, pa i stabilnost, sigurnost. A toplina, ljubav, razumevanje? Ko zna koliko porodica je to zaista negovalo, a njihova sigurno nije bila jedini izuzetak u nedostatku toga. Ali ona je bila zadovoljna. Vrlo. Promenio se, trudio se oko nje i Ninočke. Smanjio onu aroganciju od ranije. I sve je plaćao. Mora da je štedeo mesecima za te, za njega očito vrlo dragocene odmore, jer prodaja keramike uopšte nije išla u poslednje vreme. Šta me briga, sam je ovo tražio, prošlo bi joj kroz glavu. A Nina, ona je bila srećna kao cvrčak, to su bile njegove reči, poskakujući na plaži kao mala devojčica i donoseći mu kamenčiće i školjke, koje je on obećavao da ugradi u keramiku koju će praviti kad se vrate. Po pola sata bi bacali kamenčiće u more kao „žabice“, trudeći se da kamenčić odskoči što više puta od površine vode, pre nego što potone. A za Ninočkinu mamu je uveče posle zajedničke šetnje tražio pelcere nekih kaktusa koji su joj se svideli, da ih ona nosi kući, pa da ih njena mama posadi. Zatim, povratak u Beograd, i svako u svoj stan. Mama je čekala nju i Ninu sa velikim ručkom. Sada je i on mogao ponekad da svrati. Vizu su čekali i čekali. I nisu je dobili, nisu imali dovoljno tražena zanimanja, rekli su im. Shvatila je da joj je laknulo i da joj se uopšte nije išlo u tu daleku i hladnu Kanadu.

Radila je u opštini, živelo se nekako. Još uvek su joj davali komplimente, ostala je mladolika i vitka i znala je da istakne svoje prednosti. Čak je i njena Nina bila pomalo ljubomorna kad bi izašla sa mamom, jer je mama privlačila poglede više nego mlada devojka.

„Nije to ništa, dušo“, govorila bi, „ti još rasteš, bićeš i ti lepa.“ I postala je lepotica Ninočka, par godina kasnije. Imala je tatina lepa usta i zube. I oči njegove, malo iskošene. A njeno telo. Ona je imala je par veza, a onda je upoznala kolegu koji joj se zaista svideo, bio je oženjen, kao i ona. Nema veze, rekla je sebi. Nadala se da će on vremenom uspeti da ostavi svoju ženu, ali taj dan nije dolazio. Svoju vezu nije naročito krila, samo je nije njemu pominjala. Od svog muža nije očekivala ljubomoru, pogotovo sad, posle svega što su prošli. Zato ju je iznenadila žestina njegove reakcije. Prvo je pokušala da mu objasni. Pa to što oni imaju i nije bio neki brak niti ljubav. Dobro je zbog Nine, ali inače, svako svoj život, zar ne. Tako je govorila, ali je osetila da joj prija njegova ljubomora. Znači da mu je ipak stalo. Ili je to bila samo sujeta? Njegova ili njena? I tako je to išlo neko vreme, dok on odjednom nije odlučio da se razvedu, Nina je tada već imala osamnaest godina. Onda onaj njegov ispad, i njena prijava, koju je kasnije povukla. On odlazi u Australiju iznenada, a pred odlazak je Nini rekao da ide kod jednog druga. Ali ona je znala da je njegova bivša devojka u Australiji. Tamo je bila već decenijama i radila kao programer. I od same pomisli na nju, stezalo joj se grlo i oči joj se sužavale. Lepo telo bi joj se zateglo, spremno na skok. Nije bila spremna da ga tek tako izgubi.

Prvo ga nije bilo, javljao se samo Nini, pa je onda opet počeo da se javlja i njoj, da se raspituje kod nje kako je Nina, da li ima problema, treba li joj nešto. I počeo je da joj šalje pomalo novca, što je zaista bilo neobično, jer ga nikad nije imao, a nije bila sigurna da li je u Australiji našao posao. Ali, ona nije imala nameru da živi od njegove milostinje, niti više od svoje male plate i mamine penzije; tata je tada već bio umro. Zato je ugrabila prvu priliku koja joj se ukazala, i preko novog, uticajnijeg ljubavnika otišla u Španiju, na neki poslić na određeno, pri našoj ambasadi.

I evo je sad najzad na prvom odmoru u Španiji, jer slobodno nije mogla da uzme otkako je došla. Bolje Španija nego hladna Kanada. Kadiz su joj preporučile kolege iz ambasade, bio je manje poznat među stranim turistima, a jako lep, istorijski gradić, još iz doba Feničana, na atlantskoj obali. Još malo, pa stiže. Samo da ostavi stvari u hotel i odmah izlazi da prošeta promenadom, pa će na plažu. Posle će da razmišlja o Beogradu i o susretu sa njim. Jer, i on će doći, prvi put otkako je otišao, za Ninin dvadeseti rođendan. Izaći će svi zajedno u restoran, porodično. Dok će Nina požuriti da posle ručka sa roditeljima ode da se nađe i proslavi sa drugaricama, ona će ga neobavezno pozvati u šetnju promenadom pored reke. Obući će onu svoju usku svilenu haljinu i elegantne cipele sa visokom štiklom, koje je kupila ovde u Španiji; koštale su celu jednu njenu platu. Ali, vredele su. Jer, on neće odoleti, i to baš zato što je nije voleo. To će biti njena osveta, da ga privuče sebi bez ljubavi. Zamišljajući to, pljuvačka joj se skupljala u ustima kao kad se spremala da stavi u usta jedan mamin kolač, na primer, jedan po ukusu neprevaziđeni salenjak. Ona druga žena u dalekoj Australiji, u Pertu, na kraju sveta, ležaće sama u krevetu i, ko zna, možda će slutiti šta se dešava i to će joj razdirati bezdetnu utrobu. Pobedonosno se nasmeši.

I dok je pažljivo silazila stepenicama sa voza, pružajući još uvek lepu nogu u elegantnoj cipeli u morski sunčan dan, nije nikako ni mogla da primeti da je drama u njoj već počela. Scena je bila njena utroba, u njoj je majušni pajac  upravo u tom trenutku ugušio enzim koji je trebalo da popravi grešku na njenom genetskom materijalu, započevši time sled neumitnih molekularnih događaja koji su vodili, kao voz u šinama, samo u jednom pravcu. Nije osetila ništa i neće još cele dve godine. Ali sada, ona je samozadovoljno koračala uzdignute glave, polako i mazno, kao na modnoj pisti, prema svom hotelu, dok je u njoj likovao pajac osvete.