Милош Тимотијевић

РИТУАЛ И ПОЛИТИКА: КРАЉЕВСКО КУМСТВО У ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ

Власт не учвршћује свој ауторитет само законима, установама и силом. Она посеже и за постојећим културним обрасцима, настојећи да политичку лојалност повеже са обавезама које заједница већ признаје као моралне и свете.

„Књига кумства” краља Александра I Карађорђевића, која се чува у ризници Цркве Вазнесења Господњег у Чачку, сведочи о политички усмераваној употреби традиционалног обреда у династичкој и државној политици Краљевине СХС/Југославије. Протокол је вођен од краљевог ступања на престо 1921. до његовог убиства 1934. године. У њему је забележено 166 кумстава, док се подаци о још једном налазе у засебном документу сачуваном у књизи. Истраживање, према томе, обухвата 167 кумстава и 178 деце, јер је међу крштенима било седам парова близанаца и двоје тројки.

Распоред забележених кумстава није насумичан, али се мора тумачити опрезно: на њега су истовремено утицале молбе грађана и одлуке Двора. Књига, при томе, не мора садржати сва краљева кумства, а без увида у одбијене молбе није могуће до краја реконструисати поступак избора.

Географски распоред кумстава, вероисповест породица, занимања очева, избор имена, чинови краљевих изасланика и врста дарова откривају препознатљиво усмерење дворске политике. Кумство је било средство политичког деловања у средини у којој власт није могла да се ослони само на установе, законе и државну принуду. Монархија је посегнула за обредом који је већ имао снажно место у народној култури, настојећи да политичку лојалност учврсти ауторитетом духовног сродства.

Не зна се поуздано како је књига доспела у Чачак. Претпоставља се да је поверена чачанским свештеницима на почетку Априлског рата 1941, у време повлачења краљевске владе, Двора и војске. Познато је да су тада у околини Чачка скривани делови дворске архиве и драгоцености породице Карађорђевић. Каква год била њена путања, „Књига кумства” данас представља прворазредан историјски извор. Она открива како је један стари обичај употребљен у настојању да се владар приближи становништву нове и дубоко подељене државе.

Од духовног сродства до династичког инструмента

У српској традиционалној култури кумство није спадало у обичне друштвене везе. Кум је имао положај духовног сродника и заштитника, а обавеза према њему често се сматрала снажнијом од појединих облика крвног сродства. Кумство је повезивало породице, заустављало сукобе, стварало трајне обавезе и обезбеђивало солидарност унутар локалне заједнице. Његова снага није проистицала из државног права, већ из обичаја, вере и колективног уверења. Веза успостављена крштењем имала је моралну, верску и друштвену тежину, а њено нарушавање изазивало је осуду заједнице.

Краљевска власт је управо ту снагу настојала да преузме и усмери. Прихватањем кумства монарх је престајао да буде само удаљени носилац власти. Постајао је духовни сродник породице, макар обреду није лично присуствовао. Политичка веза тако је добијала религијску потврду, а државна хијерархија преводила се на језик породичног живота.

Управо је зато краљевско кумство имало већи симболички значај од уобичајене новчане помоћи или пригодног поклона. Прихватајући да буде кум детету, краљ је привидно напуштао удаљени свет Двора и улазио у породични круг својих поданика. Владар више није био само име на новцу, лик на фотографији или највиши носилац државне власти. Постајао је део породичног предања.

Иницијатива је, према расположивим сазнањима, долазила од грађана. Породице су Двору упућивале молбе да краљ буде кум њиховом детету. Прихватање молбе, међутим, зависило је од мерила која се могу реконструисати из одобрених кумстава. Деца је требало да потичу из једног брака, предност су имале породице са пуно деце, а важан је био и њихов однос према држави и династији.

Највише кумстава одобрено је за девето дете – 34,13% свих случајева. Следила су кумства десетом детету са 14,31%, осмом са 5,99%, те седмом и једанаестом детету са по 5,39%. Забележена су чак и кумства петнаестом и седамнаестом детету, док су прворођена деца била изузетак. Краљевско кумство било је, дакле, усмерено према породицама чија је бројност одговарала тадашњој представи о пожељном демографском и друштвеном обрасцу.

Већину крштених чинили су дечаци. Девојчице су биле заступљене са свега 5,39%, док за више од петине деце подаци о полу нису сачувани. Таква неравнотежа није споредна појединост. Она сведочи о патријархалном друштву у коме је мушко дете сматрано главним носиоцем породичног имена, наслеђа и јавног угледа. Краљевско кумство је те односе прихватало и потврђивало.

Где је краљ најчешће постајао кум

Просторна расподела кумстава открива стварне приоритете династичке политике. Највише их је било у Босни – 35, односно 20,96%. Србија у границама пре 1912. и Хрватска без Славоније и Срема имале су по 23 кумства, односно по 13,77%. Словенија је имала 17 кумстава или 10,18%, западна Херцеговина 15 или 8,98%, Војводина 11 или 6,59%, Славонија 10 или 5,99%, а Далмација девет или 5,40%.

Насупрот томе, на Косову и Метохији забележена су четири кумства, у Македонији три, а у Црној Гори и Дубровнику по два. Београд је имао само шест. Престоница и области које су сматране традиционалним ослонцем династије нису биле главно подручје овог облика владарске политике.

Још речитији резултат добија се када се кумства посматрају унутар простора који ће 1939. ући у састав Бановине Хрватске. На тој територији налазило се 41,32% свих забележених кумстава. Тај простор имао је двоструко више кумстава од Србије, а десет пута више од „Старе Србије”, под којом су у анализи обухваћени Македонија и Косово и Метохија.

Хронолошки оквир књиге завршава се пет година пре стварања Бановине Хрватске (1939), али овај накнадни територијални пресек прецизно показује где је Двор улагао највећи напор. То су биле области са бројним хрватским и католичким становништвом, које су до 1918. припадале Аустроугарској и у којима династија Карађорђевић није имала наслеђену легитимност.

Србија, Црна Гора и области прикључене Србији после балканских ратова очигледно су сматране политички обезбеђеним. Њихова лојалност се подразумевала, док је кумство усмеравано према становништву које је тек требало чвршће везати за нову државу. Касније политичке кризе показале су да ни овако усмерена симболичка политика није била довољна снажна подршка настојањима да се обезбеди трајнија династичку лојалност бивших аустроугарских области. Поставља се и питање дугорочне оданости „старих“ српских средина, која није могла неограничено да се троши без политичког узвраћања.

Конфесионална политика кумства

Верска структура краљевих кумстава додатно потврђује такав закључак. Вероисповест је непосредно уписана за 151 породицу. За преосталих 16 може се са великом поузданошћу претпоставити на основу имена, презимена и места становања. Када се обе групе узму у обзир, међу забележеним породицама било је 87 католичких (52,06%), 64 православне (38,32%), 15 муслиманских (8,98%) и једна евангелистичка.

Ти односи знатно одступају од верске структуре државе. Према попису из 1931. године, православни су чинили 48,70% становништва, католици 33,44%, а муслимани 11,20%. Католици су, према томе, у краљевским кумствима били заступљени за 18,62 процената више него у становништву. Православни су били заступљени за 10,38% мање, а муслимани за 2,22 процента мање од свог удела.

Није реч о верској равнодушности Двора, већ о селективној политици. Под појмом католичког становништва превасходно су обухваћени Хрвати и Словенци. Нема забележених кумстава Немцима и Мађарима, иако је међу њима било много католика. Међу муслиманским породицама тежиште је било на словенском становништву Босне и Херцеговине, док Албанаца нема. Јевреји су потпуно изостали.

Краљевска политика, према томе, није тежила равномерном укључивању свих поданика. Она је била усмерена према групама које су се могле уклопити у званичну представу о јединственој југословенској нацији. Верске и националне мањине које су остајале изван тог конструкта нису биле важан предмет овог облика династичке пропаганде.

Село, државна служба и друштвени ослонци монархије

Међу очевима деце којој је краљ кумовао највише је било сељака – 94 или 56,28%. На први поглед, тај податак указује на изразиту усмереност према селу. Ипак, према попису из 1921. године од пољопривреде је живело 80,37% становништва, а 1931. године 76,30%. Сељаци су, дакле, и поред апсолутне већине били заступљени испод свог стварног удела у југословенском друштву.

Много повољнији однос имали су слојеви непосредно повезани са државом. Службеници, официри, војници и припадници елите заједно су имали 10,78% кумстава, што је било око два и по пута више од њиховог удела у званичним статистикама. Ако им се додају железничари, лекари, учитељи и вероучитељи, усмерење постаје још јасније.

Радници и интелектуалци нису били главно упориште ове политике. Тежиште је остало на селу и на слојевима повезаним са војском и државном службом. Село је обезбеђивало бројност и везу са традицијом, а војска и чиновници организациону лојалност режиму.

Краљев изасланик као присутна држава

Краљ Александар није лично присуствовао крштењима. Представљали су га изасланици, претежно високи официри. Међу њима је било девет генерала, 75 пуковника и 38 потпуковника. Само те три групе обавиле су 122 кумства, односно готово три четвртине укупног броја.

Изасланик није био пука замена за одсутног владара. Његов чин, униформа и положај у војној хијерархији уносили су ауторитет државе у локалну цркву, породичну кућу и сеоску заједницу. Преко њега су се у једном обреду спајали војска, монархија и религија.

Њихов долазак у село или варош претварао је породични догађај у јавну свечаност. Место је понекад украшавано, окупљали су се мештани и представници локалне власти, а обред је добијао обележја малог политичког спектакла.

Од 1930. све је чешће вођено рачуна да изасланик буде исте вере као дете и његова породица. Забележен је и један официр муслиманске вероисповести у улози краљевог заступника. То прилагођавање није мењало суштину обреда, али је повећавало његову уверљивост. Држава је наступала у униформи, али је настојала да говори верским језиком заједнице којој се обраћала.

Име као знак династичке припадности

Симболика кумства није се завршавала чином крштења. Настављала се у имену које је дете носило. Име Александар добило је 76 дечака, односно 42,70% све деце. Када се додају имена Александра и Александрина, удео расте на 44,95%. Име Петар добило је 26 дечака или 14,61%, Томислав десет или 5,62%, а Андреј шест или 3,37%.

Та имена припадала су краљу и његовим синовима. Са именом краљице Марије, које је добило седам девојчица, чак 72,48% имена било је непосредно повезано са краљевском породицом. Династичка порука тако није остајала у протоколу. Она је улазила у свакодневни живот породице и понављала се сваки пут када би дете било позвано по имену.

Име Томислав имало је двоструку функцију. Припадало је другом сину краља Александра, али је уједно упућивало на хрватску средњовековну државну традицију. Сви дечаци који су га добили приликом краљевских кумстава потицали су из хрватских породица. Династичка и национална симболика нису се поништавале, већ су спајане у оквиру југословенске државне идеје.

Муслиманске породице нису прихватале тај образац. Деца су добијала имена из сопствене верске и културне традиције. Прихватање краљевог кумства, према томе, није нужно значило и прихватање династичког обележавања личног имена.

Дар као материјализовано краљево присуство

Дарови нису били споредни део церемоније. Они су имали материјалну вредност, религијско значење и политичку функцију. Од укупно 167 кумстава, за 21 нису сачувани подаци о даривању. У осталим случајевима протокол бележи новац намењен родитељима и учесницима обреда, као и предмете поклоњене детету.

Родитељима је укупно исплаћено 196.200 динара. Новчани дар добили су у 78 кумстава, просечно око 2.500 динара. Најчешћи износ био је 3.000 динара и забележен је 48 пута. Шеснаест породица добило је по 2.000, десет по 1.000, а једна породица 5.000 динара. Ако се као оријентир узме надница из 1930. године, која је износила од 25 до 35 динара, дар од 3.000 динара вредео је приближно колико 85 до 120 дневница. То није била протоколарна ситница, већ стварна економска помоћ многодетној породици.

Деци су даривани крстови, ланчићи, златници и сатови. Међу уписаним даровима налазе се 58 крстића без ближе ознаке, 15 златних крстића, седам златних крстића са ланчићем и 33 крстића са ланчићем. Забележено је и 59 златника и девет сатова, од којих два сребрна.

Хришћанском детету крст је означавао припадност вери, али је као краљев дар истовремено повезивао верску и династичку лојалност. Ланчић је омогућавао да се дар носи на телу, док је златник представљао вредност, трајност и владарско покровитељство. Муслиманској деци нису даривани крстови, већ претежно сатови. Конфесионална разлика тако је непосредно одређивала материјални облик краљевог дара. Двор је разумео конфесионалне границе обреда и прилагођавао им материјални израз краљеве пажње.

Новац су добијали и свештеници, хоџе, црквењаци, послужитељи и бабице. За њих је укупно издвојено 9.090 динара. Тиме даривање није обухватало само родитеље и дете, већ читав круг људи који су омогућавали обред и давали му јавни карактер.

Дар је продужавао трајање кумства. Свечаност би се завршила, изасланик би отишао, али су крст, златник или сат остајали у породици. Могли су се носити, чувати и преносити наследницима. Политичка порука добијала је предметни облик и улазила у породично памћење као доказ непосредне везе са владарем.

Кумство и политика личног режима

Хронологија кумстава пратила је промене у карактеру државне власти. У првим годинама владавине кумства су била ређа. Од 1927. она постају учесталија, а у раздобљу 1929–1934. забележено је 64,65% свих кумстава. Само 1934. забележена су 22, колико и 1927, што су биле две године са највећим бројем кумстава.

Пораст није био одвојен од политике интегралног југословенства. После укидања парламентарног поретка краљ је постао средиште државне идеологије. Требало је да стоји изнад странака, покрајина, нација и верских заједница и да непосредно повезује народ са државом. Кумство је за такву политику било готово идеалан обред. Стварало је представу непосредне блискости монарха и поданика, док су у стварности везу одржавали Дворска канцеларија, војска, локална управа и прецизно вођен протокол.

Иза слике личног односа стајао је, дакле, државни механизам. Управо зато „Књига кумства” не сведочи само о популарности краља или побожности породица. Она открива административно организовање политичког ритуала.

Домети и границе династичке политике

Краљевска кумства била су озбиљнија и промишљенија политичка пракса него што би се могло закључити из њиховог породичног и свечаног облика. Обухватала су избор породица, просторне и конфесионалне приоритете, ангажовање високих официра, додељивање новца и предмета, као и ширење династичких имена. У њима није било ничег политички неутралног.

Резултати, међутим, откривају и унутрашњу противречност читавог подухвата. Монархија је настојала да изгради југословенско јединство селективним придобијањем оних делова становништва које је сматрала политички несигурним. Истовремено је запостављала области чију је оданост узимала као трајну, док је националне мањине углавном остављала изван симболичког оквира заједничке државе. Ритуал који је требало да представи краља као кума свих поданика у пракси је откривао хијерархију државних приоритета.

Неуспех те политике не значи да су кумства била без дејства. За породицу која је примила 3.000 динара, златник или крст са ланчићем, краљево покровитељство било је стварно. У локалној заједници долазак пуковника или генерала имао је тежину. Име Александар, Петар или Томислав остајало је детету читавог живота. На том непосредном нивоу ритуал је деловао.

Кумства краља Александра нису била низ случајних владарских доброчинстава, већ селективно усмеравана политичка пракса. Њена географија, конфесионални састав породица, избор изасланика, династичка имена и систем даривања показују како је Двор традиционални обред укључио у изградњу југословенске државне лојалности.

Домет те политике ипак не треба ни потценити ни прецењивати. Кумство је могло да произведе снажну личну обавезу, локални углед и трајно породично сећање. Није могло да разреши сукобе о државном уређењу, националним односима и расподели политичке моћи. Управо у том нескладу – између снаге обреда и ограничене моћи политичког система који га је употребио – лежи главни историјски значај „Књиге кумства”.

Детаљна анализа свих 167 кумстава, са табелама, списком породица, именима краљевих изасланика и подацима о даровима, доступна је у научном раду Милоша Тимотијевића „Ритуал и политика: ‘Књига кумства’ краља Александра I Карађорђевића 1921–1934”.