ТОН ИСТИНЕ И ПОСТИСТИНА ЗАПАДНЕ ПАРАДИГМЕ (ГОРДАНА ЂЕРИЋ)

ТОН ИСТИНЕ И ПОСТИСТИНА ЗАПАДНЕ ПАРАДИГМЕ[1]

У овом тексту разматрамо изазове временског и просторног ограничења западне парадигме у контексту нарације о њеном крају. Противречности и потешкоће тематизације „прекида у времену“ испитујемо у интердисциплинарној перспективи, из угла односа појмова западна парадигма, истина и постистина, у значењу свесног одмака од истине, као нежељене вредности у истраживању и извештавању. Комплекс ових питања, осим са становишта творца појма постистина, Стива Тешића, илуструјемо анализом дела истакнутих писаца у економији културног престижа.

Кључне речи: истина, постистина, западна парадигма, Џ. М. Куци, Стив Тешић, Бењамин Лабатут.

„Ко може да нам гарантује да се наша рационалност, анализа и

организовано посматрање не састоје од детињастих фикција?“

Џ. Стајнер 2019: 14

„ДА ЛИ ЈОШ ПОСТОЈИ ЗАПАДНА ПАРАДИГМА?“

Питање временског одређења неке парадигме и „прекида у времену“ једно је од тежих питања не само археологије (Bailey 2007: 198–223) него и археологије знања (Фуко 1998). Оно следи очекивање од часовника да уназад крене да мери време, као и дуготрајну моду академских дискурса који просторну перспективу истраживања или занемарију или подређују временски исказивој периодизацији, најчешће са праволинијским разумевањем историје (Фуко 2012: 76). У основи је реч о начину приступања параметрима универзума: разумемо ли простор као другачије опажање времена, истраживачки изазовније било обраћање географији и питање да ли је негде, у условима сопствених критеријума и проверљивих параметара, постојала „западна парадигма“. Разумна сумња у позитиван одговор потиче од стања формулаичности дискурса о овом питању, било да је реч о академистици, таблоидном новинарству, политичким говорима или системима који симулирају људски ум, попут новијих алата вештачке интелигенције.

Сви ови приступи обрћу исти скуп вредности и начела (попут рационалности, истине, објективности, индивидуалности, владавине демократије и људских права) која у идеалном смислу одликују културни образац назван „западна парадигма“. Униформни језик или догма (сталних, понављајућих појмова) оснажује доминацију система коме се не противречи, као да је реч о супериорном, једном заувек датом знању које сва даља разматрања чини или излишним или погрешним. Уосталом, шта је био Запад до „мера свега“ и шта је наука до „принуда истинитог, обавеза истине, ритуализоване процедуре за њено произвођење, све то апсолутно пролази кроз цело западно друштво већ хиљадама година и сада се универзализовало како би постало општи закон сваке цивилизације“ (Фуко 2012: 72).

Измештен из временских категорија у просторни категоријални апарат, дискурс „западне парадигме“ не постаје одређенији већ универзално препознатљив. Слично Фукоовом ставу о производњи и ширењу доминантног знања принудом, и лаички дискурси „западну парадигму“ протежу на цео свет. „Запад нема границе“, каже саговорник за Речник сувишних речи, „простире се све докле доспевају интернет веза и сателит“ (Ђерић 2019: 77). Из те перспективе, ничега нема (и не може бити) изван „западне парадигме“ која уређену расутост своје универзалне моћи из навике или стратегијски представља „западном“. Она има последице на мишљење и организацију живота чак и оних људи који немају никакву представу о томе шта би то била „западна парадигма“.

У међувремену, слика се унеколико променила, као и околности, извесна нецентрализована „подјармљена знања“ (Фуко), неспремна за служење и једнодушност, преузимају критику. Отуда и ова питања. Да ли још постоји “западна парадигма” само је форма питања управљања светом и израз опседнутости крајем, тако карактеристична за доба хистерије и „вечна враћања истог“. У том смислу, наша тема је и анахрона и свевременска,

никада и увек у прави час. Јер, када нестане извесност, и речи се растану од својих значења, када свет почиње да губи предвидљив правац, изнова израња она једна реч и једно питање краја.

Питања садржаја система који претендује на трајност и универзалност, механизама и средстава помоћу којих опстаје, начина којима би се тестирала његова одрживост или праведност, нису релевантна питања пред питањем краја система. „Крај“ је у овим случајевима продуженог, неодређеног трајања, попут заразе има своје фазе и своје импликације, начини његовог препознавања различити су, а да ниједан не исцрпљује само питање, што је својеврсна похвала незнању које није без својих предности (Берк 2024: 22). Бременит аномалијама које се не могу ни игнорисати ни објаснити, „крај“ једне парадигме растегљив је феномен, или структура, подложна одлагању, управо зато што говорећи о парадигми не говоримо само о проверљивој теорији него и о (успешној) метафизичкој спекулацији (Kuhn 1996). Иако није непознато на каквом је скупу идеја настала и развијана ова парадигма, одрживост тих идеја данас је, и уз најбоље намере, тешко препознати изван спекулације, било да је одређујемо успешном или неуспешном.

Овде ћемо на основу дела награђиваних писаца назначити неке од апорија система који полаже право на истину и рационалност, или дискутовати о самој истини система. Чини се да писци, и у овом домену, пре и јасније од истраживача, постављају суштинско питање односа према истини, макар као илустрацију проблема са којима се суочавамо. Без великих теорија, са становишта базичног хуманизма, ови писци на аутентичне начине изазивају истину идеологије разума. Њихов избор (Џон Максвел Куци, Стив Тешић, Бењамин Лабатут) није одредила само тема него и висок статус у индустрији награђивања и економији културног престижа (English 2008) која је такође један од важних производа Запада у процесима глобализовања света.

ТОН ИСТИНЕ

Улогу принуде и силе у успостављању истине, као и страх од краја система који претендује на истину, делећи људе на „цивилизоване“ и „варваре“, тематизује нобеловац Џ. М. Куци својим романом Ишчекујући варваре (1980).[2] Универзалну политичку алегорију о саучесништву са властодршцима чија је једина брига избегавање краја и продужење ере владавине, аутор прича из визуре поузданог начелника пограничне области, који је прешао пут од неупитности верног служења до отпора систему – „царевини“. Писан у првом лицу једнине, у форми начелникове исповести, Куци радњу романа смешта у простор и време анулирања опасности од краха система – на његове границе, у близак однос са „варварима“, оним „другима“, који још не припадају „цивилизацији“ (а без којих „цивилазација“ и не може да буде оно што јесте – „цивилизација“).[3] Тиме је постављена сцена за универзалну драму која се понавља независно од било које тачке у времену и стране света.

Рутину пограничне свакодневице начелника ремети долазак престоничког обавештајног официра Џола, са задатком да контролише и процесуира војничку потеру за „варварима“, прецизније, потеру за пограничним номадима који једино желе да имају слободу да се са својим стадима крећу од пашњака до пашњака, са брда у равницу и назад, у брдо. Препадима у тешко приступачна подручја, војници „цивилизације“ од номада стварају заробљенике. У том лову, кроз репресивне механизме „цивилизовања“ немоћних и процедуре које потврђују поредак моћи, чувајући његову „истину“, на видело избијају слабости и декадентна атмосфера „цивилизованог“ система, неспособног за суочење са сопственим крајем. Противречности самог система, огољене основе и средства владавине, до изражаја долазе сликањем свакодневног живота и атмосфере на граници, и посебно упечатљивих детаља у разговорима између пуковника Џола и начелника.

„Шта ако затвореник говори истину“, питам, „а види да му се не верује? Није ли то грозан положај? Замислите: спремни се да се повинујете, повинујете се, немате се више чему повиновати, сломљени сте а силе вас да се још више повинујете! И каква одговорност за испитивача! Како уопште знате да вам је човек рекао истину?“

„Постоји известан тон“, каже Џол. „Известан тон чује се у гласу човека који говори истину. Вежба и искуство нас уче да препознамо тај тон.“

„Тон истине! Можете ли ухватити тај тон у свакидашњем говору? Можете ли чути да ли ја сад говорим истину?“

Ово је наш најприснији тренутак до сада, а он га потире лако одмахнувши руком. „Не, погрешно ме разумете. Сад говорим само о посебној ситуацији у којој трагам за истином, у којој морам применити притисак да бих открио истину. Прво добијам лажи, знате – тако то бива – прво лажи, затим притисак, онда нове лажи, па јачи притисак, и тад истина. Ето, тако се добија истина“ (Куци 2020: 13-14).

Изван речи којима се рутински самооправдава, сила је једина истина: она је производи, обликује, дели – брутална сила која се самодефинише цивилизацијом. Историјски посматрано, нема у томе ничега новог ни неочекиваног: самоуверен и самодопадљив, језик цивилизације језик је силе, једино што се овај увид занемарује и ретко када представља непосредно, у огољеном виду. Куци циља на опште и појединачно слепило за неправду у име „цивилизације“ и прокламованог знања, на неопходност преиспитивања и суочења са личним уделом у одржању неправедног система. С друге стране, сила се не пита, не преиспитује, она зна; има већ готове процедуре, стандардизоване поступке преобраћања и изнуде жељеног одговора, уз пратећа средства принуде и известан тон добијен насиљем – тон истине.

Коначно, да стандард или тон истине обликује сила, у смислу примене права јачег, помоћу тортуре, уцена, понижења, начелник ће и сам искусити када се заузме за измучену „варварку“, коју намерава да ослободи заточеништва и врати је породици. Универзална политичка алегорија овим обртом, који за последицу има пад начелника у заробљеништво, добија тон личног и колективног преиспитивања, дотичући саме основе опстанка система, неопходност инвентуре неправди, злочина и рана, те сложен однос питања истине и питања лојалности. Поступност и убедљивост излагања ове Куцијеве „фикције“, како сам назива своје романе (Божовић 2023: 126)[4] од унутрашњих дилема пограничног начелника ствара реалне и препознатљиве кулисе наших искустава.

Стилски рафинираним позивањем на интроспекцију западног система, извођењем поенти до крајњих граница, Куцијева политичка алегорија упоредива је са теоријским разобличењем владавине „жалосне моћи западног знања“ Едварда Саида, насталим такође седамдесетих година 20. века (Ђерић 2014: 55–87). Различитим изражајним средствима и поступцима, Ишчекујући варваре (1980) и Оријентализам (1978) између осталог преиспитују обавезу истине добијене одозго, са висина војн(ичк)е, административне, научне или културне моћи Запада, откривајући слепило за насиље у доминантном обликовању света, али и упитност одрживости грубих дихотомија које је наметнула „цивилизација“. Есенцијализму опозитног начина мишљења (Jeffries 2010; Саид 2000) и покоравању владавини дехуманизујуће идеологије ови аутори супротстављају сложену стварност људских ситуација, била она „варварска“, „оријентална“ или било која „друга“ – „незападна“.

ПОСТИСТИНА

Да истина сервирана одозго можда и није истина, и да начело истине на Западу нема више очекивану вредност, почетком деведесетих година прошлог века посумњаће и Стив Тешић (1942–1996), Оскаром награђени амерички писац и сценариста српског порекла.[5] Упркос бројним остварењима и наградама, овај аутор ће дуго након своје смрти бити скоро непознат српској јавности.[6] [A1] Тако би и остало да изненада, средином новембра 2016. године, на Тешића није скренута пажња у образложењу годишњег саопштења лингвиста британског Оксфордког речника приликом избора за међународну реч године. [A2] [A3] У њему се каже да је изабрану реч post–truth (постистина) за 2016. годину први употребио Стив Тешић у свом чланку „Влада лажи“ o америчком скандалу Иран-Контра и ратовима у Персијском заливу у америчком недељнику The Nation (Нејшн) још 1992. године.

Значење израза постистина у Тешићевој реченици: „На веома темељан начин, ми, као слободни људи, слободно смо одлучили да желимо да живимо у неком постистинском свету [A4] [A5] [A6] “ (Tesich 1992) односи се на крај једног концепта или парадигме, што је суштинска разлика у односу на прво, подразумевајуће значење овог израза – пошто се истина сазнала (РТС, 12.12. 2024). Радикална промена „слободног света“ коју изводе њени „слободни људи“ тиче се њихове свесне одлуке (или пристанка) да се истини одрекне вредност у извештавању. Овај смели увид, чије су последице далекосежне, рефлектује однос јавности према чињеницама, објективном истраживању и извештавању, али и комплексне промене које превазилазе оквире америчког друштва, на које се Тешићев текст односи.

Придев постистински и придев постчињенични у блиском су, скоро синонимном односу. Оба израза рефлектују околности и стање у друштву у коме непристрасан приступ, заснован на чињеницама, има мање важну улогу у обликовању јавног мњења од извештавања усмереног на изазивање емотивне реакције и/или заштите парцијалних интереса и уверења. Осим на јавни интерес, увођење овог израза има последице и на разумевање односа садашњости и прошлости, и нарочито оне специфичне „прекиде у времену“ о којима је писано у првом делу текста, а који утичу на разумевање трајања неке парадигме. За нашу тему то је и најважније, јер префикс пост- има ново, идејно усмерено значење: не односи се само на време после неке ситуације или догађаја (као у сложеници послератни, нпр.) већ у појму постистински добија значење припадања времену у коме је неки концепт постао неважан. Ако следимо ову нијансу у значењу префикса пост-, уочљиву од половине 20. века, као у сложеницама постнационални (post–national, 1945) и пострасни (post–racial, 1971) логичан наставак низа је постистински (post–truth, 1992), у значењу временског граничника након кога је друштвено прихватљиво да се истини одрекне вредност.[7] Према Тешићу, реч је о постепеном искуственом преокрету и прећутном друштвеном консензусу о успостављању постчињеничног стања, које документује низом примера.

Иран-контра скандал постао је Иран-контра фарса. Председник Реган исправно је схватио да јавност заиста није желела да зна истину. Па нас је лагао, али није морао да се труди. Осећао је да бисмо радо прихватили његов губитак памћења као алиби. Једноставно му је пало на памет какав облик власти имамо у нашој земљи. Када је почео рат у Персијском заливу, не само да смо прихватили, већ смо са патриотским жаром пригрлили цензуру штампе. Видели бисмо само оно што је наша власт хтела да видимо и у томе нисмо видели ништа лоше. Допало нам се тако (Tesich 1992).

Тематизујући прећутну сагласност власти, јавности и грађана о избегавању непријатних чињеница, Тешић сведочи о начинима на које су људи почели да се „клоне истине“ и да је изједначавају са лошим вестима, које нису желели да чују ма колико истина о њима била важна за здравље нације. Истина је постала нежељена вредност. Он описује стање у коме су новооткривене чињенице током Никсоновог председавања учиниле да Американци почну да презиру непријатне истине (Kreitner 2016). „Тражили смо од наше владе да нас заштити од истине“, пише Тешић, циљајући на рапидно уништавање демократских институција. „Убрзано постајемо прототип народа о коме су тоталитарна чудовишта могла само да слине у својим сновима“ (Tesich 1992).

Занемаривање истине (у корист било ког тобожњег интереса) значило је да ништа од моралних преступа званичника не мора више да се крије, јер се напросто може прогласити „политиком“. У таквом контексту, флексибилни постају и стандарди личног интегритета – морално самоубиство услов је опстанка на функцији изабраних званичника, и они приликом ступања на дужност то знају. За разлику од диктатора по свету који су морали напорно да раде на сузбијању истине, Тешић сматра да је америчко друштво својим држањем поручивало власти да не треба да се плаши реакција јавности све док их она уверава у напредовање и победе (Tesich 1992). Опијеност позитивним, самољубивим дискурсом, за јавност је била довољна не само да пристане уз „победнике“ и одустане од прокламованих начела, него и да здушно „дува балон” сопствене изврсности и величине („војне суперсиле“).

Реч је о потпуној изгубљености, пише Тешић, о релативности, флексибилности и снижавању свих стандарда у извештавању. Постистинско стање односи се на ситуацију друштвеног сагласја о заобилажењу истине (на „неталасање“ и непроблематизовање чињења власти, то јест на јавно сагледавање догађаја искључиво на начин на који их власт „сервира одозго“ и обухвата све сегменте друштва, попут образовања, правде, слободе говора и јавног морала. Губљење ауторитета истине и рационалности, или њихово интересно заобилажење, означава пад у стање без икаквог ауторитета. То је окосница изгубљености о којој Тешић пише. Ова дијагноза или најкраћа дефиниција друштвеног стања друге половине 20. века изазов је рационализму, симптом својеврсног разлаза с њим.

„Када једном пренебрегнете чињенице, онда за догађај можете прогласити шта год пожелите. […] Након што ишчезну чењеничне истине као референтне тачке наших одлука и просуђивања и када изгубимо поштовање према истини онда губимо и свезе које цивилизације држе у заједништву“, пише у свом писму Њујорк Тајмсу (1993).[8]

Шта нам Тешићев увид о одмаку од истине још каже? Осим што разара стабилност постулата „западне парадигме“, у смислу да развејава фатаморгану о њеним носећим вредностима и начелима[9], он показује да та начела нико на Западу одавно не узима озбиљно. Држећи до својих постулата колико и до детињасте фикције, „западна парадигма“ углавном опстаје у функцији шареног излога, батине или мамца за „варваре“ и „оријенталце“ свих боја. Ту је њена „снага“, међу „варварима“, јер они су увек „неко решење“ (Кавафи 1898). У ширем контексту, Тешићев увид коинцидира са ставом Џона Ралстона Сола који у својој књизи о диктатури разума на Западу, исте, 1992. године, пише да се „за цивилизацију која није у стању да прави разлику између илузије и стварности обично верује да је на крају свог постојања“ (Сол 2019: 19). Попут Тешића, и Сол указује на значај дискурса као поузданог показатеља стања друштва, сматрајући да је језик (који престаје да буде средство комуникације и уместо тога постаје штит оних који господаре њиме) несумњив знак да је то друштво или у опадању или под контролом (Сол 2019: 20).

Намеће се питање зашто је требало да прође четврт века да реч која је сажела стање западног света друге половине 20. века постане међународна реч године тек 2016. За ту спорост део одговора налазимо у правилима овог избора, а део у тешкоћама суочења друштва с непријатним истинама, у чињеници да је „западна култура постала све мање критички одраз сопственог друштва“ (Сол 2019: 19), па је, будући „изгубљена“, грешила „слепо напред“ (Tesich 1992), по инерцији: увежбана лажљивост постала је подразумевајући, заштитни и заштићени манир политике. И, још важније, све до половине 2016. употреба ове речи господарима дискурса није била корисна. Како је реч о друштву које се искључиво „руководи сврсисходношћу“ (Tesich 1992) одоцнело оживљавање и ширење појма постистина имало је инструменталну функцију: извучено је као „карта спаса“ против оних „других“ у борбама око власти. Злоупотребе су биле таквих размера да се сам појам који означава одмак од истине употребљавао ради још већег удаљења од ње.

У циљу ефикаснијег збуњивања гласача током Брегзита и кампање за председника САД 2016, израз постистина служио је као реторичка врећа, довољно широка да у себе прими безмало све. У кратком року еволуирао је у нове језичке одреднице („лажне вести“, „алтернативне чињенице“ и сл.) поставши батина за сузбијање непожељне политике, подизање емоција и уопште обликовање јавног мњења. У доминантним западним медијима свака политика означена „популистичком“ била је истовремено и „постистинска, а „оцем“ ове политике, њеним главним произвођачем, проглашен је Доналд Трамп (Cvrtila 2019: 82). Везивањем „постистинске политике“ за носиоце тзв. ауторитарне, десничарске политике, и нарочито Трампа, наступа отворена цензура естаблишменту непријатних садржаја, уз покретање напредних технолошких алата за спровођење једноумља (“fact-checking” и сл.) помоћу којих су аутоматски проверавани (не)подобни садржаји.

Појам постистина первертирао је, нарочито од времена када је проглашен међународном речју године. Након Трампове победе 2016, израз постисистина служио је и као етикета и као изговор за губљење власти – наводно, све постојеће несреће биле су последица популистичке/ трампистичке/ постистинске политике (Cosentino 2020), што је непосредно показивало ко је и даље контролисао дискурс (Stahl & Jacobin 2017). Од тог времена пропагандном употребом и деконтекстуализацијом појам је рапидно обесмишљаван, багателисан у функцији партикуларних политичких преференција, подизања негативних емоција (против политичких ривала) и, уопште, удаљавања од Тешићевог значења појма, којим је упућивао на стање свести и атмосферу читаве јавности (америчке, западне), а не неког њеног партикуларног дела. Политички обојен појам постаје у сенци поменутих избора 2016. и касније, када експлодира у академским и текстовима „агената истине“, где добија „теоријску“ разраду, не много различиту од новинске, преакадемске употребе појма, будући да су обе биле тенденциозне, резервисане за „непријатеље демократије“ и „популисте“ (Cvrtila 2019: 76). И ту се отвара питање веродостојности науке: коме и чему она служи?

ПЛЕМЕНИТО НЕЗНАЊЕ: КАДА ПРЕСТАНЕМО ДА РАЗУМЕМО СВЕТ

„Пошто не знамо куда идемо, решени смо да журимо напред.“

Џ.Р.Сол 2019: 604

Самодеструктивну природу „претерано софистицираних“, неспособних да виде куда су се упутили, својом прозом тематизује чилеански писац Бењамин Лабатут.[10] Сила науке тема је његове књиге Када престанемо да разумемо свет или, још уже, развој иновативних једначина и оружја конструисаних да укину и простор и време и наше разумевање света и човека. Овај хроничар „диктатуре разума“ пише о најзначајнијим теоретичарима 20. века у областима физике и математике, претварајући науку у књижевност и књижевност у науку – књижевна истина из његове визуре посредована је резултатима и последицама врхунске науке. И овде је реч о фикцији, али фикцији заснованој на постојећим чињеницама – оданости аутора документарности живота и рада научника о којима пише. Попут Мери Шели (1797–1851) и Лабатут у нашем времену указује на опасности од научних достигнућа која измичу човековом разумевању. „Зар не схватају да се успињемо једино да бисмо пали?“, запитао се усред кланице Првог светског рата Карл Шварцшилд (1873–1916), немачки астрофизичар и предсказивач „црне рупе“, програмиране да „згужва простор као парче папира и да одува време баш као да је пламен лојанице, а да притом никаква сила физике нити ма који природни закон неће бити у стању да јој стану на пут“ (Лабатут 2023: 64).

Циљајући на инструменталност западног друштва и системске грешке у односу на прогресивистички схваћен развој који има потенцијал да измакне контроли, овај аутор указује на незгодне чињенице за које је одговорна врхунска наука. „Нису политичари ти који ће докрајчити планету (…) већ научници попут нас који као месечари корачају ка Апокалипси. (…) Атоме који су распарчали Хирошиму и Нагасаки није раздвајао никакав генерал својим масним прстима него група физичара наоружана шаком једначина“ (Лабатут 2023: 81-82).

Према Лабатуту, ово су речи Александра Гротендика (1928–2014), водећег француског и светског математичара, оснивача модерне алгебарске геометрије, носиоца Филдсове медаље, који је 1970. дао оставку на све функције у Институту за напредне научне студије, након сазнања да део институтских истраживања финансира француско Министарство одбране. Још раније, у време догађаја 1968. позвао је студенте Природно-математичког факултета у Орсеју да одустану од „подлог и опасног“ вежбања математике, у светлу претњи с којима се суочавало човечанство. Одбијао је да учествује на конгресима уколико једнаку пажњу није могао да посвети пацифизму и екологији, и стално упозоравао на разорну моћ науке. Након студијског боравка у Вијетнаму, где су погинули његови студенти и колеге, Гротендик није више био исти. Престао је да открива структуре које леже у основи свих математичких објеката („мотив“ – „срце срца“, како је називао решење за којим је трагао) не могавши да се отме размишљањима о погубном утицају науке на свет. Није хтео да било ко пати због његових открића – напустио је „цивилизацију“, постао „варварин“, али се није одрекао света: окренувши се сеоском животу и баштованству, Александар Гротендик га је заштитио тиме што је престао да истражује.

И није био усамљен, ни у свом трагању за ентитетом у средишту математике ни у одустајању од исте на самом врхунцу истраживања. Следио га је јапански математичар и харвардски студент Шиничи Мочизуки (1969) који је прочитао хиљаде Гротендикових списа, доказао једну његову хипотезу (1996) и својим радом обавезао математичаре да о бројевима мисле на радикално другачији начин (Лабатут 2023: 72). Након међународног успеха полако је почео да се повлачи – прво са конференција а онда и са Кјото универзитета. У последњем коментару на свом блогу, пре гашења, написао је да „чак и у математици одређене ствари треба да остану заувек скривене зарад добробити свих нас“ (Лабатут 2023: 71).

Изузеци од главног тока науке – „најопасније од свих делатности“ – илуструју Лабатутов став у погледу прогресивистичке визије света западне парадигме. Он циља на намераване и ненамераване последице технолошког развоја, на деструктивну употребу научних открића, активно незнање и одсуство жеље да се знају незгодне чињенице које прате „рационалност“. Прекидајући литерарно ћутање о парадоксима и контрадикторностима науке, која зарад „напретка цивилизације“ производи оружја за масовно уништење, Лабатут указује на потребу преиспитивања не толико наших знања колико наших вредности и оријентација, и нарочито онога што не желимо да знамо и од чега окрећемо главу: на мегаломанију и неумереност цивилизације, усмерене на унапређење средстава за постизање ефикасног, најубојитијег тона истине. Изласком из очекиваног у пољу књижевности, овај аутор уместо утешне фикције преживљавања и/или растуће опсесије напретком која не мари за технолошки изазване несреће, нуди сумњу да је модерна наука већ осигурала пут уништења људске врсте и да је њен доминантни смер, упркос томе или баш ради тога, и даље критици неподложан смер кретања.

ЗАКЉУЧАК

„Свет у коме је злочин убити једног човека, али не

и бомбардовати читаве народе, понекад ме наводи да се запитам

није ли ова наша Земља само обична лудница неке друге планете.“[11]

Џорџ Орвел, „Како ми воља“, Трибјун: 1943.

Ако је историја цивилизације у великој мери историја оружја и страха које то оружје сеје, не треба се чудити што се њеним измишљотинама приступа као да су стварне. Питање постојања или краја западне парадигме једна је од тих дуговечних измишљотина или „детињастих фикција“ цивилизације (Стајнер) која се, осим оружјем, храни нашом запитаношћу над њом. Од друштвених наука у таквом свету већ дуго се очекује да буде ритам секција војним индустријама, министарствима рата, укратко, војно-индустријском комплексу (ВИК) у цивилизацији која награђује злочине (Орвел 2016:101). Када схватимо да у таквом поретку ствари наше мисли никада нису само наше, да су многе речи и значења која им приписујемо наметнута „цивилизацијом“ (и/или најубојитијим тоном истине) могуће је и да питања која постављамо поврате смисао а наше речи дигнитет и поверење (Ђерић 2015: 441-453).

Питању које је постављено Научним скупом САНУ („Да ли још постоји западна парадигма?“) у овом тексту приступљено је из перспективе књижевних стваралаца, са тезом да је књижевна фикција плодотворнији (неретко и поузданији) извор истраживања од научно верификованих извора. Она није ни оригинална, ни радикална (како се чини) ни недоказива. Посебно није нова. Свевласт (или тоталитаризам) ове парадигме, установљена изумом и касније употребом атомске бомбе, од науке учинила је своју слугу: према писању Орвела четрдесетих година прошлог века, једина улога науке у таквом свету биће да помаже одржању тоталитаризма (Орвел 2016: 94). Управо позиција служења свевласти једне „цивилизације“, науку, добар део стваралаштва и јавни говор деценијама утерује у лицемерје. Не изненађује стога што сведочимо инверзној, орвеловској ситуацији – да научницима (од којих се очекује да трагају за истином) истина понајвише „боде очи“.

ЛИТЕРАТУРА

Arsenijević Mitrić 2016: J. Arsenijević Mitrić Terra Amata vs. Terra Nullius: Diskurs o (post)kolonijalizmu u delima Barnabi Vongara i Ž.M.G. le Klezioa. Filum, Kragujevac, 2016.

Bejli 2007: G. Bailey “Time perspectives, palimpsests and the archaeology of time”, Journal of Anthropological Archaeology, No. 26 (2007): 198–223.

Berk 2024: P. Berk Globalna istorija neznanja (prevod s engleskog I. Janković). Beograd, Geopoetika 2024.

Božović 2023: A. Božović „Ko me govori“, u: Imitatori glasova. O književnom prevođenju i prevodiocima (ur. G. Đerić) IES 2023: 118–131.

Kosentino 2020: G. Cosentino. Social Media and the Post-Truth World Order: The Global Dynamics of Disinformation. Springer International Publishing, 2020.

Cvrtila 2019: L. Cvrtila. Diskurs „post-istine”: gdje je nestala istina u politici? Političke perspektive. Časopis za istraživanje politike. Vol. 9, No. 2( 2019): 65-98.

Đerić 2014: G. Đerić „Proizvodnja znanja – Edvard Said“, u: Pisci i pitanja. Antropološki eseji. Beograd, Clio 2014: 55–87.

Đerić 2015: G.Đerić „Šta ne kritikuje kritička analiza diskursa?“ Kultura polisa, god. XII (2015), br. 28, str. 441-453.

Đerić 2019: G. Đerić Rečnik suvišnih reči. Beograd, Zlatno runo/IES 2019.

Džefris 2010: L. Jeffries Opposition in Discourse: The Construction of Social Meaning. London: Continuum, 2010.

English 2008: F. J. English The Economy of Prestige: Prizes, awards, and the Circulation of Cultural Value. Harvard University Press, 2008.

Fuko 1998: M. Fuko Arheologija znanja (s francuskog preveo M. Kozomara). Novi Sad, Plato i IK Zorana Stojanovića 1998.

Fuko 2012: M. Fuko Moć/znanje. Odabrani spisi i razgovori 1972-1977 (s francuskog prevela O. Petronić) Novi Sad, Mediterran Publishing 2012.

Kun 1996: T. S. Kuhn The Structure of Scientific Revolutions. University of Chicago Press, 1996

Orvel 2016: Dž. Orvel. U utrobi kita. Eseji, priče, članci (prevod s engleskog M. Radmilović). Beograd, LOM 2016.

Said 2000: E. Said, Orijentalizam (prevod s engleskog D. Gojković). Beograd, Bibliotekka XX vek 2000.

Sol 2019: Dž. R. Sol. Volterovi izrodi. Doktatura razuma na Zapadu (prevod s engleskog J. Stakić, J. Vlatković). Loznica, Karpos 2019.

Stajner 2019: Dž. Stajner. Zašto mišljenje rastužuje (prevod s engleskog S. Damnjanović). Loznica, Karpos 2019.

Izvori

Kuci 2020: Dž.M. Kuci. Iščekujući varvare (prevod s engleskog J. Stakić) Beograd, Laguna 2020.

Labatut 2023: B. Labatut. Kada prestanemo da razumemo svet (prevod sa španskog Nataša Kovačević). Novi Sad, Akademska knjiga 2023.

Tesich 1992: S. Tesich. „A Government of lies“, 6. January 1992 https://www.thefreelibrary.com/A+government+of+lies.-a011665982 11. 12. 2024.

Tesich 1993: S. Tesich. Letter to the New York Times. < http://www.srpska-mreza.com/tesich/to-nyt. html>

Internetski dokumenti

K. Kavafi. „Očekujući varvare“ 1898. (prevod K. Maricki-Gađanski) https://stokinblog.wordpress.com/2018/09/29/ 3.12. 2024.

Kreitner, Richard. Post-Truth and Its Consequences: What a 25-Year-Old Essay Tells Us About the Current Moment. https://www.thenation.com/article/archive/post-truth-and-its-consequences-what-a-25-year-old-essay-tells-us-about-the-current-moment/ 10. 12. 2024.

Naučni skup „Tešić za 21. vek“. Časopis Lipar, broj 51 http://www.lipar.kg.ac.rs/2015/11/51.html 2. 4.2026.

RTS. Postistina, reč godine po Oksfordskom rečniku. https://www.rts.rs/magazin/Zanimljivosti/2531478/postistina-rec-godine-po-oksfordskom-recniku.html 2 12. 12. 2024.

Stahl & Jacobin. R.M. Stahl & B.R.H Jacobin, Zabluda o postistini: Činjenice nikada nisu bile na strani uverenja liberala u njihovu superiornu sposobnost da vladaju. https://www.kontrapress.com/clanak.php?rub=Dru%C5%A1tvo&url=Zabluda-o-postistini. 20.12.2024.

The Tone of Truth and the Post-Truth of the Western Paradigm

Summary

In this text, we explore the challenges of temporal and spatial constraints the Western paradigm in the context of the narrative about its end. The contradictions and difficulties in addressing the „interruption in time“ are examined through the relationship between the concepts of the Western paradigm, truth, and post-truth, understood as a deliberate departure from truth as an undesired value in research and reporting. We considered whether the initial use of the term post-truth (1992) indicated a radical distance from the content and postulates on which the Western paradigm was conventionally understood. Beyond the perspective of Steve Tesich, the creator of the term post-truth, this complex set of questions is illustrated through an analysis of works by prominent authors in the economy of cultural prestige, such as J.M. Coetzee, Benjamín Labatut, and John Ralston Saul.

Keywords: truth, post-truth, Western paradigm, J.M. Coetzee, Steve Tesich, Benjamín Labatut.

[1] Текст је писан за Научни скуп „Да ли још постоји западна парадигма?“, одржан у организацији Огранка САНУ у Новом Саду 11. 6. 2024.

[2] Џ. М. Куци је најнаграђиванији и најпревођенији савремени писац. Двоструки је добитник Букерове награде, за роман Живот и времена Мајкла К. 1983. и роман Срамота 1999. године, Нобелове награде за књижевност 2003. године, Јерусалемске награде, као и бројних других награда и почасних доктората, в. Божовић 2023: 118-131.

[3] „Варвари“ су и у тумачењима познате Кавафијеве песме „Очекујући варваре“ (1898) главни

услов постојања „цивилизације“, изговор и метафора за прибегавање тражењу решења проблема изван нас самих.

[4] Преводилац и најбољи познавалац Куцијеовог дела и личности, Аријана Божовић, пише да се Куци последњих година идентификује са књижевношћу Југа (јужне хемисфере), будући да је критичан према глобалној хегемонији енглеског језика (в. Божовић 2023: 128-129).

[5] Стојан Стив Тешић рођен је у Ужицу, одакле се са мајком и сестром 1954. сели у САД, где је од 1944. живео његов отац. Руски језик и књижевност дипломирао је на Универзитету Индијана, магистрирао на Колумбија Универзитету, докторске студије на истом Универзитету напушта да би се посветио писању. Већ 1973. године за комад Baba Goya (или Nourish the Beast) добија награду Драма деск, у категорији драматурга који највише обећава. Његов сценарио за филм Четири мангупа (Breaking Away, 1979) доноси му награду Оскар за најбољи оригинални сценарио, награду Националног удружења филмских критичара за најбољи сценарио, награду Удружења њујоршких филмских критичара, награду Удружења лондонских филмских критичара за сценаристу године (1981), награду Удружења сценариста Америке за најбоље написану комедију за филм, номинацију за награду Златни глобус, итд. Његов постхумно објављени роман Кару (1998) „Њујорк тајмс“ прогласио је најистакнутијом књигом године, а француски недељник „Ле Поинт“ га сврстао у 25 најбољих књига 2012. године.

[6] Хвале вредан изузетак је Научни скуп „Тешић за 21. век“, организован 10. октобра 2012. године у Народном позоришту у Ужицу, поводом прославе седамдесетог рођендана Стојана Стива Тешића. Сва излагања са овог скупа, доступна на страници http://www.lipar.kg.ac.rs/2015/11/51.html , објавио је часопис Липар 2013. године, у броју 51. У Америци, пак, након велике популарности, Тешић је „поништен“, забрањен или игнорисан почетком деведесетих (1992/93), када је почео да критикује америчку спољну политику.

[7] Ако је тако, од 1992. није упитно само објективно извештавање, него и сви догађаји и одлуке проистекле из извештавања које није било засновано на чињеницама.

[8] Тesich, S. (1993) Letter to the New York Times. < http://www.srpska-mreza.com/tesich/to-nyt. html>Превод наведен у раду: Јелена Н. Арсенијевић Митрић, Јана Алексић, „Кроз прозор хотела Москва с погледом на запад“: Србија у Хандкеовим есејима, Српски језик, књижевност, уметност (Зборник са са XVII међународног научног скупа Српски језик, књижевност, уметност, одржаног на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу 29–30. X 2022) књ. II/2, СРБИЈА: Све што сте одувек желели да кажете о Србији , а нисте смели…,уред. Драган Бошковић, Часлав Николић, Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац. стр. 509–517.

[9] И својим другим делима Тешић се борио да „раскринка и у потпуности оголи американизацију, коју је изједначавао с глобализацијом, читавог света. Сведочи о томе како се у Америци јаз између богатих и сиромашних све више продубљује, али и о положају уметника који не пристају на компромисе. Имао је јасну визију кризних времена која предстоје и желео је да и другима укаже на то. Рат у Југославији га је додатно погодио и подстакао на одређени вид активизма. Био је огорчен демонизацијом Срба у америчким медијима и своје ставове изражавао у писмима и есејима из тог периода, међутим, ниједан од његових текстова о Југославији у то време није објављен, наједном је постао неподобан писац, „Њујорк тајмс” га је бојкотовао. У истом духу написан је и постхумно објављени есеј „Нигеризација – Све, а не само милосрђе, потиче од куће”, који говори о „механизму нигеризације” који Америка спроводи над остатком планете пошто је на себе преузела улогу да одлучује о слободи других. Тешић је есеј написао након што је погледао видео снимке бомбардовања босанских Срба који су га подсетили на видео снимак батинања Роднија Кинга.“ Ј. Арсенијевић Митрић, Terra Amata vs. Terra Nullius, 2016: 538–539.

[10] Бењамин Лабатут (Benhamin Labatut,1980. Ротердам) за прву књигу кратких прича Антарктик почиње овде добио је награду „Caza de Letras“ у Мексику (2009) и Награду Града Сантјага (2013) у Чилеу. Књига Када престанемо да разумемо свет (2020) била је у најужем избору за Букерову награду.

[11] Навод према књизи Џорџа Орвела, У утроби кита. Есеји, приче, чланци, у преводу Мирјане Радмиловић. Београд, ЛОМ 2016: 99.

[A1]Часопис Липар је објавио тематски зборник о Стиву Тешићу 2013. године, препорука је да се помене http://www.lipar.kg.ac.rs/2015/11/51.html

[A2]Кад је постало безбедно онда су га се „сетили“. Иначе у Америци је био популаран све до момента када почиње да критикује америчку спољну политику:

„Стив Тешић је о проблемима на простору Балкана али и у читавом свету писао у својим политички ангажованим есејима. Писац, сценариста и добитник Оскара из Ужица, као четрнаестогодишњак је емигрирао у Сједињене Америчке Државе. Испрва их је посматрао као земљу могућности да би потом уследило разочарење и нова фаза у његовом стваралаштву у којој га све више заокупљају погубне последице потрошачког друштва и Новог светског поретка. Управо тада одбија да пише комерцијалне филмске сценарије и започиње с писањем својих најзначајнијих драмских остварења. Снажно се борио да у својим делима раскринка и у потпуности оголи американизацију, коју је изједначавао с глобализацијом, читавог света. Сведочи о томе како се у Америци јаз између богатих и сиромашних све више продубљује, али и о положају уметника који не пристају на компромисе. Имао је јасну визију кризних времена која предстоје и желео је да и другима укаже на то. Рат у Југославији га је додатно погодио и подстакао на одређени вид активизма. Био је огорчен демонизацијом Срба у америчким медијима и своје ставове изражавао у писмима и есејима из тог периода, међутим ниједан од његових текстова о Југославији у то време није објављен, наједном је постао неподобан писац, „Њујорк тајмс” га је бојкотовао. У истом духу написан је и постхумно објављени есеј „Нигеризација – Све, а не само милосрђе, потиче од куће”, који говори о „механизму нигеризације” који Америка спроводи над остатком планете пошто је на себе преузела улогу да одлучује о слободи других. Тешић је есеј написао након што је погледао видео снимке бомбардовања босанских Срба који су га подсетили на видео снимак батинања Роднија Кинга“. Цитат је из студије Јелене Арсенијевић Митрић, Terra Amata vs. Terra Nullius, Филум, Крагујевац, 538–539.

https://drive.google.com/file/d/0B_tOxIu-b_qcUFVZVVNCQ2d6dW1jYjZ0d3hUQVRKaEJiVnFv/view?resourcekey=0-veyzGsg-zwpIF2qEu14pcw

[A3]

[A4]у „Писму Њујорк Тајмсу” истиче: „Када једном пренебрегнете чињенице, онда за догађај можете прогласити шта год пожелите. […] Након што ишчезну чињеничне истине као референтне тачке наших одлука и просуђивања и када изгубимо поштовање према истини, онда губимо и свезе које цивилизације држе у заједништву.“ Tesich, S. (1993). Letter to the New York Times.

< http://www.srpska-mreza.com/tesich/to-nyt. html>

Превод наведен у раду: Јелена Н. Арсенијевић Митрић, Јана Алексић, „Кроз прозор хотела Москва с погледом на запад“: Србија у Хандкеовим есејима, Српски језик, књижевност, уметност (Зборник са са XVII међународног научног скупа Српски језик, књижевност, уметност, одржаног на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу 29–30. X 2022) књ. II/2, СРБИЈА: Све што сте одувек желели да кажете о Србији , а нисте смели…,уред. Драган Бошковић, Часлав Николић, Филолошко- уметнички факултет, Крагујевац. стр. 509–517.