Јуриј Мамлејев (1931−2015) потпуно је необична појава како у руској, тако и у светској књижевности. То је било јасно још шездесетих година двадесетог века када је деловао у самиздату и када је објављивање његових дела било немогуће. И раније је било писаца у руској књижевности који су тематизовали смрт – рецимо, песници Константин Случевски (1837−1904) и Фјодор Сологуб (1863−1927), међутим, код Мамлејева се она манифестује кроз различите облике искривљеног људског понашања. Тако је настао израз „мамлејевштина“ – за посебан доживљај стварности. С временом Мамлејев не само да је постао оснивач метафизичког реализма и централна фигура утицајног Јужинског кружока него је скоро двадесет година провео у емиграцији (девет година у САД − предавао је на Корнелском универзитету, и десет година у Француској), да би на крају доживео идејну еволуцију, вратио се у домовину, где је објавио своја књижевна, поетска и филозофска дела. Мамлејев је настављач класичне руске књижевности – не само по томе што се ослања на њу него и по дубини, оригиналности, као и по питањима које поставља.
Мамлејев је код нас крајем осамдестих година сарађивао са часописом за светску књижевност „Писмо“, док је живео у Француској, гостовао је на Октобарским сусретима писаца (1988). Средином деведесетих година у едицији „Реч и мисао“ изашла је његова збирка прича под насловом „Одраз“ у преводу Душка Паунковића. У књижевној периодици („Књижевност“, „Руски алманах“, „Српски књижевни гласник“, „Књижевни лист“, „Повеља“, „Липар“, „Квартал“, „Северни бункер“) преводили су га Ирена Лукшић, Миливоје Јовановић, Наташа Поповић, Мирјана Грбић, Новица Јањушевић, Владимир Јагличић, Милена Тепавчевић, Драгана Милинковић, у антологијама („Пљуска у руци“, 1989; „Руски цветови зла“, 1999; „Антологија руске приче XX века“, 2004, 2020) − Дубравка Угрешић, Радмила Мечанин и Миливоје Јовановић. Недавно је издавачка кућа „Агноста“ објавила три романа Јурија Мамлејева у преводу Душка Паунковића.
Највећи део опуса Јурија Мамлејева чине романи. Написао их је дванаест: „Бесани“, 1966; „Московски гамбит“, 1983; „Последња комедија“, 1992; „Крила ужаса“, 1993; „Лутајуће време“, 2001; „Свет и смех“, 2003; „Други“, 2006; „Насамо с Русијом“, 2009; „Империја Духа“, 2011; „После краја“, 2011; „Свемирске приче“, 2013; „Лутања“, 2022. Најчувенији међу њима и најрадикалнији је први роман „Бесани“ („Агноста“, 2024). У „Успоменама“ Мамлејев цитира изјаву песника Игора Хољина „да ће поверовати да је совјетска власт пала једино ако буду објављени Гулаг Александра Солжењицина и Бесани Јурија Мамлејева“. Александар Дугин, и сам близак Јужинском кружоку, сматра да је код раног Мамлејева, а роман „Бесани“ спада у тај период, дошло до „продора Апсолута“. Роман није било једноставно објавити ни на Западу (превод на енглески објављен је скраћен за трећину), водећа америчка издавачка кућа одбила га је са образложењем да „свет није спреман за ту књигу“. Мамлејев је био шокиран и изјавом једне западне читатељке која му је рекла да људи као што су његови јунаци у „Бесанима“ не постоје – пошто је он познавао људе о којима пише. С друге стране, романом је био одушевљен Вилијам Бароуз.
По једном тумачењу, роман „Бесани“ (Шатуны) приказује пакао на земљи (Џејмс Мекконки). Јунаци романа су чудни ликови који листом чине немотивисане поступке у супротности с друштвеним нормама и здравим разумом. Главни јунак Фјодор Сонов је серијски убица, чије поступке пратимо у роману. Паралелни план је средина московских интелектуалаца метафизичара, који опет имају своја застрањења. Те две линије се укрштају.
Други роман „Московски гамбит“ („Агноста“, 2025), Мамлејевљево „анти-ремек-дело“ (Е. Лукојанов), омаж је Јужинском кружоку и његовим припадницима, руској подземној култури. Пун је живописних ликова, обузетих властитим унутрашњим животом и духовним трагањима, а слика онога што они раде и чиме се баве разликује се од слике коју имамо о тадашњем совјетском друштву и руској совјетској књижевности тог доба.
„Лутајуће време“ („Агноста, 2026) први је роман који је Мамлејев написао по повратку у Русију. Опет се ради о трагањима московских метафизичара, а основна драмска колизија је око путовања кроз време. И овај роман има своје озбиљне обожаватеље (Д. Ољшански, Е. Лукојанов).
Текст је првобитно објављн у Политикином Културном додатку.
