КАО ПОСЛЕДЊИ ЧОВЕК НА ПЛАНЕТИ
Телефон ме буди пре свитања. Звони као да дозива. Звони упорно и све гласније, не занима га да ли желим да се јавим и имам ли уопште снаге за разговор. Утихне на кратко као да хвата дах, па наставља да вибрира и да ме узнемирава, иако сам искључио звук.
Скупљам се у кревету, повлачим покривач преко главе. Распадам се од умора, али не вреди… Снови су се расплинули и оставили ме да у нови дан уђем како знам.
Недеља је. Сам сам. Одавно заборављен или посвађан, не могу да замислим ко би ме уопште звао, па још у овако рани час. Нека будала са друге стране океана, вероватно. Будала која није чула за временске зоне или их у балканској дрскости не признаје него сматра да је време опсена. Капиталистичка измишљотина да би се радило више. Када живиш само велике историјске тренутке и калкулишеш са становишта векова, како да гледаш у сат?
На екрану је чудан број. Србија, брале, погодио сам. Али немам представу ко би ме звао после толико година. Родитељи су ми умрли, породица се растурила, тамо далеко више немам никога. Можда је случајност. Погрешан број. Ово је једина разумна, мада танка претпоставка. Зар ико насумице окреће бројеве у Сједињеним државама? Била би то глупа и скупа забава.
Телефон се умирио. Ја не могу. И даље осећам треперење у грудима.
Ослушкујем дамаре. Срце откуцава своје, уједначено као и пре позива. Здрав сам. Бирам храну и редовно вежбам, до сада није било тегоба, иако нисам млад. Мимо посла је мој живот миран и уредан, у начелу досадан. Задовољан сам. Не могу себи да приуштим још трзавица. Зато нећу да мислим на позив из Србије. Доста је што ми је прекинуо одмор и покварио једини слободан дан. Узалуд се преврћем по кревету, нема мени више спавања. Боље је да устанем и да направим доручак. Нешто лагано и укусно. Могао бих, попут Азијата, да гледам излазак сунца и попијем чај.
Сунце се, међутим, не показује, облачно је и црно на истоку. Не чујем птице. Две дубоке бразде секу облаке. Мирише на олују. Довољно дуго живим на обали да разумем овај знак.
На вестима – ништа. Прелазим оком по локалним страницама, отварам портале посвећене екологији и климатским приликама и не налазим ни најблаже упозорење, макар помен предстојећег хаоса. Чудно. Све раније непогоде су најављиване данима унапред. Пазарило се и спремало као за Славу. Сећам се и евакуација, редова на ауто – путу и отимачине за флашице са водом у продавницама. Сада је тихо. Рано је и недеља је, истина, али је необично то што на улици нема баш никога.
Сам као последњи човек на планети са прозора гледам како тама покрива град.
Бразде међу облацима су све веће. Никад није ишло тако брзо нити је било оволико мрачно! Учинило ми се да чујем дозивање из таме. Женски глас. Трљам очи у неверици… Поново их отварам и… па да!
Биће да сам после оног телефонског буђења поново заспао и сањао да долази ураган. Сунце ми намигује кроз прозоре. Преда мном је диван септембарски дан.
Сат показује девет и двадесет. Ала сам се онесвестио! Трљам болна леђа и зглобове, укочене од мировања. Срећом, недеља је и још није прекасно, могу да се покренем и да радим било шта. Под тушем правим планове и увиђам да ми ништа од онога чиме се обично занимам не делује привлачно. Одлазак у теретану, трчање или шетња уз океан, започета књига, па чак и испијање кафе на тераси италијанског ресторана су у основи самотничке разоноде. Донекле укључују друге људе, али на најповршнији начин. Само друштво пријатеља заиста поправља дан.
Тада сам помислио на Сквики, први пут после заиста дугог времена. Била ми је најбоља другарица у детињству, од мене је и добила тај смешни надимак због меких, истакнутих образа као код заморца у стрипу ’’Алан Форд’’. Њено право име, Татјана, нико није користио. Нису је звали Тања ни Таца ни Тајчи… Остала је Сквики до зрелих година и то не само за родитеље, сестру и заједничке другаре, него и све који ће доћи касније, за мужа и децу, чак и за људе који мене уопште нису познавали. На њу сам помислио код речи ’’пријатељ’’. Ваљда је ту сва трагедија мог релативно дугог и апсолутно бесциљног постојања. Сквики је била прва и остала је једина. А чак и од ње сам се удаљио када сам променио континент.
Само једном смо се видели овде, у Америци. Сећам се како ми је, одушевљена, писала да долази у Њујорк и ја сам сатима возио да бисмо се срели. Разговарали смо до пола ноћи, заједно шетали кроз Централ парк, обишли галерије, музеје, чувене кафане из филмова које смо као клинци гледали. На крају смо се најлепше поздравили, испратио сам је до аеродрома. И осетио огромно олакшање кад је полетела. Чинило ми се да ме све време студира, да мери и суди да ли је оно што види вредно одласка.
’’Ниси се променила’’, рекао сам јој пред растанак.
Било је то у последњим минутима које смо заједно провели, непосредно пре чекирања. Силно сам желео да чујем њен одговор, било какав одговор. А Сквики је ћутала. Раширила је руке и направила шаљиви покрет који би се могао схватити као: може ли боље, зар нисам савршена?
’’Ја сам се променио’’, тапкао сам даље у властитој несигурности. ’’Морао сам, ово је сасвим другачији свет…’’
’’Срећан си, зар не?’’
’’Јесам… Не знам’’
’’Знао би да ниси’’, смешила се.
Не бих знао. Зато сам и побегао у Америку – да не знам. Хтео сам да постепено заборављам како ми је – све док ми не буде ништа. Надао сам се да ће она то увидети и да нећу морати да објашњавам како ми је важан био одлазак из Србије, много важнији него Америка. Нови свет је, још док сам прелазио океан, пружио све што може мени да се да.
’’Сад имаш право да потражиш срећу’’, рекла је.
Нисам то одмах разумео.
’’Тако ти пише у Декларацији… Имаш право да тражиш срећу’’, већ је стајала са друге стране, у транзиту. Пољубила је длан као дете и махнула ми: ’’Нађи је!’’
Не могу се похвалити да сам баш користио поменуто право из Декларације о независности САД. Можда сам узмицао од обавезе да некога усрећим заузврат. Дисао сам, спавао, јео. Сезонски сам мењао женске и послове, напредовао, селио се у нове градове. Упознавао сам људе, чак сам се двапут оженио, али нисам нашао пријатеља. Бракови су ми испали тако празни и безначајни да се други пут нисам трудио ни око развода. Са другом супругом сам направио договор да онај коме првом затреба ’’слобода’’ пред судом покрене ствар. Пет година је прошло и још смо венчани. Не виђам је. Повремено ми на друштвеним мрежама искоче њене фотке са разним типовима. Ту и тамо јој пошаљем љубазну поруку: надам се да си добро, лепо се одмори, срећан пут… Жалим је помало, нарочито док гледам те фотографије са замрзнутим осмесима. Изгледа као да се сјајно проводи, а знам да је несрећнија него ја.
Сквики вероватно није несећна. Још као дете је грејала све око себе; где год да крочи, радост је долазила са њом. Не користи друштвене мреже, па нисам могао на њен живот да гледам тако, из прикрајка. Није ни потребно, довољно је да позовем и упитам. По гласу ћу знати све и пре него што ми исприча. Дуго се нисмо чули, углавном мојом кривицом. Зашто је не бих позвао – рецимо сада? Ваљда и телефонски разговор са пријатељем може да поправи дан. Раније сам њен број знао напамет, можда ми успе да се присетим… Мора да је записан у старој свешчици, мислим, разнежен што наша блискост траје од доба када су се руком бележили бројеви телефона. Ипак, пре него што сам извукао свеску, пробао сам да број утипкам по сећању. Загледао сам се у екран и сетио се јутрошњег сна. Српски број који се појавио… Прелистао сам пропуштене позиве и видео исти број.
Позвао сам пре него што сам помислио на временску разлику. Тамо је, срећом, дан.
’’Ах, ви сте!’’, одговорио ми је уздрхтали гласић пун умора и суза. ’’Хвала што сте назвали… Јесте, ја сам вам телефонирала…Опростите, било је баш рано, изгубила сам се… Сквикина ћерка, старија. Теодора. Било је одједном, нисмо могли да схватимо шта нас је снашло… Ја још не верујем, нисам то прихватила… Мама није дала да вас узнемиравамо… док јој не буде боље, тако је говорила…’’
Код последњих речи девојка бризну у плач.
Прекинуо сам везу сасвим пометен. Нисам чак питао кад је сахрана јер ни ја нисам могао прихватити да је готово, да не може бити боље и да Сквики нећу видети више никада. Свест да она постоји, да тамо негде у далекој Србији живи та нежна душа, та слатка и паметна девојка са којом сам сањао свет, чувала је моје упориште у реалности. Како ћу сад?
Бели облаци су отежали, септембарско сунце ми је постало напорно.
Тетураво излазим на улицу, прелазим мимо зебре, унезверено гледам наоколо и напокон седнем на ивицу плочника. Црни конобар из кафића на углу ми прилази, пита да ли сам добро, треба ли да позове некога. Поглед му је забринут, лице наборано као сува јабука. Кога би звао? Не, нема разлога. Ништа ми не треба.
Полако устанем, захвалим се човеку. Трудим се да делујем мирно и прибрано. Успео сам чак да се кисело осмехнем и пожелим му пријатан дан.
’’Све је у реду’’, кажем.’’Добро сам.’’
Небо је и даље јасно плаво, облаци бели.
Сунце пржи.
У мени дивља ураган.
ПТИЦА СЕЛИЦА
Таксиста је исколачио очи као да је тражила да вози на Марс. Образи су му меснати и нездраво румени, усне искривљене, а поглед пун лукавства ближег искварености него урођеној бистрини.
’’Не возим у Борчу. Мост…Треба ми много времена да се вратим у град.’’
’’Али ја ћу платити за ваше време!’’, рекла је, свесна да скупи кофери и став дрске девојчице из белог света нису оставили утисак.
’’Нико не вози у Борчу’’, показао је према такси сатници.
’’Па шта предлажете, да ухватим трамвај?’’
’’Нема овде трамваја. Нису постављене шине.’’
Туп је баш како и изгледа, што је код такси возача реткост. Мина је волела номадски дух људи који су бирали да им радни век прође на точковима. Ретко би пропустила да са њима размени коју реч јер је, по великом скиталачком искуству, знала да ће у таксију чути најкорисније податке о месту које упознаје, најсмешније и најпапреније вицеве или циничне опаске које ће понављати годинама, пред различитим људима.
Срећа је, ето, одредила да првог недуховитог буквана међу таксистима сретне при повратку у родни град. Најтоплији и најживљи расадник племенитих мангупа, ако је веровати Мининим родитељима. Београд, раскошна трпеза без граница, град огромног срца и отвореног ума… Град који су то двоје размаженковића напустили почетком деведесетих, са бебом Мином у рукама, чим је живот у њему престао да буде беспрекорно угодан.
’’Нема везе, сачекаћу да их поставе’’, промрмљала је.
Таксиста је и даље упитно зурио, па је додала: ’’Шине… Сачекаћу да поставе шине или да се ископа рупа за метро… Шта мислите, шта ће пре?’’
’’Мислим да ће ти овде најпре слетети авион’’, одбруси јој човек. ’’Леп крилати авион да тебе, као и остале птице селице, врати у јужну и топлу материну, одакле долећете да нам солите памет…’’
Па добро, није сасвим туп, али му баш недостаје смисла за хумор. Зашто се толико увредио на малу, по Минином уверењу сасвим безазлену шалу?!
Слегла је раменима и окренула се да тражи ново такси возило, кад јој запишта мобилни телефон. Чудно. Већ је пристигло оно ’’добро дошли’’ са понудом за телефонирање по најповољнијој тарифи домаћих оператера.
Па да! То Александар шаље поруку. Саша, како је говорила Минина мајка. Или Сале, како јој се потписао брат од тетке у првом дописивању које су као одрасли успоставили.
’’Не седај у такси’’, писао је. ’’Одраће те кад схвате да си странкиња. Долазим по тебе.’’
Нисам странкиња, љутнула се у себи. Српски ми је добар, знам и жаргон. Можда се примећује страни нагласак, али сасвим мало… Крв није вода. Чак и ако кажем нешто погрешно, нисам странкиња!
Ипак, била је птица селица, таксиста је то погодио. Пропутовала је свет и то не као туриста, да разгледа знаменитости и необичне пределе, већ увек са чврстом вером да ће се тамо далеко, под новим небом, коначно и скрасити. Ни природа њеног посла се не противи променама боравишта: сваки пансион, собица у хостелу или тераса са погледом на море лако постаје Минина канцеларија.
Можда је то образац који је преузела од родитеља. Тетка, Салетова мајка, никад није хтела да оде из Србије, иако су је звали и наговарали, а крај пропалог брака и слабо плаћеног посла наставнице, безбројних трзавица и опште несигурности у свакодневном животу, за останак није имала превише разлога.
Ни Сале није волео лутања. Сваког лета се сунчао на истој плажи у Грчкој. Викендом је правио роштиљ у друштву пријатеља из детињстава. Уредно је лајковао Минине фотографије на инстаграму, али само зато што их поставља његова сестра. Такви су му били и коментари.
’’Гле, ошишала си се!’’, написао би, потпуно слеп за изласке и заласке сунца, врхове планина, романтичне дворце или било шта што је Мина сматрала вредним обиласка и фотографисања. Сале је, очигледно, био птица станарица.
Али, Минини родитељи нису баш били селице. Отишли су да се не врате. Повратак у Београд (кући, како су обоје и даље говорили) никада међу њима није био предмет разматрања. Можда им је, у својој незрелости, судила исувише строго. Иако су расли као мажена, пажљиво одгајана и образована деца, у туђини су ударнички запели да створе тај пристојни живот који им је измицао код куће. Оца су јој пре неколико година силно увредили примедбом да је економски мигрант.
’’Економски мало сутра!’’, чула га је како гунђа.
А онда је, на питање зашто су заправо отишли, добила потпун одговор. Није, као раније, говорио да су хтели стабилност, плате довољне да покрију месечне трошкове, ред и мир, тај такозвани пристојни живот.
’’Немају овде појма шта је прави живот’’, узвикнуо је.’’Али, ја нисам могао да пуцам на људе код којих сам до јуче ишао на журке. Једноставно нисам могао.’’
Минина жеља да путује у Београд је и мајку и оца затекла неспремне.
’’Хоћу да уживо видим тетку и Салета. Желим да обиђем нану.’’
Нана. Тако су звали Минину бабу по мајци. Становала је у кућици на рубу града, који је последњих година живнуо и постао огромно ново насеље на левој обали Дунава.
Писмо те старице, слабог тела и сјајно очуваног ума, донео је прекоокеански авион у коверти шарених ивица, на којој је било исписано само Минино име. Управо зато о писму родитељима, као ни било коме другом, није рекла ни реч. Малчице се мучила да одгонетне уздрхтали старачки рукопис, више због навике да чита искључиво одшатампано него зато што јој је недокучив био смисао наниних реченица. Још као дете се поносила познавањем језика којим нико у њеном разреду не говори.
’’Дођи да те видим пре него што умрем’’, писала јој је нана. ’’Ти си моја крв.’’
Те речи су данима биле као ватром исписане у Мининој свести, а коначну одлуку да се спакује донела је захваљујући сада већ бивше момку, Адриану. Имали су везицу од три дана и две ноћи, значајну само по начину на који се прекинула.
Адриано је био свежи досељеник, пореклом из Напуља. Згодан, разговоран и на први поглед веома симпатичан, а заправо сујетан и за дуже слушање досадан. Пуцао је од гастарбајтерског патриотизма. Мину је прво водио да проба прави еспресо, код својих земљака, наравно. Затим су ишли у италијански ресторан, па на концерт музичара који је тек градио каријеру и који је био изузетан зато што је, није тешко погодити, чист Наполитанац!
Пошто јој је Адрианово истицање порекла већ увелико додијало, чула је себе као, без размишљања одговара на комплимент:
’’То је зато што сам из Србије. Наше су жене у Европи најлепше.’’
Десетак дана касније, на десетак километара изнад нивоа мора, поново је читала нанино писмо и питала се да ли је неприпадање било оно што ју је одувек мучило, као туп и упоран бол што се јавља на месту одсечених удова. Није се настанила нити макар дуже заржала нигде на планети – зато што ниједно од тих места није било њено.
Молила је Салета да вози лагано, тако да јој ништа не промакне. Мада, јасно је да не може у једном дану упознати град. Могла би да обиђе места о којима су јој родитељи причали, ако ишта препозна… Или да крене насумице, у властита искуства.
У сваком случају, прво иде да посети нану.
Хтела је да само ушета у двориште и да стару жену изненади речима: ево, дошла сам. А изенадила је и саму себе када је са капије викнула:
’’Нано, вратила сам се!’’
Stella polare 