Oznaka: Гордана Милојевић

PESMA

Moraš da tragaš daleko, i duboko, i strasno,
Dok ne prihvatiš da ti nije jasno,
A nikada ni biti neće,
To dvojstvo usuda i pesnikove sreće,
Jer pesma drugačije ne doleće.
U jatu je nećeš prepoznati
Sa pticama ne putuje,
Među putnicima slepim se neće sakriti
Jer sa njima ne druguje.
Ona je samotnjak na splavu tvojih uzdaha,
Gura je mnoštvo tvojih kratkih izdaha,
Bori se za vazduh iz tvojih pluća,
Ne plete se od opalog pruća
Što možeš pokupiti odasvud okolo,
Smeje ti se izazivački, oholo,
I uzme ti sve, da i ne znaš da si dao
Gromadu duše što si imao.
Onda mirno otplovi bez tebe,
Ostavi te golog, ostavi da zebe
Tvoja snaga trošna još s početka,
Sasvim posustala do završetka.
I eto te na novoj stanici gde se opet čeka,
Opet je preobukla pesnika u običnog čoveka.


MNOGO, MNOGO PRE

Pusti me da budem pesnik po svome
Kom reči same dolaze,
Nisu one zaključano blago
Iza vrata neke magaze.

Zar da stojim i čekam ključara
Da otvori i kaže: ''Izvol'te, šta ste hteli?''
A ja: ''Molim Vas, tri četvrt kile reči''
Da otpatim što se nismo sreli.

Nemoj se rugati mom stihu kad izleti,
Zna često i mene da iznenadi,
Nemoj da mi se i reč moja sveti;
Već plaćam danak svojoj zabludi

Da bi te jedna mogla dotaći,
Od njih već kulu sazidah visoku,
Znam, ti ćeš me i bez mača saseći
I poslati u tugu duboku.

Da ćutim, kao miš u rupi što se širi,
Iz nje puca pogled, ne mora da gviri;
I sve je jasno, sve kao na dlanu,
Ja molim - oprosti, današnji danu!

Na tebi se samo, eto, slomilo,
Da spoznam baš danas, da mi bude teže,
Nisi ti kriv što nije se dogodilo,
To još mnogo, mnogo pre tebe seže.

Al' srešćemo se nas dvoje, jednom,
Kad takva nam pomisao na um ne bi pala,
Nije ovaj grad toliko veliki,
K'o što ni slučajnost nije tako mala.


SLIKA

O čemu misli kad ovako miruje,
Stoji sasvim budan, a kao da sanja,
U čije mu to nebo pogled uranja,
U čiji to svet, njegov proviruje.

Koliko mu je ljubavi u srce stalo,
Koliko je bola mor'o da odboli,
Koliko su ga puta mačevi boli;
Kad snaga dođe, sve je mizerno, malo.

On, Odisej - ljubav more što ga vuče,
Na krhkom, trošnom splavu dubine gazi,
Sunce teme peče, obraz samo mazi;
Ja se bojim da ga struja ne odvuče,

Daleko, u nekom nepoznatom pravcu,
Toliko da ne znam kako bih ga našla,
Kako bih se u tom bespregleđu snašla;
On sam za kormilom - ja nisam na pramcu.

A dok on brodi morem, ja kopno čuvam,
Tako je baš sve na svetu pokriveno,
Sve pogledam u mesec granje zapleteno,
U duši ja mu tajnu večeru kuvam,

Da kad najzad stigne to mu bude snaga,
Nagrada za teške pute što je proš'o,
Jer čim takne kopno, k'o da je već doš'o,
I ja već izlazim da mašem sa praga.


ŽIVOT MOJ

Ti me negde čekaš, al' ne širi ruke,
Ne znam kad ću stići,
Al' znam da te, sigurno, neću mimoići.
Vremena mi malo.
Eh, kada bi stalo!
Života je meni, obrni - okreni,
Par bura ostalo.

Započeti vezak ja odavno vezem,
U nedra ga guram, u šaci ga stežem,
Kad na sanak pođem, u maramu vežem,
Da se ne odmota - bila bi grehota.

S večeri ga položim u postelju meku,
Pa napola budna pipam po dušeku;
I sve molim nadu da mi ne odluta,
Da je san ne ščepa - da ga ne ukradu.

Gledam da nas jutro zajedno dočeka;
Tek drugu sam načela polovinu veka.
Žudnja za životom do neba mi seže,
Ja mu petlje hvatam - a one mi beže.
Kroz prste mi cure, i kroz kosu jure,
Ja bih da ih stignem - ali tad požure.

Zora moga dana drugačija biće,
Prepoznaću tebe u jutru što sviće.
A ti ćeš mi, mrko, reći čas,
I to će ostati između nas.


SUSRET

Mi se nikada nismo sreli,
A i zašto, kad se znamo;
Ti o tom ništa i ne znaš,
To sam ja tebe srela, samo.

Iznebuha, tvoj i moj se oblak mimoišli,
Tako što jedan drugom nisu prišli.
Moj se obradova kao dete
Kad ga nenadano srete,
Pa produži veselo, uz smešak,
Pri pomisli - kakav bi to bio tresak
Da je samo bliže prošao,
Da je samo na tren zastao,
Ovog drugog prepoznao.
Možda teret ne bi pao
I zemljicu uzdrmao,
Da je tmurni samo znao,
Da je bolje pogledao.

Ovako, produži, žuran,
Ledonosan i olujan,
Gnevom bojen, ljutnjom punjen,
Još koji mah, pa prepunjen,
Vrebajući pravo vreme
Da otrese svoje breme
I u pustoš sve pretvori,
Sebi pluća da otvori,
Da prodiše kao čovek -
Neće oblak biti dovek. 


TESKOBA

Kiša samo što stade.
Ja žurim,
Tamo, visoko,
U prirečja neka,
U neko granje zapleteno,
U predvečerje smeteno,
Na vrhove drveća;
Ni sam ne znam kako ću,
Sve mi se čini zamršeno.
A možda i ne bude tako.
Ma, uspeću!
I dosad sam se ver'o po planinama snežnim,
Bio u opasnostima neizbežnim,
Bez opreme, goloruk.
Ja visinama težim,
Tamo se lakše bol podnese,
Redak ti vazduh teskobu iznese
Iz grudi,
Lako, k'o pero.

Vremena još imam da ti spustim dugu,
Ako je sada ne uzmeš,
Moraćeš da čekaš drugu,
A kiša ne znam opet kad će.
To možda potraje, ne zna se.
Važno je da stignem na vreme
Da uspavam ptice pre mraka.
One sad s pojila kreću
I važna je minuta svaka.
Već dugo, dugo me mole da pevam im svoju tugu;
Ja nemam priliku drugu.
Uzmi sad ovu dugu, i čekaj me!
Ne znam koliko dugo, ali čekaj!
Vratiću se ja u neko maglovito jutro
Ili suton pun dosade,
Rasterećen i veseo
Da pevam tebi, ljubavi moja.

Tesna mi ova koža za mene krojena,
A duša sa slobodom spojena
Vazda se grči, k'o ona da je telo,
Idem da nađem joj odelo.
Da mi stoji k'o saliveno,
Mesto konca spokojem šiveno.
Ako sad ostanem žalićemo oboje.
Ja nisam danas za tebe lep,
I da znaš da zbog toga patim.
Biću lepši,
O, koliko lepši kad se vratim!
Danas me razumi.
Moj nemir ništa dobro izroditi neće.
Moram da letim,
Već sam prizv'o krila.
A ti me čekaj, ljubavi moja,
Moja mila.
Sad žurim! 


STREPNJA

Gledaš me k'o da poznali se nismo,
Kao da nisi pisala mi pismo
Da dođem,
Da te odvedem
Tamo, u moje zelene dvore.
Da pređem reke,
Da prođem gore,
Da mi se više nikad ne tužiš,
To lepo lice da ne ružiš,
Da te ne prevari
Pa da ostari.

Da ja, mlad, uz tebe ne bih ostao
I možda da te volim prestao,
Sumnja ti srce treperavo,
Žudno za zemljom zelenih kiša,
Tu otkucaje svoje da stiša.
Da mi ostaneš vesela,
Da te provedem kroz sto sela,
Da te svi vide,
Da mi zavide.

Gledaš me, jabuko
Što te još nisam brao,
A znaš da bih za tebe krao
Zelene peteljke s oblaka,
A ti od strepnje ne bi disala
Jer takva se ljubav nije pisala
Od nezaborava do večnosti,
Od koznakad - do ove mladosti,
Od zemlje starice do voćke mladice.

Daj da rasteramo jelene
Sa praga kuće zelene.
Preko praga da te prenesem,
I krunu da ti donesem;
Tu da mi stanuješ,
Pa da mi caruješ!

ONO ZADNJE ŠTO BIH MOGLA REĆI


Sad rastavi ruke,
Molitva je smešna.
Kad te takvog gledam
Biću mnogo bešnja;
Ja otići moram,
Ne staj mi na muke!

Hajde, žmuri sa mnom,
Ne govori više!
Sve sam dosad čula.
Ja ću slabim glasom
Reći što se mora;
Ti putnici uvek govoraše tiše.

Ostani da čekaš sunce što izranja,
Pa se čini da će s granjem srasti.
Ako ga ispratiš, gore, u visine,
Ova će ti tuga mnogo lakše pasti.
Meni srce poslednji put bije,
Pred put sa kog niko vratio se nije.

Od jutra ću biti samo uspomena,
K'o sećanje što nosiš sa puta,
Izgubljeno dugme sa starog kaputa,
Znaš da je tu bilo, al' ga više nema.
Ovo uvek uspe, niko ne pogreši,
Ja treba da pevam, večnost mi se smeši.

HOKUS - POKUS

Kad te poželim
Sve misli bacim u jedan fokus,
U jedan ugao posmatranja,
Proživim taj svojevrsni hokus-pokus
Našeg nestvarnog spajanja.
Špartam planetom međ' tuđim svetom,
Preskačem planine i okeane,
A sve što tražim, u jedno se sroči,
U želju za tobom stane.
Tumaram i borim se da se snađem,
Pakao prođem dok te nađem,
I uvek ta poslednja stanica
Ima ukus tvog poljupca.

----------      ------------      -----------

Vrelo jutro žuri u susret vrelom danu,
Već je izmereno trideset,
Ja kasnim za Havanu
Gde me čekaš na doručku,
Sa sendvičima u ruksaku,
Na nekoj peščanoj plaži
Gde miriše na školjke;
Oko te nervozno traži,
I ne vidi te,
O, nebesa!
Samo mnoštvo golišavih telesa
Kroz kožu sunce upija -
Oko sebe razbacali dronjke.
Napregnuh misli, poslah ti poruku:
Hajde da razbijemo naviku
Južnih mora i plavetnila;
Na korak sam do besnila.

Sastaćemo se na kapijama Moskve,
Na minus dvadeset i četiri,
Kad otkuca podnevni čas;
Ništa neobično za Moskvu -
Neobično za nas.
Vetar duva, pomahnitao,
I mraz mi ledi kosti,
Ovde ni brata ne bi prepoznao -
Opet se ne nađosmo, oprosti!
Još jedna vražja šala slana.

Sad dođi u zemlju tulipana,
Onu što ispod mora baulja,
I vetar joj polja lala ljulja,
A obalom se lelujaju lađe;
Požuri, sunce ne sme da zađe!
Da gledamo kako boje trepere,
Dok mesec ne počne da se vere
Uz nebo zbunjeno loptama dvema;
Jedna žurno kofere sprema.
I ne znam šta se dogodilo,
Tek sunce ode gde je krenulo;
Oko se za tobom propinje,
Glad me vučja opominje.  

Bliži se vreme večere,
Polako ulazim u paniku:
Vidimo se u Rejkjaviku,
Pa te vodim na glečere
Gde mladi led na starom leži,
Taloži se, biva sve teži,
I uči iz predanja
Kad se u okean zaranja.
Ko ovo nije spoznao -
Zemlju nije upoznao;
Tu je sve isto, kao s početka,
Jedino čemu nema svršetka.
A ti se u skafander obuci,
Duple čarape navuci,
I gledaj da ti odelo
Nikako ne bude belo;
Jer sve je belo,
Samo mi mrlje mrke,
Umorismo se od trke
Da izgubimo se u poljupcu.

MOM PRIJATELJU

Prijatelju moj, to više nije za nas.
To sećanje što do ivice nas sroza,
Sad dovoljna je već i mala doza
Za put u pakao prošlosti.
Ona igra surovo, bez milosti,
Razbija detaljem, kao maljem,
Jednu po jednu lepe sekvence seče,
Obično bira veče
Kad te lakše stuži neki predmet, 
Pesma,
Sama pomisao,
Kad je kudikamo lakše taći tugu,
Grliš besmisao,
Kao što grlio si onu koje više nema.
Novo zašto uvek novu zamku sprema.
I to su krugovi, i virovi,
Nema ko se tu davio nije.
Izdrži kol'ko traje, da dotakneš dno,
Isplivaj nekako, eto, to je to.
Samo izdrži, proći će.
I znaš ti dobro, opet doći će,
Spasti te neće ni žega, ni hladnoća,
Ni urnebes duše tvoje, ni mirnoća;
To se negde sakrije, k'o da se zagubi,
Kad krene - ne staje, kidaju ti zubi.
Proveze te kroz predele jedne kuće vesele,
Da pokaže ti da je moglo biti tako,
Zna da ne miriš se sa - ovako.
I zna gde si najtanji,
Ti, gromada,
Sediš na zrnu maka
Od njega manji.  

RED

I bi haos, 
Beše turobno, 
Čas svetlo, čas tmurno,
Jedna vladavina duža, druga kraća,
Nije se znalo ko pije a ko plaća.
 Bi neizrecivo neodrživo,
I nedopustivo,
Neizdrživo,
Bi pustoš
U kojoj niko da se skrasi,
Jedan pali, drugi gasi,
Načas prži, načas ledi,
Malo greje, malo veje,
Dok jednom najzad nisu seli,
Um otvorili
I dogovorili.

Ta je odluka doneta
Na veću vaseljenskom
Između četiri zaraćene strane, 
Da borba najzad prestane, 
Da se zna ko kada istupa
I onom sledećem mesto ustupa,
Da se zna ko kad kofere pakuje,
Odlazi mirno, ne zastajkuje,
I ne narušava taj red stvari
Da onaj drugi zagospodari.

Vajkajte se samo, vi,
Miholjskim letom zaneseni,
Kupujte vreme kašičicom mereno,
Ništa to odložiti neće.
Od svih nas ovo je veće.
Dar što ne bi vaše htenje
Stoji vam pred vratima,
Otvorili ili ne otvorili,
Već je merljivo satima
Vaše pomirenje.

DETALJ IZ ŽIVOTA JEDNE DEVOJKE

Igrale se perle na vratu devojke, 
U ritmu srca što putanju piše,
Jednako nemirnu k'o što ona diše;
U igru uvukle i njene uvojke.

Ni ne sluti, jadna, šta je iskušenje,
Malo je sna drži, takva joj noć svaka,
Šeta horizontom kao pamuk laka;
Njena zagonetka - njeno i rešenje.

Zna šta jutro nosi, pa se i ne buni,
S' krčagom u ruci zadatak prihvata,
Po vodu je pošla, a nebo zahvata;
Prohladno, njoj vruće, - hajde vetre, duni!

Muzika, tekst, vokal i prateći vokal – Gordana Milojević, aranžmane napravio, klavir maestralno odsvirao i snimio Mladen Momić.