Oznaka: Марија Банковић

NISMO VIŠE NAIVNI KEJ: DAJEN KITON (MARIJA BANKOVIĆ)

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar

Postoji ta, od skora, popularna AI zvrčka na društvenim mrežama, kada se u reelsu sa natpisom „I died at… but once I was…“ pomoću veštačke inteligencije pred našim očima u vremenu manjem od jednog minuta razvije čitav život neke pozante ličnosti, od prve slike iz detinjstva, do poslednje zabeležene fizičke pojave, ili obrnuto. Nedavno je Dajen Kiton, dobila svoj AI reels. „Celebrating the life of Diane Keaton“, pisalo je. Neverovatno, gledajući tu transformaciju uloga Dajane Kiton, američke glumice, jednog od zaštitnih lica „Novog Holivuda,“ kako se sa njom, u tom kratkom trenu odvila čitava era, svet pun nadolazećih kontradikcija, koji smo pokušavali da definišemo kroz dekade balansirajući između haosa moći i kontrole. Svet filmova stvarnijih od stvarnosti, onih Frensisa Forda Kopole, Vudija Alena, Brusa Beresforda, Alana Parkera, Ričarda Bruksa. Sa druge strane stajala je Dajan Kiton, čudna devojka, nežnost čelično plavih očiju.

Stiv Martin je, čuvši vest o Dajeninom odlasku, 11. oktobra 2025. na Instagramu podelio jednu uspomenu – teatarski program pozorišta Univerziteta Santa Ana u Južnoj Kaliforniji iz 1964. godine. Komad je „Karusel“ i zaokruženo ime glumice Diane Hall. Ona ima 18 godina, na sceni je u glavnoj ulozi, puna tihe samouverenosti i talenta, dok on kao pomoćni radnik gleda njen nastup sa divljenjem. Ni jedno od njih ne sanja da će ih sudbina spojiti mnogo kasnije u omiljeni filmski par.

Sve je počelo 5. januara 1946. u porodici Džona Hola, građevinskog inženjera iz Los Anđelesa i Doroti Kiton, domaćice sa izraženom pasijom za fotografiju. Želja za svetlima pozornice nije slučajna, kada Doroti osvoji titulu naj domaćice na izboru u Los Anđelesu, njena najstarija ćerka Dajen ostaje fascinirana teatralnošću tog događaja. Koledž ostavlja posle godinu dana i seli se u Njujork, gde je Neighborhood Playhouse School of the Theatre, tu studira glumu po Majsnerovoj tehnici, što će kasnije izraziti kao: „dobri ste onoliko koliko i oni koji glume sa vama“… Dajen Kiton Hol u Njujorku postaje Dajen Kiton. Peva u njujorškim noćim klubovima. Omaž ovom vremenu ostaviće svojim nonšalantno kristalnim glasom uz najšarmantniji falset koji to nije bio u „Eni Hol“ (Annie Hall), potom izvodeći „Seems Like Old Times“, kao radijska pevačica u „Danima radija“ (Radio Days), 1987. i kasnije u „Tako to ide“ (And So It Goes), Roba Rajnera iz 2014. Dajan Kiton će kao svoju inspiraciju navoditi Ketrin Hepburn i njene uloge jakih i nezavisnih žena. Ostvariće ih oko pedesetak u oko šezdeset filmova, bilo kao Kej, ili Eni, Luiz Brajant… Sama će režirati tri filma. I tri muzička spota, onaj za numeru Belinde Karlajl, „Heaven Is A Place on Earth“, 1987. U spotu Džastina Bibera iz 2021. igraće njegovu baku spremnu na novi život u poznim godinama.

„Woody Allen takes a nostalgic look at the future“, pisalo je na posteru za film „Sleeper“, kod nas prevedenom kao „Povampireni Majls“ iz 1973.  Smešni čovek sa naočarima koji je u svoje vreme bio budala je glavni lik, dok ga njegova manekenski graciozna partnerka vodi na putešestvije po budućnosti na Zemlji. Film je definisan kao sf satira, a može se gledati i kao urnebesna komedija apsurda. Ta filozofija stvarnosti odnosa koja postaje zanimljivija od filma, toliko da postaje film sam, počinje malo pre toga, na Brodveju, 1969. godine na audiciji za komad „Sviraj to ponovo, Sem“ („Play It Again, Sam“). Pred rediteljem i piscem drame, Vudijem Alenom  za glavnu ulogu njegove partnerke defiluju mnoge glumice, sve lepe, sve talentovane i sve pogrešne. Onda dolazi Dajen. Ima 23 godine, tek je pristigla iz Kalifornije. On mora da se popne na pozornicu i šeta sa njom levo desno, ne bi li prvo ustanovili koliko se vidi da je višlja od njega pet centimetara.  Ona je već opčinjena njime, a da ga ni ne poznaje, kako je kasnije svedočila, sve devojke su ga obožavale, bio je tako izrazito duhovit i talentovan, sjajno je izgledao sa svojim ogromnim naočarima i u sakoima od tvida. U autobiografiji „Then Again“, Dajen piše da je izgledao još bolje uživo nego na tv ekranu. On se u intervjuima prisećao kako nije njome baš bio impresioniran, ali ju je angažovao odmah jer je se plašio. Ona je sve što on nije, svetlo gde je on tama, optimizam tamo gde je on cinik, slobodna gde je on zarobljenik sopstvenih neuroza. Veza se čini nemogućom, ali začudo, uspeva. Dajen ne vidi Vudija Alena komičara, reditelja, već Alana Konigsberga, uplašenog klinca iz Bruklina koji nikad nije osećao da je dovoljno dobar. Kako neko može biti jednostavno srećan bez potrebe da sve razume? Pokušavao je da je dopiše, napravi više intelektualnom, onako kako je zamišljao idealnu ženu, ali ona se opirala, govorio joj je šta da obuče, ona bi se pojavila u sve luđim kombinacijama poluskriveno parodirajući „ženstvenost“, ispravljao bi njene gramatičke greške, ona bi se samo nasmejala i ponovila isto. Kada bi joj predložio dobre knjige za čitanje, držala se svojih knjiga o fotografiji. Njihove svađe, hladni intelektualni obračuni gde bi on secirao njene misli, način postojanja, bile su sve češće… Legendarnim rečima Sonje, junakinje iz „Ljubav i Smrt“, satire iz 1975. godine koja za predložak uzima zlatno doba ruske literature: „To love is to suffer. Not to love is to suffer. To suffer is to suffer. Therefore…“ čitavih pola minuta krupnog plana i svake božije proživljene reči, bez i jednog suvišnog uzdaha, ili podignute obrve, persiflaža koja samo čeka da se desi, ali iskusno biva zaobiđena, oduzimalo je dah publici pre nego što prsne u iskren smeh intelektualne samodovoljnosti. Pre nego što je upoznao Kitonovu, po sopstvenom priznanju, Alen nije umeo dobro da piše ženske likove. Onda se zainteresovao za nju i njene sestre, majku, kao ljude. Osećao je da može mnogo da nauči od nje. I da bi konačno mogao da joj da priliku da se prikaže u pravom svetlu.

Frensis Ford Kopola je napravio kontraintuitivni potez kada je za svoju epsku sagu o gangsterskoj porodici izabrao gotovo nepoznatu glumicu koju je nešto pre toga video u romantičnoj komediji. Bila je to debitantska mala uloga u „Ljubav i drugi stranci“, reditelja C. Hauarda iz 1970. „Izgledala je kao neko potpuno van mafijaškog sveta“, reći će Kopola. „Neko ko će svojom pojavom omekšati mračne strane priče“. Kroz lice i pogled Kej Adams – Dajen Kiton, ocrtavao se moralni kompas glavnog junaka, mafijaškog bosa u usponu, Majkla Korleonea. Par dana pre početka snimanja filma „Kum“, Dajen Kiton i Al Paćino našli su se u jednom kafeu da porazgovaraju o svojim ulogama i tu su se prepoznali. Scena u kojoj šetaju alejom pod krošnjama drveća, nije samo njihova iskra koja im menja živote iz temelja, ona će zauvek promeniti i naše poglede na svet. Majkl Korleone se vraća posle dugog vremena i dolazi pred svoju mladalačku ljubav Kej, sa kojom se nije ni pozdravio. Njeno lice u trenutku je zamrznuto. Kada kaže da se vratio pre godinu dana, gotovo poraženo. Ipak, oličenje pristojnosti i reda, učiteljica Kej Adams pristaje da prošetaju zajedno. Tu saznaje, tu saznajemo, svu kompleksnost onoga što će postati najcitiranija istina o svetu u kome bitišemo.

Majkl Korleone joj saopštava da mu je otac bolestan i da zvanično radi za njega, što znači konačnu vezanost sa neumitnim poretkom. Ona pokušava razumom da suprotstavi stvari. Ali, sistem je neumoljiv. Isti je za sve. Ona mu sugeriše kako je naivan jer poredi mafijaše sa predsednicima i senatorima koji, svakako, ne nalažu uklanjanje ljudi. Majkl Korleone ima poslednju reč: „Ko je sad naivan, Kej“?

Taj muk umesto odgovora koji je ostao na njenom lepom licu, mora da je bio isti u publici na premijeri filma u Loew`s State Teatru, 14. marta 1972. U toj godini, Nikson je velikom većinom izabran po drugi put. Nema više naivnosti.

„Nikada nisam mislio da ću oženiti Dajen… bio sam isuviše mlad, suviše opterećen poslom i svojim životom. Ali, ona je bila izvanredna i voleo sam je. Jednostavno, nisam mogao da napravim taj korak,“ reći će u kasnijim godinama Al Paćino upitan o svojoj vezi sa Dajen Kiton.

Ono što je započelo kao romansa na filmu prenelo se u realan život i sa prekidima trajalo kroz čitave sedamdesete. Odnos Dajen Kiton i Al Paćina, kompleksan, nežan i duboko isprepletan ostaće jedna od najfascinantinijih ljubavnih priča Hoivuda. Bez skandala i pompeznih izjava za štampu. Dok je Paćina kritika nazivala licem post ratne konfuzije, portretom čoveka izgubljenog ponosa u svom prkosu, Dajen je postajala lice ere – istovremeno umetničko i ljudsko.

Premijeru filma „Sviraj to ponovo, Sem“, koji je režirao Herbert Ros, kao i samo snimanje,  delilo je nekoliko meseci od filma „Kum“. Vudi Alen je bio u glavnoj ulozi, istovetno kao i u brodvejskom izdanju, ovo će mu biti jedan od retkih filmova koji nije sam režirao. Ovde u svojoj brodvejskoj ulozi je i Dajen. Alenove intelektualne komedije odjednom su izgledale male nasuprot igračima iz velike produkcije. Alen i Dajen više nisu bili par. Ipak, on jednostavno nije mogao da pusti, a i zašto bi se odrekao nečeg što je tako dobro funkcionisalo? Pet godina posle raskida, Alen je došao kod Dajen sa scenarijem za koji je ona mislila da je pomeren i bolan, ali ga ne odbija. Na tom scenariju za film je bilo napisano njeno ime, pravi nadimak – Eni i pravo prezime Hol. Scene u filmu su bile njihove scene, svaka svađa i dijalog i uprkos tome što je morala da igra vivisekciju sopstvene ljubavne veze, Dajen, Eni je pristala jer je verovala Alenu kao reditelju. Epilog je došao 1977. u vidu četiri Oskara: za najbolji film, režiju, originalni scenario i najbolju glumicu u glavnoj ulozi – Dajen Kiton. Zajedno Dajen i Alen uradili su devet filmova, među kojima su „Interijeri“ (Interiors), 1978. „Menhetn“ (Manhattan), 1979. „Manhattan Murder Mistery“, iz 1993. Dajen je ostala uz Alana do kraja, i onda kada se ceo svet na njega obrušio.

 Bila je potrebna hrabrost, možda, kao i da se stvori film „Crveni“ (Reds) u sred Amerike u osetljivom trenutku trke u naoružanju u periodu Hladnog rata, 1981. godine, koji je blagonaklono gledao na idealizam stvaranja komunizma u Sovjetskom Savezu posle Oktobarske revolucije. Ostaće zabeleženo kako je Voren Biti, koji je režirao, producirao film i ujedno bio koscenarista u ulozi novinara socijaliste Džona Rida (autor romana „Deset dana koji su potresli svet“) gurnuo svoju tada partnerku Dajen Kiton u ulozi aktivistkinje Luiz Brajant da kaže nešto o njegovom aktivizmu što verovatno nikada ne bi. Jedna od emotivno najtežih scena u filmu, scena gde se Luiz i Džon sukobljavaju činila se previše suvoparnom u izvođenju, previše režiranom isprva i Biti je, bez da je išta nagovestio Dajen pustio kamere da snimaju, da bi je tokom probe scene gurao, provocirao, upadao i izazivao je u sred dijaloga. Ona se u trenutku otrgla od scenarija, rekla šta misli i gde je kome mesto, na način da mnogi tu Holivud vide kao čistu umetnost.

Legenda kaže da se tako dogodilo, a jedan mudar čovek je rekao, kada imaš stvarnost i legendu, daj primat legendi.

Možda će tako nastajati i legendarni filmovi.

Tekst je prvobitno objavljen u zimskom dvobroju časopisa KINOTEKA.

Marija Banković

JEDINO ČEGA SE SEĆAM IZ DEVEDESETIH JE KOKA-KOLA (MARIJA BANKOVIĆ)

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar

Nedavno je otvorena arhiva Odeljenja za specijalnu zaštitu mladih, sektor  istraživanja na temu „Devedesete“. Ovo je ispovest jednog od ispitanika, nazvanog Koka Kola Kid.

——————————–

Jedino čega se sećam iz 90tih je koka kola.

Ustvari, ako bih morala svoj život da svedem na jednu stvar koja je samo bila dobra – bila bi to savršena, jedna jedina,

Staklena litarska flaša Coca – cole.

Svaki dan sam išla sa praznom prozirnom bocom u mreźi za kupovinu, zveckali su ključevi po njoj, taj zvonki zvuk je bio muzika za moje uši, dok hitam u musavi STR u malo manje musavoj zgradi na peskovitim kejevima gde ama baš ničeg nema za mene.

Beli bucko hleb, 200 grama pečenice, kisela mleka iz dana u dan, iz dana u dan… I hladna staklena flaša koka kole.

Da sam tad znala za emotikone posle svakog izgovorenog „koka -kola“, stajalo bi crveno srce. Tri srca.

Bila je bolja i od Radenske 3 srca. Ništa nije imalo ukus kao Radenska, čista, planinska, reska, posle celog dana u kolima na suva usta iz oble staklene čaše sa birtijskog šanka u nekoj nedođiji kroz koju prolazimo, hiljadu ledenih pahulja u meko dečije nepce.

Kola je bila bolja.

Onda je došla ’91.

I ništa me se nije ticalo, moglo je da nestane sve i sva hrana, kao što je i nestala, jeli smo mesecima bljutav sir iz konzerve, znate, anoreksične majke ne kuvaju pa i ne jure da nabave hranu kad krene kriza. I zabole ih da trče i menjaju dinare od plate za marke da može da potraje, da imaju čime da kupe hranu. Većinu života bila sam zahvalna što me je puštala da jedem đubre. I čokolada, to uopšte nije bilo simpatično kad je nestalo. Ljubav mog života, onaj, taj jedini i zauvek…i on je nestao. Svet je mogao da nestane. Ali ne koka kola.

Ta jebena staklena litarska flaša sa tom jebenom tamnom tečnošću bila je jedina dobra stvar.

Prvo je dostigla 20.000 dinara, bila je 5.000, pa 10.000 i na kraju 20.000, a plata lekara 100.000 dinara i to je bilo to. Čežnjivo sam gledala put mesta gde je stajala dok bih odlazila po jebeni bucko hleb, pečenicu i dva kisela mleka. Sve dok nije nestala zauvek iz crvenih duguljastih gajbi u posebnom uglu samo za nju.

…

Došao je prosperitet, došle su dobre godine. Sa njima plastične flaše. Koka kola u plastičnim flašama. Tajland za turiste. Pakao na zemlji. Bila je to kisela, otužna tečnost, sve gadnija što je ambalaža bila veća.

Bio je to poslednji ekser slatke sutrašnjice.

Marija Banković

LIČNI ANĐEO: DUŠAN GERZIĆ GERA (MARIJA BANKOVIĆ)

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar

Godine 1961. Beograd je bio mesto odigravanja nekih interesantnih događaja. Najtoplije leto u modernoj istoriji zemlje zabeleženo je u avgustu, kamere su snimile nestvarno prazne trgove i gradske bulevare, veliki geopolitički pokret, prva konferencija Nesvrstanih zemalja održana je u novembru i konačno, završila se ljubav Olje i Šejke, jedna umetnička sinteza obeležena borbom sa besparicom, razdvojenošću i osvajanjem novih horizonta postmoderne. Nešto pre toga, Leonid Šejka je oslikao zmaja, nalik na tajfona sa srednjovekovnih freski na Oljinoj butini. Marta iste godine, 1961. rođen je Dušan Gerzić, Gera, slikar. U zvaničnim biografijama i tekstovima pored njegovog imena stoje odrednice: „osnivač beogradskog novog talasa“, „Džejms Din Beograda“, „buntovnik anđeoskog lica“…

Pišem kao neko ko je za Dušana Gerzića Geru prvi put čuo u formulaciji: „Dušankin sin je slikar“, krajem znakovitih osamdesetih godina prošlog veka. Porodična poseta njihovoj bašti na Topčiderskom brdu tog leta bila je dogovarana nekoliko puta, ali se nije desila. Naše majke nastavile su da se nalaze u zajedničkim poduhvatima pomaganja ljudima. Odlasci na izložbe, u pozorišta i muzeje, tih godina, bile su prirodna stvar u našim životima. Ono što sam znala iz glasova koji su ponekad dopirali do mene, Gera je zaista želeo da bude slikar. Neprestano je crtao. Otišao je u Pariz na usavršavanje, po pozivu našeg čuvenog umetnika Vladimira Veličkovića, predavača na tamošnjoj Ecole des Beaux- Arts, 1986. godine, odmah po završetku Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu. Kada, konačno, početkom 2000. na jednom mestu bude prikupljeno ono što čini većinu njegovog stvaralaštva, koje će, sticajem okolnosti, stati u period od jedne i po decenije, biće to oko sto pedeset slika i pet stotina crteža. Mnogi radovi ostaće zauvek izgubljeni u čestim seljenjima na relaciji Beograd – Njujork – Pariz, gde je živeo i radio, nezabeleženi na slajdovima, poklonjeni prijateljima, poznanicima.

Dušan Gerzić – Gera, selio se, slikao i izlagao, izmičući svim definicijama, popularnim žanrovima i željama umetničke branše. Stvarao je na vrhuncu ere spektakla u megalopolisima umetnosti. Ono što je sada jasno vidljivo kada se iznova gledaju slike Dušana Gerzića Gere, je opus čiste prekognicije. Nije to samo „Omen (Predosećaj rata)“ iz ciklusa „Celestial skies“, ulje na platnu velikog formata sa crnim avionom i krilatim lavovima sa mrtvačkim glavama unutar predstave crkvenih vrata na vizantijsko plavom nebu koje slika u Njujorku 1987. godine. Svi tradicionalni simboli – renesansni likovi i oblici, ljudski lik i simboličke životinje distorzirani modernošću plahog pokreta, kroz svoje dalje stvaranje on će klonirati sa artefaktima tech – industrijskog sveta i uroniti u vrtlog tamnih boja, odakle je spasenje upitno. Da li to podseća na neki svet koji poznajemo?

„Angel personel“, ni čovek ni ptica sa nečim nalik krilima, kao zbrisanim potezom u sfumatu nihilizma, anđeoska glava, ustvari, glava sivog jagnjeta sa likom čoveka, zagledanog nekud u svet pod sobom, nastao je 1991. godine. Taj izraz lica, nemoguće je bilo nasliikati, a da prvo nije bio proživljen. Tužni Anđeo čuvar, koji je video sve i ništa ga više ne začuđuje, stoji kao zaštitnik postmodernog lika. Ostaće zauvek, to jedno pitanje kada se govori i piše o Dušanu Gerziću ili jednostavno, samo, Geri, kako bi izgledao njegov opus i koji bi uticaj na kasniju likovnu scenu imao da je bio prirodno zaokružen, a ne presečen u prvom uzletu. Da je svoju viziju stigao da razvije do kraja.

Život i stvaralaštvo Dušana Gerzića Gere (1961 – 1998) prema subjektima njegovog interesovanja i mestima stvaranja ugrubo se mogu svrstati u nekoliko nezvaničnih faza, kao što je to urađeno u, možda, najobimnijoj monografiji I, Myself and Others iz 2003. godine. Gera je retko davao imena svojim slikama, kao na primer „Angel personel“, „Omen“ ili „Taxi“ (1997) i priređivač monografije, pisac Borivoj Gerzić, Gerin brat, označio je simbolično ove faze. Prvo su „Inicijacije“ (Koja je čija ruka), Beograd od 1980. do 1987. potom, „Stari i Novi svet“, Njujork, 1987. do 1990. „Humanoidi“, Pariz od 1991. do 1996. i „Tela u vremenu“, Beograd, 1997. i 1998.

Danas je to teško zamisliti, svet iz kojeg je potekao Dušan Gerzić Gera više ne postoji. Rokenrol, stripovi, filmovi, časopisi Heavy metal i Vorholov Interview, Ešer, Hijeronimus Boš, science fiction… sva ta eklektična igra simbola i značenja u slobodnoj ponudi, spremni da budu preoblikovani prema nahođenju nekog mladog mulitalenta, sve je to deo njegove svakodnevice i sve ga inspiriše. Sa devetnaest godina osniva grupu „VIA Talas“ u sklopu projekta „Artistička radna akcija“, radi kao DJ u klubovima Akademija i Zvezda, dizajnira pozivnice, plakate i omote ploča, kao fotograf sarađuje sa grupama Električni orgazam, Haustor, Idoli, D`Boys, Ekatarina Velika. Januara 1985. odlazi korak dalje, u Velikoj galeriji SKC radi projekat „Inicijacije“ – body-painting. Tela prijatelja i poznanika, članova grupe EKV, njihova koža – spoljašnjost postaje platno za projekciju unutrašnjeg. Motivi reptila, ljudskih crta lica, religijski simboli, smenjuju se na telima mladih ljudi koji poput tribalne dece dalekih plemena uhvaćenih u trenu okidanja fotoaparata izranjaju iz mračne pozadine, podloge za fotografisanje, ili se stapaju s njom. Milan Mladenović, lider benda EKV nazvao je to iscrtavanje mističnim uranjanjem u atmosferu koncerta, nalik ritualu. Heavy metal generacija, sa kožnim aksesoarima i evokacijom New Yorka-a, nakitom koji postaje novi art, generacija koja govori da obećani elizijumi više nisu dovoljni, isprepletani su tako da se ne zna koja je čija ruka. Ko stvara šta.

„Kada se čovek rodi, on je čist i spolja i iznutra, onda iskustvo, vremenom, u podsvesti upisuje razne motive koji su uvek jedna subjektivna predstava… Kada crtam, tragam za tim potisnutim slikama i zato svakoj osobi pokušavam da naslikam njen vlastiti znak“ – reći će Gera, 1985. godine.

Aprila 1986. godine, serija radova koje naziva „Nove freske“, akril na kartonu velikog formata, neke sa motivima renesansnih bića, pomalo nalik onom zmaju sa Oljine butine bivaju izloženi u grupnoj postavci na spoljnom zidu SKC-a. Jedne do drugih, u istom, velikom formatu, su zmajolika bića i njegove predstave strip junaka – neki novi „Med“ i „Ala“ na manifestaciji Aprilski susreti. Te godine završava svoje studije u Beogradu i odlazi u Pariz.

Pariz i Njujork, osamdesetih godina dvadesetog veka su Meka vizuelne umetnosti. Kako je rekao Baskijat, svako ko je nešto je ovde. Multimedijalnost, kooperacija, marketing i (instant)filozofija spektakla vlada.

Gera slika „Ventura Fatale“, neo –renesansni noar 1984- 85. u tehnici ulja na platnu i „Žena sa mačkom“, oko 1987. potom, „Mačke“, kao seriju crteža manjeg formata. Motiv žene i mačke, sjedinjene u renesansni portret, sve do futurističke ekspresije, serije „Žena i zver“, oko 1987. koje ucrtava u svoj skicen blok tuš tehnikom, crnih linija i braon senki su i stanje i predstava sveta. Uzdržana nežnost i furiozni ples. Žene su i mačke, koliko i zveri, a mačke, one uvek imaju taj duboki, zabrinut pogled ljudskim očima.  

Šta je bilo tako privlačno u Njujorku?

„Mislim da, kada neko nešto studira pa završi fakultet, OK je da otputuje. Mislim da generalno važi za sve: kada neko ima 23 – 24 godine, super je da otputuje. Taj put je strašno važan zbog nekog ličnog iskustva…“ govorio je o svom dečakom snu. Dobio je priliku da ga vidi izbliza.

„Nisam ja tražio SKC u Njujorku, ali sam hteo da sretnem neke ljude koji dišu iz tog grada, tako da sam to i tražio. I to je duga priča, ali je bilo baš interesantno. Specijalno sad, pošto sam ostao živ. Mislim, to nije bilo lako… preživeti. Nisam bio svestan koliko je to bilo i opasno, čak, pošto Njujork i nije tako bezazlen,“ reći će po povratku u Beograd. „Nisam se razočarao u Ameriku, ništa nisam očekivao, ni više, ni manje“.

Za to vreme u Njujorku caruje pop-art, fenomen spektakla … sve je kao u SKC-u, ali i nije. Izvodi body-painting performans u njujorškom Tunnel Clubu sa fotografom Stephanom Lupinom.

„E, sad, šta sam radio? Pokušao sam da neki svet odavde, neku moju kulturu, potkulturu, da sve to spakujem u jedan paket i da to recimo, predstavim nekom tamo kome bi bilo interesantno“. Prvu samostalnu izložbu u Njujorku otvara 28. juna 1989. Bila je to Galery 48. (Galerija jugoslovenskog kulturnog centra). Ovim povodom, likovni kritičar Abraham Ilejn za njujorški ARTspeak piše: „Za američko oko ovo su pravi istočnoevropski radovi i po bojama i po prizorima: akvamarin plavi tonovi, tamnoplavi i krv crveni tonovi… i gotovo uvek usidreni (makar psihološki) u stare građevine, hale ili zamkove… Slobodnom igrom asocijacija, služeći se ikonama, Gera istražuje sopstvenu prošlost i posmatra Ameriku spolja i sve to pretvara u umetnost.“ Gera o tome govori: „To je bilo neko moje pročišćenje… nešto“.

Slede izložbe u Beogradu, 1991. Galerija „Most“, izložba sa grupom Magnet, zatim, samostalne izložbe u galerijama Elysabeth Gouzy Longue i Atellier Bleu u Parizu. Godinu dana kasnije, 1992. izlaže sa mladim umetnicima na Jeune Peinture Grand Palais, u ateljeima umetnika sa Belvila, u La Forge-u. Njegovi radovi nalaze se na Majskom salonu u Parizu, 1993. Učestvuje na izložbama Europe Sans Frontiere, 1994. Arteurial, 1995. Iste godine ima samostalnu izložbu kod Bjorna Olafsa. Učestvuje na izložbi Novembre a Vitry, kao i izložbi Expression de L`Est u gradu Kurbvoa.

Mnogi kritičari reći će da na prvi pogled, opus Dušana Gerzića izgleda kao delo nekoliko slikara; tokom boravka u Parizu i Njujorku imaće par poziva koje je rado propustio, da donese seriju sličnih komada po uzoru na onaj koji bi tad, prema oceni art trgovaca, najviše igrao na tržištu. Reći će kasnije, osvrćući se na to, da ako neko bude imao dovoljno vremena da se u te slike zagleda, videće da je to ista ruka, sentiment jednog istog umetnika.  

Tokom svog boravka u Parizu, Gera je stanovnik naseobine La Forge. Nekadašnja fabrika ključeva, od 1000 kvadrata, dom je umetnicima namernicima iz celog sveta, svakom pripada po četrdesetak kvadrata nekadašnjih radionica, za život i rad. Često je hladno i nekoliko scena tog snalaženja, francuski glumac i reditelj, Žan-Mark Bar staviće u svoj film „Ljubavnici“, rađenom prema motivima pariškog života njegovog prijatelja Gere. Nina Živančević će 1998. reći da njegova čovekolika bića, humanoidi, na slikama iz ovog perioda spajaju komiku citata iz stripa i tragiku Bejkonovog izraza. Serijal onog što se može nazvati „Ratnici“ nastaje 1991. Makabrična tehno strašila – bića na pozadini futuro-sepie prave su razglednice za kraj 20. veka. Devedesete. „Ratnici“ prerastaju polako u serije „Figure sa krilima“, onoga što ostaje posle ratnika, nalik dalekim postmodernim potomcima „Ranjenog Anđela“, Huga Simberga, što nose nevidljive zavoje i rane koje se osećaju.

Istovremeno, onaj drugi slikar, ili treći, Gera, nezaustavljiva životna sila posvećuje se renesansnim motivima, „lebdećim bićima“, pticama, konjima, mačkama, humanoidima na renesenasnim plavim, purpurnim i oker pozadinama. Bikovi u vrtlogu i okretu poteza četke, u virtuoznom slikarskom umeću, kao da su pokušavali da prkose neizbežnom stanju stvari. Na kutijama za cipele ostali su brojni portreti likova koji su mogli biti osuđenici ili kraljevi dalekih pampasa, zaboravljeni revolucionari, Španije ili Bohemije, u zavisnosti od kombinacije tehnike i poteza četke, odabranog žanra u trenutku inspiracije. Samo je, opet, njihov pogled ostajao podjednako dubok.

Vrtlog je, verovatno najveći simbol našeg doba, „kraja istorije“ (kakvu poznajemo), vortex postmoderne u kojem se mnogi nisu snašli, a neki jesu izvanredno. Sredinom devedesetih Gera slika zanimljivu konstrukciju – u različitim tehnikama oblaporne, skoro groteskne ljudske figure obmotane oko okruglog kafanskog stola. Da li je to dekadencija predstave boemskog života? Café de Paris? U daljim radovima motiv polako prelazi u formu raspeća. Obrisi isposničkih nogu što levitiraju sa nerazazajne platforme. Renesansno izranjanje obrisa ljudskog tkiva iz tamne ili oker pozadine. Kafanski sto je bio crven…

Taj kolorit slojevitosti, dance macabre jednog veka, na Gerinim slikama počeo je izranjanjem iz tame, da bi nastavio odblescima plave i oker, crvene, koja je postajala jarkija kako je vreme odmicalo. Nje je sve više, u okretu bika, u začudno hromatski svedenim Glavama, antiportretu, sa kosom volšebno uredno začešljanom. Sve do portreta „Crveni čovek“, 1997. ulje na platnu. Nigredo. Albedo. Rubedo.

Iste godine vratio se u Beograd i za BELEF počeo da priprema projekat „Modna revija za vola i konja“, dokumentarni film „Osamdesete“, izložbu crteža u Srećnoj galeriji SKC-a, zajedno sa prijateljem, umetnikom Srbom Travanovim.

„Modna revija za vola i konja“ nikad nije izvedena.   

Apendix: Posebno zanimljiv deo čine Gerini kolaži. S obzirom na DIY početke kada je dizajnirao plakate i pozivnice, a kasnije rado radio intervencije na fotografijama, mogućnosti kolaža su mu pružili sasvim novu dimenziju za izraz i šteta je što ih nije radio više. Motivi odgovaraju simbolima na njegovim slikama, to su dečak, porta, čovek, kapija, tribalni motivi, tehnički uređaji. I na svakom od njih postoji blesak svetlosti, poput nebeske, bilo u intervenciji bojom, ili odabirom motiva – neba, metala tehničkog uređaja. Dva anđela koja stoje sučeljena na uklesanim rečima Božijim, impozantan su kolaž od 60 x 90cm. Motiv anđela posebno je privlačan ljudima ni na nebu ni na zemlji, onima koji su ovde i tamo. 

Марија Банковић