Oznaka: Bitka na Neretvi

О САТИРАЊУ:

КУЛТУРНА ПРОДУКЦИЈА КАО ЖРВАЊ ИДЕОЛОГИЗОВАНЕ ’ИСТОРИЈЕ’

ДУШАН ДАНИЛОВИЋ: Ти се бавиш документаристиком и фикцијом и као педагог и као филмски стваралац. Реци ми због чега је важно да говоримо о културној и филмској продукцији у земљи у којој смо рођени, па и о филмовима као што је  Неретва, Вељка Булајића?

БОРИС ТРБИЋ: У аустралијском документарном филму Not Quite Hollywood, каже се да ћеш увек наћи мороне који пародију гледају као документаристику. То је глобални феномен. Ипак, серијал о Џемс Бонду готово нико не гледа као садржај који поседује документарну вредност. Неки људи сигурно формирају сопствене вредности и предрасуде гледајући ове филмове, али заиста их не гледамо верујући у ’истине’ које ’откривају’. Амерички Мит границе (Myth of the Frontier) рецимо, који је далеко утемељенији у конкретној идеологији, и који је артикулисао наративе сетлер колонијализма најчешће је присутан у вестернима и ратним филмовима, и научној фантастици. Али ни у каријери највећег америчког режисера вестерна, Џона Форда, он нема унисону форму. Гвоздени коњ (1924), Поштанска кочија (1939), Носила је журу траку (1949) и Трагачи (1956) су потпуно различити филмови када је у питању однос према историји, сетлерима, индигеној популацији. И ни у сну се не третирају као документаристика. У филму Човек који је убио Либерти Валанса (1962), каже се да у јавном дискурсу мит има преимућство у односу на истину. То није случај у југословенској културној продукцији. И она је као и све друге културне продукције хетерогена када су у питању језици, утицаји, жанровске конвенције или преплитања, али идеолошко једноумље које је ту продукцију одредило и данас преовлађује код њених најострашћенијих представника и поборника.

У тексту Оливере Драгишић смо сазнали о гомили митова који окружују Булајићев филм Неретва (1969): стратегији великог вође, бици за рањенике, рушењу моста, борби против немачког окупатора – или грађанском рату као фокусу уметника, све до Титових интервенција на сценарију, продукције, Пикасових постера, и истине да титоистичка револуција никада није доведена у питање у шест верзија овог филма, а да је идеологија братства и јединства чак и ’потврђивана’, али на веома чудан начин, чињеницом да су из филма, за хрватско тржиште избачене сцене са усташама. Зашто је онда текст ауторке који је искључиво базиран на историјским и лако доказивим чињеницама повучен са интернет платформи?

ДУШАН ДАНИЛОВИЋ: Ово што се Оливериним текстом на тему Булајићеве Неретве десило је потпуно орвелијански. Мени као човеку коме су физика и астрономија занимање то све изгледа потпуно нелогично и неразумљиво. Но, изгледа да је некакав осињак дирнут и да се реакција десила брзо и ефикасно. Можда цео инцидент говори о готово религијској важности тог филма за оне који се баве историјским наративом током Другог светског рата на територији КраљевинеЈугославије. Надам се да то неће да спречи Оливеру Драгишић одличног историчара и врсног писца да настави да се бави том темом.

БОРИС ТРБИЋ: Оно што ми је занимљиво је што токсичност фикција које су нам продаване као ’документаристика’ ти проналазиш и у делу једног од ’највећих српских прозних писаца двадесетог века’, Добрице Ћосића. Иако су Ћосић и Булајић завршили на различитим позицијама када је распад СФРЈ у питању, они су визије историје по правилу артикулисали кроз сличне, идеологизоване фикције са чијим последицама се и данас идентитетски и културолошки носимо. Долазим из породице у којој нема припадника НОБа или чланова СКЈ, и Булајићеви филмови су за нас представљали повод за ироничне коментаре о паролашкој природи аncien regime. С друге стране, Ћосићева оданост револуцији посматра се као незрело одбијања да се ухвати у коштац са прошлошћу и да се живи са контрадикцијама. Не као Бихнер у Дантону,  или Вајда у целокупном свом опусу, наши режимски или ’анти-режимски’ уметници нису успевали да се разведу од баналних и унисоних визија историје. Оно што је још интересантније је да на Куби, у Боливији или Анголи, писци и филмски уметници са контрадикцијама револуције могу да се носе далеко успешније и отвореније, али и са далеко краће историјске дистанце. У чему је проблем? Kaко сте у твојој породици гледали на Булајића? И на Ћосића?

ДУШАН ДАНИЛОВИЋ:  Теме о којима говориш су биле строго цензурисане пред децом у нашој породици док се није појавио чувени број Погледа са Титом и Дражом на насловној страни. Моја покојна баба Анастасија је била престрашена прогонима које су  претрпели прво мој деда непосредно после рата када је правим чудом остао жив, и моја тетка Јелена која је као члан Белих орлова у гимназији била избачена из школе и привремено изгубила право на школовање.  Мој покојни отац је после шикане коју је доживео као дете у школи постао Верник система. Са њим смо покојни деда и ја водили ватрене дискусије у периоду вишестраначја. Он је куповао Ћосића за кућну библиотеку. Никад га није сматрао великим писцем, већ само важним. Булајић је презиран као јефтин памфлетиста чак и у време његове највеће оданости Систему.

БОРИС ТРБИЋ: Теби је блиски члан породице био лични секретар Николаја Велимировића.  Зашто је важно да знамо о Николају Велимировићу који је у време Другог Светског Рата био затворен у логору Дахау, где је како говоре наследници титоистичких прелата, био ’привилеговани затвореник’? Како је могуће да немамо чак ни покушај да се фикцијом реконструише време проведено у Жичи када је манастирска библиотека бомбардована, а у њој изгорео велики број књига док је неколико припадника отпора стрељано уз манастирску ограду? Срби не знају довољно не само о једном од наших највећих међуратних интелектуалаца. Јавност премало зна о Момчиловићу или о твом омиљеном писцу Григорију Божовићу, који је након рата стрељан у једном београдском подруму. Шта би било потребно да јавност сазна како би променила фосилизоване ставове о идентитету и историји? И да почне да прошлост посматра не обазирући се на идеолошке лимитације наметнуте током периода диктатуре?

ДУШАН ДАНИЛОВИЋ:  Николај Велимировић чак и да не рачунамо његов верски значај је један од најбитнијих, ако не и најбитнији српски интелектуалац откако је Црни Ђорђе дигао народ на Дахије. Његове књиге се налазе у књижарама у Москви, али и у Нешвилу, и то неко чита. Оне који га опањкавају боли то што је био радо виђен гост код личности од утицаја у Америци и у Британији, што је говорио и писао на више светских језика, што је на крају крајева доживео преображај од човека блиског Скерлићу и протестантизму у свеца, учећи се вери од сељака и рибара на Охриду. Његови критичари су провинцијалци, површно образовани и њих плаши супериорност његова на интелектуалном плану у односу на њихове идоле. Зато лажу, јер друге аргументе немају. Зато нико и не помиње Рафаила Момчиловића или рецимо Јакова Арсовића, Николајевог сарадника који је имао два доктората, један из философије са Сорбоне, а други из права, из Монпељеа. Како те људе поредити са Кочом Поповићем или Радомиром Константиновићем? Божовић је опасан, и зато је избрисан, јер подсећа на српске корене у Македонији и на Косову. А то је велика табу тема.

БОРИС ТРБИЋ: Кад смо код Момчиловића, пре две године сам са Јеленом Туцаковић у самиздату издао књигу На крају алеје липа, која прати последње дане Данице Јовановић, Саве Шумановића и Рафаила Момчиловића. Било ми је драго да неки људи још увек обраћају пажњу овој теми, као рецимо Милош Зубац. И да разумеју да је у корену данашњих проблема неспособност да се прошле трауме ставе у историјски контекст, како би се пројектовала каква-таква будућност.  

ДУШАН ДАНИЛОВИЋ:  Да ли је било филмова који су покушавали да доведу у питање званични наратив о Другом Светском Рату?  

БОРИС ТРБИЋ: То се највише препознаје у делима Александра Петровића, Живојина Павловића, и Емира Кустурице, јер су они популарни и приказују се на телевизији с времена на време, али ни изблиза као рецимо у филму Јована Живановића Узрок смрти не помињати (1968). Било је наравно покушаја у другим делима али стидљивих, ретких, и широј јавности непознатих, све до распада земље. Један од последњих покушаја да се говори на отворенији начин о грађанском рату код нас био је и филм Бате Ченгића, Глуви Барут (1990) направљен у предвечерје другог грађанског рата. То је филм који је можда снимљен са добрим намерама, али клишеи у грађењу карактера и лоша, предвидива наративна решења су и ту једнако штетни и одбојни као и у старим филмовима партизанске фикције.  

ДУШАН ДАНИЛОВИЋ: А документаристика? Она је чини ми се мање контролисана од игране кинематографије. Ово је један о кључних момената наше историје и нестварно ми је да му се не посвети више пажње.

БОРИС ТРБИЋ: Наши најбољи документарни филмови покушавају да говоре о насиљу Система над народом. Колико таквих можеш да се сетиш. Мало? Није у питању само рат. Револуција која тече (1972), Јоце Јовановића, рецимо. Када је одбрана тековина револуције у питању даћу ти добар пример да што се више ствари мењају, све више остају исте. У недавно продуцираном једносатном документарцу о Кочи Поповићу, режисер кроз voice-over нарацију у првих неколико минута проверава детаље. Тврди, што је вероватно тачно и добро је да то побија, да није Кочин отац већ стриц осуђен за лиферантско деловање. Лепо је што је проверио злонамерно пласиране детаље о титоистичком револуционару, али то је посао историчара. Посао документаристе је да нам одговори (и) у каквој је кући живео документарни субјекат. Какав је човек одрастао у породици у којој је прећуткивање преступа на штету народа и државе који се боре за голи живот, било прихватљиво? Постоји ли документарни филм о познатој реченици Танасија Младеновића о одговорности српских комуниста (титоиста) за издају сопственог народа?

Сарађујем са аустралијским историчарем српског порекла, чији је стриц из немачког концлагера Оснабрик побегао, вратио се у земљу где се прикључио Михаиловићу, и нестао после опкољавања штаба ЈКВуО на Зеленгори крајем рата. Историја и данас вероватно тврди да се тај човек, побегавши из нацистичког заробљеништва, вратио се у земљу да би наставио колаборацију – са нацистима?! Постоје индиције да је учествовао у спасавању савезничких пилота. Како онда да филм или књижевност понуде нешто што може да личи на здрав разум?  

ДУШАН ДАНИЛОВИЋ: Последњи чин сам гледао као клинац коме је званични наратив почео да заудара. Прошла ме је предшколска опчињеност Отписанима и некако ми је била чудна та  карикатуралност ђенерала Михаиловића и нарочито Николе Калабића. Било ми је чудно што је Калабић постао некаква култна фигура међу мојим другарима којима црвена марама није била прирасла срцу.  Нисам га после гледао. Матор сам много и живци су ми танки за тако нешто.

БОРИС ТРБИЋ: Нисам гледао Мисију Хелијард, мада знам да је популарна у емиграцији. Шта мислиш о том пројекту?

ДУШАН ДАНИЛОВИЋ: Морам да признам да сам непријатно изненађен серијом. Очекивао сам много више, добили смо визуелно осавремењену верзију Ужичке Републике Жике Митровића.  Мени је несхватљиво да у пројекту који је урађен са толико помпе постоје поприличне фактографске грешке. Почев од назива и модела америчких бомбардера где се приказују Б-17 ( Летеће Тврђаве), који никад нису учествовале у мисијама на Балкану, уместо Б-24 Либератора. То је мали детаљ који је могуће да се исправи са свега пет минута цуњања интернетом. Онда има сцена прослављања Дражиног рођендана где има више официра него народа окупљеног око колибе. Довољно је да се погледају фотографијеснимљене у то доба и да се види колико је то далеко од истине. Равногорски официри осим Звонка Вучковића су опет приказани у маниру Калабића из Последњег чина.  Са друге стране партизани су сви под конац, дисциплиновани, пролазе Западном Србијом неометани као да су какви духови. Све то баш у време кад се на Дрини и Ибру воде крваве борбе да им се повратак у Србију спречи. Посебна прича је начин на који су приказани можда и најтрагичнији ликови у целој овој епопеји, Џорџ Мусулин и Џорџ Вујиновић, као некакви Американци који говоре српски са јаким акцентом, а не људи који покушавају да помире своја два идентитета на корист и једне и друге нације. При одласку из Прањана у серији, Мусулин се окупљеним равногорцима и народу обраћа са ’Ви, Срби’, као неко ко са њима не дели ништа. Ја сам разговарао са особом која је Мусулина лично знала и која ми је рекла да, када је као студент у Питсбургу током тренинга универзитетске фудбалске екипе чуо за атентат у Марсеју, уплакан је пао на земљу јер су убили његовог Краља. Вујиновић је био стипендиста Краљевине Југославије и као такав је био студент медицине у Београду. Постојао је цео програм сарадње са Дијаспором преко Океана, за разлику од тихог грађанског рата који траје од доласка комуниста на власт. Бајић га, свесно или не, оваквим третманом ових српско-америчких или америчко-српских хероја наставља. Сцена борбе равногораца са Немцима при спашавању пилота је тако трагично урађена као из партизанских филмова где Немци гину на камаре, фале само Бата и Смоки да оборе коју штуку. Оно што ме је непријатно изненадило је углавном позитиван пријем серије код оног дела научне и културне јавности која покушава да унесе нове тонове у тумачење тих догађаја из периода 1941-45. Иако из мени несхватљивих разлога међусобно посвађани, сви су са дозом одобравања пропратили филм. То ме збуњује. Ја мислим да је ова серија још једна у низу пропуштених прилика да се о неким узбудљивим темама из наше историје проговори филмским језиком на атрактиван начин. Чини ми се да би било боље да није ни рађена. Како ти гледаш на то?

БОРИС ТРБИЋ: Нисам гледао и не могу да судим, али од људи који о алтернативној историји не знају довољно чуо сам да је потребан. Да су нешто сазнали. Што је легитимно. Не знам колико је корисно. Ови филмови немају прођу у фестивалском кругу Колективног Запада. Филмови о суочавању, како их популарно називају титоистичко-либерални телали – они чији су родитељи били на Дневнику сваке друге вечери кад смо били млади, а данас трубе о вишегласју и људским правима – имају прођу пре свега захваљујући адаптабилности идеолошким нормама које су наметнуте српској култури. Српски филмови о КиМ, елити Краљевине Југославије, послератним злочинима или избеглиштву са простора екс-СФРЈ нису добро дошли. Не захтева много памети ни талента да се неко определи за филмове о српским злочинима или историјским личностима које су глобално проказане након деведесетих. Филмови о суочавању су такође потребни, али су двадесет година били доминантни, а на периферији Београда се тек сада дижу први споменици побијеним у титоистичким чисткама по завршетку Другог Светског Рата. О нечему се изгледа мора говорити одмах, а о нечему се мора ћутати вечно.

Бојим се да не разумеју да сведочити о злу није питање идеолошке лојалности већ избор који раздваја елементарну пристојност од конформистичких сплачина. Отворен разговор о прошлости је најбољи залог за мирну будућност. Ако ми неко не верује, нека погледа новинске наслове у последњој години постојања СФРЈ.

Идеја да смо ’сви једно’ и да ће транснационално финансирање помоћи културну размену са Европом и регионом није далеко од идиотске. Колико финансијера из региона ће помоћи филм о Србији, држави са највећим бројем избеглица у Европи пре почетка сиријске кризе? Ни један. Колико регионалних филмских центара ће помоћи, или фестивала приказати, филм о Косову и Метохији, у Мостару, Сплиту, Цетињу, Призрену, из српске перспективе? И на колико ће европских фестивала бити позван такав филм, све и да се направи? Ни на један. Па зар је онда нарочито храбар, промишљен или талентован онај уметник који одлучи да се тим темама не бави? Није. Сваки конформизам је баналан.

Какве књиге и филмови те занимају када је у питању алтернативна историја Србије и Југославије и уз какве књиге и филмове би деца која одрастају у иностранству али имају српске корене могла да одрастају без стида? Како је могуће да десетине хиљада српских избеглица у Канади, Америци, Аустралији не гледају филмове о траумама својих прадедова, дедова, мајки? Зар мисле да ће дијаспора у којој се налази огроман број људи који су избегли, не од медених колача, већ од терора грађанског рата, бити задовољна да сведочи како се њихове трауме игноришу?

ДУШАН ДАНИЛОВИЋ: Ја збиља не знам колико филмова има који би били релевантни за тему о којој причамо. Да ли је то Зона Занфирова? Шешир професора КостеВујића? Збиља си поставио тешко питање поставио. Што се књижевности, избора има Богу хвала. Црњански, Краков, Григорије Божовић од старијих предратних писаца, Пекић, од оних који су се родили после рата мој покојни земљак Горан Петровић, из моје генерације Слободан Владушић и Никола Маловић, од млађих Тајана  Потерјахин. Историчари пишу дивна дела, која су узбудљива и дирљива као најбољи романи. Бојан Димитријевић, Немања Девић, Милутин Живковић, Раде Ристановић и Душан Бабац оживљавају алтернативну историју, о којој се шапутало кад деца уђу у собу, кад старији разговарају. У Дијаспори деца чији су родитељи и родитељи њихових родитеља избегли одрастају без стида колико ја видим. Не стиде се што су Срби, радо помажу свештеницима током Литургије, јако се радују пробама фолклора. Већ сам рекао да Матица води грађански рат против Дијаспоре од доласка комуниста до данас. Краљевина Југославија је давала стипендије деци из Америке да студирају у Београду, организовала везе које су биле пресудне у организовању избеглиштва десетина хиљада после хиљаду девестотина четрдесет и пете.  Ми немамо једну дисертацију која се бави историјом Дијаспоре, нама невероватна количина информација о људима рођеним овде одлази у неповрат. То је злочин, сатирање.

БОРИС ТРБИЋ: Покушавам да спајајући два поднебља којима припадам учиним нешто корисно за културе у којима радим. То чиним имајући у виду креативни и, педагошки рад. Ти и твоја супруга сте српски научници и дуги низ година живите у САД. Када вам кажу, као и мени, да сте опседнути прошлошћу или да та прошлост никога не занима, како артикулишете свој став да су окамењене трауме рецепт за не баш прихватљиву садашњост и будућност коју је тешко пројектовати? За нове сукобе, као што смо видели 1990их, за нове заблуде и за нову генерацију конформиста која ће у педесетим годинама напокон открити да су неки српски књижевници последњи пут виђени на чамцу за Јасеновац – такође писали о социјалним темама, о правди, слободи и једнакости. И да о прошлости морамо бринути због млађих генерација.

ДУШАН ДАНИЛОВИЋ: Мислим да је то једини правилан пут. Спајајући поднебља одакле смо и где смо, правећи мостове између култура и различитих историјских искустава.  То је не само органски већ има и дубље значење јер нас спашава од провинцијализације духа од које Србија тако хронично пати.  Будућности нема без разумевања прошлости. Човек без разумевања историје је само што Слободан Владушић дефинише термином биочестица, објекат манипулације. То увек кажем мојим студентима кад уводим историјски контекст у курсевима које предајем.

БОРИС ТРБИЋ: Какве филмове је потребно правити о српској прошлости да би се разумео друштвени, културни и идентитетски полом који је задесио наш народ?

ДУШАН ДАНИЛОВИЋ: Пре неколико дана сасвим случајно мој син Данило и ја смо гледали анимацију у којој се реконструише средњевековни Београд у време Деспота Стефана Лазаревића која је урађена негде почетком века. Он само што није напунио пет година и опседнут је аутомобилима, замкови и витезови нису његов фокус у овом тренутку. Међутим, тај кратки анимирани филм га је хипнотисао и од тада стално тражи да га водимо у Београд. Хоћу да кажем да је у овом времену релативно јефтине компјутерске анимације време за некакву врсту филмске гериле. Теме које су за нас идентитетски битне а прећутане су од стране званичних културних институција и програма сад имају шансу да буду представљене публици која их је жељна. Ту је само питање да ли имамо довољно герилаца у струкама које учествују у производњи филмова који су довољно храбри да се упусте у ове пројекте. Ја се Богу молим да њихов број расте.  То би била права врста Четвртог српског устанка, подједнако битна и вредна као претходна три.

К р а ј.