Приказ књиге Милоша Тимотијевића
Кошаркашка репрезентација Србије јуче је победила екипу Литваније, пласиравши се, помало и неочекивано, у полуфинале светског првенства. Успех је тиме већи што је вера у репрезентацију била пољуљана Јокићевим одбијањем да на овом такмичењу заигра у националном дресу, а критике су биле упућиване и на рачун селектора. На путу до јучерашњег успеха један је играч остао без бубрега. У тако окрњену репрезентацију није лако веровати, али наша кошарка и наша репрезентација нису „тиква без корена“. О томе, поред осталог, сведочи најновија књига Милоша Тимотијевића Како је Чачак постао град кошарке 1945-1969. Спорт и идентитет (Народни музеј Чачак, 2023). На први поглед би се могло рећи да се аутор бави уском и локалном темом, али љубитељи кошарке знају да говорити о Чачку значи говорити о важном кошаркашком центру и расаднику добрих играча у националним оквирима, не само Србије, већ и Југославије.
Кроз низ обимних и, по методолошком приступу, веома сложених истраживања, Милош Тимотијевић је више пута потврдио оданост, љубав и научну љубопитљивост према родном Чачку, осветљавајући руком историографа многе затамњене периоде градске прошлости. Тако је и у овој књизи истраживачки рефлектор био уперен на једно поље друштвене историје из чачанске свакодневице. У српској науци ретки су примери монографског уобличавања темe као што је спорт, посебно када је реч о кошарци. У овој књизи Тимотијевић је реконструисао историју идентификације Чачана са кошарком у кратком, али кључном, раздобљу њеног развоја, од окончања Другог светског рата до покривања Хале крај Мораве 1969. године. Пишући о кошарци, аутор пише о идентитету једног српског града.
Окончање Другог светског рата, као и покривање Хале крај Мораве, основна су хронолошка упоришта ове теме, а излагање развоја овог спорта у Чачку обогаћено је проблемским приступом спорту као сложеном феномену савременог друштава. Чачак није постао “град кошарке” захваљујући кошаркашким успесима његових клубова, колико је то био захваљујући атмосфери и духу који су у граду пратили развој овог спорта. Осветљавање атмосфере и духа неког времена један од најтежих изазова историографског заната, јер такав приступ подразумева уочавање и контекстуализацију свих оних ситница, језичких специфичности, менталитетских црта и других тешко ухватљивих елемената времена које се истражује. А дух и атмосфера једног доба у овој књизи реконструисани су свеобухватним читањем локалне штампе и анализом огромног броја фотографија које су у књигу укључене не само као илустрације и историографска документа, већ и као покушај баштињења визуелног идентитета једног сегмента градске историје. Посебно важну димензију истраживању даје низ интервјуа које је историчар обавио са учесницима описаних догађаја и носиоцима духа епохе.
Хронолошку нит у књизи прате још две линије које се преплићу на местима која су за тему значајна: прва је развој кошарке у Југославији, а другу представља шири политички амбијент без којег се страсти, описане у овој књизи као пратећи елемент спорта, не би могле разумети. Развој кошарке у Југославији било је потребно скицирати у основним цртама како би чачанска историја кошарке могла добити свој национални контекст, што посебно постаје значајно када се говори о ривалитету са престоницом или поштовању према хрватским клубовима из Задра и Сплита. Једнако је значајно “увезивање” теме са светским и ширим политичким и културолошким појавама током Хладног рата. Социјализам као свеобухватни систем тежио је да под своју контролу стави све аспекте друштвеног живота, од рада до слободног времена. Тако је и кошарка у Чачку, бар на кратко, била обухваћена идеологијом изградње “социјалистичког човека”, а упрезањем овог спорта у кореографије слетова била је идеолошки и политички функционализована. Тимотијевић је показао да су чачански клубови Борац и Железник у послератни идеолошки систем били укључени не само кроз слетове, већ и кроз часове фискултуре.
Позивајући се на своја ранија истраживања, Тимотијевић је показао да је социјалистички период кроз процесе урбанизације темељно изменио друштвене односе у Чачку, што се неминовно одражавало и на спорт. Кошарку су у првим послератним годинама углавном играли грађани и то они образованији и они који су били бољег материјалног статуса, гимназијалци или студенти. Убрзани индустријски развој града је ка свом језгру повукао сељаштво из околних места, услед чега је његов састав био драстично измењен. Тако је спорт који су играли “градски племићи” кроз процес индустријализације и неминовних миграција ка граду све теже остајао забран градског “племства”. Сећање на рану епоху чачанске кошарке било је оживљено (и идентитетски потврђено) кроз назив једног од рок бендова из 60-их година у којем су свирали Точак и Бора Ђорђевић, а који је понео назив “Чачански племићи”.
Као амерички продукт, кошарка је, са становишта система, у раним годинама социјализма била доживљавана као игра кроз коју се ширио амерички дух, игра која је доприносила американизацији југословенског друштва. Тако су кошаркаши понекад били доживљавани као потенцијална опозиција режиму, што се променило већ после Резолуције ИБ-а 1948. године, када је Југославија западним утицајима отворила врата. Тако су кошарка и рокенрол добили више друштвене пажње свуда, а нарочито у Чачку. Но, нису се само културни утицаји преливали на домаћи терен – и политика је обликовала атмосферу која је пратила спортске терене. Велике блоковске кризе, попут оне око Трста, иазивале су револт у престоници, па је у Београду била спаљена сламната лутка која је представљала италијанског премијера. Паљење лутке инспирислао је чачански “вуду-протест”, само што су Чачани спалили лутку која је представљала лик престоничког новинара, познатог критичара чачанског кошаркашког стила.
Развоју кошарке у Чачку, како је Тимотијевић указао, доприносили су и други трендови из ширег контекста, као што су биле Олимпијске игре или светска првенства у кошарци, али и пораст броја ТВ пријемника у самом Чачку, као и први преноси кошаркашких утакмица преко њих.
Књигу изузетном чине теоретски оквири на које се аутор ослонио у настојању да феномену игре приступи комплексније. Најшире поставке дошле су из домена друштвене историје и социологије, па је тема објашњавана кроз дискурсе филозофије спорта, спорта као игре, модернизације, професионализације и све немилосрднијег процеса стандардизације у спорту. Тимотијевић је рану фазу чачанске кошаркашке школе описао као “романтичарску”, јер је она у себи сачувала елементе витештва и играчких бравура. Одметнута и дубоко професионализована престоничка кошарка, са својом новинарском дружином, чачанску је кошарку описивала као игру која је желела да “противнику лопту провуче кроз уши”. Отпор који су чачански играчи показивали према престоничкој кошарци, био је отпор према стандардизацији и професионализацији њихове омиљене игре. Суштински, био је то отпор вестернизацији.
Основна теза коју аутор износи је да су два чачанска кошаркашка клуба учествовала у изградњи градског идентитета. Кошарка каква се играла у Србији и Југославији током прошлог века, била је далеки одјек експеримента насталог у још даљој Америци, на катедри за психологију, као продукт потраге за некаквом игром која би савременом човеку надоместила изгубљени смисао у савременом свету, у америчком друштву. Та игра и њена функција стигли су чак и на обале наше Мораве, што посредно сведочи и о стилу живота којим је и југословенско социјалистичко друштво живело током Хладног рата.
Тимотијевић се овом књигом још једном доказао као изврстан и вредан историчар, но, овога пута постигао је и “погодак” више: пишући о чачанској кошарци, аутор се уписао у кошаркашку историју свога града.
Stella polare 