Поводом књиге Јелене Гавриловић, Преслица џидовке девојке, Пресинг издаваштво: Младеновац, 2024.
ОДАКЛЕ ДОЛАЗЕ ЏИДОВИ?
„Радују се Власи моји, и Греци, а понајвише Латини да Џиди нестају.
А мене баш то плаши – где ће немри наједном помрети?“
„У летописима кепеца, нема дивова.“
Када је, изашавши из вишегодишњег крвавог и страшног сукоба, демографски унакажен, уморан и истраумиран српски народ ушао у нову, географски и етнички проширену и квалитативно другачију земљу од оне из које је у рат пошао – у Краљевину Срба Хрвата и Словенаца, касније названу Краљевина Југославија – добио је и свог послератног књижевног натчовека. Био је то зенитистички Барбарогеније Децивилизатор који је међу Србе сишао са Авале, долазећи им побуњен из северне Шумадије. Па ипак, место његовог порекла нису биле ни Шумадија, ни Авала. Он је био истовремено троструко рођен: једно место његовог рођења била је далека и несазнатљива прошлост, друго је била неподношљива стварност послератног доба, треће је било машта Љубомира Мицића.
Тако нам и у двадесетпрвом веку, такође почетком двадесетих година, тачно један век после Барбарогенија Децивилизатора, у књижевност стижу нови надљуди –Џид и Џидовка, мешанци анђела, дрвета и људске расе. Но, за разлику од Барбарогенија Децивилизатора, Џидови нам стижу с југа Србије. Они су, попут Барбарогенија Децивилизатора, такође варвари, нехришћани, али нису били децивилизатори рушитељи, већ предцивилизатори градитељи.
Због чега се у књижевности спорадично јављају овакви конструкти – надљуди? Попут утопија које су се кроз историју јављале у гроздовима током кризних времена, одражавајући недосањане снове о идеалним световима, тако се и надљуди појављују у временима криза идентитета или после великих колективних патњи. Утопије и надљуди тако представљају наш одраз у огледалу. Приповедајући о Џиду, човек са југа Србије се сећао свега што га је некада или никада чинило великим и бољим. Барбарогеније је настао у време ратом измењеног духа и у време рађања модерног човека чија психолошка структура није могла бити иста као оног човека из предратног доба; он је настао из антагонизма послератног човека са наслеђем срушених царстава, али и као симбол српског побуњеног и незадовољеног национализма, испровоцираног истим таквим хрватским национализмом. А у каквим околностима настаје Џид као књижевни лик? О томе нам, можда, може нешто рећи једна од његових главних карактеристика: Џид не савија колена, јер их и нема. За разлику од нас, он не може ни физички ни психички да клекне. Из истог разлога он не може да прими хришћанство: „Све је кренуло по злу кад дођоше ови крсти и стадоше у народ утеривати праштање“. А није да нису покушали да са хришћанством нађу заједнички језик. Овако то ауторка описује:
„Горчин ми доцније, кад остадосмо сами у оној шпиљи, рече да мисли да им ипак ваља превести барем прослов Јеванђеља по Јовану. Тврдоврата ли човека!
Колико сутра, стаде се распитивати како се у њих каже Бог. А они му рекоше да не постоји реч само за Бога, но Бог може бити и највиши храст у лугу, жарач за ватру, вепар којег у пролеће, кад снег почне да се топи, украсе првим венчићима цвећа и пусте у гору, да га прождеру вукови, али и уд бика који чини да се краве близне, и још свакакве ствари. Са Речју и Светлошћу беше још горе. Реч могаше означавати готово сваки звук: и дажд, и шум ветра, и звекет гвожђа, и дах човечји, и блејање овце, и жубор потока. Не беше разлике у њих између речи и гласа, гласа и звука, даха и јеке. Све им беше исто. Светлост пак могаше бити и лице људско и свако небеско светли- ло, али и небеско плаветнило, јутро и дан. Са речју Живот беше још теже: то могаше бити и Мајка, животодавка, и појилиште за стоку, и мрестилиште, али и рибљи мрест, млеч, семе мушко, а најпосле и свако живо тело, без разлике. Но, ипак су деца своју матер звала ’Жива’ или ’Живана’, и када би говорили да се ко родио, рекли би да је ’изашао из Живе’, матере, а када би ко отишао са овог света, рекли би да се ’опростио од Живе’, или да је ’од-бијен од сисе Материне или Живине’.
Тако Горчин беше на силним мукама, које, додуше, сам на себе навуче. На крају диже руке, а најбоље што могаше срочити звучаше, ако ме сећање служи, овако: „У почетку беше Шум и Шум беше у Храсту, и Храст беше Шум. Шум беше у почетку код Храста. Дејством његовим све је постало и без њега ништа није постало што је по- стало. У њему беше Матер, Жива, и Жива је била Јутро Џидима. И Јутро светли у Казану (мраку) и Казан (мрак) га не обузима.”
Сматрах да то беше сасвим пристојно Јеванђеље, иако зачудно. Греци би на њег’ свакако попреко гледали, а и наша сабраћа са Синаја.
Јелена Гавриловић је дуго и издалека градила свог књижевног Џида. Он се српској јавности најпре указао кроз светло рачунарских екрана и персонализованих телефона, на друштвеним мрежама, бљеснувши нам у лице својом древном и дрвеном квргавошћу која је долазила из хладовине и мрака далеке и непознате прошлости. На тај начин Џид нам се указао као опозит времена у којем о њему читамо. Но, људско је памћење жилава травка: реагујући на информацију да се на нашој књижевној сцени појавила књига у којој је реч о Џидовима, непозната жена пореклом из Димитровграда, оставила је коментар у којем је писало да се сећа како јој је баба причала страшне приче о Џидовима. На питање шта јој је тачно причала, одговор је гласио: „Сећам се да је причала о високим људима чији је један корак веома велики; када сам је питала `колико велики, баба`, рекла ми је `толико велики да може да те врати код маме и тате у Београд`. Рекла ми је да су били направљени од храстовог дрвета, да им је лице било пуно ожиљака. `Зашто ожиљака, баба`, питала сам. `Зато што су се борили против лоших људи`, рекла је, `буди добра, јер ако ниси, они то осете и однесу те`. Била сам уплашена. Имали су светле очи које су далеко виделе. Питала сам `колико далеко`? `Јако далеко`, рекла је. `Где су живели`, питала сам. Баба је замишљено гледала и рекла ми је да је то једна велика кућа коју не може свако да нађе, да се налази негде у дубини земље.“ Испоставило се тако да сећања записана на дигиталним медијима у наше сумануто доба, потврђују прекрасне описе Јелениних Џидова.
Попут Мицићевог Децивилизатора, и Џид је сишао са планинских стрмина Старе Планине, али његова функција, његова намера, његове способности нису биле исте као у Барбарогенија. Док је Барбарогеније био чист плод маште једног човека који је снатрио о враћању историјског точка уназад, о преврату кроз који би Европа била враћена својим предцивилизацијским коренима, Џид је био плод имагинације шире заједнице чије је постојање дуго бележила фолклористика. Џид је својим карактеристикама сведочио о времену у које је Мицић желео да се врати, Џид је био створење за којим је Мицић трагао. Једна од најлепших карактеристика Џида била је та да је ствари и појаве увек називао правим именом чиме су, како су веровали, препознавали и обележавали зло, напола га именовањем побеђујући.
Кључна реч која повезује два књижевна лика, Барбарогенија и Џида, јесте цивилизација. Разлика између њих је у томе што је Децивилизатор већ цивилизован и што је по узусима цивилизације којој је припадао био нервозан и агресиван, док је нецивилизовани Џид благ. Он је креатура која није доживела светске ратове као једно од исходишта цивилизације. Надахнуће за обрачун са савременом цивилизацијом Љубомир Мицић и његов Барбарогеније црпели су из последица Првог светског рата. Само је натчовек могао прећи Албанију. Мицић је призивао снагу замишљених предака, варвара, оних који су живели у историографији непознатој прапостојбини Срба. Анимозитет према цивилизацији осећа и Џид. Попут Мицића који из далеких историјских и психолошких дубина на светло дана изводи Барбарогенија Децивилизатора, и Јелена Гавриловић на очи читалаца из мита и сећања изводи Џидове. Но, и Џид и Барбарогеније остају изван домашаја историографског знања и спознања, осим ако их не доживимо као историјски извор за време у којем су рођени као књижевни ликови. У том случају, обојица су негативи свога доба и препуни су историографских информација.
Док је код Мицића Балкан одувек био ексклузивно српског идентитета, у Јеленином наративу о прастановницима Балкана то није случај. Етницитет Џида није познат. Његове потомке, ипак, налазимо међу знаменитим зидарима црнотравског краја у којем и данас имају споменик, а њихове џиновске кости су, како предање каже, сахрањене дуж границе са Бугарском. Памте ли Бугари Џидове…
Разлика између два књижевна лика је и у томе што је Барбарогеније Децивилизатор изникао из псеудоисториографских наратива, у контексту окршаја два национализма, српског и хрватског. Јеленин Џид долази из много стаменитијих извора, као што је народна поезија, усмено предање, колективно сећање или колективна имагинација, етнологија и фолклористика. Једна од карактеристика авангарде била је њено позивање на древност, неопримитивизам, фолклорно или митско наслеђе, потом ослањање на романтизам и симболизам као видове отпора и побуне против просветитељског рационализма. Иако Јелена Гавриловић свог Џида није изграђивала у артикулисаном књижевном амбијенту који би као украс на крају свога имена имао један „изам“, и код ње наилазимо на ослањање на древност, мит и фолклор. И Барбарогеније и Џид имали су своје претке у високој, писаној књижевности, као што су били дадаистички „голи човек“ или Маринетијев „праисторијски човек“.
Радомир Константиновић је Мицића оптуживао да је својим Барбарогенијем јуришао против историје, али та оптужба није била сасвим тачна. Он је јуришао само против једног дела историје и то оног у којем је уочио „историјски квар“. И Јелена својим Џидом јуриша против дела историје, детектујући почетак цивилизације као место „историјског квара“. Једна од главних карактеристика цивилизације која је ономад почела и још увек траје, јесте терор идеје о демократији и демократичности свих, свега и свуда. Отуда су се у Јелениним причама баш Венецијанци побунили против џидовљевске дуговечности којом су у Републици нарушавали демократију: док је обичан народ умирао како треба и на време, Џидови су и по двеста или триста година зидали једну венецијанску кулу. Осетивши да ће дуговечност Џидова изазвати побуну код обичних Венецијанаца, а да би спречили немире, градске главешине се договорише да једног Џида гурну са скеле како би поломио ногу. Тако је у Венецији победила демократија.
Прелом бедрењаче или постојање отворене ране, означавало је сигурну смрт Џидова (њихов се бог смрти зове Саплет). Таква врста рањивости упоришна је тачка џидовљевског бића. Џид није божанство, он трансцедентне силе признаје и налази их у камену, дрвету, ваздуху, води, биљкама, семену. Схвативши да логос хришћанства и дух просветитељства у свом крајњем исходу нису произвели ништа друго до светских ратова, авангардни уметници су посегли за осмишљавањем и измишљањем нових светова, нових друштвених, политичких и религиозних модела. Из таквог једног порива био је рођен и Барбарогеније. Јеленина књижевност нема такво претенциозно политичко и идеолошко усмерење какво је зенитизам имао, али свесно или не, она Џидовљевим ликом ипак проблематизује време и цивилизацију у којој живимо. Када историјски хероји, односно реални историјски ликови више не могу да помогну, онда књижевност ступа на сцену и својим ликовима надомешћује оно што је историја пропустила. За разлику од Џида који своју смртну рану ни не покушава да исцели, ми смо они који чекају да им колац прободен кроз срце пусти пупољке, цветове и плод. За Џида није најважније да преживи сопствену смрт. Човек мора да има нешто од чега ће умрети.
Књижевност и историја су сестре по анксиозности. Обе су нервозне у свом настојању да се испоље, да кажу, да запишу, да ухвате неухватљиво и да опишу неописиво. Однос те две сестре је помало и воајерски, иако једна без друге не могу да живе. Оне се и добро разумеју, јер имају исту слабу тачку, исти сан, исту Јокастину несвесну жељу: да већ једном дође тај највећи и најбољи од свих, натчовек и цар („… мирис багрема не пушта, ни док цвета, ни кад прецвета“). Сан о натчовеку Џиду, као и моћној Џидовки девојци, женски је сан испричан Јелениним нежним женским, али понекад и херодотовским гласом.
Да се вратимо на мото с почетка овог текста: „Радују се Власи моји, и Греци, а понајвише Латини да Џиди нестају. А мене баш то плаши – где ће немри наједном помрети?“ Немри, Џидови, могу изумрети и по други пут: ако наша јужна и источна Србија опусти, ако предање и сећање на њих замре са последњим изданцима цивилизације која се сећа оних чије је бедрењаче поломила. Психологија каже: тамо где ти је страх, тамо ти је и задатак. Морамо памтити оне на чијим смо костима настали. У страху да то памћење не ишчезне, Јелена Гавриловић Џидове поново изводи на видело, овога пута кроз српску књижевност. Џидови, дакле, долазе из нашег нестајања и из наших слабости.
Приказ је првобитно објављен у часопису Буктиња.
Stella polare 