Oznaka: Jelena Vitezović

ЈЕЛЕНА ВИТЕЗОВИЋ (1984), дипломирала је италијански језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду, где је одбранила и мастер рад на тему Пет песникиња петраркизма. Преводи са италијанског, енглеског, латинског и француског, као и на италијански и енглески. Преводила је, између осталог, есеје Умберта Ека и Џона Садерленда, романе сер Артура Конана Дојла, Лори Р. Кинг и Џин Вебстер, приче Мориса Леблана, Џона Ирвинга, Вилкија Колинса, Елизабет Гаскел, Стивен Ликока, Гастона Леруа, Вилијама Текерија и других, као и дела Џејн Остин Историја Енглеске, Хенри и Елајза и Леди Сузан. Од новијих превода, издваја се књига Светови Џ. Р. Р. Толкина аутора Џона Гарта, који је остварила заједно са Иваном Рацићем. Активно се бави превођењем научних радова, како из књижевне теорије, тако и из других хуманистичких области, пре свега археологије.

Часна куртизана и маестрална песникиња – Вероника Франко

            Рођена у 1546. у Венецији, у породици староседелаца, Вероника Франко је имала још три брата и, у недостатку прецизнијих информација, сматра се да је почетно образовање стекла заједно са њима, код приватних учитеља. Веома млада се удала за извесног доктора Паола Паницу, међутим, тај брак се брзо распао (постоје документа о покушајима да поврати мираз након раставе). Након тога, њена мајка, Паола Фракаса, и сама некад куртизана, уводи је у свет проституције на високом нивоу. „Часна куртизана” (cortigiana onesta) једна је од специфичних појава ренесансе, поникла у Риму, али понајвише карактеристична за Венецију; у питању су биле образоване, префињене жене, елегантне појаве и укуса, финих манира, које су се бавиле уметношћу, поезијом, музиком, плесом, и пружале услуге само одабраној елити. Често су имале и сопствене салоне. Углавном су бивале једине жене присутне на јавним културним манифестацијама, и неретко изузетно цењене у тим круговима. Куртизане су представљале чак и неку врсту локалне атракције: када је француски краљ Анри III пролазио кроз Венецију, управо је Вероника била одабрана да га забави. Такође, упознала је и Монтења у време док је боравио у том граду.

Њено име се наводи 1565. у Списку свих главних и најславнијих куртизана Венеције, где је њена мајка наведена као особа којој се плаћа. Будући да није имала „заштиту” коју је осталим женама пружао брак, Вероника је настојала да себи обезбеди моћне покровитеље. Талентована, жељна учења, интелигентна, убрзо је нашла своје место међу најчувенијим људима Венеције – а међу њима је најмоћнији, свакако, био Доменико Венијер. Присуствовала је окупљањима његовог кружока, учествовала у многим ученим полемикама, давала им свој допринос, уредила је неколико антологија поезије. Охрабрена успесима тих антологија, уредила је и објавила збирку своје поезије под насловом Терцине. Њен салон посећивале су многе значајне личности, између осталих, и Бернардо Тасо и Спероне Сперони. Учествовала је и у политичком животу – залагала се за боље услове живота не само проститутки, него и сиромашних жена уопште узев, износила предлоге за другачију организацију институција за помоћ „посрнулим” девојкама (залагала се, на пример, за оснивање прихватилишта у којима би се склањале жене заједно са својом децом) и писала друштвено ангажована писма (објавила је и Приватна писма разнима 1580. године). Чувено је писмо у којем одвраћа једну жену од намере да гурне своју кћерку у свет проституције; у том сведочанству исказана је сва беда таквог живота: „Чак иако би судбина била у потпуности склона и блага с њом, за овај живот се увек испоставља да је мучан” (Писмо бр. 22).

Око 1575. у Венецији је избила епидемија куге, и Вероника привремено напушта град. Ова пошаст јој је донела много невоља – прво, кућа јој је била опљачкана док је била одсутна; друго, као и после сваке куге, дошло је до религиозне кризе у друштву, и у таласу општег и јавног покајања, на удар су прве дошле проститутке; коначно, пријављена је инквизицији, под оптужбом да врши магијске ритуале како би привукла муштерије. Срећом по њу, Венијер је није напустио – ма колико да је њеном ослобођењу допринела ватрена беседа коју је одржала у сопствену одбрану, пресудни фактор је ипак представљало његово покровитељство.

Међутим, своју материјалну ситуацију није успела да поправи, те, иако не баш сиромашна, ипак је имала озбиљних потешкоћа да себи и својој породици обезбеди удобан живот – поред сопствене деце (родила их је шесторо, од којих је троје преживело), бринула о великом броју нећака (већином сирочића због куге). Након 1580. тешко је пронаћи њено име у јавним записима. Како је тачно проживела остатак живота није сигурно; једино познато тиче се њеног књижевног рада: припремала је еп, који није успела да доврши, и који није сачуван ни делимично, те је тако италијанска књижевност остала ускраћена за тај први еп писан женском руком.

Њене Терцине, чији централни део представља тенцона, тј. расправа у стиховима, представљају истинско ремек-дело; прво кроз дијалог са непознатим удварачем (претпоставља се да је то био Марко Венијер), а потом следи напад Мафија Венијера и на њену професију и на њену личност. Док удварачу одговара експлицитно еротском сликом прожетом сексуалним алузијама, притом користећи петраркистичку лексику и метафоре, само им враћајући реалистичко и телесно значење, у маниру који је ближи бароку него антипетраркизму, на напад одговара бритком вербалном борбом заснованом на критичком читању противникове песме, у којој му без милости доказује да не познаје сопствени језик, те успева да његове увреде окрене на комплименте, и завршава позивом на праву борбу. Нуди му да одабере оружје које жели – што, заправо, значи да одабере форму поетског дискурса коју жели, јер она је спремна – она влада свим облицима и стиловима. Ретко која песникиња тог периода је имала смелости да на тако отворено еротичан и експлицитан начин прича о телесној љубави и сопственој сексуалности, ипак избегавајући опсценост. Храбро прихватање сопственог положаја у друштву и култури – с једне стране као списатељице (следбенице Аполона), с друге као љубавнице (следбенице Венере) – свести која је очевидна у оба дела тенцоне, уз отворено приказивање сопствене сексуалности, као и повезивање та два принципа, асоцирају управо на захтев Елен Сиксу да „жене пишу својим телом”, те не чуди што је сматрају протофеминистичком списатељицом у историји женске књижевности.

            Посебан одјек у каснијим генерацијама, ипак, оставила је њена блистава одбрана сопствене части и части жена уопште: поред комада Даче Мараини Вероника, блудница и списатељица (Veronica, meretrice e scrittora), на основу књиге Маргарет Розентал Часна куртизана (The Honest Courtesan), Маршал Херсковиц је 1998. снимио филм о Вероники Франко Опасна лепота (Dangerous Beauty).