Mesec je dan Dan pa godina Voz u neizvesno Na rad u tuđinu Te noći kada je goreo mesec Od žudnje U šumi smo hranili lisice Starim kostima naših predaka Među lišćem oči su im sjaktile Komadi lomljenih kostiju u zubima Lisice se ne miluju rekao si One žive u basnama a nekad u šumama i pomalo u gradu Lisice sa dugim žbunastim mekim repovima Promiču ispred nas I traže nam vode Jer izvora nema Ako ga je ikad i bilo Dadosmo im snega Topio se na dlanovima Htela sam da ugasim mesec hladnim dlanovima Ali on se izmakao Plamteo je i dalje sa neba Ali ipak nije pretvorio noć u dan Noć je bila beskrajna moćna i glatka Sa puno lisičjih očiju oko nas I gorućim mesecom iznad nas Nisam htela da ga gledam Da ne oslepim od želje za njim Zato gledah u tvoje lisičje oči Koje su lagano treptale Jedući me polako i bez sažaljenja
GENEALOGIJA
Vriti u vrelu i vrištati vrištati Poštovati običaje obavezno sjajno Sramota vreba iz zasede stalno stahobalno Žnjeti žito žustro i želeti želeti Već dolaze po nas noćni čuvari čuvarni Vrednoća spasava davljenjem snova iz potaje Dubiti u dupljama i disati disati U bunaru grebati dok nokti ne puknu Dno treba naći a ne pritvoran odraz dana Zobati zlobu zlatasto zelenu Sa puno ljubičastog belog luka variti Mlin melje i smilje i neven da svetlosti da Mi smo Bili smo I lanac i točak Početak je pre Jevanđelja pre Luke i Jovana Setiti se toga setiti Pre kraja pre krajnosti
HLEBOVI
Toliko je hlebova na drvenim policama Jednih pored drugih gusto poređanjih Od raznih žitarica od raznih kvasaca Od raznih ruku koje su testa mesile Toliko je predaka u crnim sveskama Sa svojim pričama sa svojim delima Kroz mene hoće da progovore Za dozvolu ne pitaju Toliko je prelazaka preko puteva Preko jaraka preko reka preko granica Toliko ponavljanja u životima Kako i kuda dalje krenuti Kako iz kruga mađijskog iskočiti Zastajem u po koraka na vratima Zastajem u po reči na usnama Nit’ ulazim nit’ izlazim Nit’ kletvu nit’ molitvu izgovaram Samo čekam da osvane Da ja lice u prelomljen vruć hleb zagnjurim
MORE ULAZI
Imala sam kuću sa velikim stepenicama Koje su se pravo iz sobe Spuštale u more Sunce je obasjavalo sobu Kroz širom otvorene prozore Igralo se odsjajima mora Po lepršavim zavesama
More nam u kuću ulazi Polako nadolazi stepenicama Kojima mi obično silazimo ka njemu More nam ulazi u kuću U kojoj čuvamo Ostatke sigurnosti okovane snom Šta će biti kada more uđe I nespremne nas zateče Sa odećom po podu razbacanom
Ово је дело маште и свака сличност са постојећим лицима и догађајима је случајна
Весна ју је опет чула како лупа одоздо. Ваљда неким тупим предметом, дршком од метле или пластичним држачем крпе за прање пода. А трудила се да хода тако пажљиво. Али изгледа да ју је та жена опет чула. Чула је њене кораке у новим црвеним папучама. Од коже мекане као за рукавице. Онако уске, издужене, затворене на прстима и шпицасте при врху, са малом, уском потпетицом. Споља од црвене преврнуте мекане коже, а унутра постављене белом сјајном кожом. Биле су прављене по узору на папуче које су се у доба Аустроугарске носиле у народној ношњи, а девојке су их доносиле у мираз. Ове су биле нешто поједностављене, али још увек са златовезом везом у облику цвећа и класја и чак са понеком шљокицом ушивеном по средини извезених цветова. И сам ђон је био кожни и мислила је, неће се чути кад хода. Мамиле су јој осмех на лице те папучице кад год би их погледала. И лепо су јој стајале. Пријањале су уз њена уска стопала, тако женствене, тако топле, тако неодољиве, тако сигурне у себе, баш како је жудела да се и сама осећа. Биле су јој као кућни љубимац кога никад није имала, јер је мајка била алергична на длаку паса и мачака. Ово су њене папучице-маце. То име им је дала по сликовници таквог имена, коју је волела као мала, и због текста и, још више, због маштовитих илустрација. У тој причи је једна маца учила децу како да буду уредна, па им је крала ципеле и папуче односила их у шуму онда када деца не би остављала ципеле на њихово место. Затим су деца тражила папуче и маца им их је враћала и сви су били срећни. Зашто јој се та прича толико свиђала, сад није била сигурна, може бити због слика и што су се сви помирили на крају. Или што се једна девојчица са наочарима звала као и она, Весна. Насмејала се, добро је мало и смејати се. Трудила се, заиста, али јој није то најбоље полазило за руком када би изашла из куће.
***
Драга Веки,
Могу да ти кажем да у Београду нема ништа нарочито ново, али ћу те ипак уредно обавестити о дешавањима. Јуче је отворена Кнез Михајлова и то све лепо изгледа, гледала сам онај филм Горана Марковића „Већ виђено“, није лош, игра Мустафа Надаревић, он је супер глумац; тако, а после сам била још једном са Ненадом и буразером и гледала „Закон ћутања“ по буразеровом избору, и хоћу да гледам „Ајкула III“ као тродимензионални филм, продају неке наочаре да би се видела трећа димензија, али немогуће је доћи до карата. Веки, ти ми напиши, ако хоћеш да ти купујем неке наше новине или било шта што пратиш, па ћу ти послати.
Могу да ти кажем, откад си отишла, нисам се поштено изразговарала ни испричала, а ни нас две нисмо нешто баш стигле да све претресемо пред твој одлазак. Надам се да ти је добро у далеком свету, а о послу и друштву ћеш ми јавити. Је л’ носиш оне црвене папуче, што смо ти заједно купиле у Народној радиности пред пут? Еј, хајде сад ћао, као што видиш, на истоку ништа ново, очекујем твоје писмо, ако имаш времена. Не знам шта да ти кажем кога да поздравиш, јер се то обично пише на оваквим местима. Ћао и воли те
Снежа
***
Јутра су јој била тешка, требало је устати из топлог кревета, а тог дана није још било ни светла напољу, јутро је овде зими почињало касно, и користила је сву своју снагу да устане у тај мрак и да крене у купатило, а касније да изађе из свог малог стана и из сиве коцкасте зграде поред великог парка. Комшије није познавала, што је овде у Швајцарској било уобичајено, то су јој рекли на послу. Неке комшије које би срела на степеништу нису је ни поздрављале. Ни комшиницу одоздо није заиста познавала; мисли да је то она старија мршава жена, коју је пар пута видела на вратима. Та жена би је само прострелила погледом, а затим би наставила у ходник не рекавши ни реч. Пут до Института није јој давао повода за радост, трамвај је био прилично пун и сви некако намрштени, избегавајући да погледају једни у друге. Гледају кроз прозор, читају неке јефтине књиге-бестселере, и, што је најбоље, гледају у празно. Понекад би јој се учинило да ју је неко погледао, па би подигла поглед пун наде, спремна да се осмехне, да би убрзо закључила да тај неко фокусира неку тачку на једно два-три метра иза ње. Зато се осећала провидном, као непостојећом. Понекад би се и уштинула за бутину кроз џеп мантила, само да потврди да не спава, и да је заиста устала из кревета. Наравно да је устала, јер снови су били лепши, кревет је био топлији, а покривач би је и загрлио.
***
Ћао Сека-Веки!
Данас је недеља. Не знам који је датум. Сад је 21 ч. Слушам „Сто величанствених“. Управо је једна песма David Bowie-a коју нисам раније чула. Moжда једини певач око кога се донекле слажемо, тј. свиђа нам се обема. Ја иначе идем сваки дан у школу (на факс), а распоред ми је у стилу „удри ме до зоре“. Могу ти пријавити да за више од пола предмета нема књига, па учим из скрипти и белешки. То је нама наша борба дала, у социјализму, хе хе хе. Мада још нисам, на путу сам да изгубим веру у све ово шта радим. Која патетика. Уз то ме цепа глава ових дана од мензеса, па је доживљај потпун. Једино добро шта сам урадила ових дана је у јамбу (играла сам са Мишом и направила 1324. То ми је лични рекорд.) Али, ни после тога нисам била баш много задовољна. Кева, наравно, шизи, хоће да ме шаље на терапије, али не дам се ја. Стално прича како си ти супер успела и тако то, хе хе хе. Ја јој кажем, ето, доста ти је једна супер ћерка, не може обе.
Пошто сам те довољно угушила, могу и нешто занимљиво да ти кажем. Ових дана се у Београду отвара Кнез Михајлова улица (тачније 20. октобра, за дан ослобођења). Да би стигли, много су убрзали радове, па су и изфушерили. Већ су почеле да испадају неке коцкице, хе хе хе. Засадили су много дрвећа и цвећа, што ми се уопште не свиђа за центар центра. Па нисмо у шуми, ваљда. Сигурно би те занимало да си овде, „Леб и сол“ су имали чак четири концерта у СКЦ-у и доживели су велики успех, кажу, али ја, наравно нисам била. (jој, сад је на Студију Б „Дисциплина кичме“, „Чудна шума“, еј, која ствар). „Филм“ има концерте од 21. до 24. октобра у ДОБ-у. Што се тиче филмског репертоара, он је углавном shit („Већ виђено“, „У име народа“). Гледала сам са Мишом „Бити заљубљен“, по његовом избору, није било баш много досадно као што сам очекивала, али ипак ово све је нереално (и глупо и бљак). Е, сад доста.
Сека-Маки
***
Није се сасвим разданило док је стигла до станице на којој је силазила, у центру града, близу Сајма, и прошла је остатак пута пешке, до улаза у ограђени део где се налазио и Институт, као и у неке друге зграде Компаније. Питала се који ће портир бити тамо данас да јој погледа пропусницу и осећала се поносно због те пропуснице; нису сви могли да уђу у то двориште, из сигурносних разлога. Али она је могла, а дошла је из друге, мале земље, коју овде нису нешто баш нарочито ценили, навикли на јефтину радну снагу из њене земље, често сезонску, која је долазила овде са страхопоштовањем, упињала се свим силама да ту и остане и углавном радила на грађевинама или на чишћењу зграда и станова. Али ето, она ради у науци и то је нешто, а има и шта да се каже мајци.
-Како ти је, Вецо?
-Ма добро је, мама. Идем у Институт и, знаш, верујем да ће ми шеф понудити да останем овде за студије. Нешто је јуче наговестио.
-Одлично, само пази сад шта радиш, немој у критичном тренутку нешто да забрљаш, како ти то знаш. Сад си на добром путу, успела си да изађеш одавде, и сад, памет у главу.
-Наравно, мама, све је у реду, не брини.
Портира је било разних, неки намрштени као и путници у великом, лепом, чистом, зеленом трамвају, али био је и један, млађи, дебељушкаст, који се смешио.
–Груеци, рекао би, уз смешак.
И она би одговорила са груеци, локални поздрав који значи нашто као „Бог ти помогао“, али не лично, као на српском, него као да Бог поздравља све, не помисливши ни на кога конкретно, а нарочито не на њу. Једном јој је тај портир дао и чоколадицу завијену у црвени сјајни станиол; није то било удварање, давао је то и другима тог дана, ваљда је био неки празник, па је све частио о трошку Компаније, она не зна, јер ради и празницима, добровољно; само је човек, тај чувар, ето, био љубазан. Јутрос није ту био тај симпатични са чоколадицом, овај портир ју је погледао овлаш, затим њену пропусницу и климнуо главом. Ушла је сад у велики дворишни простор са комплексом компанијских зграда, од којих је једна била зграда Института и кренула брзо према њој.
***
Драга Весна,
Обрадовало ме је твоје писмо. Драго ми је да си добро и да си се добро снашла. Свидела ми се твоја реченица о нашем знаку, Стрелцу. Мислим да одговара. Што се тиче судбине која нам предстоји, следећа година је у знаку Марса, а за нас је значајна на пословном плану, па је треба искористити. Само напред! Ја се сада мало боље осећам и у бољој сам кондицији, опоравила сам се после оног прелома ноге.
Отворили су нови Ургентни центар и ја сам тамо прешла за стално. Ипак је то стални посао, па мислим да је бољи од прошлог, иако имам мало више дежурстава, 4-5 месечно. Планирам већ годишњи одмор. У фебруару мислим да ћу мало прошетати до Атине. А ако финанцијски добро будем стајала, требало би да купим бицикл на пролеће, за рекреацију, као што смо се биле договарале нас две. Пишем ти ово писмо, а нисам сигурна да ћеш га добити, јер сам имала проблема са дешифровањем твоје адресе. Пуно поздрава и добронамерних жеља.
Славица
П.С. Искористи добро прва четири месеца ове године, утицај Урана, добро је почети нове пројекте, биће успешни.
***
Надала се да неће срести Ен, колегиницу из лабораторије, већ на путу ка лабораторији, да јој не поквари дан тако рано. Ен је била Американка, и мислила је да је она најбоља и најважнија од свих њих десетак студената и пост-доктораната који су радили на пројектима ензима за фосфорилацију. Ен се трудила да буде што више са шефом, да уграби од његовог драгоценог времена што више за себе. Али Ен је имала нешто против ње. Ен је, као искуснија, требало да јој, према инструкцијама шефа, помаже, али је та млада жена неугледног изгледа користила сваки тренутак да јој да какву заједљиву примедбу и укаже на њено незнање и неспретност. Тужила ју је неки дан код шефа да им је украла, хеј, украла, неке хемикалије и филтре и послала их у свој лаб у Београд. Ен је то приметила кад је покушала да нађе те филтре за свој експеримент, а Весна јој је, уместо да ћути, наивно рекла да их је узела и послала у Београд. Шеф је, међутим, на ту Енину оптужбу само слегао раменима, као да хоће да јој да до знања да га не замара таквим ситницама. Овде имамо и превише, процедио је и отишао. На то је Ен још више побеснела, зацрвенела се и вене су јој искочиле на врату, али није смела ништа да каже. Ен ју је оговарала пред другим студентима и због тога што носи сукњу, их, сукња у лабу, рекла би и намрштила се, пих, која фуфа, а још се и шминка. Знала је она да јој Ен завиди, наравно, и због тога што Ен није личила ни на шта, али ипак је она била пост-док и знала је много више, а уз то је имала већ пар објављених радова, док је она, Весна, била само почетник, приправник или практикант, што би овде рекли, и то из једне социјалистичке земље у пропадању, па би зато требала да буде срећна и захвална до неба што су је примили да ради у овом одличном Институту, у који су радо долазили студенти из целог света. Да, тако је Ен причала о њој, као и да јој није јасно зашто је шеф примио управо Весну, а не неког другог студента из неке друге земље.
***
Драга Весна,
Наравно да ме гризе савест што ти тек сад пишем. Заиста нисам била у најбољем расположењу (за писање). Уобичајено је да се комуницира са људима када осећамо задовољство, успех и добро расположење. Ако нећемо да се уживљавамо у тај амерички шаблон, кад нам није до тога, изгледа да је најбоље смањити контакт, писмени или усмени. „Експериментални покушаји“ остваривања искреног контакта у мало тежем расположењу указују да је то прилична „трула вишња“. Не треба друге оптерећивати.
А сад да почнем од почетка, тј. да поднесем извештај шта се издешавало откако си отишла. Скоро ништа, наравно. У лабу је било велико кречење, бајцовање, лепљење тапета, чишћење и томе слично и трајало је још цео месец дана после твог одласка. Тебе су, наравно, помињали по томе како си се извукла из тих радова. А ја сам ту добила један велики минус, пошто сам настојала да само радим свој посао, а не да бежим у мајсторе. Вероватно ми у лични опис следују придеви: себична и лења, можда још нешто. Иво је почео да ради још почетком октобра, баш кад си ти отишла, али му се нешто трагично догодило. Отац му је завршио у болници, изненада, мождани удар, изгледа. Тако да је паузирао, путовао, а то је само допринело већој спорости његовог рада. Онај наш рад о фосфорилацији рибозома је враћен без рецензије са образложењем да се чека преко годину дана на штампање. Прво сам то схватила као компликацију, али сад увиђам неке предности. Треба га комбиновати са оним што сад радимо Иво и ја и направити нешто боље. Много поздрава,
Дина
***
Весна је дошла са својом малом стипендијом из своје сиромашне земље, и то је импресионирало њеног швајцарског шефа. Заиста, није имао пуно студената који су донели своја средства, а поготово не из једне социјалистичке земље, то је волео да каже уз шеретски осмех, као да прича добар виц. Ту стипендију, малу, али ипак довољну да овде преживи добила је захваљујући свом београдском шефу, амбициозном професору, човеку нижег раста, лепих манира и отменог говора, живахном и способном да организује финанцијску помоћ за своје помало луде пројекте, али и за своје запослене. Код куће у Београду потпуно је зависила од мајке; њена редовна плата била довољна таман за осредњи џепарац и за летовање на мору, Јадранском, наравно. Или за једно путовање у Италију, у групи, аутобусом. Морала је сваки дан да слуша мамине инструкције о животу и колико је ствари урадила погрешно, јер мама је све знала, и то боље. Од облачења до каријере и дечка. Весна је углавном ћутала, за разлику од сестре, која се свађала и за ситнице. И тако, добила је шансу да дође овде и да, можда, и остане и заврши студије за једно пар година. Али, то је све још било далеко, требало је преживети до тада много дана као овај. Ма биће све у реду. Ваљда.
***
Драга Весна,
Драго нам је да имаш одличне услове за рад, да су те добро примили и да те цене. Хвала ти за оне хемикалије што си нашла ту у лабу и послала нам. То пуно значи, а ти знаш како ми овде стојимо и са парама и са набавком хемикалија. Захваљује ти и професор Здравковић. Свима нам је драго да си нам осветлала образ и показала како наше образовање и наука вреде, иако овде једва крпимо крај са крајем финанцијски. Овде је све по старом, радимо оне наше експерименте са пацовима и наша гошћа у лабу, лекарка Ивана са Медицинског се јако труди да уради све своје експерименте за докторат на време, али шта ће кад „нема у рукама“, што би рекли, а ти и сама то знаш и сећаш се, тако да јој ми одрађујемо те експерименте. Мени је то очас посла. Ивана нам обезбеђује њена средства за истраживање, што нам јако добро дође у овим нашим условима где је наука на последњем месту, а да не причам о Иваниној помоћи у вези чекања на преглед кад се неко разболи; она је заиста дивна према нама. И вук сит, и козе на броју. Моја свекрва, на пример, уопште није чекала за кардиолошки преглед, јер Ивану тамо јако цене и све би за њу учинили, као уосталом и ми. Пред Иваном је сигурно блистава каријера. Што се тиче наше друге гошће у лабу, Дине, она ти је помало „држава за себе“, као и увек. Појави се двапут недељно и затвори у онај мали лаб са својим докторантом Ивом, па их нема. Као што Бранка каже, не би се она тако држала да јој родитељи нису ти који су. Ми смо, као што знаш, реновирали велики лаб, кречили смо и све друго што следи, и Дина се уопште није појавила да помогне, а ни њен докторант Иво, он је додуше био нешто и отпутовао у Босну. И тако, ко ће, ако не ја, коњослава, повукла сам највише, јер, ко би други? Великог шефа ретко виђамо, он јури увек неке паре за пројекте и по седницама је, а наша колегиница и полу-шефица Бранка, а која, ако што знаш, све хоће да има под сопственом контролом, је такође по неким састанцима. Увек улази у лаб максимално стресирана, пали цигарету и тражи да јој скувамо кафу, па да слушамо шта се то закувава на тим састанцима, ко је шта рекао, како иде то самоуправљање, као и њена оговарања шефова других лабова, који би да се окористе од заједничких средстава. Тако да смо ту ја и наша помоћница за прање судова Мица највише урадиле, иако смо обе жене са малом децом и породицом. Шта ћеш. Ја те разумем што ти ту хоћеш да останеш и да радиш докторат, а ко не би? Ти немаш овде обавезе, мужа, децу. Види само како се овај мој докторат одужио. Само Бранки се твој останак тамо уопште не свиђа, знаш ти њу. Можеш да очекујеш и званично писмо од ње. Иако знамо врло добро да су неке колеге из других лабораторија остајале у иностранству на усавршавању и по пет година; е сад, можда је ту припомогло што су тате тих неких, ти знаш којих, наши познати професори. Ето, толико овог пута. Ако можеш још неки пакет микро-филтера да нам пошаљеш, било би одлично. Сви из лаба те поздрављамо,
Рада
***
Весна се усрдно надала де неће срести ни свог шефа лабораторије и вођу њихове групе пре него што стигне у лаб, јер не би знала шта да му каже. Хтела је да буде љубазна, да буде симпатична, да он помисли како је паметна и вредна, да му покаже да треба да је задржи на докторским студијама, али све то ју је кочило да му каже нешто нормално и опуштено, сем hello и да се несигурно осмехне. Али, мале су биле шансе да ће га срести, јер је он увек долазио касније на посао, око десет. А она се трудила да буде тамо свакако пре њега, и да он то примети. Чак и када би га срела, он би вероватно кренуо да је испитује како јој је ишао експеримент од јуче, гледајући је иронично, примећујући њену збуњеност и ловећи јој грешке. Па шта? Ипак је он одлучио да је прими овде и да јој шансу.
***
Колегинице Весна,
Професор Здравковић ме је обавестио о Вашем писму у коме тражите продужетак боравка у иностранству због израде доктората. Љута сам на Вас и унапред сам знала да се нећете вратити на време, како је требало по решењу Института. Само што је професор тада још веровао у Вас. Како сте га сада разочарали. Донекле Вас и разумем, то је велика прилика, али сте испали себични, не ценећи оно што смо Вам учинили око магистратуре и одласка на специјализацију. Сада сте нам потребни, не можемо извести сва истраживања која смо планирали са лекарком Иваном за њен докторат у нашој лабораторији, а то је приоритет. Ви бисте сада требали да много радите овде код нас, а не тамо по белом свету. Оно што сте написали професору, то је приватно писмо, треба да се службено обратите Институту, односно Савету Института и Научном већу. У том писму-молби треба да образложите свој захтев за продужење боравка у иностранству и циљ тог боравка, са молбом да Вам се то одобри. Ја ћу Вам отворено рећи да ја лично нисам за то, јер не мислим да сте својим понашањем то заслужили. Зато је највероватније да је следеће што ћемо тражити од Вас да дате одмах отказ и да нам ослободите то радно место, а затим и да раздужите опрему која се води на Ваше име. Видећете Ви тек шта је Запад, исцедиће Вас као лимун и одбацити, а своју земљу сте тек тако оставили. Поздрав,
Виши научни сарадник Др. Бранка Ристић
***
И ето, успела је да дође до лаба без нежељених сусрета, у ствари без икаквих сусрета, сем са пар других студената које није добро ни познавала, и са олакшањем је оставила своју јакну и ташну у гардероби и обукла бели лабораторијски мантил. Ушла је у лабораторију, у којој у то време није још било никога, било је тек осам ујутро. Одахнула је, отворила је свеску са протоколима и почела да прави раствор за следећи експеримент, који ће започети тог дана. Кроз велики прозор, који се простирао преко целог зида, гледала је како се раздањује.
Када се вратила кући, био је опет увелико мрак, можда девет сати увече, није гледала на сат. Ставила је парче замрзнуте пице у микроталасну и упалила телевизор. Подигла је ноге на излизану штрафтасту софу и скинула црвене папуче. Једну по једну, полако и врло пажљиво их је ставила себи на груди и загрлила их је, и њих и саму себе. Гледала је у екран, али није више видела шта се дешава, а није више ни било важно. Трепнула је пар пута брзо, померила наочаре и обрисала очи надлактицом, узела танки папир за авионску пошту, подметнула свој тврдо укоричени магистарски рад о фосфорилацији рибозома и започела писмо: овде је фантастично, иде ми супер, сигурно ћу остати.
Исповест Лава Николајевича Толстоја или о чему је Толстој могао да разговара са будистом
Текст са Толстојевом Исповести кружио је Русијом давне 1882. и доживео популарност, а допринео је поимању тада педесетчетворогодишњег романсијера међународне славе као мудраца и моралног ауторитета. Његова мистична формулација православља, иако заснована на хришћанском веровању „широких народних маса“ тј. руских сељака-мужика, није тада наишла на разумевање званичне цркве, а богами ни великог дела његове породице. Ова књижица преведена је на енглески 1921. и у једном поновном енглеском издању дошла је и до мене, од друга који живи у САД. Он ју је купио у књижари у градићу Невада, подалеко од познате пацифичке обале, а близу језера Тахо у руралној Калифорнији! Ко би помислио да се овакво штиво може наћи данас управо тамо где су чак и Толстојеви незаборавни романескни јунаци Ана Карењина, Пјер Безухов и Наташа Ростова у неким круговима постали прокажени, толико чак да неки образовани људи размишљају да баце књиге руске литературе. Случај је хтео да ова књижица из Русије, преко Америке, ипак стигне до Швајцарске и Србије, што је за мене био сигуран знак да о Исповести морам да нешто напишем.
Толстој почиње врло јасним и сажетим приказом фаза свог живота до тренутка писања: детињство (преовладава чистота и доброта), младост (прилагођавање друштвеним конвенцијама, па поквареност и порок), учешће у рату (неопходно убијање), боравак у иностранству (европско учење о прогресу, али са непознатим циљем), те повратак на имање на селу (оснивање модерних школа за сељаке) и брак (у коме се прво уживало, да би се затим то истопило). Нарочито је упечатљив опис преласка из детињства у младост, а који се састојао од преображаја природне жеље да се буде добар и моралан, али која је била исмевана у друштву, на понашање у коме се попуштало ниским страстима, претварању и лажима, а које је било хваљено. Таква јасноћа и критичност према сопственом животу су ретки, јер смо сви склони да се запетљавамо у објашњења и изговоре због самосажаљења и самоодбране. Толстоја је управо његова јасноћа довела до раскрснице: наћи смисао живота или га окончати. Ово је заиста прави почетак сваке филозофије која није пуко „пресипање из шупљег у празно“, као што је приметио и Алберт Ками (Мит о Сизифу) и о чему је писао и Виктор Франкл (Зашто се нисте убили?).
Толстој затим подуже описује своје тражење смисла у филозофији, у природним наукама у којима предњачи Запад тј. Европа у то време, и у духовним традицијама далеког Истока. Не налази још увек смисао, али ни снаге да прекрати свој бесмислени живот. Овај део текста је мање јасан него први, вероватно зато што је аутор у току писања још увек више наслућивао него са сигурношћу препознавао решење. Саосећамо са њим и дивимо му се на начин на који Ками пада на колена само пред најсиромашнијим животима и пред највећим авантурама духа. Тројица мислилаца су се највише дојмила Толстоја: антички филозоф Сократ, израелски краљ Саломон и немачки филозоф и Толстојев савременик, Шопенхауер. Срж њиховог учења за Толстоја је: не треба тежити очувању тела јер постоји нешто вредније од тога (Сократ), све на овом свету (конвенције) је таштина, која је бесмислена (Саломон), те да живот није оно што би требало да буде и није штета окончати га (Шопенхауер). Они га, дакле, нису убедили да не треба да се убије, напротив. Толстој описује и учење четвртог мислиоца, Сидарте Готаме Буде, као неопходност да се ослободимо сваког живота јер је немогуће живети суочен са неминовношћу болести, старости и смрти.
Да је Толстој тада срео будисту и са њим попричао, шта је могао будиста да му каже? Да, болест, старост и смрт јесу важне, али не, драги Толстоје, као разлози за очај, већ као три небеска гласника, који нас буде из заслепљености конвенционалном реалношћу. Ту је и четврти гласник, кога Ви, Лаве Николајевичу, не помињете: лутајући монах-аскета. Овај последњи је пет векова пре Христа одвео Сидарту Готаму на пут на коме ће он наћи одговоре које је тражио. Живимо, драги мој, да бисмо испунили мисију коју смо добили рођењем, да прочистимо овај материјал сопства у складу са апсолутном реалношћу, пратећи пут средине. Ви сте, Толстоје, из конвенционалне, условљене, смртне реалности тек провирили у апсолутну, неусловљену, бесмртну, и јаз између њих Вас је ужаснуо. Не очајавајте! Буда никад није пропагирао својевољно окончање живота. Насупрот, говорио је о јединственој шанси коју смо добили рођењем у људском облику, најбољем начину постојања. Како најбољем? Тако што само у њему налазимо повољну мешавину угодности и незадовољства, уживања и патње. То је приметио и српски владика и поглавар Црне Горе, Његош, који је баш у Вашој земљи, Толстоје, завладичен 1833., мало после Вашег рођења: чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију. Горчина подстиче на излаз из условљене реалности: то је просветљење или буђење (отуда надимак Сидарте Готаме, Буда, пробуђени). Ово значи да је доза незадовољства, па и патње, добра, ако се добро искористи. А одговор на питање како живети је: пре свега уз благонаклоност према себи и другима, што већ само по себи искључује самоубиство као решење.
Велики руски писац је, увидевши границе рационализма, излаз из своје духовне кризе нашао у чистом, несебичном отварању срца и прихватању хришћанске православне вере без ритуала, коју је затим покушао да живи сасвим искрено. Будиста би се сложио са њим: духовни живот није чисто рационалан, већ је и осећајан и ослања се на универзалну моралност. Буда, међутим, не очекује од својих ученика безусловну веру, већ практично испитивање својих предлога. Један од предлога је неговање племенитих осећања, које је назвао небеска боравишта на земљи: благонаклоност, саосећање, радост због успеха других и уравнотеженост. Ко у њима борави, срећан је у земаљским оквирима, Лаве Николајевичу, рекао би му будиста и позвао га на наставак разговора другом приликом. А ја са осмехом завршавам овај текст јер је било пријатно ослушкивати Толстоја и будисту и јер знам да, док има људи који читају Исповест на разним језицима, има и наде за све нас.
Текст је првобитно објављен у Политикином Културном додатку, 15.06.2024.
Malo se zna u Srbiji o toj dalekoj zemlji na velikom ostrvu, koje deli sa Haitijem, о Dominikanskoj Republici. Poneki sa dubljim džepom uspeju da odu tamo na odmor, neki su čak i tamo emigrirali, ali sem plaža i palmi, kao sa razglednica, i nešto karipske muzike, baćate, malo ko bi znao nešto više o njoj, a kamoli o njenoj književnosti. Ovde donosimo prevode pesama dva savremena dominikanska pesnika: Ramona Peralte i Baldomera Blanka. Pesme je prepevala sa španskog Mira Šuša. Ona je objavila knjigu poezije „Moj Adam“, pesme u Stelli Polare, prikaze knjiga i prevode u novinama i časopisima, i naučne radove iz biohemije. Živi između Beograda i Bazela. Ramon Peralta je rođen 1965. u Dominikanskoj Republici, završio je filozofiju i književnost u Santjagu, gde živi i radi. Objavio je knjige pesama: „Večnosti“ i „Dvadeset i jedno oko“ i romane: „Mirisi učionice“ i „Samo skakati“. Bio je član žirija za nacionalne i internacionalne nagrade poezije. Baldomero Blanko je rođen 1957. u Dominikanskoj Republici, diplomirao je filozofiju i književnost u Santjagu, a živi i radi u Švajcarskoj. Objavio je knjigu pesama „Nije zapevao petao“ i zbirku priča „Jedan cvet za Sali“. Za priču „Pepeo“ nagrađen je u svojoj zemlji.
Ramon Peralta
ČAŠA Onda se uzme čaša, napuni se i popije, i ona se rodi Ali pošto niko ne može da je zapamti, onda se vrati, Uzme se čaša, napuni se i popije da bi se i ona vratila
Ali pošto ona ne može da ostane tako čekajući smrt Još jednom se uzme čaša, napuni se i popije, i ona se vrati,
Ona se smeje i čak priča o bolu I kako je užasavaju stalno iste stvari, ruga se dosadi, Onda se poželi da se uzme čaša, Da se napuni, da se popije da bi se videlo šta će dalje biti Ali čaša ne može da nastavi bez sadržaja Onda se shvati da ona umire u praznini
RITAM Svi ritmovi nestaju u jednom ritmu U tački u kojoj tišina samu sebe izda U tački u kojoj se buka pretvara u violinu, Svi ritmovi sastaju se u jednom ritmu Ovo telo igra po ritmu koje nikada čulo nije Ovaj urlik pretvara se u umilnu baladu u ušima, Ima jedan ritam koga smrt igra To je ritam na kom večnost počiva
HORIZONT Svaki put kada izađem, u fotelji moju sliku ostavljam (ono što sam u tom trenutku) Zatim, na ulici moje telo se otvara do kraja I jedan glas, koji je samo šum u mom glasu, progovara Dok nesigurnost odjednom ne zauzme celo moje ime Uprkos svemu, moje telo uspeva da se vrati I ja otvaram, opet, vrata i vidim na fotelji Sliku nekog nepoznatog čoveka Koji me uvek upita: a ko si pa ti?
Baldomero Blanko
MOJA SUDBINA NIJE Moja sudbina nije ona koju proročište izreče. Nije zapisana. Nema ni hartije ni mastila Koji mogu moju sudbinu da izdrže, Zato ona ni ne postoji. Sasvim je bela stranica na kojoj moj usud zapisaše. Kakav će on biti, ako nema budućnosti, A moje oči samo vide sumrak Ugašen dolaskom noći? O, Ciganko moga života, Rasprostri po velikom stolu magiju tvojih karata, Meni užasnutom i neutešnom Ti pročitaj tajne znake onoga što me čeka.
NIJE ZAPEVAO PETAO Nije zapevao petao. Jutro je bilo izbrisano Njegovom pesmom koja to nije bila, Već kao neka rika iz daleka. Ne, nije zapevao petao, A ti si me se odrekla, Jednom, Dvaput, I tri puta, I mnogo više puta, I ja isto rekoh: Ne, ne poznajem je.
Tako živimo ti i ja Odričući se jedno drugog, A dotle je petao još jednom zapevao I jutro je stvorio.
TI LETIŠ Ti letiš… Ptico, što ostavi vatru na rukama mojim, tako dalekim, Ti letiš… Jer za to te stvoriše bogovi, Bogovi od crne gline, iz mog užasa rođeni, Bogovi što oluje krote, Što spašavaju žetve propale. A ti letiš… Zato da bih te ja posmatrao Iz mog sumraka najtamnijeg, Iz ove noći koja nas deli I koja nas spaja.
OSTAĆEMO OVDE MI SLOMLJENI Ostaćemo ovde mi slomljeni Po ovoj zemlji razbacani Po zemlji koja neumitno u nemaštinu tone, Dok mi gledamo u more što sve više u nas prodire, U more koje nikada dobre vesti ne donosi, Već galeone pune ljudi Koje će kao zveri da vode Da bi ih kao zveri i prodali. Ostaćemo ovde mi slomljeni, Po ovim dalekim zemljama posejani Po kojima ćemo da proklijamo, Po kojima ćemo da slavimo naše bogove, Po kojima ćemo da raspemo naše grehove.
Мира Шуша живи између Београда и Базела у Швајцарској. Образована је као доктор природних наука, бавила се науком и образовањем о новим лековима, а гостујући је професор Медицинског факултета у Београду. Писала је за Студент, Видике, Данас и Вечерње новости. Објавила је збирку поезије (Мој Адам, Граматик, 2021), коју је представила у Београду крајем марта ове године у Библиотеци града Београда, а пише и прозу.
UPRKOS KRICIMA
Laste i galebovi u Figeresu
Pred sumrak u niskom brzom letu kruže
Najavljuju današnju smrt sunca na Sredozemlju
Na dvadeset minuta od mora, vetra i oštrih stena
Laste i galebovi (nisam ih zajedno videla ranije) su pred našim očima
Ispred otvorenog prozora u sobi
U niskom letu u sumrak kruže i kriču
Najavljuju kraj sveta i kraj dana
Na stolu bakalar, hleb, uprženi paradajz i mlado vino kuće
Kao ono lagano vino Jadrana
Koje su donosili u demižonima, grubim, plastičnim, ogrebanim,
Kao njihove ruke kojih smo se stideli
Donosili su ga u glatki kameni otmeni grad
Koji nije hteo da bude njihov
Donosili su ga iz sela bezimenog sela oštrog kamenja i zemlje rđa-crvene
I pili su vino razblaženo vodom – bogohuljenje za otmene -
Nebo je ovde još svetlo i saosećajno sa kricima ptica
Na njemu kao nacrtana
Kupola muzeja, Dalijevog, i vrhovi katedrale
Šta je potrebno za nastanak jednog genija
Udar mora u stene
Ove laste i ovi galebovi
Paradajz i vino
Duboko beznađe
Prag ludila
I još samo želja da se bude uporni svedok ovog strašnog sveta
Uprkos kricima ptica i kricima našim
UČI ME BLAGOSTI
Uči me uči blagosti
Sporosti pokreta u večnosti
Nežnom prozirnom me napravi
Kao što su bile
One davne plavokose Madone
Italijanke renesansne mile
Kao na jednoj slici moje mlade majke-vile
Na koju ja ama baš uopšte ne ličim
BLAGOVESTI
Dok te čekam zamračujem prozore
Oblačim se u tišinu prazne kuće
Gledam kako pada veče posle letnje kiše
Proveravam uglove sobe na prisustvo paučine
Uvlačim se u ljušturu nautilusa
Slušam zujanje sata koji lampu pali i ponovo gasi
Lampu koja kuću od lopova štiti
Milujem vrlo vrlo pažljivo tvoje golo odsustvo
I tu sam a i nisam dok te čekam
Trudna sam od iščekivanja
Pažljivo sedam dok mi golub donosi
Blagovesti
ГРИМИЗНА ЗВЕЗДА ПАДАЛИЦА
Једном
Моја душа ће да се вине
К’о ‘тица изнад цркве сеоске
Изнад цркве без крста без лица
Без иједног католика без иједног православца
Изнад цркве јарко јарко црвенога крова
Са гримизном звездом падалицом предака
У темељима
БИОЛОГИЈА У ПОСЛУ
Биологија ради полако не жури се али се и не зауставља
Ради са грешкама али и непогрешиво
Неке бира неке у ћошак баца
Са сунцем се буди а не спава пуно ноћу
Пребројава и одваја
Нарочито спаја неспојиво
Каже људима мешајте се и множите
На моје уживање у бојама у новим речима
Језика ваше ДНК
Биологија се буди са зором
И викне диван је дан за рађање
Па чак и у болници Народног фронта
Па чак и негде у сенци вулкана
У мору сиромаштва у пустињи рата
Чак и пред долазак еколошке катастрофе
Експлозија гена је непрестана
Као ватромет за Нову годину сваког дана
А живот ће се и данас играти
Стварајући и разарајући
Живот ће вас људи и данас волети
Јер за љубав не за мржњу
Ви бејасте рођени
Мира Шуша живи између Београда и Базела у Швајцарској. Образована је као доктор природних наука, бавила се науком и образовањем о новим лековима, а гостујући је професор Медицинског факултета у Београду. Писала је за Студент, Видике, Данас и Вечерње новости. Објавила је збирку поезије (Мој Адам, Граматик, 2021), коју је представила у Београду крајем марта ове године у Библиотеци града Београда, а пише и прозу. У јануару смо објавили пар Мириних песама, а сада објављујемо њене нове песме, као и неколико из збирке, а које се баве темом личних малих и великих трагедија на овим просторима које посећују ратови и распад државе у којој је и она рођена и одрасла.
Три дана
Дошла је по њу кроз прозор старачког дома
Који је изгледао баш добро рекли су
Као одличан хотел
И она је рекла да јој се свиђа
Рекли су
Премда је тешко говорила после можданог удара
Лакшег
Рекли су
Смрт блага уђе јој као благослов кроз отшкринут прозор
Она се насмејала левом страном уста
Најзад
Рекла је
Тешка беше другима а још више самој себи
Преживе два рата и две смрти синова јединих
Сушила се у себи као отпали орах
Чула је органе у себи како звекећу као у празној кутији
Превише је причала заиста
Лагала је бесрамно о стању ствари
И како је све другачије и лепше
Баш онако како би требало да буде
А не како је живот наместио
Живот издајица
Живот скот
Вређала је и бивала све злобнија
Отворено јер срам је напусти кад и синови
И даље је хтела да води ствари
Управља животима ближњих
Где је правда
Рекла је
Што су твоја деца жива а моја не
Рекла је
Муж је није више чуо или није хтео да је чује
А она је причала и причала и бес се преливао као прљава вода из кофе кад се излије
Своју прљавштину метлом у двориште је чистила
Чистила је помно и сећања
На имање баш велико на две куће и на важност у друштву
У ком је увек неку оштру примедбу имала
Била је доста важна преко мужа и преко синова
Тад
Раније
Раније рекла је не разводи се
Треба све имање у породици да остане
А после
Она мисли само на себе и
Мени је жао њених родитеља
А још раније ти си моја лутка лепа
И водила ју је поносно у шетњу са собом
Јер није жељену ћерку добила
А још још раније
Била је лепа и шик на црно-белој слици испред Партизановог стадиона
Радила је у радњи у Кнез Михајловој
Није се пуно смејала и имала је наочари за сунце из иностранства
Узимала је сестри нове ципеле да их носи пре ње
Оставила је дечка који ју је волео
Нестала је без речи и добро се удала
А још још још раније
Плакала је само кад је не виде
Они што су је из ратног дечјег дома извели
Преживећу победићу рекла је
Живот је скот али ја ћу бити још већи
Нема везе што се тату у логор одвели а у Немачку мајку
Најзад рекла је дом је добар
Или није рекла ко би га знао
Али био је то дом као хотел
И остала је у том добром дому
Три дана само као у хотелу
И само ју је смрт тамо посетила
Подмлади се тада и пролепша
Најзад могу да се опустим помисли
Најзад могу да поживим како треба
Ех лутко моја лепа
Три ливаде
Топла зима са гле мало растопљеног плавог изнад крова преко пута
Уместо очекиваног снега
А црни голуб слетео
На зарђалу кутију за клима уређај
Под мојим београдском прозором
Како смо се смејали тада брате мој
На мотору возећи се између кукурузних поља
Као да летимо са ластама изнад њих
И како смо pjevali Tri livade брате мој
И играли на сеоским забавама као луди брате
Далеко одавде сад преко границе брате
Да ли је број преосталих дана већ био уписан брате
Да ли смо га могли протумачити брате
Из лета птице из талога кафе из облика шумских gljiva
На слици смо заједно брате још увек млади
Ти мало озбиљан седиш ја иза наслоњена на твоја рамена
Мук се већ тада из свих углова улива у тебе брате
Зашто се родисмо баш овде брате
Где лепоту псовком ракијом и метком каљају брате
А ја црна не бејах ти од помоћи брате
Црни голуб под мојим београдским прозором брате
Порука од тебе знам skuhala sam crnu kavu за нас брате
Ја сам добро ти не брини брате
Посетићу три ливаде брате
Где ми ти сад звиждучући одмараш тако весео брате
Између поља кукуруза сачекај ме брате
Каменом у главу
Направио је клопку врло једноставну
Пљоснат камен
Гранчица
Зрневље
У парку у Граду
Прице су овде другачије
Прозреће намеру
Зашто баш то зрневље
Зрело
Смејемо се одлазимо
Дан
И ноћ
Трава тако живахна у пролеће
Блескаст цвркут
Понеки облачић
Дан из сликовнице
Пао камен
Мало хладно перјано
Притиснуто
Кљун
Кљунчић
Ветар цепа листове из сликовнице
Зашто зашто
Ништа више није исто
Не прави се да није важно
Јер ћу те каменом у главу
Скице из постојбине: Преко
Небо безобзирно светло више бело
Небо неодређено расплињено погрешно
Зрикавци без престанка
Ветар мислим са Запада
Копрена сакрива суштину
Пијем чај од коморача поподне дугачко
Чекам шест да сиђем мало да отпливам
Преко је постојбина
Далеко јој лепа кућа
Посута минама
Ту су антички родитељи жалили за дететом
Изгубљеним већ са осам година десет месеци и седамнаест дана
О Богови смилујте му се
Узмите га за руку и поведите
Изнад ове слане воде
Зрикавци су стали почео је смирај
Оштрицу врућине однео је ветар на Извор
Преко је преко
Трајект између и лукави таксиста
Што дупло наплаћује
Зашто је небо тако погрешно
Зелено растиње га голица
А оно ништа
Равнодушно и удаљено
Као жена оног нашег познаника
Тако учтива и хладна
За коју смо рекли мало је чудна зар не
Mira Šuša već dugo živi između Beograda i Bazela u Švajcarskoj. Po obrazovanju je doktor prirodnih nauka (biohemije), a po profesiji naučnik i stručnjak za obrazovanje o novim lekovima i gostujući profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu. Pisala je za Student, Vidike i Danas, Večernje novosti. U pripremi je njena prva zbirka poezije (Moj Adam, izdavač: Граматик, 2021, Danilo Jokanović). Mira Šuša piše i prozu.
BELA TREŠNJA
Dok ležah na obali
Noću
Gledam uvis u mrak
Talasi me milovaše
Opraše izglačaše
Dok ležah
Dok krvarih na obali tika-tak tika-tak
Televizor je menjao slike bez tona
Sneg na rumenim talasima
Pod kupolom tako tako staklenom
Dok krvarih
Isključi televizor i pođi na spavanje
U bašti bela trešnja ostariće preko noći
Na obali
SVATOVI U PODNE
Iza neprobojnog stakla Ostrvo
Na njemu stari Grad
U njemu kameni Trg
Usijan na suncu
Na Trgu svatovi
Ne
uju se
Iznad Trga beli golubovi u spiralnom letu
Sleću na Trg
Pred mladu bez lika
Veo leprša na vetru bez šuma
U filmu bez zvuka
Samo svetlost je jaka
Trg nemo ječi u njoj
Dok crkveno zvono izmišlja podne
АКСИОНЕСТИ*
Понављах не схватајући
Аксионести аксионести
Хтедох на колена да паднем
Аксионести аксионести
Да глас из кавеза пустим
Аксионести аксионести
Да ми израсту крила
Аксионести аксионести
Да трешњин цвет прогутам
Аксионести аксионести
Да девојчицу родим
Аксионести аксионести
Да у подземљу срну загрлим
Аксионести аксионести
Да гола на ливаду истрчим
Аксионести аксионести
Да као пустињак живим
Аксионести аксионести
Да горко корење жваћем
Аксионести аксионести
Да иконе живопишем
Аксионести аксионести
Да се свете воде напијем
Аксионести аксионести
Да четири свеће упалим
Аксионести аксионести
Да ме земља прими
Аксионести аксионести
Да се у темељ уградим**
Аксионести аксионести
Да из мене расту жуте лале
Аксионести аксионести
Да измислим благост јутра
Аксионести аксионести
Да поток кроз мене протече
Аксионести аксионести
Да будем и река и ушће
Аксионести аксионести
И море и облак и киша и кап
И кап
Која на сунцу нестаје
МОЈ АДАМ
Знаш
Из руку израшће ми трава младозелена
Бићу земља црна топломекана
Коса ће ми бити подземна
Уста жуборна
Пази
Препознати ме нећеш
По срцу мом копаћеш
Мине под пазух постављаћеш
Од непријатеља побећи ћеш
Само
Кад рат ти прође
Ко ли ће ти рећи
Где је твоја драга
Мој Адаме
AMOR FATI*
Voleti voleti voleti Sudbinu
Od Suđenica dosuđenu
Noći treće po rođenju
Voleti je bezuslovno dečje
I ne samo dečje
Nego je i znati i poznati i prepoznati i saznati
Bez vela na očima
Bez oštećenja sluha
Zdravim jezikom
Osetljivim nosom
Najnežnijm dodirom je spoznati
Jasno najoštrije do poslednjeg piksela
Do atoma elektrona fermiona do bozona
Baš do bozona Higzovog**
Božanske čestice
Koja nas vodi na Veliki Početak
Do Velike Majke Vasione i do Oca Boga
Pa Velika Želja svet je začela zar ne
Ko bi drugi
Drago dete
Siroče
U
Nama
*Amor fati je na latinskom ljubav prema sopstvenoj sudbini, ma kakva bila, a smatra se da koncept potiče od stoičara, filozofske škole antičke Grčke, od Epikteta i Marka Aurelija, a u moderno vreme slična ideja nađena je kod Nemca Ničea (Nietzsche) i kod Francuza Kamija (Camus).
** Higzov bozon (Higgs boson) je elementarna čestica, manifestacija Higzovog polja, poput pojave talasa na površini mora. Fizičari smatraju da Higzovo polje prožima celu vasionu, te da je bilo jednako nuli u vreme nastanka vasione, tzv. Velkog praska, a zatim da je raslo sa hlađenjem vasione. Postojanje Higzovog bozona je potvrđeno 2012. godine eksperimentima u CERN institutu, blizu Ženeve u Švajcarskoj.
PSALMI NA ARAMEJSKOM*
Sve se rađa na istoku
Vjeruju
Ili ne
Tamo beše Raj
Eh
A još pre Raja
Vavilon Ur i Niniva
Ističe
Na ostrvu
Što o svetloj niti sa nestale zvezde visi
A zvezdin sjaj putuje posle njene smrti
Zvezda
Kako ti je ime
Pogađam
U levoj ili desnoj ruci
Atome sve ti vra
am
I Popine** krpice
Nit
Pipam
Konrad*** moreplovac nit u amanet nam ostavi
Dugačka sve do tamnog srca vodi
Tamo
Psalmi pevani na aramejskom
* Uz čitanje u sebi slušati Oca Serafima, Psalm 53
** Vasko Popa
*** Džozef Konrad (Joseph Conrad) je poljski Britanac rođen u ruskoj carevini i plodni pisac mnogih romana, među kojima je i Srce tame, koji je poslužio kao osnova za scenario i film Apokalipsa sada (Apocalypse now) američkog režisera italijanskog porekla Kopole (F.F. Coppola). Sinbad moreplovac je lik iz čudesne srednjevekovne zbirke priča sa Srednjeg Istoka, pisane na arapskom, Hiljadu i jedna noć.
Stella polare 