Oznaka: Nemanja Karović

ПОЕТСКА АПОЛОГИЈА ЧЕТНИШТВА ИЛИ О КЊИЖЕВНОЈ АФЕРИ ПОВОДОМ „ИСТОЧНИЦА“ ЉУБОМИРА СИМОВИЋА (НЕМАЊА КАРОВИЋ)

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar

ПЕСНИЧКИ ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ НАЦИОНАЛНИХ ПОДЕЛА ИЛИ ПОЕТСКА АПОЛОГИЈА ЧЕТНИШТВА (О књижевној и политичкој афери насталој поводом Источница Љубомира Симовића)

Сукоб са ревносним чуварима комунистичког поретка и смутни часови вунених времена

            Премда су већ песме Ума за морем (1982) имале карактер политички ангажованог уметничког израза и обиловале нескривеним критичким жаокама упућеним укупном односу владајућег режима према све тежем положају Срба на Косову, Љубомир Симовић је тек објављивањем Источница (1983) ступио у непосредан сукоб са немалим бројем вечито будних и идеолошки ревносних чувара комунистичког поретка. У првим годинама након смрти Јосипа Броза Тита одвијао се, саобразно разноврсности политичких збивања, врло богат, динамичан и на моменте чак буран књижевни живот. Осим најкрупнијег „случаја”: подизања оптужнице против Гојка Ђога због „непријатељске пропаганде” извршене збирком Вунена времена,[1] због чега је, ради одбране песника, у оквиру Београдске секције Удружења књижевника Србије формиран Одбор за заштиту уметничких слобода,[2] културну јавност тога времена суморним бојама репресивно-бирократских притисака обележавале су идеолошки мотивисане критичке осуде књига Трен 2 Антонија Исаковића, Нож Вука Драшковића, Стварно и могуће Добрице Ћосића, али и забрана извођења позоришне представе Голубњача Јована Радуловића и укидање емисије Београде, добро јутро Душана Радовића (в. Зубановић 2010: 19, 21). Миодраг Перишић је недуго потом, описујући панораму новије српске поезије, међу главне чиниоце који су градили „укус осамдесетих” убројао политичку самосвест, побуњеност и изворну уметничку субверзивност (в. Перишић 1986: 16–17).

            Источнице Љубомира Симовића, заједно са шеснаест цртежа Марија Маскарелија, првобитно је требало да објави нишка Градина у марту 1983. године. Непосредно пре договореног штампања, песнику је испоручен завршни отисак књиге ради исправљања евентуалних грешака, али и сугерисано да из нове збирке уклони „Песму о ношењу одсечене главе Душана Радовића Кондора кроз села и преко планина западне Србије” и стихове под насловом „На тридесетосмогодишњицу битке између партизана и четника на Јеловој гори месеца септембра године 1944”. Након одбијања да се повинује овом дискретном цензорском предлогу, Симовићу је неколико дана касније из Ниша пристигла вест „да су ʼграфички раднициʼ одбили да штампају Источнице, да је слог растурен, и да од књиге неће бити ништа” (Симовић 2010: 64–66). Чувши за судбину ове збирке, песник Милутин Петровић је у својству главног и одговорног уредника Књижевних новина Љубомиру Симовићу понудио да Источнице буду публиковане у наредном броју листа као сепарат. Наглу промену става Градине о Симовићевим песмама Одбор за заштиту уметничких слобода назвао је обликом спутавања и гушења књижевне производње, и културну јавност упозорио да: „Овакви поступци према рукописима много су чешћи од судских и административних забрана, а исто толико погубни за слободу стваралаштва” (Зубановић 2010: 67). Због велике литерарне и политичке пажње коју су Источнице задобиле и пре објављивања, цео тираж 668. броја Књижевних новина, у чијем подлиску су 7. априла штампане Симовићеве песме, био је „истог јутра кад се појавио на киосцима […] напросто разграбљен” (Симовић 2010: 66). Због велике, критички оштре и, чинило се, добро оркестриране идеолошке хајке којој су поједини стихови Источница били изложени, о новој лирској објави Љубомира Симовића се у књижевној јавности врло брзо почело говорити као о новом „случају Ђого” (в. Аноним 1983: 35).

Политичка оптужница

            Иако је уследио позамашан број негативних оцена наречене збирке, политичка садржина јавно изречених оптужби није била разноврсна, јер се углавном сводила на сумњичење песника за антикомунистичко деловање остварено историјском релативизацијом садржаја Народно-ослободилачке борбе и за национализам испољен поетском апологијом четништва. Упозоривши да Источнице представљају „један опасан политички памфлет, националистички, антикомунистички, који у име слободе уметничког стварања напада хуманизам и слободу човека”, Драгољуб Милановић је првом негативном реакцијом на Симовићеву збирку задао својеврсни идеолошко-интерпретативни такт, који су остали критичари потом стилски варирали, али садржински ревносно следили (Милановић 1983: 2). Отуда неколико дана касније Бранислав Милошевић текстом објављеним у Борби истиче да је „набој мрачне националистичке страсти” у Симовићевој плакети песама прогредирао „до свог делирантног излива” и да је стога неопходно да се песниковој „мрачној визији историје и још опскурнијој пројекцији будућности” одлучно каже „не” (Милошевић 1983: 12), док се на крају анонимног написа у НИН-у, ради додатног поткрепљења негативног суда о Источницама, узгред напомиње да је Љубомир Симовић „пре месец дана брисан из евиденције СКЈ” (Аноним 1983: 35). Да идеолошки острашћена књижевна критика није само склона огрешењима о књижевне чињенице и интерпретативним кривотворењима песничког текста, већ да повремено прекорачује границе основне пристојности и доброг укуса, речито сведочи текст „Национци не знају да мисле истинито и да говоре коректно матерњим језиком”, у којем је Оскар Давичо Љубомира Симовића назвао писцем „клерикално-национског идеолошког опредељења” и сврстао у групацију „претенциозних удварача нацији у буржоаском кључу”, а у његовом песништвупрепознао „подсвесно подригивање ућутканих и прегажених остатака савести и националне самосвести”, „чежње о дестабилизацији прилика у нас, и узалудне покушаје повратка на дубоке, старе, мудре експлоататорске прилике” (Давичо 1984: 122–123).

            Наглашено негативним набојем, у чијој се слојевитости и интонацијској оштрини могу препознати чак и примесе личне увређености, били су прожети критички судови о новој Симовићевој збирци које су на састанку одржаном 21. априла 1983. године изнели чланови Издавачког савета Књижевних новина. Мелодрамски расположена Драгиња Урошевић излагање је започела признањем да се након читања проскрибованог подлиска осетила погођеном „и као човек и као интелектуалац”, јер Источнице нису само „љага на нашој књижевности” већ и израз књижевном формом заоденутог политичког примитивизма чије замисли о „квазинационалном јединству” представљају „напад на социјалистичку идеју у Србији, на идеју СФРЈ” (Зубановић 2010: 106). Негирајући Симовићевим песмама било какву уметничку вредност, Васо Милинчевић их најпре назива памфлетским и четничким покушајем „да се стави знак једнакости између жртве и крвника”, да би потом нешто хладнијим и утолико злокобнијим тоном напоменуо: „Тужилац има овде за шта да се закачи” (Зубановић 2010: 107–108). Сумирајући излагања осталих чланова, председник Издавачког савета Милош Немањић je на крају састанка истакао оно што ће бити поновљено и у званичном саопштењу овог органа: „Наш основни став је да је Љ. С. најозбиљнији издавачки промашај Књижевних новина до сада” (Зубановић 2010: 117).

Зов политичке моћи и иронијски смешак судбине

            У јеку политичких обрушавања на неколико површно протумачених песама нове збирке, књижевна судбина Љубомира Симовића обележена је печатом својеврсног иронијског обрта. Изналазећи духовно порекло Источница у дугој традицији „бесловесног обожавања” гусала и косовских божура, крсног имена и манастира, Светог Саве и лозе Немањића, чије је континуирано распростирање потхрањивано ни мање ни више него „философијом ʼкрви и тлаʼ” (sic!), Бранислав Милошевић је тој омраженој и лажним фашистичким предзнаком маркираној баштини, чији су последњи изданци исписани руком Љубомира Симовића, супротставио идеолошку линију оцртану делима Светозара Марковића, Димитрија Туцовића, Мирослава Крлеже и Марка Ристића, „која читаво једно столеће већ чини ону граничну црту између свести и не-свести, између митоманије и разумевања историје, између лажи и обмане и истине” (Милошевић 1983: 12). Милошевићева аргументација, која почива на зазивању идеолошког ауторитета Мирослава Крлеже и Марка Ристића како би се у славу владајућег комунистичког поретка књижевно и морално осудио један неоснованом оптужбом за фашизам оклеветани писац, неодољиво подсећа на методу литерарног и идеолошког оспоравања коју је управо Симовић, пишући књижевнокритички текст „Дневник о Црњанском” 1960. године, спровео над уметничком и политичком физиономијом писца Итаке и коментара.

Наиме, објавивши текст „Дневник о Црњанском” Љубомир Симовић се прикључио оном низу критичара попут Миодрага Шијаковића, Вука Крњевића, Аритона Михајловића и Радомира Марковића (в. Петров 1988: 372) који су почетком шездесетих година у својим написима некритички понављали или овлашно варирали ставове из познатог есеја „Три мртва песника” Марка Ристића. Дубоко парадоксалан однос младог Симовића према великом старијем књижевнику, почива на чињеници да је на многим страницама своје прве књиге песама отворено призивао поетички лик Милоша Црњанског, и да је чак један примерак Словенских елегија, уз пратеће писмо, послао писцу Сеоба у Лондон, а да је свега две године касније, негативно оцењујући прожимање аутобиографског текста са поезијом у Итаци и коментарима, у поменутом тексту објавио овакве редове: „Са тим чињеницама треба бити начисто, оне су такве какве јесу, и не могу се превући цртом, нити ретуширати. Црњански је био фашист, денунцијант, преводилац једне књиге о Мусолинију, тражио је да се ʼразјури та студентска комунистичка бандаʼ, и неубедљиви глас коментатора не може учинити да те срамне чињенице заборавимо” (Симовић 1960: 2). Да је овај Симовићев став не само трајан, већ и доследно контрадикторан, показује и друго приватно писмо, послато у Лондон 1965. године, дакле уочи повратка Црњанског у земљу, у којем адресант прво изражава спремност да негативне судове из цитираног текста поново изрекне: „Пре него што сам сео да Вам напишем ово писмо, поново сам прочитао тај чланак. Верујте, ја бих га могао потписати и данас, без икаквих коректура”, да би потом, што је логички тешко спојиво с претходним наводом, била исказана дубока наклоност према пишчевој личности: „И још нешто: био бих међу првима који би изашли да Вас дочекају и да Вам пожеле добродошлицу” (Симовић 1965). На овом месту нужно се поставља следеће питање: уколико је, као што Симовић тврди, тачно све оно што је написао у Видицима, па и то да је Црњански фашиста и денунцијант, којим би се онда разлозима могла оправдати топлина могуће добродошлице?

Како видимо, након објављивања Источница, Љубомир Симовић је – присиљен некаквим зачудним и подсмешљивим дејством животне ироније – јавно био позван да се брани пред судом оне идеолошке формације у чије име је две деценије раније и сам био спреман не само да књижевнокритички напада, већ више од тога – да политички и морално суди.

Одбрана Источница и последњи дани Књижевних новина

Поводом низа тешких политичких оптужби које су због такозване идејне ретроградности Источница изношене на рачун Љубомира Симовића, формиран је читав фронт књижевних критичара што су на страницама Књижевних новина, а касније и Савременика, Дела и Књижевности настојали да песникову стваралачку аутономију прво одбране од насртаја идеолошки острашћеног и интерпретативно површног тумачења, а потом критички третман књижевног текста поврате у оквире естетског односа. Тако је, рецимо, Љиљана Шоп указала да Симовићева визија света не происходи из некаквог притајеног антикомунистичког сентимента, већ из осећања „трагизма на појединачној, посебној и општој равни” (Шоп 1983: 9); Алек Вукадиновић истакао да необичним спојем „фантазије и реалистичке опсервације” Источнице представљају песников лирски „обрачун са злом и његовом коби на овој нашој црној земљи” (Вукадиновић 1983: 9); док је Павле Зорић нагласио да Симовић није написао „пасквилу у стиху”, већ уметнички снажно „песничко дело које не садржи никакву антихуману поруку”, а затим подсетио на чињеницу да: „Нема значајнијег књижевног дела које ће бити отпорно на извесну критику која детективски трага за ʼидејним грешкамаʼ (Зорић 1983: 10). У наредном, мајском броју Књижевних новина Александар Петров је нарочито истакао да историја „улази у Симовићеве песме али се у њима преображава у средство за тражење вечитих истина и ʼприроднихʼ закона” (Петров 1983: 6), као што је у суседном тексту и Богдан А. Поповић нагласио како песник Источница „универзалним објашњава национално и, vice versa, националним потврђује универзално” (Поповић 1983: 8). Посебно значајним чини се излагање Драгише Витошевића на Савремениковој трибини посвећеној Источницама, у којем је указао да политичка критика, упркос погрешним тумачењима заснованим на упрошћавању и кривотворењу стихова, ипак може бити и корисна: „Мислим да је она овога пута учинила услугу једном врло добром песнику и једној врло доброј збирци песама – што је на њих скренута пажња критике и читалаца” (Витошевић 1983: 221).

            Иако је политичка хајка на Источнице трајала неколико месеци и изазивала велику пажњу културне јавности, овај књижевно-идеолошки спор није, као у случају Гојка Ђога, резултирао судским процесом и затворском казном за песника, већ је разрешен једном знатно блажом бирократско-репресивном мером: привременим гашењем Књижевних новина. Наиме, након што су почетком јуна сви чланови Издавачког савета поднели оставке и тако спречили редовно излажење листа, Уредништво је, немајући другог избора, на седници одржаној 12. јула једногласно поднело оставку на чланство у овом телу (в. Зубановић 2010: 206–207, 277). Наредни број Књижевних новина појавиће се тек 1. октобра 1984. године.

            Разлог због којег су се ова два по садржини претрпљених политичких оптужби сасвим сродна случаја Гојка Ђога и Љубомира Симовића окончала на толико различит начин, могао би се пронаћи у простој чињеници да оштрица идеолошког оспоравања Источница није, за разлику од Вунених времена, погађала само песника, већ се у значајнијој мери дотицала и других учесника овог културног сукоба – Уредништва Књижевних новина и Одбора за заштиту уметничких слобода. Истрошене идеолошким спорењем са Ђоговом збирком, силнице бирократског притиска су се у окршају са Источницама распростирале ка различитим инстанцама и, расипајући снагу у више праваца, додатно слабиле.

ДВЕ ПЕСМЕ ЉУБОМИРА СИМОВИЋА КОЈЕ СУ БИЛЕ ПРЕДМЕТ ЦЕНЗУРЕ

Песма о ношењу одсечене главе Душана Радовића Кондора
кроз села и преко планина западне Србије

Душан Радовић Кондор је заклан
јер је клао.

На прагу команде, на самом прагу пакла,
брат га заклане жртве ножем закла.

Заклан Кондор паде у јесењу траву,
осветник допаде и одсече му главу.

Диже је на мотку и разви заставу,
па с главом одјаха низ шуму храстову,

и јаше, кроз јелове, брезове шуме, и букове,
кроз бежаније, кроз разбијене пукове,

касом и галопом, низ пољане,
дижући увис препелице и вране,

ноћевајући на месечини, крај жара,
на коњу једући, будећи добошара,

с Лима и Увца на Повлен и на Маљен,
кроз пошту срушену, кроз млин до темеља
спаљен,

свакој пијаци, свакој цркви, свакој кући,
одсечену главу показујући.

А одсечена је глава, косе плаве,
више од живе говорила главе:
да се нисмо одмакли од пакла
ако је стрелац стрељан, ако је кољач заклан.


На тридесетосмогодишњицу битке између партизана и четника
на Јеловој гори месеца септембра године 1944.


На врх Дрмановине сиђи, узми дурбин,
па низ Јелову гору до Јасиковца,
од Јасиковца према Спасовњачи,
од Спасовњаче до на Ђаков камен,
на Околишта, па према Кондеру,
од Кондера преко Шупље липе,
на Бобију, на Савин камен и Кик,
са Крушевља на Таталију,
од Ланишта до Велике равни,
с Велике равни до у Губин дô,
с виса на вис, дурбином заокружи:

зелене се, у недоглед,
огромне шумске масе:
букове шуме прве,
друге и треће класе.
Скини капут,
засучи рукаве,
узми ашов,
будак ил мотику,
и, засуканих рукава,
гологлав и бос,
под којом хоћеш
од ових букава
копај, ископаћеш:
иструнулу чизму,
зарђалу цев,
шуноглу, пређицу,
табакеру, или људску кост.

Широм ових шума и ливада,
по јаругама и по јендецима,
Нико не зна колико хиљада
и хиљада погинулих има.

Ал зна се да нема
Ни једног од ових које трава крије
ко од руке кума, оца, сина,
или брата, погинуо није.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Симовић 1983: Симовић, Љубомир. Источнице. Са цртежима Марија Маскарелија. Књижевне новине XXXV. 668. Поезија 1. 7. април (1983).

*

Аноним 1983: „Кондоров лет”. НИН XXXIV. 1686 24. април (1983): 35.

Витошевић 1983: Vitošević, Dragiša. „Istočnice – pesničke, a ne ʼpolitičke”ʼ. Tribina „Razgovor o najnovijim pesmama Ljubomira Simovića, Istočnice dobra i zla”. Prir. Zdenka Aćin. Savremenik XXIX. LVIII. 8–9 avgust–septembar (1983): 217–221.

Вукадиновић 1983: Вукадиновић, Алек. „Поезија као осуда зла”. Књижевне новине XXXV. 669 28. април (1983): 9–10.

Глушчевић 1984: Глушчевић, Зоран. „Ерос и Танатос”. Књижевност XXXIV. LXXVIII 6–7 јуни–јули (1984): 1184–1201.

Глушчевић 1983: Gluščević, Zoran. „Istočnice ili kraj jedne epohe”. Tribina, „Razgovor o najnovijim pesmama Ljubomira Simovića, Istočnice dobra i zla”. Prir. Zdenka Aćin. Savremenik XXIX. LVIII. 8–9 avgust–septembar (1983): 206–210.

Давичо 1984: Davičo, Oskar. „Nacionci ne znaju da misle istinito i da govore korektno maternjim jezikom”. Dalje III. 78 jesen–zima (1984): 120–133.

Ђого 2011: Ђого, Гојко. Вунена времена. Процес и коментари. Део 1. Београд: Службени гласник, 2011.

Зорић 1983: Зорић, Павле. „То није случај, то је поезија”. Књижевне новине XXXV. 669 28. април (1983): 10.

Зубановић 2010: Зубановић, Слободан. Од поезије до случаја. Искуство једног уредништва. Београд: Службени гласник, 2010.

Јовановић 2002: Јовановић, Александар. „Песник националне вертикале” (предговор). Најлепше песме Љубомира Симовића. Избор и предговор Александар Јовановић. Београд: Просвета, 2002: 5–17.

Кулишић 1970: Кулишић, Шпиро. „Гост”. Кулишић Ш, Петровић П. Ж, Пантелић Н. Српски митолошки речник. Београд: Нолит, 1970.

Магарашевић 1995: Магарашевић, Мирко. „Песник епске синтезе”. Поезија Љубомира Симовића, зборник радова. Прир. Слободан Ж. Марковић. Београд: Задужбина Десанка Максимовић, 1995. 27–36.

Милановић 1983: Милановић, Драгољуб. „Источнице – злокобнице”. Политика експрес XXI. 6867 18. април (1983): 2.

Милошевић 1983: Милошевић, Бранислав. „Невоље од памети”. Борба LXI. 124–125 7–8. мај (1983): 12.

Перишић 1986: Perišić, Miodrag. Ukus osamdesetih. Panorama novije srpske poezije. Beograd: Književne novine, 1986.

Петров 1983: Петров, Александар. „Поезија, историја, политика. Поводом спорова који се воде данас и овде”. Књижевне новине XXXV. 670 19. мај (1983): 5–7.

Петров 1988: Петров, Александар. Поезија Црњанског и српско песништво. Београд: Нолит, 1988.

Поповић 2017: Поповић, Богдан А. Обједињавање. О поезији Љубомира Симовића, претежно. Београд: Танеси, 2017.

Поповић 1983: Поповић, Богдан А. „Разговор, до граница смисла”. Књижевне новине XXXV. 670 19. мај (1983): 7–9.

Самарџија 2011: Самарџија, Снежана. „Кратки говорни облици у поезији Љубомира Симовића”. Песничке вертикале Љубомира Симовића, зборник радова. Ур. Александар Јовановић и Светлана Шеатовић Димитријевић. Београд – Требиње: Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет – Дучићеве вечери поезије, 2011. 359–391.

Симовић 1960: Симовић, Љубомир. „Дневник о Црњанском”. Видици VIII. 49–50 јануар–фебруар (1960): 1–2. 

Симовић 2010: Симовић, Љубомир. Памтивек. Београд: Стубови културе, 2010.

Симовић 1965: Симовић, Љубомир. Писмо Љубомира Симовића Милошу Црњанском од 8. јула. Легат Милоша Црњанског. Народна библиотека Србије: МЦПСБ, МЦР II/2/354, ID: 79666956.

Симовић 2008: Симовић, Љубомир. Ужице са вранама. Хроника, која је повремено роман, или роман, који је повремено хроника. Одабрана дела Љубомира Симовића у 12 књига. Ур. Милош Јевтић. Београд: Београдска књига, 2008.

Симовић 1995: Симовић, Љубомир. „У поезији може да има онолико политике колико у политици има трагедије односно Поезија сања језик као биће”. Александар Јовановић. Порекло песме, девет разговора о поезији. Ниш: Просвета, 1995. 85–114.

Срејовић, Цермановић-Кузмановић 1989: Срејовић, Драгослав и Цермановић-Кузмановић, Александрина. Речник грчке и римске митологије. Београд: Српска књижевна задруга, 1989.

Тимченко 1983: Timčenko, Nikolaj. „Pokušaj čitanja Istočnica Ljubomira Simovića”. Delo XXIX. 11–12 novembar–decembar (1983): 321–331.

Хамовић 1996: Хамовић, Драган. „Љубомир Симовић или ангажман нарочите врсте”. Љубомир Симовић. Ур. Владимир Шекуларац. Повеља 1. Четврти српски духовни сабор Дани Преображења. Жича, Краљево: Народна библиотека, 1996. 52–58.

Шоп 1983: Шоп, Љиљана. „Право на трагизам”. Књижевне новине XXXV. 669 28. април (1983): 9.

Шоп 1983а: Šop, Ivan. „Mitološko i istorijsko u Istočnicama”. Tribina, „Razgovor o najnovijim pesmama Ljubomira Simovića, Istočnice dobra i zla”. Prir. Zdenka Aćin. Savremenik XXIX. LVIII. 8–9 avgust–septembar (1983): 211–217.

[1] Вунена времена су објављена крајем априла 1981. године, комисијски уништена 25. маја, а песник је ухапшен четири дана касније и убрзо осуђен на две године затвора за кривично дело непријатељске пропаганде. Врховни суд је пресуду преиначио и осудио песника на годину дана затвора због повреде угледа СФРЈ. На издржавање казне Гојко Ђого је у „Падинску скелу” упућен 28. марта 1983, а због погоршаног здравственог стања пребачен је у болницу 12. маја исте године. На предлог управника Окружног затвора у Београду, Републички секретаријат за правосуђе одобрио је прекид издржавања казне до окончања кућног лечења. Одлуком Председништва СФРЈ, 9. маја 1984, Гојко Ђого је ослобођен (в. Ђого 2011: 69).

[2] Одбор за заштиту уметничких слобода основан је 19. маја 1982. године на редовном изборном састанку Београдске секције Удружења књижевника Србије, а за чланове су предложени, а онда и већином гласова изабрани: Десанка Максимовић, Борислав Михајловић Михиз, Стеван Раичковић, Предраг Палавестра, Милован Данојлић, Раша Ливада и Биљана Јовановић (в. Зубановић 2010: 12).

Немања Каровић

Косовски немири: политичка поезија Љубомира Симовића (Немања Каровић)

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar

            Збирке које је Љубомир Симовић објавио током седамдесетих и почетком осамдесетих година (Уочи трећих петлова и Видик на две воде) сведочиле су о песниковој све израженијој заокупљености не само фолклорном традицијом српског народа, већ и његовом историјском судбином. Епитет националног песника овај аутор није, како је у критици већ примећено, заслужио романтичарском загледаношћу у „сјај прошлих времена”, већ спремношћу да се, запитан над горућим друштвено-политичким темама садашњице, поетски огласи као „критичар неких негативних моралних појава у своме народу”.[1] Управо из стваралачког порива да на узнемирујући садржај текућих догађаја реагује својеврсним поетско-етичким гестом настаће обимом невелика, а у приватном издању објављена, песничка књижица Ум за морем (1982).

            Главни подстицаји за настанак ове руковети политички ангажованих песама били су: сурово насиље шовинистички настројених албанских сепаратиста којем су Срби на Косову деценијама били изложени; велике демонстрације у многим косовским градовима и насељима, на којима су под централном паролом „Косово република!” обелодањене тежње великоалбанских националиста не само за сецесијом већ и за етнички чистим простором; неспособност политички инертних и саможивих властодржаца да се адекватно супротставе урушавању државног поретка; као и немилосрдно обрачунавање владајућег режима са појединцима довољно храбрим да на потенцијално трагичне последице савремених друштвених превирања на време упозоре.[2]

            Револтиран јавним и циничним изругивањем „свим моралним, правним и осталим вредностима ове земље”, Љубомир Симовић је, сматрајући Косово једном „од оних драматичних тема о којима је неморално ћутати”, истакао да у песмама Ума за морем није писао:

о онима који по Косову раскопавају гробља, трују бунаре и сакате стоку, који силују девојчице и старице, који пале цркве и летину, и који премлаћују и убијају, него […] о онима који све то не виде, јер им видик, сликовито речено, заклањају бубрежњаци и розбратне. И којима је јако важна власт која им ту розбратну обезбеђује.[3]

            Не губећи из вида да поетским одзивима на изазове актуелних политичких догађања уметничко биће песме може бити угрожено, Симовић је у подручје друштвено ангажоване поезије ступио заштићен бедемима два поетичка уверења.[4] Прво је оличено ставом да би политичка песма, уважавајући магијско порекло лирских творевина, требало да има својеврсно апотропејско дејство, односно да буде стваралачки чин којим се човек истовремено од неког зла брани и неко добро призива; а друго проистиче из сентенциозно изражене метапоетске тврдње да у „поезији може да буде онолико политике колико у политици има трагедије”.[5] Садржину Симовићевих аутопоетичких образложења својих политички инспирисаних песама текућа књижевна критика је одмах по објављивању Ума за морем препознала као иманентно својство наречене збирке. Тако је, рецимо, Добривоје Станојевић, желећи да истакне како верност властитој поетици чува ангажовану поезију од пада у поетско-памфлетски облик ауторског оглашавања, приметио да се стихови Симовићеве нове руковети „читају у полемичком оквиру само онолико колико то природа поезије допушта а да се не наруши конфигурација особеног поетског дискурса”.[6]

            Насловивши збирку првом половином пословичног израза „Ум за морем, а смрт за вратом”,[7] Љубомир Симовић је, користећи се поступком апосипезе, читаоцу препустио да у својој свести самостално призове недостајући члан народне изреке.[8] Оприсутнивши извесни семантички садржај парадоксалним чином сугестивног неизговарања, песник је постигао да у читаочевом укупном доживљају наслова значењски претежније постане не оно што је текстом непосредно предочено, већ оно што је стилогеним прећуткивањем суптилно евоцирано. Код апосипезе, међутим, није важан само смисао неизреченог дела реченице, већ и питање чиме је то говорник био мотивисан да властити исказ нагло прекине. Самарџија сматра да је у Симовићевом случају скраћивање пословичне фразе било мотивисано жељом да се, с једне стране, увећа „немир суспрегнуте емоције”, а са друге, спречи нехотично призивање зла изазвано кршењем старог и у традицијској културни дубоко укорењеног табуа изговарања имена демона.[9]

            Целином насловне пословице оцртана је позиција оних који, не примећујући фаталну близину непосредно испољене претње по властити опстанак, свој поглед немарно и лакомислено упућују ка далеким и недоступним пољима сопствене уобразиље. Антитетичком логиком народне изреке између опозитних категорија овде–сада и некад–негде успостављена је унутрашња веза посредством духовно дезоријентисаног и сметеног, а егзистенцијалној опасности изложеног и животно угроженог појединца, који једним упечатљивим гестом умне недораслости трагично уклања самог себе са места на којем му се судбина одлучује. Љубомир Симовић је, дакле, изреченим и наговештеним сегментима насловне пословице, упутио оштру, али уметнички суптилним средствима испољену критику политичкој срачунатости нехајног и конформистичког односа тадашњих власти према косовској кризи, али и зебљиво указао на очите симптоме једне општије друштвене равнодушности према горућим националним проблемима.

            У поређењу са претходним Симовићевим књигама збирку Ум за морем другачијом не чини само њен значајно мањи обим, због чега би јој више пристајало одређење засебно публикованог циклуса песама, нити необичан формат, чије димензије открива управо наслов библиотеке „Д ʼ100х165ʼ Д”, већ најпре ауторова одлука да поједине странице, напоредо са тисканим текстом, украси црно-бело штампаним фрагментима дечанског фрескописа. Отуда се уметнички упечатљив интермедијални ефекат постиже у часу када читалац на илустрацијама угледа управо оне мотиве о којима стиховима песме „Пред сликама Страшнога суда у манастиру Дечани” лирски субјект пева.

            Поетски свет Ума за морем отвара се песмом „Сунчевићи”, која као да је настала песниковим стваралачким трудом да лирски стилизује, тематско-мотивски разради и симболички додатно усложни значење народног израза продати веру за вечеру.

            Сунчевићима је именован колективни субјект спреман да олако одбаци узвишене садржаје властитог небеског имена и соларног порекла како би заузврат, срозан у поље животне приземности и моралне нискости, задобио „милост власти: / брашно, канту масти”.[10] Слично поворкама (само)деструктивном страшћу понесених људи из „Храста на Повлену”, који ка своме светом дрвету, вертикалној оси света и симболичкој потки постојања, журе наоружани секирама и тестерама, лирско ми „Сунчевића” пара и спаљује сунчеве конце свога на плавом сукну извезеног имена, односно потире знакове властитог континуитета и растаче знамења некадашњег духовног достојанства. Стихови ове песме су отуда, уметнички дочаравши егзистенцијални распон што сеже од вршне тачке до понорног места, метафорички изразили управо оно што ће Симовић касније, говорећи о косовском проблему и поетици Ума за морем, отворено казати:

на Косову, с кога смо се некада пели у највише духовне просторе, данас силазимо испод граница правног, цивилизованог света. […] У збирци Ум за морем ја говорим о тој данашњој, доњој тачки на којој смо се нашли.[11]

            Предочивши првом строфом песме не само чин већ и сврху духовног самоизневеравања, песник је – користећи се карактеристичним сликама откровењског имагинаријума и тиме потврђујући поетички афинитет према апокалиптичким визијама зачет збирком Уочи трећих петлова – у наставку „Сунчевића” указао на трагичне последице одрицања од небеске димензије властитости и сликовито упризорио крајњи метафизички епилог колективног етичког посрнућа. Завршним сценама Страшнога суда, „кад по небу које се пролама / и отвара, ветрови понесу / брзе пљускове / који се пале и гасе, / а из тих пљускова судија загрми”, биће до краја огољен исход самоскривљене егзистенцијалне деградације, односно поетски оглашено уверење да се оно што започиње моралним изопачењем неминовно окончава онтолошким поништењем: „ми, што имадосмо сунце у имену, / на пасје ћемо се име одазивати”.[12]

            Почетном песмом Ума за морем мотив изневереног завета установљен је као тематски сржно место читаве збирке. Песник ће, међутим, проблему прекршене речи и критици конформистичко-опортунистичким разлозима мотивисаног моралног лицемерја повремено приступати једним комуникативнијим и, за разлику од „Сунчевића”, симболичким значењима знатно сведенијим лирскојезичким стилом:

Ал знам ја докле ће ко

овај завет да носи:

гладни до меса,

жедни до потока,

озебли до ватре,

до цокула боси.[13]

            Иако их песнички проседеи чине поетички прилично разноврсним, песме „Храст, „Једина врата”, „На једном примерку Горског вијенца године 1982. записано”, „Пред сликама Страшног суда у манастиру Дечани” или „Судњи дан”, могле би се читати као својеврстан низ засебних лирских прилога који, мозаички склопљени у јединствен делокруг, представљају Симовићеву целовиту поетску визију света лишеног основних моралних оријентира.

            У средишту песме „Храст” налази се фигура господара који, седећи под обесвећеном и симболички развлашћеном крошњом некада прослављаног и божанском ауром заоденутог дрвета, не само што влада земаљским добрима него и преузима на себе моћ да попут неке небеске силе, грмећи и севајући, суди људима. Заборавивши на своје корене, опевани господар се, како интерпретативно запажа Александар Јовановић, „осамосталио, осилио, издигао изнад себе и људи”, а изобиље ствари којима управља више сведочи о прекомерној владарској самоуверености, „а мање – или нимало – о његовој стварној моћи”.[14] Отуда кључни морални преступ властодршца није пука жеља за владањем, већ час у којем је, ширећи домет великашке снаге, прекорачио опсег људске мере.

            Онај народ што је у „Храсту на Повлену” одасвуд хитао ка светом дрвету да га посече као да је тек у овој песми коначно испунио циљ, јер „отац олује, „шумни бог, / бог коме сунце изгрева из круне” сада „освиће у неком зимском јутру / као нарамак дрва крај фуруне”.[15] Читалац стога на јасан и непосредан начин увиђа да се последице оваквог вулгарно утилитаристичког господарења распростиру путањом темељне десакрализације и, чини се, неповратне профанизације света, односно линијом превођења светог у приземно, а симболички вредног у практично употребљиво.

            Превелики распон владаочеве моћи надилази једино поглед лирског субјекта, у чију визуру не улази само оно што се у садашњици одвија него и оно што ће се у будућности збити. Пружајући се, попут видика на две воде, ка обема странама временске осе, перспектива песничког гласа се указује довољно широком да обухвати догађаје, али и ритам њиховог протицања, односно да сведочећи поступцима рушења истовремено антиципира и потоње чинове обнављања. Утемељена на субјектовим дубљим увидима у цикличност света, а оспољена завршним и поентирајућим мотивом сађења новог храста, ову песму семантички заокружује сугестија да господари вода и људи, „ма колико се уплашеним људима чинило супротно”, нису ништа друго до кратка и „жалосна појава свога времена”.[16]

            Свет ослобођен моралних обзира нарочито упечатљиво дочаравају финални стихови „Јединих врата”: „Та врата воде у разјапљена / уста смуђа, кога гута / штука, коју гута / сом”, у чијој сликовитости Тихомир Брајовић препознаје једну такозваним mise en abyme ефектом предочену „ʼпрерадуʼ древног мита о воденој архи-немани”.[17] Поентирајућа коначница ове песме, могло би се додати, неодољиво подсећа на алегоријску и познатом латинском изреком мотивисану слику, Симовићу естетички блиског, Питера Бројгела Старијег „Велике рибе једу мале рибе”. Ваљало би приметити да почевши од Шлемова где војници нестају у чељустима гробова, преко песама Уочи трећих петлова у којима свет уништавају незајажљиве немани, затим команданта из Видика на две воде што се гости не само месом животиња, већ и људи, па све до Ума за морем и „Јединих врата”, у чијим стиховима штука једе смуђа, а сом гута штуку, Љубомир Симовић мотиве силовитих испољавања деструктивне моћи врло радо упризорује користећи се гротескно стилизованим метафорама гутања и прождирања.

            У двема песмама ове збирке – „Пред сликама Страшног суда у манастиру Дечани” и „На једном примерку Горског вијенца године 1982. записано” – субјект слику света у којем обитава уобличава на основу самеравања садашњице прво са библијском представом есхатолошке правде, а потом са епским виђењем главних разлога косовске пропасти српског царства. Лирска опчињеност средњовековним фрескописима, пред чијом лепотом и старином субјект не проживљава само тренутке естетског ужитка, већ и часове духовног и културноисторијског самопознања, у традицији српског послератног модернизма усталила се, захваљујући поетским достигнућима Васка Попе и Бранка Миљковића, као честа тема и готово неизоставни мотив. Следећи назначену модернистичку нит, Симовићев субјект се пред дечанским призорима Страшног суда, користећи се делимице поступком екфразе, преноси у визију Судњег дана, односно у време када грешник дочекује заслужену казну, а страдалник жуђено спасење, да би потом, упоредивши фрескама посредоване призоре метафизичког тријумфа Истине са стварносним садржајима сопственог доба и правдом што се по овостраним законима дели, стекао поразно сазнање да земаљске прилике, изложене демонским силама изопачавања и дејствима карактеристичне ђавоље антилогике, представљају директну инверзију небеског поретка, јер у свету из ког се лирски оглашава: „Не гори онај који криво мери / већ онај ком је криво измерено. / Не обавија змија клеветника, већ оног ко је оклеветан”.[18]

            Прва књижевна реминисценција на чијој је подлози изведена песма „На једном примерку Горског вијенца године 1982. записано” активирана је, како видимо, већ њеним насловом. Отуда не чуди што стихове који уследе читалачка свест доживљава као сажети израз Симовићевог спонтаног лирскорефлексивног одзива на садржину Његошевог спева. Међутим, значење двеју кратких строфа ове поетске творевине засновано је на субјектовом поређењу прошлости и садашњости, односно самеравању појединих чинилаца усмене епске традиције са доживљајем епохе којој припада, из чега на крају, као и у песми „Пред сликама Страшног суда у манастиру Дечани”, проистиче хиперболисано осећање моралне деградираности савременог света:

Некад беше један

Вук Бранковић,

а било је девет Југовића.

Југовића данас

ни једнога,

Бранковиће

до мрака и бројо.[19]

            У збиркама Видик на две воде и Ум за морем храна, гозбе и обедовање усталили су се као једни од водећих и чак тежишних, али семантички веома амбивалентних мотива. У Симовићевој поетској визији слике трпезе, било да су богаташки изобилне или сиромашки сведене на једно јаје или тањир пасуља, представљају својеврсне позорнице под чијим светлима се, посредством човековог доживљаја хране и односа према јелу, раскривају поједина дубоко запретена, а суштински важна својства људске природе. У старијим песмама попут „Видика у Аушвицу”, „Снега на Медведнику” или „Доручка” мотивима јајета, сланине, сира и лука приписана су готово мистична својства, јер су опевани као посредници који, уколико човек у чину обедовања наслућује искре сакралног искуства, поседују моћ да појединца изведу из задатих оквира овоземаљског живота и приближе непојамним пределима божанског света. Међутим, у песмама Ума за морем као што су „Јагње”, „Балачко војвода” или „Розбратна” апетит је извитоперен у облапорност, те испољавање сладострасног и готово нихилистичког односа према јелу лирска бића не срозава само у нискост животињских порива, већ знатно дубље, у канибалистичким мотивима посредно наговештен понор демонске изопачености. Стога храна у свету Симовићеве песничке имагинације, сходно богатству њених амбивалентних значења, поприма смисао својеврсне нулте тачке од које човеково егзистенцијално кретање, као у завршним стиховима песме „Из гвожђа”, може да се упути само у два правца: ка Богу или ка звери.

            Премда би, имајући у виду песникове садашње политичке ставове о Косову, читалац имао разлога да се упита да ли би Љубомир Симовић данас потписао оне песме које је пре четири деценије објавио, чињеница је да збирка Ум за морем представља тренутак у којем је српска ангажована поезија досегла један од својих уметничких врхунаца, јер је аутору пошло за руком да се одазове узнемирујућим садржајима спољашње стварности, али да, упутивши се стрмим стазама политички мотивисаног поетског израза, не повреди унутрашње биће песме. Објавивши збирку у метежно доба, када су једни радили оно што се не сме, а други нису чинили оно што се мора, српски песник је испунио своју дужност: није ћутао.

Текст је у целини објављен у Летопису Матице српске (књ. 512, св. 5, новембар 2023, 690–698).

Featured image: Academic Ljubomir Simović signing books for Adligat/Viktor Lazić – Society for Culture, Art and International Cooperation Adligat/Wikipedia (CC BY-SA 4.0)

https://en.wikipedia.org/wiki/Ljubomir_Simovi%C4%87#/media/File:Ljubomir_Simovic_signing_books_for_Adligat.jpg

[1] Тиодор Росић, Поезија и памћење, Песнички исказ у савременој српској поезији. Горњи Милановац: Дечје новине, 1988, 129.

[2] О албанској иредентистичкој побуни 1981. године видети: Димитрије Богдановић, Књига о Косову, Разговори о Косову. Београд: НИРО „Књижевне новине”, 1990, 308–314.

[3] Љубомир Симовић, „У поезији може да има онолико политике колико у политици има трагедије односно Поезија сања језик као биће”. У: Александар Јовановић, Порекло песме, девет разговора о поезији. Ниш: Просвета, 1995, 97–98.

[4] Љубомир Симовић, Ковачница на Чаковини, Разговори, писма, есеји, 1981–1990, Одабрана дела Љубомира Симовића у 12 књига. Ур. Милош Јевтић, Београд: Београдска књига, 2008, 166.

[5] Љубомир Симовић, нав. дело, 1995, 99.

[6] Добривоје Станојевић, нав. дело, 26.

[7] Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи. Издао их Вук Стефановић Караџић, Београд: Нолит, 1972, 333.

[8] Снежана Самарџија, „Кратки говорни облици у поезији Љубомира Симовића”. У: Песничке вертикале Љубомира Симовића. Ур. Александар Јовановић и Светлана Шеатовић Димитријевић, Београд – Требиње: Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет – Дучићеве вечери поезије, 2011, 371.

[9] Исто.

[10] Љубомир Симовић, Ум за морем. Београд: Д „100 Х 165”, 1982, 5.

[11] Љубомир Симовић, нав. дело, 2008, 129.

[12] Љубомир Симовић, нав. дело, 1982, 5.

[13] Исто, 11.

[14] Александар Јовановић, Песници и преци, Мотиви језика, традиције и културе у послератној српској поезији. Београд: СКЗ, 1993, 133.

[15] Љубомир Симовић, нав. дело, 1982, 12.

[16] Александар Јовановић, нав. дело, 133.

[17] Тихомир Брајовић, „Свет наопако: иронијска апокалипса у поезији Љубомира Симовића”. У: Песничке вертикале Љубомира Симовића. Ур. Александар Јовановић и Светлана Шеатовић Димитријевић, Београд – Требиње: Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет – Дучићеве вечери поезије, 2011, 203.

[18] Љубомир Симовић, нав. дело, 1982, 14.

[19] Исто, 18.

О прослављању Светог Саве као школског патрона (Немања Каровић)

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar

Када је залагањем проте Јефтимија Ивановића (1773–1849) у Земуну 1812. године основан Српски црквено-школски фонд, празник Светог Саве је по први пут почео да се обележава као школска слава. Наиме, осмом тачком оснивачког документа поменуте организације одређено је да се у свим српским школама у Земуну Савиндан прославља на исти начин: свечаном седницом на којој ће се, после кратких ђачких беседа и песама о Светом Сави, изразити захвалност свим приложницима фонда, након чега је следило прикупљање нових донација и заједнички одлазак у цркву на литургију. Потекла међу Србима на самој граници Хабзбуршке монархије, ова идеја се врло брзо проширила и по Србији и по другим крајевима Српства.

            Кнез Милош је већ 1823. године наредио да све школе у Србији морају да славе Светог Саву, док је 1827. године захтевао да и остали грађани: кафеџије, дућанџије, занатлије, чиновници, узму учешћа у прослави овог празника.  Сви су за Савиндан били обавезни да присуствују литургији, а ко се о ту наредбу оглуши ризиковао је не само да „глобу цркви плати, но и [да] апсом и телесном касном каштигован буде”. Када је 1828. године дознао да нису сви јагодински трговци били у цркви, припретио им је казном од „двадесет и пет батина и двадесет и пет гроша”, као што је и Грцима из Пожаревца због истог преступа наредио да однесу по оку воска цркви и да добро упамте када се слави Свети Сава. Међутим, тек је у време кнеза Михаила донета званична уредба да се празник посвећен првом српском архиепископу прославља као школска слава. Како је до тога дошло?

            Новембра 1839. године Атанасије Николић, ректор Лицеја у Крагујевцу, на седници Професорског савета изнео је предлог да школа одабере светитеља којег ће славити као славу. Након што је Савет прихватио ову идеју, Николић се обратио Попечитељству просвештенија, додајући „своје у том призренију мјеније”, да заштитник Лицеја и Гимназије буде Свети Сава. Попечитељство је о свему обавестило Совјет, који је коначну сагласност дао 2. јануара 1840. године, уз допуну „да Свети Сава за све школе у отачеству нашем патрон буде”. Најављујући прву прославу Светог Саве, на капији школског здања постављена је објава у којој је, између сталог, писало: „Свима се родољупцима од стране оба заведенија школски обзнањује да ће се празник свети архиепископа Саве, као новоизабраног патрона школског, који у идућу недељу пада, после свете литургије, у школскоме зданију овом, торжествено прославити”.

Политика, 28. јануар 1926.

            О свечаности одржаној у Крагујевцу јануара 1840. године штампа је извештавала као о великом догађају. Тако сазнајемо да су ђаци најпре са својим професорима присуствовали литургији у цркви преко Лепенице, а потом учествовали у великој литији. На чело поворке постављен је школски барјак, за којим су корачали ђаци основних школа са својим учитељима. Иза њих долазили су ученици Гимназије, а са њихове десне стране ишли су професори да би одржавали „поредак у оду и потпуном појању”. Ђаци Лицеја, будући најстарији, били су са својим професорима на крају поворке, а све их је пратио „ред светог торжества са крстоносцем, с рипидоносцем и свештеноносцима ученицима”. За њима је корачало свештенство, поређано по старешинству, носећи икону „славимог патрона нашег светог отца и архиепископа Светог Саве и Јеванђеље”. Литији су се потом придруживали родитељи и знатижељни грађани, а читава процесија је све време певала тропар прослављаном свецу.

            Како Милутин Милутиновић наводи, „гимназија је била претесна да би могла да прими све он који су желели да присуствују свечаности.” У школској згради сместили су се само ђаци, професори, свештенство и најугледнији грађани. Док су свештеници секли колач и светом водом шкропили учионице, напољу је пуцано из пушака. После верског обреда уследио је уметнички програм, а потом и професорске беседе. Званице су у знак жеље за напредак школе дале новчане прилоге, док су грађани поклонили једног овна и буре вина да би се могли почастити и сиромашни ученици.

            Слављен не само у црквама, већ све више у школама, гимназијама и другим образовним институцијама, Свети Сава је временом постао симболички важна фигура како за развијање просвете тако и за буђење народне свести, што је нарочито осетно било у оним крајевима у којима су Срби живели под туђинском влашћу. Тако је, рецимо, светосавска литија у Сарајеву 1907. године морала да буде изведена у великој пратњи жандарма у пуној бојној опреми, због претњи католичких питомаца да ће процесију напасти и растурити. Иза ове ујдурме била је запретена – како се у тексту „Свети Сава и жандарми” објављеном у Политици 28. јануара 1907. наводи – чињеница да „Босанска влада у култу Светом Сави види једну велику манифестацију српске националне свести, те гледа да га по могућству забрани”.

Патријарх Гаврило, ректор Драгослав Јовановић и студенти (Политика, 28. јануар 1939)

            Иако су и пре Првог светског рата приређиване велике свечаности поводом прославе српског школског патрона, обележавање Савиндана као просветног празника најразвијенији и уједно најраспрострањенији облик задобило је у међуратном периоду. Средишња прослава одвијала се у свечаној дворани Универзитета, чији су зидови сваке године били украшени пиротским ћилимима, иконом Светог Саве и сликама краљице и краља. Свечаности су присуствовали краљ, патријарх, ректор, потом министри, посланици, дипломатски кор, угледни грађани и студенти. Колач су по устаљеном обичају окретали и секли патријарх, ректор и један од универзитетских ученика. Велика пажња придавана је говору ректора, који је најчешће сумирао оно што је претходне године постигнуто у просвети, истицао лепе резултате ученика, указивао на потребу боље здравствене заштите студената, и најављивао задатке који очекују управу. Након тога један од професора би читао списак студената награђених за израду светосавских темата, а свечаности је током двадесетих и тридесетих година посебно доприносило академско певачко друштво „Обилић”, које је изводило пригодне химне и песме.

            Прославе су, осим на Универзитету, одржаване и у гимназијама и основним школама, а неизоставни чинилац обележавања Савиндана било је скупљање помоћи за сиромашне студенте и ученике. То је чинио Фонд за помагање сиромашних универзитетских ученика организујући добротворни бал у Официрском дому, где су присуствовале највише званице, богати грађани и отмени свет. Такође, свака школа имала је и свог домаћина славе, који је помагао новцем, обућом и одећом најсиромашније ђаке. Тако је, рецимо, 1923. године, домаћин славе у Савиначкој основној школи, индустријалац Александар Павловић, обукао „тридесет и два сиротана ове школе од главе до пете”. Посебно су биле дирљиве прославе Светог Саве у Дому за напуштену децу. Како се у једном новинском тексту тога времена каже: „Малишани спасени са улице, ведре душе и питома срца, показали су јуче да желе светлости, живота и рада да би их друштво једнога дана са поверењем примило натраг у своје крило као честите грађане”.

            Програм светосавске прославе подразумевао је вишекратна извођења чувене и ђачким срцима веома драге „Химне Светом Сави”. Реч је о прилично старој и анонимној лирској творевини, чији се текст временом доста мењао, али се њен основни смисао, стопљен с народним духом, одржао у свим раздобљима. Како Ђорђе Перић у тексту објављеном у Теолошким погледима 1991. године открива, првобитни текст ове песме написан је на црквенословенском језику рускословенске редакције, највероватније током осамнаестог столећа. Током деветнаестог века јавили су се бројни препеви наречене химне, међу којима су најприхваћеније варијанте биле: калуђерска (1832), студентска (1839), грађанска (1858), свештеничка (1860) и школска (1889). О популарности ових стихова врло упечатљиво сведочи „Допис” Павла Стаматовића објављен у Магазину за художество, књижество и моду, у којем се каже да је песма о Светом Сави, након првог извођења у Сегедину 1839. године, „с таковим умиленијем от народа саслушана и с таковим утешенијем и задовољством примљена била, да је јошт истог дана у сто и више преписа на све стране околне разнешена и разаслана тако, да је у ова три дана најмилијом народњом песном постала”. У Перићевом тексту упознајемо се и са чињеницом да је Корнелије Станковић грађанску варијанту химне посвећене Светом Сави први пут чуо у Бечу, на крсној слави породице Хаџи Ристића, те ју је одмах нотно записао, а потом и објавио у књизи Србске народне песме (1859). Верзија која је, пак, текстовно најближа данашњој „Химни Светом Сави” настала је око 1889. године, а сачинили су је – за потребе ђака и уџбеника за певање – учитељи Михаило М. Протић и Станоје Ј. Николић.

Политика, 28. јануар 1931.

            Пошто је прослава Светог Саве временом прерасла у једну од највећих државних манифестација, и као таква подразумевала присуство најзначајнијих људи, те привлачила велику пажњу штампе, постала је погодна и за испољавање извесних политичких гестова. Након што је краљ Александар 1925. године ушао у универзитетску дворану и сео поред председника Владе Николе Пашића, из публике су се наједном зачули звиждуци, јер се на вратима појавио министар просвете Светозар Прибићевић. Део бунџијски расположених студената је потом почео да скандира: „Доле Прибићевић!”. Овај догађај је у штампи описиван као непријатан инцидент који је на тренутак покварио прославу највећег српског просветитеља. Следеће године, не желећи да доживи сличну судбину, потоњи министар просвете Стјепан Радић није ни присуствовао светосавским свечаностима.

            Прослава Светог Саве као школске славе из године у годину је узимала маха, јер јој се прикључивао све већи број новообразованих добротворних фондова, односно богатих трговаца и индустријалаца који су желели да отаџбини, у име просвете и науке, завештају део своје имовине. На Савиндан 1926. краљ је обзнанио да ће у Београду бити саграђен први студентски дом, а Лука Ћеловић Требињац известио је јавност да ће, желећи да пружи „јасна доказа усрдној захвалности Краљевини Србији”, Универзитету одмах уступити имање у Јаворској улици, а ректору предати милион динара. Београдска Политика је ускоро почела да доноси вести не само о прославама Светог Саве у престоници земље, него и о свечаностима одржаним у Новом Саду, Суботици, Краљеву, Загребу, Љубљани, Скопљу, као и у Прагу, Трсту и Бечу.

Политика, 28. јануар 1941.

            Након атентата на краља Александра у Марсеју 1934. године, Савиндан је, због народне жалости, прослављан знатно тише и скромније. Ректор Универзитета Иван Ђаја стога је своју светосавску беседу 1935. године – равно седам векова од смрти првог српског архиепископа – отпочео следећим речима: „Прослава Светог Саве требало је да буде свечанија ове године него прошлих година, јер пада на дан када је пре 700 година у Трнову издахнуо наш велики просветитељ. Разне прилике нису нам дозволиле да дамо овој прослави онај сјај како бисмо желели”. Међутим, већ од 1937. године, па све до тренутка када је и Краљевину Југославију захватио велики светски пожар, светосавске прославе одржаване су с некадашњом помпом и свечарским обиљем.

            Иако је било очекивано да се одмах по завршетку Другог светског рата и доласку комунистичке партије на власт прекине традиција прослављања Светога Саве, овај празник – чији је смисао готово неодвојив од црквеног и монархистичког окриља – обележаван је, упркос идеолошкој несаобразивости са светоназорима новог режима, све до 1948. године. Политика је крајем јануара 1945. забележила да је не само у „свим београдским основним школама и гимназијама”, већ и „у просторијама Народне скупштине, у присуству око триста званица”, свечано и у слободи прослављен Свети Сава. Великој свечаности присуствовали су представници свих друштвених редова из престонице, гости из иностранства, али и сам маршал Тито. О истом догађају огласио се и загребачки Вјесник: „У спомен на дан смрти Светог Саве славе сви наши народи, а нарочито Срби. Они га славе као организатора, државника и просвјетитеља. Култ Светог Саве и традиционалне прославе дубоко су укоријењене у срцу нашег народа. 27. јануара навршило се 710 година од његове смрти, али док буде свијета и вијека, док буде једног Србина и Југословена, славиће се Свети Сава”.

            Међутим, свега неколико година касније, као да је – према предвиђањима загребачког листа – нестало и Срба и света и века, јер је прослава Савиндана нагло одстрањена из школског календара. Према сведочењу Милована Ђиласа, испрва јесте био прихваћен предлог српског вођства да се не укида традиционални школски празник, већ да се у његово значење улију напредне идеје. На састанку другова из Централног комитета Радован Зоговић је предложио да се фигура Светог Саве марксизира тако што ће се његов лик обликовати не према црквеном предању, већ према садржајима народних легенди, дакле не као православни светитељ који Србе приводи Христу, него као мудри доброчинитељ што људе учи орању, ткању и другим занатима и корисним вештинама. Замисао о нареченим идеолошким прекрајањима ипак није заживела. У коначници, школски распуст је 1948. године померен тако да траје од половине јануара до почетка фебруара, те је прослава српског школског патрона – сасвим тихо, али по вољи владајућег режима – ишчезла из српских учионица.

            Свети Сава се међу српске ђаке није могао вратити докле год је била жива идеологија која га је из школе одстранила. Отуда се тек крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, а упоредо са све очигледнијим растакањем југословенског државног поретка, у школама поново зачело скромно обележавање овог заборављеног празника. Упутством председника Просветног савета Републике Србије, које је 1990. године прослеђено свим педагошким заводима, у званичан школски календар је, након вишедеценијског одсуства из наставних програма, уписана свечана прослава првог српског просветитеља: Светог Саве.

*****

О овим темама више видети у:

Гордана Кораћ, „Прва прослава Светог Саве као школског патрона”. Годишњак града Београда, књига XXXIX, 1992.

Ђорђе Перић, „ʼХимна светом Савиʼ у прошлости и данас”. Теолошки погледи, година XXIII, број 1–4, 1991.

Милош Црњански, Свети Сава, Дневник о Чарнојевићу, Приповедна проза. Приредио Мило Ломпар. Београд – Подгорица: Штампар Макарије – Октоих, 2008.

Milovan Đilas, Revolucionarni rat. Beograd: Izdavačka kuća „Književne novine”, 1990. Милутин Милутиновић, „Свети Сава – школска слава”. Свети Сава – школска слава 165 година од прве прославе у Србији. Приредио Павле Милосављевић. Крагујевац: Атос, 1996.

ИДЕОЛОГИЈА И ДЕТИЊСТВО У СОЦИЈАЛИЗМУ. ПРИМЕР ЧАСОПИСА ТИК-ТАК (Немања Каровић)

Published on autor: stellapolarebooksPostavi komentar

У јавној сфери социјалистичке Југославије високо је вреднована и доследно негована култура сећања на партизанске подвиге и етапе револуционарног деловања. Међутим, ток њене реализације био је каткад одређен селективношћу колективног памћења и идеолошком уподобљавању историјског искуства.[1] Изданке описане културе сећања (чији поглед у прошлост није мотивисан жудњом за целовитом историјском истином, већ прибављањем повесних садржаја подесних одржању актуелног политичког система,чак и по цену евидентног кривотворења чињеница) можемо уочити и на страницама дечјег листа Тик-Так. При редовном обележавању годишњице 27. марта, у прилозима „Историјског календара“ (рубрика Тик-Така) понављана је идеолошки прекројена историјска представа о разлозима избијања и главним организаторима демонстрација, која је поступно кристалисана у првим годинама по завршетку Другог светског рата: „У реферату који је Тито поднео на Петом конгресу КПЈ 1948. године више није било пуча, војске, монарха. Они су ишчезли из партијске слике о 27. марту. То је био идеолошки оквир унутар кога су давана тумачења прошлости, састављани наставни планови и програми, писани уџбеници“ (Димић 2012: 107). Отуда у поменутој рубрици 1970. године читамо следеће редове: „И наши капиталисти су се бојали да не изгубе власт. Зато су се 25. марта 1941. придружили Тројном пакту и нашу земљу предали фашистима“ (13/II/1970: 3); два годишта касније наилазимо на исказе: „Увређене југословенске родољубе окупила је Комунистичка партија и организовала демонстрације“ (14/IV/1972: 3); а 1974. године у тексту „Срамна издаја“ уочавамо тврдњу: „Сви су одушевљено клицали Партији и захтевали да се брани домовина“(14/VI/1974:3).

У Тик-Таку је доследно истицана својеврсна симетрија између усташког и четничког покрета, установљена на оснивачком конгресу КП Србије: „Када су фашисти окупирали нашу земљу, најпре су је поделили на више делова, а затим на власт поставили домаће издајнике како би што успешније владали. У Србији су поставили четнике и недићевце, у Словенији рупниковце, у Хрватској усташе и домобране и тако редом.“ (Тик-Так2/IV/1971:3)

На страницама овог листа, у прилогу о масакру у Крагујевцу 21. октобра 1941, злогласна фашистичка квота према којој је за сваког убијеног Немца стрељано стотину Срба, а за рањеног педесет, преиначена је на следећи начин: „Да би заплашили народ, издали су наређење да се за једног убијеног Немца стреља сто Југословена“ (4/V/1972: 3).[2]

Међутим, мора се нагласити да се у садржини Тик-Така нису рефлектовала актуелна питања југословенске културне политике нити проблематични  међурепублички односи, који су шездесетих и седамдесетих година били обележени слабљењем утицаја савезне управе, поступним јачањем моћи појединачних република и нарастањем национализама и културног партикуларизма, што се с нарочитом очигледношћу испољило у спровођеним школским програмима, посебно у настави историје, језика и књижевности (в. Vahtel 2001: 216, 222). Уместо тога, на страницама овог дечјег листа оглашаван је магистрални ток комунистичких идеја, језгро социјалистичке доктрине, дакле, оно што не подлеже историјским променама и интерпретативним ревизијама, као што је темељна идеја радничког самоуправљања, због чега се према најмлађим читаоцима текстови односе као према будућим самоуправљачима; потом баштина народноослободилачке борбе, будући да се рат почео повлачити из колективног сећања; као и брижљиво неговање култа Титове личности.

Težak je posao modelirati novog čovjeka, ali je to ipak najlakše postići ako se radi od rane mladosti.

Ипак, нужно се намеће питање због чега се над листом намењеним дечјим очима и наивној свести надвијала несумњива идеолошка сенка, која је, помрачујући историјске прилоге и мутећи поглед у рецентну прошлост, доводила и остале рубрике публикације у својеврсно доктринарно озрачје. Реч је заправо о поступцима спровођења системског васпитања, чији је декларативни циљ стварање целовите личности самоуправљача, а дубљи и утолико скривенији разлог формирање идеолошки подобних појединаца и образовање догматски правоверне јавне свести. У одломку Титовог разговора са београдским пионирима 1949. године није тешко уочити како из званичног погледа на најмлађе ишчезава свест о аутентичној дечјој природи под утицајем оглашене бриге о контролисаном стасавању будућих социјалистичких грађана: „A ja vam moram reći da vaspitavati vas male nije tako jednostavno. Teška je to stvar, jer ima i djece koja se ne daju tako lako savijati i koja, danas-sutra, ako sistemski ne budu vaspitavana, neće biti dobri građani“ (1978: 192). Важност правовременог идеолошког ангажовања при обликовању („савијању“) различитим утицајима подложне наивне свести, евидентно је наглашена у Титовим речима упућеним делегацијама Конгреса удружења професора и наставника и Конгреса удружења учитеља у Београду 1952. године: „Težak je posao modelirati novog čovjeka, ali je to ipak najlakše postići ako se radi od rane mladosti. […] Treba imati na umu da nije samo važno da iz škole izlaze razni specijalisti i pismeni ljudi, nego prije svega da to budu ljudi sa karakterom ponosnog i svijesnog socijalističkog građanina“ (1978: 132); као и касније при сусрету са делегацијом Савеза педагошких друштава Југославије 1965. године: „Formiranje socijalističkog čovjeka mora da počne od najranijeg doba, u roditeljskoj kući“ (1978: 257).

Превођењем садржаја наведеног налога власти у подручје стручне јавности, односно преображајем у принципијелни став струке, обезбеђује се континуирано и далекосежно распростирање његовог дејства у образовно-васпитном пољу. О томе нам недвосмислено могу посведочити поједина педагошко-идеолошка упутства Недељка Трнавца из марксистичко-лењинистичког новинарског приручника намењеног наставницима и ученицима, који су објавиле Дечје новине: „Dečja štampa posebno je snažna jer vrši uticaj na mlade ličnosti koje su tek u fazi formiranja“ (1988: 7); „Idol našeg društva u celini jeste svestrana socijalistička ličnost koja će u sebi objedinjavati odlike proizvođača i upravljača. Osnovni uslov da bi neko bio osposobljen za samoupravljanje i kolektivno odlučivanje jeste da je informisan. […] Školski život mora da bude pozornica istinskih samoupravnih odnosa“. (1988:32) Нарочито снажан ефекат аутор постиже закључком у којем, не остављајући нимало места аналитичким недоумицама, без задршке огољује идеологизованост властитог педагошког захтева: „Treba biti načisto sa činjenicom da školski listovi treba da imaju prvenstveno svoju društveno-političku funkciju, a zatim i estetsku.“ (1988: 34).

Тик-Такове рубрике „Историјски календар“ и „Из прошлости наших народа“, указују се као почетна и уједно најдубља места продора комунистичких идеолошких садржаја у ткиво објављиваних прилога, али и као тачке са којих се овај утицај простирао ка другим рубрикама, диригујући тако њиховим тематским усмерењима. Рецимо, у новембарском броју 1969. године, посвећеном ишчекивању Дана републике, садржај многих текстова Тик-Така био је прилагођен контексту великог државног празника. Отуда се, након уводне најаве поштара Бобе да ће број имати пригодан карактер, у „Историјском календару“ могло читати о симболима на грбу СФРЈ, у рубрици „Упознајмо нашу домовину“ о Јајцу, у „Нашем познанику“ о сећањима Марка Вујачића на друго заседање АВНОЈ-а, док су литерарни прилози били обележени пионирским мотивима. Дакле, државни празнични канон није представљао само подразумевајући идеолошки оквир прилога већ и својеврсни тематски и поетички оријентир објављиваних литерарних текстова.

Treba biti načisto sa činjenicom da školski listovi treba da imaju prvenstveno svoju društveno-političku funkciju, a zatim i estetsku.

Кратке приче објављиване у првих сто бројева дечјег листа Тик-Так нису биле међусобно поетички саобразне, нити су скупа твориле јединствени прозни систем, већ се могу разврстати у низове разнородних поетичких модела, конституисаних под утицајем различитих, неретко ванкњижевних сила. Скала књижевноуметничке вредности штампаних наративних прилога подрхтавала је под дејствима идеолошких налога титоистичког југословенства, прекомерног педагошко-дидактичког уплитања у литерарно стваралаштво, као и скромног приповедачког талента појединих аутора. Сходно томе, осим текстова фолклорног порекла, у најуспелија прозна остварења убрајају се оне приче које су, одупирући се деловању спољашњих чинилаца, очувале своју – на темељима хумористичког проседеа и модерног приповедачког осећања засновану – поетичку аутономност.

Скраћена верзија чланка: Немања Каровић, „Између идеолошког и естетског: поетика кратке приче у дечјем листу Тик-так“, у: ЧАСОПИСИ ЗА ДЕЦУ: ЈУГОСЛОВЕНСКО НАСЛЕЂЕ (1918–1991), Београд 2019, 477-497.

Литература:

Basara, Mihajlo. „Titov kult u Jugoslovenskoj narodnoj armiji“. Tito – viđenja i
tumačenja. Zbornik radova. Ur. Olga Manojlović Pintar. Beograd: Institut za noviju
istoriju Srbije, 2011. 779–798.


Bondarev, Nikita. „Tito’s cult: chronological borders and intensity’. Tito – viđenja
i tumačenja. Zbornik radova. Ur. Olga Manojlović Pintar. Beograd: Institut za noviju
istoriju Srbije, 2011. 750–754.


Vahtel, Endru Baruh. Stvaranje nacije, razaranje nacije. Književnost i kulturna
politika u Jugoslaviji. Preveo Ivan Radosavljević. Beograd: Stubovi kulture, 2001.


Vuković, Novo. Uvod u književnost za djecu i omladinu. Podgorica: Unireks, 1996.


Григоров, Димитар. „’Рачунајте на нас.’ ’Одломак’ о Титовој штафети или Штафети младости“. Годишњак за друштвену историју, 1–3, 2008. Београд: Удружење за друштвену историју, 2008. 105–135.


Милован Данојлић, Наивна песма. Огледи и записи о дечјој књижевности. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2004.

Dimitrijević, Bojan. „Jugoslovenska armija – oslonac Titovog kulta ličnosti u prvim
posleratnim godinama“. Tito – viđenja i tumačenja. Zbornik radova. Ur. Olga Manojlović
Pintar. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije, 2011. 797–818.

Љубодраг Димић. „27. март 1941 – сећања, тумачења, истраживања и уџбеничка литература“. 27. март 1941. седамдесет година касније. Зборник радова са међународне научне конференције. Ур. Момчило Павловић и Ивана Пантелић. Београд: Институт за савремену историју, Фонд Краљевски двор, 2012. 101–112.


Докнић, Бранка. Културна политика Југославије: 1946–1963. Београд: Службени гласник, 2013.

Duda, Igor. „S Bucom i Bongom protiv krize. Hitrecovi smogovci, djetinjstvo i svakodnevica kasnog socijalizma“. Historijski zbornik, LXVII, 2 (2014), Zagreb: Društvo za hrvatsku povjesnicu, 2014. 401–418.


Zbornik dokumenata i podataka o Narodno-oslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda. Tom I. Borbe u Srbiji 1941. godine. Beograd: Vojno-istorijski institut Jugoslovenske armije, 1949.


Zupan, Zdravko. Vek stripa u Srbiji. Pančevo: Kulturni centar, Galerija savremene umetnosti, 2007.


Kuljić, Todor. Sećanje na Titoizam. Između diktata i otpora. Beograd: Čigoja štampa, 2011.


Kuljić, Todor. „Struktura i funkcija Titovog autoriteta, harizme i kulta“. Tito, sociološkoistorijska studija. Zrenjanin: Kulturni centar Zrenjanina, 2005. 195–222.

Ломпар, Мило. Дух самопорицања. Прилог критици српске културне политике. У сенци туђинске власти. Београд: Euro giunti, 2014.


Macridis, Roy. „Stalinism and the Meaning of Titoism.“ World politics, 4. 2 (Jan, 1952): 219–238. Cambridge University Press. 3. 2. 2019.

Nikolić, Kosta. „I posle Tita – Tito. Održavanje i rušenje Titovog kulta u Srbiji 1980–1990“. Tito – viđenja i tumačenja. Zbornik radova. Ur. Olga Manojlović Pintar. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije, 2011. 760–778.
Николић, Коста. Тито говори што народ мисли. Култ Јосипа Броза Тита 1944–1949. Београд: Службени лист СЦГ, 2006.


Nemačka obaveštajna služba. Tom VIII. Zbirka dokumenata: Srbija. Beograd: Uprava državne bezbednosti, 1956.


Опачић, Зорана. „Игра и апсурд у причама Душана Радовића и Ежена Јонеска“. Душан Радовић и развој модерне српске књижевности. Зборник радова. Ур. Александар Јовановић, Драган Хамовић. Београд: Учитељски факултет, 2008. 145–158.


Опачић, Зорана. „Идеологија и књижевност у дечјој периодици половине ХХ века“. Књижевност за децу и њена улога у васпитању и образовању деце школског узраста. Тематски зборник. Ур. Сунчица Денић. Врање: Учитељски факултет, 2013. 295–308.


Пијановић, Петар. „Инверзија као приповедни поступак у причама Душана Радовића“. Душан Радовић и развој модерне српске књижевности. Зборник радова.Ур. Александар Јовановић, Драган Хамовић. Београд: Учитељски факултет, 2008. 139–143.


Радуловић, Милан. „Српска књижевна критика и културна политика друге половине ХХ века“. Српска књижевна критика и културна политика у другој половини ХХ века. Тематско-проблемски зборник радова. Ур. Милан Радуловић. Београд: Институт за књижевност и уметност, 2013. 505–540.


Ranković, Milan. Kultura u pitanju. Aktuelni problemi jugoslovenske kulture. Nikšić: NIO „Univerzitetska riječ“, 1988. Самарџија, Снежана. „Одлике шаљиве народне приповетке“ (предговор). Шаљиве народне приповетке. Антологија. Приредила Снежана Самарџија. Крушевац:Гутенбергова галаксија, 2006. 5–37.


Самарџија, Снежана. Облици усмене прозе. Београд: Службени гласник, 2011. Tito, Josip Broz. O umetnosti, kulturi i nauci. Izbor tekstova. Priredio Miloš Nikolić. Beograd–Subotica: Minerva, 1978.


Trnavac, Nedeljko. Školski list i rad novinarske sekcije. Priručnik za nastavnike i učenike. Gornji Milanovac: Dečje novine, 1988.

Тутњевић, Станиша. Часопис као књижевни облик. Прилог типологији књижевне периодике. Београд: Институт за књижевност и уметност, 1997.

Wolfe, Bertram. „Spirit of Titoism.“ Naval War College Information Service for Officers, 4. 7 (March, 1952): 105–131. U. S. Naval War College Press. 3. 2. 2019.

[1] О проблему идеологизованих садржаја унутар културне политике, књижевне критике и културе сећања комунистичке Југославије в. Ranković 1988: 78–89, 119–128; Радуловић 2013: 505–508; Опачић 2013: 295–308; Ломпар 2014: 239; Duda 2014: 415–418.

[2] У Извештају капетана Bishofshausena од 20. октобра 1941. о масовном стрељању у Крагујевцу, који је поднет Фелдкомандантури Панчево ради обавештења заповеднику Србије, изнета је следећа наредба: „Po povratku odande, bataljon je dobio naređenje iz 749 puka da za svakog poginulog ima streljati 100, a za svakog ranjenog 50 Srba iz Kragujevca” (Zbornik 1949: 551). У Изводу из извештаја шефа немачке полицијске службе од 21. октобра 1941, каже се: „Pošto se do postavljenja opunomoćenog komandujućeg generala u Srbiji nije mogla sasvim sprovesti u delo bezobzirna akcija, jer su nedostajala odgovarajuća nedvosmislena naređenja, sad je naređenjem generala Bömea, da se za svakog ubijenog vojnika pogubi 100 a za svakog ranjenog 50 Srba, data potpuno jasna linija” (Zbornik 1949: 555). У низу мера спровођених ради сузбијања народног устанка, примењиваних у новембру 1941. године и пописаних у Извештају Einsatzgruppe SIPO и SD-a поднетом централи Гестапоа, налази се и следећи параграф: „mere odmazde nemačkog Wermachta, norma: za 1. ubijenog pripadnika nemačkog Wermachta 100, a za ranjenog 50 streljanja Srba.” (NOS VIII 1956: 871).

Немања Каровић je oсновне и мастер студије завршио је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, где је тренутно докторанд. Запослен је на Учитељском факултету Универзитета у Београду као асистент на предмету Увод у тумачење књижевности. Сарадник је на курсу Историја српске културе у организацији Министарства просвете, науке и технолошког развоја и Научно-образовно- културног центра „Вук Караџић” у Тршићу. Учествовао је на више домаћих и међународних научних скупова. Научне и стручне радове објављивао је у Зборнику Матице српске за књижевност, Зборнику Матице српске за славистику, Летопису Матице српске, Књижевној историји, Новој Зори, Повељи.