Теоретичари тоталитаризма нису сагласни око дефиниције тог феномена – за једне то је „јединствен облик политичке организације“, док други сматрају да је „тоталитаризам питање степена, а не врсте“.[1] Како компаративне анализе показују, радило се о посебном типу власти, у оквиру којег су постојали режими са различитим степеном моћи. Тоталитарне диктатуре чине два типа власти: социјалистичке (тј. стаљинистичке, слабе) и национал-социјалистичке (тј. нацистичке, јаке). Обе врсте су антиисторичне и прокламују „спасавање света“ и стварање „новог човека“. Утопизам, универзализам и есхатологија њихове су незаобилазне карактеристике, поред једне, свепрожимајуће масовне партије и култа личности харизматског вође.
Поистовећивање свих типова тоталитарних држава, које је чињено током Хладног рата, имало је сврху делегитимације комунистичке идеологије и Варшавског споразума. Зачетници тог концепта били су, између осталих, Карл Шмит, Збигњев Бжежински, Хана Арент и Карл Попер.[2] Разлика између нациста и комуниста је, наравно, постојала. Осим што су имали потпуно другачије непосредне политичке циљеве, различито су схватали улогу и карактер елита, структуру друштва и начине за његово мењање: нацисти су се определили за физичку елиминацију свих чланова заједнице које су сматрали „штетним“, док су комунисти настојали да мењају друштво преваспитавањем његових чланова, пошто би претходно физички ликвидирали или протерали из земље своје политичке противнике. Комунисте су водили социјално-економски критеријуми, а нацисте биолошки, али се у оба случаја ради о псеудонауци.
Термин „стаљинизам“ се у овој анализи користи као генерички израз за партијско-бирократски тип власти који је у Русији постојао од 1917. године, а у Источној Европи и на делу Балкана од 1945. до 1989. године. Пошавши од Марксових идеја Лењин је теоријски разрадио тоталитарни тип власти, па се израз „лењинизам“ односи само на корпус његових радова. Стаљин је спровео у дело Марксов и Лењинов друштвено-политички концепт, за шта је у науци је прихваћен назив стаљинизам. Тај термин је еквивалент изразима слаби тоталитаризам, реални социјализам и народна демократија. Стаљинизам се није суштински променио до своје пропасти – мењао се само интензитет принуде коју је вршио и водеће политичке личности. Свођење совјетског тоталитаризма само на период Стаљинове власти (1929–1953) и проглашавање Лењинове владавине за војно-ауторитарну диктатуру није оправдано.[3] Иста идеологија владала је Совјетским Савезом и пре и после стаљинског периода, једино није спровођена подједнако интензивно, јер је моћ режима најпре постепено расла, а потом постепено опадала. Према Мирославу Јовановићу, најважније елементе стаљинизма чиниле су комунистичке елите власти, политички монопол партије, фетишизам идеје и култ вође. Теоријска основа тог поретка – Лењинова прерада Марксових идеја, касније названа „марксизам-лењинизам“ – имала је снагу догме.[4]
У Југославији је због међународно-политичких разлога, (њеног сукоба са СССР-ом 1948. године и приступања Балканском пакту 1953. године), теоријски корпус „марксизма-лењинизма“ почетком педесетих година преименован у „самоуправни социјализам“, иако се није радило о суштински другачијој идеологији у односу на совјетску, нити о другачијем типу власти.[5] Том новом фразом је после раскола 1948. године истицана „супериорност“ и „изворност“ југословенског модела у односу на социјализам Источне Европе. Израз титоизам такође је настао током политичког сукоба са Совјетима, као вид совјетске дисквалификације харизматског вође Јосипа Броза Тита и његове личне власти. Међутим, у околностима сукоба два блока, назив титоизам је на Западу стекао позитивно значење и постао средство за подстицање незадовољства у источном лагеру. Упркос томе, у Југославији није постојао неки посебан друштвено-политички систем, већ локална варијанта стаљинизма, која је конкурисала совјетском узору. Његова моћ је временом такође опадала, мењајући своју профил од бруталне, преко подношљиве до издишуће силе.
Неки истраживачи користе термине „револуционарна десница“,[6] „нацистичка револуција“,[7] „конзервативна револуција“[8] и сл. Ти примери указују да се изразом револуција могу означити различите идеологије и покрети, међусобно понекад потпуно различити, чак супротстављени. Тако су југословенски комунисти почетком 1930-их година усташе сматрали за „хрватске националне револуционаре“, док су војно-ауторитарну диктатуру краља Александра називали „фашистичком“, иако никаква фашистичка партија у Југославији тада није постојала.[9] Комунисти су свесно манипулисали терминима – тиме су пред чланством и симпатизерима оправдавали своје савезништво са усташама које су сматрали „објективно револуционарним“, уједно правдајући своје непријатељство према власти. То није излазило из оквира генералне идеолошке линије Коминтерне која је, као и нацисти, главног непријатеља видела у капитализму и либерализму.[10]
Почевши да „преуређују“ Европу, нацисти су у неким државама на власт довели режиме чије су идеологије биле блиске њиховој: у Аустрији од 1938, у Хрватској од 1941, а у Норвешкој од 1942. године. У другим земљама Трећи рајх је најпре толерисао војно-ауторитарне (Мађарска 1920–1944) или фашистичке режиме (Аустрија 1934–1938), да би после њиховог слома на власт довео партије и лидере са програмима ближим свом. То је значило идеолошку преоријентацију од националистичког или фашистичког историзма ка нацистичком утопизму и то у врло кратком року. Одмах после рата дошло је до преласка са десничарских војно-ауторитарних диктатура, какве су владале Бугарском и Румунијом 1930-их и 1940-их година, на левичарске режиме стаљинистичког типа, односно са националистичког историзма ка комунистичком утопизму. На простору клеронацистичке НДХ крајем рата успостављене су Народне Републике Хрватска, Босна и Херцеговина и Србија, све три у оквиру стаљинистичке Југославије. Био је то прелазак из јаке у слабу тоталитарну диктатуру, налик оном у Источној Немачкој и Мађарској.
У стручној литератури за усташку државу неретко се користи израз „фашизам“ и/или „тоталитаризам“. Политиколог Тихомир Ципек, међутим, описује усташку идеологију као „шовинизам расно-биологистичког утемељења“, а њихову диктатуру као тоталитарну.[11] Наводно је и усташа Еуген Дидо Кватерник Павелићеву владавину називао тоталитарном.[12] Усташка Хрватска је упоредива једино са Мађарском у последњој фази рата (октобар 1944–март 1945. године), када је власт преузела Партија стреластог крста (Nyilaskeresztes Párt) Ференца Салашија. Још од времена Аустријске царевине на простору Хрватске и Мађарске римокатолицизам се граничи са православљем, а ту је до рата живело и много Јевреја. Те чињенице су утицале на карактер идеологија, партија и политика у тим државама пре и у време рата. Разлика је у томе што је за истребљење Срба, Јевреја и Рома НДХ имала на располагању пуне четири године, док је Салашијев режим у Мађарској постојао тек шест месеци – али му је и то било довољно за уништење Јевреја који су под режимом Миклоша Хортија били сачували бар голе животе.[13] Када се у обзир узму и Аустрија, у којој је до 1938. године владао клерофашизам („аустрофашизам“), Словачка, у којој су клерофашисти владали од 1939. године, и Чешка окупирана од нациста 1939. године, онда се у другој половини 1930-их и првој половини 1940-их година цео простор некадашње Хабсбуршке монархије указује као зона додира, преклапања, смењивања и прожимања нацизма, клерикализма и фашизма.
Нису сви тоталитарни режими имали исти однос према религији. Трећи рајх је, на пример, 1933. године са Ватиканом склопио конкордат.[14] Упркос томе, Хитлер је јула 1941. године својим сарадницима поверио да, дугорочно, нацизам неће моћи да коегзистира са религијом, а годину дана касније да после рата намерава да укине конкордат.[15] Усташтво је, насупрот нацизму, било изразито клерикално, што је карактеристика фашистичких и војно-ауторитарних диктатура. Многи римокатолички свештеници и фратри били су активне усташе. Сличан спој локалне верзије нацизма и римокатоличког клерикализма испољио се у Мађарској Ференца Салашија, док је у Словачкој владала клерофашистичка Хлинкина словачка народна партија. Сва три режима била су изразито прокатолички, расистички и антисемитски настројена. Истовремено је у Норвешкој Видкун Квислинг градио своју секуларну религију Универзализам (Universismen), којом је желео да објасни људску егзистенцију и помири науку и религију.[16] Упркос тој специфичности, норвешки нацизам био је врло сличан немачком.
Усташки покрет, који се најпре развијао под окриљем фашистичке Италије, 1941. године променио је силу заштитницу и уклопио се у нацистички нови поредак. Хитлер је јула 1941. године говорио да су Хрвати више Германи него Словени, а прихватао је и теорију о готском пореклу Хрвата, коју му је октобра те године изнео Славко Кватерник.[17] НДХ је настала уз подршку фашиста и нациста, служећи уједно Ватиканском прозелитизму. Усташка идеологија је заснована на аутохтоној хрватској расистичкој мисли, коју су од средине 19. века развијали Анте Старчевић и његови следбеници.[18] Усташтво је тежило реализацији идеала Странке права, што је укључивало стварање велике и моћне државе, национално, верски и „расно“ хомогене, којом би се прекинуо претходни историјски развитак и успоставило ново, трајно стање.
Други важан елемент усташке идеологије јесте својеврсни „империјализам“. Његова специфичност била је у томе да, не располажући властитом силом за реализацију своје амбиције, зависи од помоћи Рима, Беча, Берлина… Тај „империјализам“, у основи, није аутентичан, него служи да се њиме прикрије стварни империјализам оних сила које су му омогућиле да постоји. Најапсурдније од свега је то што усташка идеологија спаја расизам (који је повезан са утопијском идејом стварања „новог човека“ и секуларном есхатологијом), са католичким клерикализмом, (који се јавља и као елемент фашистичког историзма и садржи своју сопствену, теолошку есхатологију). Инхерентна идеолошка противречност није се показала као проблем – напротив – учинила је усташтво мултифункционалним и практичним решењем које је служило многима.
Простор Југославије искусио је у 20. веку све облике модерних диктатура: војно-ауторитарну (1929–1935), нацистичку (1941–1945), усташку (клеронацистичку, 1941–1945), фашистичку (1941–1943) и комунистичку (1945–1990). По томе он је, у Европи, јединствен.
Шира верзија чланка ОВДЕ.
Featured image: Pavelić i Hitler (Wikipedia)
[1] T. Kuljić, Teorije o totalitarizmu, (Beograd: IIC SSO Srbije, 1983), 213.
[2] Carl Friedrich & Zbigniew Brzezinski, Totalitarian Dictatorship and Autocracy, (Cambridge: Harvard University Press, 1956); Karl Popper, The Open Society and Its Enemies, 1–2, (Princeton: Princeton University Press, 1971); H. Arent, Izvori totalitarizma, (Beograd: Feministička izdavačka kuća, 1998; T. Kuljić, n.d., 115–172.
[3] Такво тумачење се нуди у: М. Пономарев и С. Смирнова, Новая и новейшая история стран Европы и Америки III, (Москва: Владос, 2000), 143.
[4] Мирослав Jовановић, „Стаљинизам“, Историјски гласник, бр. 1–2, (1993), 103–106.
[5] Да је Титов режим био идентичан „народним демократијама“, односно да је у питању тоталитаризам, сматрају: Josef Korbel, Tito’s Communism, (Denver: The University of Denver Press, 1951), 170, 346; Fred Warner Neal, Titoism in action. The reforms in Yugoslavia after 1948, (Los Angeles: University of California Press, 1958), 9, 212–231; Pavle Jakšić, Nad uspomenama II, (Beograd: Rad 1990), 36, 501–528; М. Jовановић, н.д., 108–109; Fransoa Fire, Prošlost jedne iluzije. Komunizam u dvadesetom veku, (Beograd: Paideia, 1996), 492–501; Предраг Марковић, Београд између Истока и Запада 1948–1965, (Београд: Службени лист СРЈ, 1996), 493–513; John Allcock, Explaining Yugoslavia, (London: Hurst, 2000), 275; Mira Šuvar, Vladimir Velebit: svjedok historije (intervjui), (Zagreb: Razlog, 2001), 156, 171, 372, 452; Lis Lorejn, Održavanje Tita na površini. Sjedinjene države, Jugoslavija i hladni rat, (Beograd: BMG, 2003), 25, 63, и други.
[6] J. Schwarzmantel, The age of ideology: Political ideologies from the American revolution to post-modern times, (London: Macmillan press, 1998), 123.
[7] S. Lee, European Dictatorships, 1918–1945, (London/New York: Routledge, 2000), 301.
[8] B. Bruneteau, Totalitarizmi, (Zagreb: Politička kultura, 2002), 13.
[9] B. Gligorijević, Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje, (Beograd: ISI, 1992), 259–262.
[10] B. Bruneteau, n.d., 52–54.
[11] Tihomir Cipek, „’Stoljeće diktatura’ u Hrvatskoj“, Hrvatska politika u XX. stoljeću. Zbornik radova sa znanstvenog skupa što je održan u palači Matice hrvatske 27–29. travnja 2004., (Zagreb: Matica hrvatska, 2006), 292–297.
[12] Berislav Jandrić, „Oblici oporbenog djelovanja u sklopu komunističkog sustava. (Djelovanje hrvatske političke emigracije)“, Hrvatska politika u XX. stoljeću. Zbornik radova sa znanstvenog skupa što je održan u palači Matice hrvatske 27–29. travnja 2004., (Zagreb: Matica hrvatska, 2006), 407.
[13] Piter Kalvokorezi i Gaj Vint, Totalni rat, (Beograd: IRO Rad, 1987), 391.
[14] Isto, 202.
[15] Hitler’s table talk 1941–1944, (ed. H. R. Trevor-Roper), (London : Weidenfeld & Nicolson, 1953), 6–7, 551–556.
[16] Oddvar K. Høidal, Quisling: A Study in Treason, (Oslo: Norwegian University Press, 1989), 765.
[17] Hitler’s table talk, 8, 95, 473.
[18] Видети више: Mirjana Gross, Povijest pravaške ideologije, (Zagreb: Sveučilište u Zagrebu, 1973), 160, 162, 171–173, 204–207, 258; Милорад Екмечић, Стварање Југославије 2, (Београд: Просвета, 1989), 156–158; Rory Yeomans, „Of ‘Yugoslav barbarians’ and Croatian Gentlemen Scholars: National Ideology and Racial Anthropology in Interwar Yugoslavia“, Blood and Homeland. Eugenics and Racial Nationalism in Central and Southeast Europe 1900–1940, (ed. Marius Turda & Paul J. Weindling), (Budapest/New York: CEU Press, 2007), 83–122; John C. Cox, „Ante Pavelić and the Ustaša State in Croatia“, Balkan Strongmen: Dictators and Authoritarian Rulers of South Eastern Europe, (ed. Bernd J. Fisher), (Purdue University Press, 2007), 207–208.
Stella polare 