Horizontalnim i vertikalnim traganjem po istorijskoj skali srpske narodne muzike zaustavljao bih se na pomen Čiče, te figure koja predstavlja mentalitetski presek – nekoga ko je pometen životnim udarima spas pronašao u kafani. To slušalačko putovanje odvelo me je u srce svetla i tame – u pevački univerzum Sofke Nikolić, alme mater naše narodne muzike.
U samim korenima, kojima nesumnjivo pripadaju Sofkine pesme, Čiča je bezazlen, dionizijski raspojasan ali i disciplinovan, o čemu svedoči njena interpretacija “Hoće čiča, hoće rano”: “Ne gledaj me lepo devojče,/već ti dođi malo bliže do čiče…/Hoće čiča, hoće rano, hoće da se napije./A opiti ne mogu se ja,/dok u tebe ne pogledam, devojko./ Tvoje lice i očice jesu slađe nego vince,/nego vince rumeno”.
Ovu pesmu je 1981. godine obradio šabački orkestar “Stari zvuci”, koji je vodio famozni Milutin Popović Zahar. Na ovogodišnjem festivalu u Guči pesmu “Hoće čiča, hoće rano” otpevala je Bojana Nikolić, koja se kroz saradnju sa Borisom Bunjcem, perkusionistom Orkestra Beogradske Filharmonije, pasionirano bavi različitim rukavcima u cilju očuvanja naše narodne muzike.
Čiča se kod Sofke Nikolić pojavio i u pravoj muzičkoj igrariji – u pesmi “Laci, laci”. U njoj se pored upotrebljavanja reči bez značenja (laci, laci), dolazi do nadrealnog rimovanja (“Aj, Laci , Laci, Laci/Što ne valja, a ti baci”), dok se Čiča pojavljuje u komičnom ključu (“Ode čiča u livadu/I donese čokoladu”).
Sofka Nikolić rođena je 1907. godine u selu Tabanović (pored Šapca). Roditelji su joj bili Persa i Nikola Vasiljević, koji su se u Mačvu doselili iz Rumunije. Persa je napustila porodicu, u kojoj je bilo petoro male dece, pa je Sofka još kao devojčica počela da peva na vašarima, da bi prehranila mnogo gladnih usta. Sama je naglašavala da joj je prava karijera počela kad je sa jedanaest godina imala zapažene nastupe u Zvorniku. Legenda kaže da je u Mostaru njen pažljivi slušalac bio i Aleksa Šantić, pred kojim je, navodno, pevala “Eminu”. Ne postoji muzički zapis te interpretacije, ali je zabeleženo Sofkino izvođenje Šantićeve pesme “Grivna”, za koju je muziku napisao Stanislav Binički. (“Kupiću ti zlatnu grivnu,/Divnu/Grivnu!/A u grivni biće slova/Od bisera alemova:/Ovaj darak onaj dade,/što pred tvojim sjajem pade,/I što sniva bez pokoja/Do dva mila oka tvoja!”).
Iz Mostara pesma je vodila Sofku ka Sarajevu, u kojem je rodila ćerku Mariolu i apsolvirala repertoar sevdalinki, što joj je i obezbedilo poziv za Beograd. Kada Sofka stiže u Beograd, u drugoj polovini dvadesetih godina prošlog veka, grad ima toliko uzbudljiv kafanski (a samim tim i muzički) život koji joj je omogućio da, uz pratnju orkestra, pod vođstvom njenog supruga, violiniste Paje Nikolića, demonstrira svoj raskošni pevački talenat.
Kao ilustracija šta su nudile beogradske kafane tog vremena uputan je mali vodič kroz tu uzbudljivu scenu. Kafana “Amerika” (nalazila se na Zelenom vencu), bila je orijentalne provenijencije. U njoj su mlade devojke igrale čoček (što je bio paravan za prostituciju), kojem ih je podučavala Alegra s pomoćnicom Aidom Kairo. U kafani “Boem” (Cetinjska), svakodnevno je, i po nekoliko puta od 1919. do 1941. godine, izvođena pesma “Kraljica polja”. “Borče” je bila u jevrejskoj mahali i tu je povremeno sa svojim orkestrom “Suz” svirao i Mika Alas. U restoranu hotela “Bosna” (Karađorđeva), uveče su nastupale pevačice Mala Mira i Garava Jula.
U hotelu Bristol (na istom mestu na kojem je i sada), tada je otvoren među mondenskim svetom veoma popularan amerikan-bar s koncertnim džez orkestrom. „Grand hotel Beograd“ u ponudi je imao ljubimice beogradske publike – Malu Keti i Malu Bebu Kukevu, Bugarku.
Članice Damen-kapele gđe Katice, koje su nastupale u kafani „Manjež“ opisivane su kao „sve vragolaste i lepe, pa vi padate u takav merak da vas spopadne drhtavica“. Pevačice u „Manježu“ bile su i Verica Nišlika (svirala je i violinu), Zaječarka Nada „Crna zvezda“, Paulina i Stana Sarajka. A Stana Marić je kažnjena zato što je u kafani „Orač“ pevala, ali i sedela sa gostima i pila alkoholna pića.
Kafana „Topola“ nalazila se na mestu današnje fontane na Trgu Nikole Pašića i tu je muzicirao bugarski umetnički orkestar, a pevale su Danče Ciganče i njena sestra Zorica.
U kafani Hercegovac“ (na Čuburi) svirao je orkestar violiniste Šandora Radua s pevačicama Ivkom i Tonkom, za koje je na ulazu pisalo: „Možete ih gledati, ali ne i pipati“.
E, u takvom Beogradu, Sofka Nikolić uspeva da preuzme primat: U kafani „Daj-dam“, hroničari beleže da je njena pesma „Zračak viri“ razgalila mnoge duše. Peva i na drugim mestima, program često traje do zore, a uz nju povremeno, kao alternacija, peva i njena sestra Lepa. Rezidencijalna kafana, visoke reputacije, za Sofku i Paju bila je skadarlijska “Kod dva jelena”, o čemu je ostavljeno i ovo svedočenje. „O kafani i Sofki pisao je i poznati književnik i novinar A. den Dolar… (prema Beogradskim opštinskim novinama). Samo u jednom danu, jedne nedelje popodne godine 1927. ovu raspevanu kafanu, beleže hroničari, posetili su žitelji Sent Andreje iz Mađarske, tamburaški orkestar ‘Orao’ iz Pitsburga, grupa narodnih poslanika iz Bugarske, pripadnici Zemljodelske stranke, turski ministar inostranih poslova Ruždi Bej, mitropolit kijevski i galički u izgnanstvu Antonije…” (Golubović 2007: 173–174).
U Sofkinom repertoaru posebno mesto imale su sevdalinke, modifikovane, i zahvaljujući njenoj interpretaciji, u neobičnom sazvučju sa bluzom („Moj dilbere“, „Kolika je Jahorina planina“, „Prošetala Ana pelivana“, „Oj bogati siva ptico, sokole“, „Ali paša na Hercegovini“, „Od kako je Banja Luka postala“). Ta kopča evidentirana je i sa muzikološkog stanovišta. Vlado Milošević je uradio analizu snimaka s gramofonskih ploča Sofke Nikolić i zaključio da je to „afektirano i prostačko pevanje s neprirodnim akcentovanjem predudara, skraćivanjem prvih slogova izraženim u ritmu ’lombardnih’ figura, s razvučenim portamentom i tremolom velikih amplituda s preobiljem ukrasa i drugim negativnim osobinama” (Milošević 1964:41).
Bez obzira na Miloševićev stav da je tu posredi šund i kič, on je Paju i Sofku Nikolić tretirao kao profesionalne muzičare.
„Svi tehnički elementi u izvođenju pevačice Sofke Nikolić i njene sviračke družine nisu ništa novo (izuzimam pojave nepravilnog akcentovanja). Portamento, glisando ukrasi i dugo izdržani ton su osobine koje ćemo naći u muzici primitivnih naroda, samo što su u ovom slučaju svi ti elementi upotrebljeni rafinirano i s jasnim ciljem da se takvim načinom pevanja animiraju gosti u kafani (nem. Stimmungsmusik)” (Milošević 1964: 21-22).
Sofkina interpretacija pesme „Kolika je Jahorna planina” (sarajevska rok grupa “Teška industrija” obradila je ovu numeru 1975. godine) bila je, konkretno, predmet muzikološke analize Vlada Miloševića.
„U orkestru pasaži i floskule (…). Najinteresantnije i najupadljivije u celom Sofkinom pevanju i njen pevačko-estradni ‘štos’ je pevanje (ili neko poluizgovaranje) reči ’Jahorina’. Slog ’Ja-’ pevačica izdržava i navlači naviše. Kad izgovori ’Jaho- ri’ nastaje kratka pauza, zatim tonski akcenat na ’-ina’, kratko, brzo i oštro, više izgovoreno nego otpevano” (Milošević 1964: 47 – iz komentara o pesmi Kolika je Jahorina planina).
Zahvaljujući činjenici da su već 1927. godine za potrebe izdanja produkcijskih kuća His Masters’ Voice i Pate na pločama (bile su toliko popularne da su puštane po kafanama) zabeležene brojne kompozicije koje je otpevala Sofka, možemo da registrujemo intertekstualna prožimanja, odnosno da sagledamo jedan nivo određene pesme/priče koji je važio u trenutku snimanja. Izvornik ostaje u domenu pretpostavki, a o onome što je usledilo imamo sadržaj koji govori o kulturalnim promenama nametnutim u skladu sa duhom vremena.
U tom smislu zanimljiva je pesma „Moj dilbere“ (pevali su je i Silvana Armenulić, Esma Redžepova, Vasilija Radojčić, između ostalih), koja ima surovu poentu i (psudo)istorijsku osnovu u priči o krdžaliji (turskom plaćeniku s početka 18. veka), koji bi radi isticanja posebnosti projahao kroz čaršiju na konju u čiju su grivu upleteni biseri, zlatne i srebrne žice. Devojka je dakle, zbog svog dilbera spremna da se proda bazerdžanu (bogatom trgovcu) ne bi li on – dilber – mogao da se prepusti gizdavosti („Uzmi za me oku zlata,/Pa pozlati Doru vrata.”).
Za razliku od pomenutih pevačica, Sofkina verzija pesme „Moj dilbere“ je suštinski drugačija. Početak pesme je identičan – devojka poziva dilbera da je povede sa sobom, ali je „odgovor“ kojeg takođe otpeva Sofka sastavljen od turskih reči i daje potpuno drugačiju dimenziju. U završnom stihu ove pesme, Sofka peva: ”Hadi, sen dur ber evde jarabim”, što znači – “Hajde, ostani kod kuće, draga moja”. Nema žrtvovanja zbog ljubavi, koja se ispoljava kroz hranjenje nečije razmetljivosti. A možda je to baš primer prave ljubavi. Sačuvaće je od ropstva, a do kinđurenja mu zapravo nije ni stalo.
Sličan slučaj je i sa pesmom “Čuješ seko”. U Sofkinoj verziji ona od Laleta traži da joj kupi šalvare, a ne sandale kao što jo to slučaj u novijoj verziji Braće Bajić (iz 1979. godine), koji su kao njima svojstven humorni dodatak otpevali “Da se slikujemo/I na slici rukujemo”. Moguće je da je Sofka bila u svojevrsnom “dijalogu” sa pevačem Šanjikom Grebenarom, koje je na melodiju “Čuješ seko” otpevao pesmu “Pištolj mali, ali dobro pali”. (“Čuješ seko, kako puca lepo/sedam puta u osam minuta.”) Kod Sofke je poruka seki (“poljubi me lepo”), a bati (“poljubi me slatko”). S druge strane, Šanjika je negatorski nastrojen – “fajrunt seko, ne ljubiš me lepo” i “čuješ bato, ti ne ljubiš slatko”.
Varijacija postoji i u Sofkinoj interpretaciji pesme “Na Uskrs sam se rodila”. U prvoj strofi, koja je potpuno iščilela iz istoimene pesme koju izvodi Vasiilja Radojčić, Sofka peva: “Deka se čulo, videlo, džanum/Za ovo selo Drenovo”. Sofka očigledno aludira na evokaciju važnog događaja za gradnju srpskog identiteta u prvim decenijama 20. veka – na bitku kod Drenova. Na Uskrs 1907. godine, prekovardarske vojvode, Jovan Babunski i Vasilije Trbić, dobili su nalog za gerilsku akciju koja je podrazumevala i napad na selo Drenovo. Ta akcija opevana je u pesmi “Spremte se, spremte…”. Koincidencija je da je Sofka rođena iste te, 1907. godine. Neobično je i to što se u ovoj Sofkinoj pesmi, na gramofonskoj ploči zabeleženoj kao “Na Uskrs sam se rodila”, u tekstu uopšte ne pominje Uskrs. Sofka u svojoj verziji navodi da se rodila na Đurđev dan, a da je na Krstov dan krštena, za razliku od Vasilije koja se rodila na Uskrs, a na Đurđev dan krstila. Kakogod, obe u pesmi zaključuju da ih zato zovu Đurđija.
Slava koja je pratila Sofku podloga je za stvaranje lažne prošlosti, koja, paradoksalno, ima uporište u realnosti. Evidentno je da su je, između brojnih, rado slušali Branislav Nušić, Tin Ujević, Gustav Krklec i Rade Drainac, a da je više puta imala prisne susrete sa Žozefinom Beker. Otuda su brojne mistifikacije građene oko Sofkinog lika i dela decenijama ponavljane, iako nema dokumentovanih dokaza o njenim koncertima po evropskim prestonicama. Razmere međunarodne reputacije preuveličavane su zahvaljujući i njenim izjavama, što je i razumljivo jer je vrtoglavi osećaj uspeha lako mogao da zaslepi devojku koja je od pevanja po blatnjavim vašarima pre svoje tridesete godine života došla do kuće na Topčideru i livrejisane posluge.
Za instrumentalni deo bio je zadužen Paja, koji je još kao dete krenuo iz posavskog Rajevog sela, svirao sa orkestrima po Mađarskoj i odatle preuzeo mustru (uz rumunske začine), koja je te sevdalinke činila toliko neobičnim. Status uspešnog muzičara podcrtao je kupovinom nove, 64. violine, za svoj 64. rođendan.
Sofka je bila akter i prvog koncerta koji je 11. decembra 1929. godine direktno prenošen na Radio Beogradu, iz restorana „Kragujevac“, što je svakako doprinelo dignitetu narodne muzike. Snimila je oko četrdeset ploča, tokom dvomesečnog boravka u Parizu. Među tim, već pomenutim pesmama, ističu se i numere „Lumaj, lumaj“, „Po mesečini kraj šimšira“, „Zone, mori, Zone“, „Sve što imam gubim“, i druge. Klasu, uz Šantićevu „Grivnu“, potvrđuje pesmama „Kad bi znala dilber Stano“ (autor teksta je Branislav Nušić, za potrebe arije Redžepa u operi „Na uranku“, Stanislava Biničkog) i „Sagradiću šajku“, znaćajnog autora, Mite Popovića, koji je pokoljenjima ostavio i pesmu „Sedi Mara na kemen studencu“.
„Te snimke danas kad se slušaju, zapanjujuće su: neustrašivost, silina, beskrajni humor u tonu, ništa što bi bilo ukočeno i iskompleksirano, samo energija preživljavanja, zaigranost i opijenost. I katastrofična crna radost koja naravno ne može potrajati, ona ista anarhična, paganska što ide od arhajskog doba do scena Saše Petrovića i Kusturice, dionizijsko ludovanje što uvijek stoji u najdirektnijoj vezi s kaznom, žrtvovanjem i tragedijom. (Matić 2025:18)
Tragedija se dogodila Sofki kada je u šesnaestoj godini preminula njena ćerka Mariola. Sofka to sebi nije mogla da oprosti. Krajem tridesetih godina prošlog veka povukla se sa scene i tugovala, okrivljujući sebe što se nije posvetila brizi o ćerci, već je jurila za slavom. Nakon godina uspeha usledile su godine ćutanja i pada i zaborav.
Na njenom slučaju, ipak, moguće je pronaći i političke konsekvence vezane za tretman narodne muzike. Posle Drugog svetskog rata profesionalni orkestri Radio Beograda stvorili su stilizovanu narodnu muziku, bez autentičnog, raskalašnog kafanskog štimunga. Bilo je nazamislivo da u periodu od 1945. do 1965. godine neko ko peva kao Sofka dođe do ploče, pa njen izostanak nije bio posebno ni primećen. Bilo je potrebno da prođe određeno vreme, da Žarko Milanović pozove Sofku (i da se ona odazove) i snimi pesme za Radio Beograd.
Da je Sofki nedostajala scena govori i televizijski prenos njenog pevanja u Skadarliji 1968. godine, sa orkestrom Miodraga Jašarevića. Sofka koristi daire na kojima je njena fotografija, uživa u modeliranju raspoloženja u kafani, i izvodi svoj ultimativni hit iz dvadesetih godina „Cojle Manojle“. Ta pesma, za koju Sofka kaže da je čula od nekog srpskog vojnika koji se borio u Prvom svetskom ratu, u anketi RTS-a izabrana je na listi 60 najboljih domaćih narodnih pesama svih vremena.
Iako je u toj televizijskoj emisiji, Sofka iskazala želju da bi mogla da nastavi da peva to se nije dogodilo. Nastavila je da provodi mirne dane u Bijeljini sve do svoje smrti u Banji Koviljači 1982. godine. Sahranjena je pored ćerke Mariole na groblju u Bijeljini.
Fama o njenoj slavi i privlačnosti baršunastog vokala narasla je sa pojavom interneta, kada su njene pesme postale lakše dostupne. Prošle godine je, na primer, u Bijeljini održana predstava „Pevanje i ćutanje Sofke Nikolić“, autora Milivoja Mlađenovića, u režiji Sonje Petrović. Sofku je igrala Bojana Milanović.
Narodna muzika usled nedostatka institucionalnog arhiviranja izmiče istoričnosti. (Ne)određena prošlost svakako je doprinela popularnosti Sofke Nikolić, i nema sumnje da je to „snažno nasleđe uspelo da se održi do danas, kada je njegovo postojanje moguće samo zbog (nanovo) eksponirane mitske, faktičke ili pak domišljene prošlosti (Dumnić Vilotijević 2019:12).
Brojni impulsi (imaginarni muzej na adresi https://muzej-sofke-nikolic.blogspot.com/internet, pozorišna predstava, monografija „Sofka“ Petra Ilića iz 2023. godine, mural na ulazu u Gradski bioskop u Bijeljini…) svakako su doprineli otkrivanju detalja iz njenog života i rada, ponavljanja neutemeljenih podataka i istinske fascinacije kada se otkrije i uđe u univerzum u kojem je vladala Sofka Nikolić, od milošte prozvanom prvom kraljIcom narodne muzike u Srbiji.
Literatura:
Dumnić Vilotijević, Marija: “Zvuci nostalgije: Istorija starogradske muzike u Srbiji”, Čigoja I Muzikološki institut SANU, Beograd, 2019.
Golubović, Vidoje: „Mehane i kafane starog Beograda“, JP Službeni list, Beograd, 2007.
Matić, Đorđe: “Sve bilo je muzika”, Centar za kulturu “Gradac”, Raška, 2025.
Milošević, Vlado: „Sevdalinka”, Muzej Bosanske Krajine, Banja Luka, 1964.
Stella polare 