Врло ли је, жива водо? Очију небочуварних срдачност Твоја. Живо ли је, нежности ти, из жудње прокапало? Беле зебе у грудима срце ми преврћу. Тихо ли је, крви моја, кад успнем се на коначиште?
ПРЕСТУП
Преступ невиности врење њено! Силан, хитан потез, на задату реч. Узет у службу о Њој је требало, узет да вршим унапред.
Ал' ја сам свету занос хтео да објасним, и њу чарну, извор је планински! Млеко из очију и љупкост њену на уснама.
Празник кад утиснем се у срце јој радосно, ко печат Теби, Благонаклона! – но дани жетвени давно су прошли.
Душу Богу сада казујем, ћутим а реч већ ближа је небу. У глини за вино, жито и уље нежност њену за молитву чувам.
ЗАЖМУРИ
Зажмури ми очи и разумећу чудеса закона твојега... И рањеном у срцу отвориће се очи. Проказаће се небеса твоја.
Зажмури ми очи, и разумећу... јер Он посла ме да завијем, посла ме да видим оно што се друкчије видети не може, него видањем, него љубављу, љубављу...
Зажмури ми... Осветли душе изнутра. Тројицом те љубим.
Жељно си љубави, гладно љубави, откривење моје...
УМИЈ МИ УСНЕ СОБОМ . . .
Умиј ми усне собом, Ти који се, мешајући карте нежности, тихо и атлантско преливаш из себе у мене. И кожу ороси црвеном, плавом и зеленом.
Умиј ми усне, не знајући за коштицу у грожђу што немирно котрља се на длану и упија жилице мог живота док гонетам се на њему.
Излиј ми црвену, образом својим да говорим, земаљским и сувише људским знаком, и плаву уткај ми у душу, да њоме казујем о љубави;
о сусрету очију, о састанку срца и твог мрака, а зелену обећај опстанку доброг данас и завештај трајању бољег сутра ●●●
Умиј ми усне, а потом их врати, лагано, моме врату. Јер негде у нама постоји сећање на пољубац, и на љубав на златној висоравни; Сећање на смрт. Сећање на живот. Сећање на 'да' и 'не'.
Из дубока вида, водо моја, дисање моје, помени ме у сну када сопствене откуцаје чујем као твоје, док се не пробудим.
Негде далеко, на Рту, танак и оштар звук Хорна отвориће кутију и пустити моју наду да ћемо некада водити љубав, дубоко, у океан, у 𝑯𝒖𝒓𝒓𝒊𝒂𝒏 и 𝑵𝒊𝒌𝒌𝒂𝒍, у Ништа и у Све ●●●
Милица Тасић је рођена 1. септембра 1989. године у Врању. Апсолвент је на београдском Филолошком факултету, на групи Српски језик и књижевност. Пише углавном љубавну поезију, али и прозне текстове. Аутор је неколико есеја и критичких осврта. Највише њених песама објављено је у Поезији суштине. Неке песме су јој преведене на руски језик и објављене у часопису Нови поглед. Њена прва збирка песама носи назив Паун на недрима (2019).
Stella polare 