Медитеран какав је некад био („Медитерански светионик“ Зорана Живковића)

О нужности пловидбе може се полемисати, али писање заиста јесте неопходно. Нису нам познати морепловски капацитети Зорана Живковића, али се он у писање сасвим разуме. Аутор студије Медитерански светионик (Нови Сад/Подгорица 2019) је прошао различите животне станице, да би се обогаћен искуствима прикупљеним из литературе, те животним лекцијама са средоземних викола и страда, латио тастатуре и исписао близу 500 страница текста о српским литерарним перцепцијама медитеранског света.

У уводном делу студије аутор броделовски скицира средоземни простор – његову географију, флору, мирисе, укусе, по нешто историје. Основни део Медитеранског светионика – Живковићева амбициозна имаголошка анализа – открива приличну заступљеност медитеранских тема у различитим жанровима српске књижевности 19. и 20. века. Гро простора српска литература је посвећивала, разуме се, оним средоземним просторима са којима је интеракција Срба кроз историју била најнепосреднија и најинтензивнија – Апенинском полуострву и српским порцијама Медитерана – Боки Которској и Далмацији.

Позивајући се на једно старије истраживање аутор износи податак да су од 1799. до 1972. године публиковане чак 84 српске путописне форме о Италији. Италијанске градове описивали су, између осталих, Доситеј, Јоаким Вујић, Његош, Љубомир Ненадовић, Марко Цар, Црњански, Винавер. Српски путописни записи о Италији откривају посебну одушевљеност Напуљем, али и Римом, Венецијом и Фиренцом. У Живковићевој књизи налазимо више панегиричких цитата о кампанијској метрополи, при чему је акценат стављан на хедонистичке нијансе наполитанске свакодневице – на буку, лепоту, песму и драму. Према Винаверу, Напуљ је у себи носио тајну “вечите младости”. За Његоша, Рим је био “величанствен”, док је Љубомир Ненадовић, позивајући се на друге путописце, Фиренцу називао “рајем Италије”, а Италију “рајем Европе”.

Дугачак низ ода Италији прекидан је спорадичним, упадљиво мање позитивним перцепцијама италијанске “другости”. У Живковићевој књизи анализирана су два таква погледа – оба на Венецију и оба са црногорског/бокељског “светионика”. Млетачка искуства војводе Драшка неупоредива су са усхићеним (па неретко и кичастим) хвалоспевима Италији у делима већине српских путописаца, с обзиром да се ова споредна фигура Горског вијенца својски наругала Венецији и млетачким обичајима. Стилски другачије је негативне перцепције Бокеља према њиховој јадранској матушки изразио Стјепан Митров Љубиша. Његов Кањош Мацедоновић није био ни најмање задивљен чудима Венеције, а у сторији о борби Кањоша са Фурланом прилично се јасно сигнализирала морална супериорност Паштровића у односу на њихове млетачке патроне.

У другој половини књиге Живковић сецира дела која су тематизовала стварност на словенској страни Јадрана. Посебна пажња поклоњена је стваралаштву Симе Матавуља, Иве Ћипика и Владана Деснице. У више наврата аутор у овом делу књиге уочава снажне антагонизме поменутог простора (Срби-Хрвати, тј. православци-католици/урбано-рурално), истичући, међутим, жилаве капацитете средоземног света да такве дихотомије уљуди и примири. У овој тези и видимо поенту Живковићеве књиге. На више места у књизи аутор, наиме, подвлачи дефиницију Медитерана као простора “јединства различитости”. На пример: “Нигде противречја разних врста нису тако очигледна као на Медитерану. Јер, Медитеран је заправо у својој суштини мозаичка слика разних противречности, које у свом тоталитету, на том великом медитеранском платну из разних даљина и перспектива, знају чак да делују прикладно и хармонично.” Или: “… на Медитерану се одувек живот одвијао као збир нужних компромиса. И где на крају, и поред свега, све тако бројне разлике и различитости, ипак опстају у једној медитеранској јединствености без јединства”.

Своју студију Живковић, међутим, не финишира са превише оптимизма. Констатује немогућност данашњег медитеранског света, загледаног у своју “златну прошлост”, да ухвати корак са глобалним савременим процесима. Оптерећен непрегледним наслагама историје, Медитеран је у 21. век ушао као далека периферија постмодерног (и не нужно лепшег) света. Геополитички маргинализовано, Средоземље је сведено тек на једно од попришта ривалитета нових, ваневропских империја. На Медитерану се више не репродукују новац, моћ, или идеје које мењају свет. Његове прастаре конзервиране структуре ипак имају немерљиву савремену вредност. Овај гигантски музеј на отвореном представља, тако, оазу или референтну тачку за све оне који, каже аутор Медитеранског светионика, “ескапистички желе да у садашњости виде слике прошлих времена”. У сваком случају, носталгичним житељима савременог и долазећег осиромашеног света, жељним класичних идеја и проверене префињене естетике, ће сачувани и разлупани споменици и небројене књиге (укључујући и Живковићеву, боје магнолије) помоћи да се обавесте о оном Медитерану – послужимо се слоганом из једне не тако давне пропагандне кампање – “as it once was”.

(Петар Драгишић)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s