Говоре људи ‒ и то чак успут кажу ‒ како и данас на Светој гори живе прозорљиви старци у монашким ризама који свој живот проводе у молитви, тихо вапијући да се на овај погани свет спусти милост Божја и да зацари доброта. Они који су се са њима срели носе око врата малени крст извучен из џепа тамне одежде, и носе тиху радост и чудо преображења, јер се до ових стараца не стиже лако и разговор с њима није тек ‒ свагдашња реч. До њих се обично иде у муци, у вражјој тескоби, човек је спреман и змију да помази не би ли се ослободио оног што га је снашло и што притиска његову душу. И душа се ослобађа ‒ казало је много људи ‒ врати се поредак у свет, не само зато што је човек показао своју ревност већ зато што се једно скрушено биће отело од овог света и ‒ загледано у онај ‒ угодило Богу.
Тешки и скоро мемљиви ваздух наше цивилизације људи покушавају да проветре на празничним литургијама. Тискају се у редовима, доводе децу, а она немирна, рукама да сруше икону, буне се што је около тишина и што се чује мирис тамјана. Жене поје у себи или наглас, на уснама се отима звук, савијају се до пода и не мисле ко је иза њих и хоће ли и он моћи честито да се прекрсти. Понеком звони телефон, неко не одоли па напише поруку, и у реду за причест цупка, јер му се жури и нестрпљив је да изађе из богомоље. И премда се у принципу скоро сви понашају како доликује месту на којем се налазе, чини се како је ретко ко способан да се удаљи од површности овога света и макар на сат или два напусти појавност и пресели се ‒ у суштину.
Таква транспозиција не мора да буде физичка, она не тражи другачији простор, већ захтева другачији дух, апсолутно другачији дух од оног у којем човек свакодневно пребива или боље речено ‒ у којем се данас живи. Истина, неким је људима важно да се изместе из својих запарложених корита јер тек тако могу да се и у својој унутрашњости помере, међутим, физичко кретање обично нема много везе са духовним, штавише, неретко је супротно и проверљиво у сваком кутку ‒ да што се човек више физички креће, више у месту стоји.
Старац Пајсије Светогорац ‒ свети грчки монах и један од најумнијих људи хеленског двадесетог века ‒ још у колевци напустио је свој дом, кападокијску Фарасу, и са породицом и сународницима пошао пред најездом Турака пут западних грчких крајева и Крфа. Његове селидбе биле су присилне и породица се дуго мучила док није стала на ноге и своје потомство прехранила. Био је ово још један егзодус о којем се чита у историјским уџбеницима. Ипак, Пајсијево кретање о којем вреди размишљати и које је другачије од свих других ‒ јесте кретање по Христовом путу.
Крштен још у повоју као Арсеније, не разумејући речи високих, одраслих људи, чинило се да је упио важно пророковање ‒ из његове породице он би могао наследити пут духовника (Светог) Арсенија (Кападокијског), по којем је добио име. А речи имају магијску моћ и често бива баш онако како се каже, никако другачије, јер речи постају дела, попут завета који се утврди и који је касније неопходно испунити.
Арсеније, који ће у монаштву променити своје име и постати Пајсије ‒ није покушао да утиша овоземаљску буку и ненадано промени смер свог кретања, како то обично чине монаси. Његово успење у православној вери није реактиван чин, није спасење у заблуделом животу, већ самосвојна искра која није могла да се угаси чак и онда кад је било неопходно да се угаси свака веза за световним животом и породицом која га је волела. Отац и мајка су патили због његовог одласка, молили се Богородици да га сачува у дому, али његова душа ‒ како се чује и у житијима Светога Саве ‒ тражила је јелена и без њега била је непотпуна. Млади Арсеније, пошто је испунио своје дужности ‒ научио столарски занат, одслужио војску и тихо се поздравио са својима ‒ пошао је пут Свете горе, стазама којима су се можда кретали други људи, али које су овога пута биле намењене само за њега.
Сваким даном ‒ сасвим тихо и скромно ‒ одјекивала је горама Атоса ретка и необична молитва чије су речи сведочиле о антитези коју не срећемо међу посвећеним верницима: онај који се моли не заслужује милост Божју, али се нада да ће Бог у својој племенитости ипак погледати и овога грешника. Чему такве помисли пред свемоћном иконом Панагије, како Грци називају Богородицу, и зашто се Пајсије ‒ већ монах ‒ не осећа достојним ризе коју носи, иако ју је сам одабрао и све друго што би прекривало његово тело било би грешно сакривање његове душе?
Пајсијева смиреност, онда скрушеност и смерност могу се назрети тек кад се пригуше димови људске зависти и самољубивости, и када се ових потоњих ослободи и човек који их понајмање у себи има. Светогорски мудри старац ‒ о којем је прошле године снимљена грчка играна серија и која је инспирација за овај текст ‒ није сазидао своју мудрост читајући књиге других мудраца, иако су читања светих књига била његова лектира. Прозорљивост се настанила у његов дух тек онда када су оданде прогнани сви други демони: да се буде најбољи или да се буде увек у праву. Отац Пајсије ‒ игром случаја или Божјом промисли ‒ био је ослобођен свега оног од чега људи пате: радо и лако се одвајао о материјалног, пут на Синајску гору био је тежак само због кашљивих плућа, али је планинска прашина била довољна да се у њој усковитла мисао и да се осети зашто се ту дошло и чему се у сусрет иде. Ишло се стрпљиво, можда и смело, кретали су и други за њим, монаси и обични људи, који су ‒ као и он ‒ видели чега нема и чега једино треба да буде. Доброћудни познаници љубили су му руке, а он им никад није допуштао ово целивање, јер се сматрао недостојним, премда је људе видео у душу, њихове муке у самоме корену, а чуда о којим се и данас говори, уз Божје допуштење и надахнуће ‒ постала су обележје његове скромне посебности.
Знао је, дошавши у посету болесном монаху, да је сестра која води рачуна о пацијентима у другом стању, али да не жели да буде мајка, па је, поклонивши јој реч или две, спасио дете које ће касније ‒ како је и сам рекао ‒ бити добар и вредан човек. У посету су му долазили људи који су кушали његову веру, из чијег би се погледа накострешио танак вид, али који су одлазили из монашке ћелије препорођени, ослобођени зла које се било настанило у жилама. Молио је Бога да им свима помогне. Није тајна да је желео да болесни оздраве тако што ће се он разболети, тако што ће његово тело поболети, јер доста је живело, треба и други да живе. Од карцинома плућа преминуо је 1994. године у женском манастиру близу Солуна, у наручју сестринства чији је био духовни отац.
У играној серији ‒ а вероватно да је тако било и у животу ‒ Пајсијевих најтананијих богоугодности тек ретки су били свесни. Премда је његова христоликост још за живота препозната, виђен је свецем и пре смрти, о свакодневним молитвама и присном односу са Богом можемо тек да слутимо, јер (још увек) нисмо дорасли тим висинама. Грчка играна серија названа Од Фарасе до неба покушала је да прикаже једну величанствену личност која би се пред екраном постидела, мислила би како је свега превише и како о њој не треба говорити на овај начин. Филмска музика написана је у духу класичних композиција, кадрови сугеришу како ништа на платну није случајно и како се све време размишљало о визуелној, а онда и унутрашњој симетрији, док су глумци ‒ тако се чини ‒ одиграли своје највредније улоге, покушавајући да се приближе свецу, а нису свети. Ипак, највеће заслуге приписују се редитељу серије, који је разумео да се о неизрецивом не може говорити ‒ како на платну приказати Дух? ‒ али се може макар загледати у том правцу. Већ и само гледање подразумева селекцију ‒ свесни избор да се у нешто друго не гледа.
Пајсије Светогорац био је загледан у Бога, његове тамне и дубоке очи скинуле су све мрене са овога света, могао је да буде и слеп, и да исто корача кривудавим путевима, да среће ђавола у црнини и да га снагом своје вере од себе и других одбацује. Занимљиво је како је ђаво антропоморфизован, личи на људе које бисмо могли у пролазу срести, а којима се у срцу угнездио ‒ рекао би Гаврил С. Венцловић ‒ црни биво. У серији он мотри на Пајсија, куша га, ломи на земљу, удара орканом по лицу и не дозвољава му да се устоличи у вери, но Пајсије га препознаје, зна од каквог су му рода такве црне мисли и казујући молитву ‒ протерује га задуго.
Старац Пајсије ‒ и то је суштина ‒ обдарен је натчовечанским умом. Иако су му родитељи били неписмени, а он порастао у сиромаштву, његова се душа на време ослободила свега оног што људе притиска: лењост и гордост. Разлог би могао бити сасвим једноставан: у изгнанству, физичком и духовном, човек не може бити лењ ако би да живи. Уколико мора своја леђа да повије не би ли савладао нанос тешких, непријатељских мисли, онда мора да укроти и понос, да заправо самог себе савлада. У таквом стању догоди се ‒ не увек ‒ преображај и преумљење. Пајсијева скромност и понизност пред непријатељским силама учиниле су да се прво узигне, а потом застане тамо где многи не би издражали ни трен. Његова узвишеност и, данас сигурно знамо, Божја благодат биле су могуће само зато што је његово пребивање на овом свету било ниско или доле. Живео је у скромним калуђерским ћелијама, често далеко од света и цивилизације, покаткад немајући шта да једе, али непрекидно осећајући оно чега су други жељни а не знају да су жељни ‒ љубави за друге. Да би се други волео, прво га морамо видети, а да бисмо га видели, морамо се од себе удаљити и заборавити на своје преке потребе које код многих људи морају без одлагања бити задовољене.
Вера је стрпљење, рећи се свети старац, мир који се не може у немиру градити. Стрпљење је допуштење да буде како је изнад нас утврђено, да кад се 1924. године догоди егзодус и многе грчке породице напусте своје огњиште пред страшним орканом, народ не напусти вера ‒ да ће се једног дана у Фарасу поново вратити. Свети Пајсије их гледа одозго ‒ тако се завршава приповест и серија ‒ линија живог тела је повијена, стоји поред свог духовника Светог Арсенија Кападокијског, не намеће се ни Богу ни човеку, али веселим оком прати своје који стижу тамо одакле су некад прогнани и премда ни реч не изусти, погледом каже да упркос томе како се живи, треба живети само на један начин: у вери и поверењу у Бога непрекидно бити постојан.
Дуалност Милене Павловић Барили ‒ назив је изложбе која се још који дан, до 30. марта, може погледати у Музеју савремене уметности. Укупно сто педесет радова ‒ како пише на сајту ‒ постављено је на четвртом и петом спрату, међу којима претежу, наравно, ликовни радови, али и лирски записи и Миленине скице. Портрети су ипак најбројнији и чини се ‒ не случајно, ако се погледају појашњења која изложбу прате.
Милена Павловић Барили, родом из Пожаревца, стварала је у првој половини двадесетог века. Школовала се у Београду, потом у Паризу, да би се касније преселила у Њујорк и тамо, између осталог, почела занимати илустрацијама модних магазина. Иако се у њеном раду могу запазити утицаји различитих стваралачких струја, посебно надреалистичких, најзанимљивији су портрети који би се углавном могли одредити као ‒ аутопортрети. Миленине очи ‒ округле, црне и продорне ‒ скривени су детаљ на свакој слици, те се често чини да је она непрекидно загледана у себе, не марећи много за друге и њихову особеност. Њена уметност дијалог је са собом и то се у овој поетици не може сакрити.
Међутим, свако ко свој рад подели с другима и изложи га јавности, могао би бити ‒ као Кафкин Јозеф К. ‒ оклеветан, а да о томе тек накнадно нешто сазна, можда тек у вечности. Изложба о којој је реч названа је дуалношћу и тај појам јасно наговештава како је реч о двострукости у оном што се гледа, или чак амбивалентности. Дакле, шта се то скрило иза слика, запитаће се пажљиви гледалац, већ насловом подучен како би требало да чита изложбу.
Ако бисмо били искрени, дуалност у нечијој ликовности својеврсни је плеоназам, зато што дела изузетних уметника морају у себи да крију бар два гласа, а онда сигурно и више, јер стваралаштво никада није рестриктивно, напротив ‒ оно у унутрашњости садржи многострукост света, разноврсну фонологију као одјек богатства наше егзистенције. Нагласити да је Миленин опус дуалан поздразумева да се он на почетку читања ограничи или сведе на оно што је можда и једина замисао аутора изложбе.
Прва помисао могла би да буде двострукост на просторном и духовном плану: горе и доле, односно: споља и унутра. Ова поларност указује на то да живот постоји на више фронтова, као артикулација у свету и као скривеност у њему, што се види на лицу старице која гледа у сто пред собом, очи су јој благо скупљене, окренуте ка лептиру, а иза њих ‒ сугестија је очигледна ‒ крије се проживељени свет и минуле године. Ова слика, названа Старица са лептиром, из 1936. године, речито приказује раскошни Миленин таленат, и у њега посетилац мора бити дуго загледан. Рад сведочи о крају живота, али и новом рађању, и тај се циклус не зауставља, због чега је старица спокојна и њен се духовни ритам преноси на све што је окружује. Поверење у живот постаје мера ствари или његово средиште.
Ипак, ако се пажљивије прочитају белешке аутора изложбе, бива јасно да се не мисли на старичину дуалност, већ на нестабилну дихотомију између мушког и женског принципа. Слике Милене Павловић Барили читају се као претеча woke културе, у којој се човеков идентитет разводњава, шири у пољу свог еластицитета до тачака које су у другим културама непојмљиве, а које подразумевају чврстину и ред. На једној фотографији Пожаревљанке брзоплетом гледаоцу може се учинити да види младића: коса је црна и кратка, црте лица помало неженствене, поза ‒ суптилно каубојска, у црно-белом изразу. Али то је једна фотографија, истина ‒ верни приказ Миленине спољашњости, но сасвим погрешан интерпретатор њене унутрашњости, која у ликовном погледу није морала имати никакве везе с оним што је њена телесна вањштина. Другим речима, између телесне и ликовне естетике не мора бити сличности, а чак и кад би их било, оне би више биле случајност него намера. Зато се и поставља питања оваквог редукционизма или ‒ дуалности.
Невоља са уметношћу је што је њена снага велика за оног ко јој се не може приближити, па у чину отпора такав реципијент ‒ пошто не уме да се узвиси или преуми ‒ дело прилагођава себи и својој идеологији. Рећи да стваралаштво Милене Павловић Барили крије у својим одајама дуалност значи, на неки начин, саобразити га са једним и укинути му мноштво, зато што свако истицање плуралитета подразумева ‒ његово укидање. И ту лежи парадокс wokeкултуре: она дарује људском идентитету неслућену еластичност, пита човека шта би желео да буде, па док се он одлучи, она је већ одлучила уместо њега ‒ да би могао да буде нико. У тој мисаоној растегљивости и богатству свакојаких ентитета жена се може видети као мушкарац и обрнуто, али не зато што је биологија дозволила да естрогена и тестостерона буде и тамо и овде, већ зато што је таква слика реализација једног обрасца који није од јуче, али који не посустаје у своме дејству. Тај образац човека не види као биолошки тачно утврђено биће, већ као конструкт, чак алгоритам који се може прилагодити тренутку или једном човеку ‒ у одређеном тренутку.
Због тога је идеолошка интерпретација уметности очигледан пример како се природна раскош камени[1], односно ‒ поједностављује. Уместо да Миленини (ауто)портрети буду позив да се у њих загледамо и трагамо за људском душом, ми смо приморани да се питамо ко је на слици. Таква објективизација показатељ је недаровитости посматрача, јер тачка до које његов поглед сеже налази се испред ликовног дела, он у њега не успева да зарони, и то зато што је уметност немилосрдна, иако се то не би рекло на први поглед. Та немилосрдност нема много везе са нашим доживљајем, већ са оним што уметност јесте. Кад се загледамо у Венеру с лампом (1938)или Аутопортрет са велом (1939), ми престајемо да мислимо о линијама и облицима. Наша пажња обликује посве нови садржај, који је са оним што видимо повезан асоцијативно или некако другачије, али не кроз понуђене дихотомије, већ кроз свет идеја или општих појмова. Венера на слици почиње да зрачи несвакидашњом љупкошћу која се не мора везати за њене полне карактеристике, већ за оно што је светла мисао ‒ да бисмо се могли срести са лепотом, морамо је у себи понеговати и не препознати је тек у варљивом облику тела, већ у снази унутрашње духовне архитектуре која стидљиво из очију провејава.
Жена са велом не мора бити само жена. Она је снага која стоји усправно и у својој самоћи чини да се други склоне, па да поново дођу кад узмогну. Ко се сећа слике, памти равне линије и геометријску правилност, понеки облик могао је бити лењиром насликан, иако је кичицу држала чиста рука. Ова је слика ‒ чиста, непатворена у своме зачећу, онда и необојена мушко-женско-ином симболиком која уметност крњи и осипа.
Уметност, дакле, није интерпретација. Она је дуга и дубока загледаност у неизрециво, можда у Миленине очи, али пре свега у душу ‒ свеједно чију ‒ која се не може с туђом спојити ако је тај сусрет идеолошки посредован или чак политички конотиран. Додуше, не мора бити ни једно ни друго. Некад је довољно прочитати шта на зиду о изложби пише, па да се стекне утисак како се врло мало тога о изложеним радовима зна или се слути. Компликоване језичке контрукције, непажљиво биране, израз су сувопарне интелектуалности која никако није пут ка уметничком делу. Она је, напротив, бег од оног што се не разуме.
А не разуме се да уметност ‒ нарочито не Миленина ‒ није скројена да служи другима, већ да постоји мимо света, нарочито оног који се у наше време руши. Ако пак неки нови изникне, ноге ће му бити слабашне буде ли поново уобразио да тамо има нечег што нико други сем њега није видео.
[1] Глагол: каменити се, постајати каменом, крутити се
Одвајкада је обичај у нашем народу да се ‒ кад се пође у госте ‒ понесе какав дар, често кафа и сластица, но однедавно то бива драгоценији поклон, књига, али не било чија књига, већ оног који је у госте пошао. Ретко се данас, заправо, други пита за здравље и како је, већ се при првом сусрету или ако их буде још, и касније, даривају сопствене књиге с тананим посветама и тихом молбом ‒ да се прочита оно што између корица пише и тако малени број читалаца увећа, не би ли и овакав ручни рад постао предметом макар нечије пажње.
Јасно је да није све написано ‒ књижевност, заправо, врло мало оног што се напише јесте уметнички вредно, али је овај нови феномен ‒ даривање сопствених књига ‒ лепо расветлио чему уистину треба посветити пажњу или шта је вредно нашег времена, а вредно је, без одлагања, оно што нам није силовито дошло у сусрет, већ оно за чиме смо ми пошли.
Овде ће многи читаоци, с правом, негодовати и рећи како је савремена хиперпродукција свега онемогућила да се од шуме види дрво и да се раздвоји жито од кукоља, па је данас и најдаровитијем ствараоцу потребна реклама како би уопште неко сазнао за њега, и то је истина, али додајем како треба разликовати суптилну изложеност у јавном простору, ненаметљиву присутност или меку постојаност тамо где се чини да ничег нема, од агресивности, неретко невидљиве и пасивне, према могућим реципијентима ‒ они се засипају са свих страна садржајима стваралачког чина како би у једном тренутку престали да се бране и сломљени, похитали ка књизи или слици. Можда је зато данас занимљиво гледати у правцу оних који не мотре сваки наш корак, већ нас пуштају да им дођемо сами, онда кад то пожелимо и кад сусрет с њиховим стваралаштвом постане ненадани лек.
Ликовни циклуси тајновитог Мирослава Мира Шуковића открили су се преда мном случајно, можда баш онда кад је сусрет требало да се догоди ‒ кад нисам знала да он постоји и да већ годинама у рукама држи малени кист којим прави несвакидашње потезе на платну. Да ли је уопште важно знати ко намешта свој штафелај и мућка боје ако се у наш видокруг угнезди једна, па друга слика, и тако почну да стварају лепезу скривене знаковности која није послата у свет да би била протумачена, већ да бисмо на неки начин, својим аутентичним присуством, у њој учествовали.
Пажљиви проучаваоци Шуковићевог дела препознају у њему авангардне линије, експресионистички колорит, али и необично: традиционалну арабеску, па на крају ‒ ако се може догодити крај једном херменеутичком захвату ‒ повратак мистичним фолклорним облицима који јесу веза са прошлошћу, али спона и са оним где смо сада. Мање ангажован гледалац уочиће тамне тонове и некомпактне облике, на тренутак ће се уплашити, приметиће како људи не личе на људе, иако им људско није умањено, напротив, али биће збуњени, неки можда и неће желети да листају каталог даље, све док као ја ‒ не примете да гледалац не гледа слику, већ да слика гледа њега, а далекозор као да се сакрио на врх потиљка и не мрда.
У овом необичном ликовном свету утисак јесте како ништа не мрда, свет је затечен у једном тренутку, прекинут у својој континуалности, као на фотографији човека који не уме да држи објектив, па су лица искривљена, светла помућена, и нико није испао лепо, није заузео добру позу, те га је омео трептај туђег ока. Лепота је ‒ желимо да верујемо онда кад не испаднемо лепо ‒ непреносива, не може се отети од наше душе, прикована је за чврсте зидине наше унутрашњости и не мрда, величанствено стоји тамо где ју је сместио Бог. Шта је онда наша наказност у спољашњем свету и свака изобличеност коју не препознајемо, с којом се не можемо срести у огледалу? Јесу ли Шуковићеве слике намерна а неспретна документарност оног што је заптивено у нама, а што се открива тек мудром оку, оном које гледа тихо и далеко?
Запитала сам се куд ли гледају сликареве очи кад виде оно што је у серијама назначено, како су се догодиле баш такве перспективе, јер је на свакој слици непомућени човечански сумрак и разглобљена је свака хармонична структура, другим речима, нема мира и порушен је поредак који нам даје макар илузију о томе како је смисао једина константа наше привидне беспомоћности. Да ли је могуће приказати хаос, а остати цео?
За оне који воле ликовну или било коју другу уметност привилегија је живети кад и уметник, јер се на многа питања можда могу добити одговори, а да они не буду произвољна интерпретација. С друге стране, лакше је ‒ чини се ‒ мислити о онима који више нису са нама, јер нас њихов глас не може прекорети ако погрешимо, а извесно је да грешимо, зато што није питање: шта је на платну насликано, већ: како оно кореспондира с нама, да ли смо отворени за такав немушти дијалог?
Слике Мирослава Шуковића морају бити инспирисане једном интимном оптиком о којој немамо право да знамо много, али која нас подстиче или чак гони да погледамо у очи ономе од чега у својој духовној лењости бежимо, зато што није исто гледати у композицију која се по својим ободима ломи, као у делима кубизма, или гледати у правцу целине чија је суштина ‒ грдоба и грех. Овај други смер ‒ усудим се рећи ‒ прикладан је тек за ретке, не зато што је снага да се погледа у тамном правцу одлика одважног карактера, већ зато што нема бистрог живота без сусрета с његовом помућеношћу, и његова мутнина не израста из какве спољашње загонетности, већ из унутрашње закључаности пред свим оним што би наш свет узбуркало и нагризло, да можда пострада и не никне. Због тога је Шуковићева ликовност ‒ па нека и ово буде смело ‒ решетка препуна трња, кроз коју пролази мало соли да земља не буде бљутава.
И сад: како је могуће сусрести се са Шуковићевим човеком спонтано, онда вољно, разгледати танане нијансе свих пукотина, загристи кору труле јабуке или гурнути прст у кратер ока, а не остати повређен? Или је боље запитати се ‒ да ли је могуће игде, не само у уметности, остати сачуван?
Задатак стваралаштва је да умири немирне, а узнемири мирне, па су тако необичне ‒ и мистичне ‒ слике Мира Шуковића буђење из савременог конзумеризма, где се врхунцем умешности понекад доживљава снено просипање џепних ситница на сто. Ретко ко воли да угледа непријатност, такво што се гура под ћилим и затвара у тамни подрум, а онда свако ко се усуди да сломи катанац ‒ прекори због своје бахатости и одвећ велике слободе, да прикаже нешто што се по договору скрива. Но, треба рећи да нисмо ради од себе да склонимо асиметричност, напротив, тако нешто годи нашем егу; истина је да од себе скривамо непријатности које од нас траже да се одредимо и определимо: или ћемо постати њихови таоци или ћемо се ослободити, а ослобођења ‒ Шуковић нам шапуће ‒ не може бити без загледаности у дубине нашег мрака.
Зато су слике тајновитог сликара из Црне Горе ведре, премда пробуђују језу ‒ оне могу упризорити људски страх од свега што је непознато и болно, али кад се приближимо њиховој скривеној поетици, приметићемо добро око оног који држи кичицу у руци и ослободиће нас, можда, сазнање да највише снаге има у оном суноврату који се може опипати и описати, јер тако се кроти неман ‒ ако јој, без трептања, погледамо у очи.
Једном приликом су упитали песника Љубомира Симовића зашто није по свршетку студија пошао академским путем и писао научне радове, а он је благо одговорио како се не може и једно и друго: стварати и о стварању писати, па треба изабрати шта је срцу милије или шта има више смисла.
Сликару Урошу Предићу неко је можда поставио исто питање, јер је на Уметничку академију у Беч позван да буде асистент, али је после годину или две дана одлучио да се врати у родни Банат и месташце за које је ретко ко чуо ‒ Орловат. Тамо га је чекала мајка, пожутели штафелај и бакарне боје српског реализма, па је уместо добре универзитетске каријере ‒ налик Серебрјаковљевој из Чеховљеве чувене драме ‒ остао веран сликарству и живим бојама, и животу, дочекавши скоро стоту годину и око две хиљаде разноврсних ликовних радова.
Ипак, у раскошном репертоару сваковрсних слика ‒ од скица, првих пејзажа, до грађанских портрета и композиција с религиозном и националном тематиком ‒ може се поставити друго питање: како ликовна критика препознаје велику уметност и да ли је неопходно знати за све слике Уроша Предића не би ли се у једној ‒ само једној ‒ препознала чудесна рука сликарског генија? Уопште, ако је свака критика и теоријска елаборација накнадна памет, може ли се она интерполирати у рецепцију дела, може ли дозволити преимућство над доживљајима публике, а тамо се дâ наћи и смутљиви младић у тренерци који је наиглед залутао у Галерију САНУ, па фотографише све редом, и људе и нељуде. Треба ли нам ‒ коначно ‒ историја уметности како бисмо умели да се снађемо на великим платнима српског ликовњака?
Одговор на ово питање личи на дистинкцију између утиска и темељног знања о нечему, јер ми можемо свих ових дана ‒ до 26. маја ‒ поћи у Галерију и разгледати слике, многе ће нам се допасти, али ако из ове или било које друге галерије изађемо тек с утиском, а не са знањем, онда наше време није потрошено, већ лишено дубљих садржаја. Утисак јесте први доживљај, тренутак у којем су побуђена чула, али уколико се чулни надражаји угасе онако како су се јавили, тад је разгледање ликовних дела попут свих других визуелних играрија, у суштини површно и кратког века, оно не стиже да нас оплемени јер нам ‒ у суштини ‒ ништа нарочито није ни дало. Тако бива и са сликама Уроша Предића: његова уметничка дела буде људску пажњу, чак и данас, али уколико читању није придружена дубока пажња, онда ћемо гледати у дечака који седи на гробу своје мајке као у какву чудесну сцену коју никад раније нисмо видели, али коју никад више ни нећемо видети, сем у репродукцијама и интернет-игроказима. Да бисмо разумели зашто је дело Уроша Предића монументално, морамо бити способни да у њега дуго будемо загледани, као у лист хартије који је исписан тананим филигранским рукописом, али чије се значење открива ‒ тек између редова.
Предићев животни пут ‒ писао је о томе ‒ не би се назвао необичним. Иако рођен у малом месту, имао је прилике да се образује у већим градовима, те се кретао, пре линеарно него кружно, од Панчева, Беча, до Београда, стрпљиво вајајући своју добру технику и чудновате мотиве. Оних неколико црно-белих фотографија сведоче о томе да је био поштован и вољен, тако нешто се може видети и са ове удаљености, јер му се у погледу види благост, и радост што је међу својима, али и фино нестрпљење да се отпочне нова скица или нови портрет. А на портретима ‒ као и свугде где је и милиметар боје испустила сликарева кичица ‒ насликана је људска душа, бајковита и тешка, али раскошна и лепа, да се у њу дуго гледа и да се не трепне.
Ми данас о Лази Костићу, Змају, Стојану Новаковићу или Аници Савић Ребац знамо понајвише из Предићевог пера и они су оживели тек кроз ове портрете, иако се на њима не би нашли да нису постигли у српској култури и(ли) науци оно што одвећ знамо. Међутим, сликар им је подарио нешто без чега нема смисленог живота, а ни уметности, а то је ‒ дубина. Урош Предић јесте био академски сликар, учен човек и ерудита своје епохе, блистава фигура која је ненаметљиво разоткривала своје време, али и друга времена, но ипак, његова поетска снага не налази се у величанственим пројекцијама стварности, већ у тихој интројекцији нечег трагичног, али у исто време оптимистичног и доброг, што краси човека који је поживео скоро један век. На свакој слици чује се сликарева сенка, округле наочаре канда из прикрајка посматрају госта и шапућу му да је свет пропадљив и пропао, шта се ту може, али из тог света израста други, реалнији и бољи, и он није подлац наше уобразиље, већ задатак нашег духа ‒ у оштрим и тешким бојама неопходно је пронаћи мекоћу као разумну противтежу сировости и несврсховитости.
Зато знање с којим се полази у уметност није нужно књишко ‒ премда такво не смета ‒ већ знање о доброти што се непрекидно прелива у све дане наше свакодневице, па бити Дон Кихот[1] није питање нарави или уобличеног става, већ дужности према себи и другима. Да је Урош Предић насликао двадесети век реално, вероватно би после једне слике престао да ствара, јер је немогуће рађати у гротлу свеколиког зла. Зато се свесно и стоички определио за надреалну реалност у којој је све од овог света, али обликовано не по мери безумне технократије, већ маленог човека који стоји на ветрометини цивилизације, и жели да га неко погледа, јер је то једини поглед ‒ и у себе. Деца која се играју у сеоском дворишту испод дуда оживљавају једну причу ‒ у забаченом атару што не мора бити на главном друму, у благо пролеће, слободна игра заноси малишане, па се једни пењу до прве крошње, други помажу, а трећи скачу свукуд, чује се сунчево пецкање и топлина у недрима, скромно се живи, и свега је доста, слика је једра и пуна сласти, у ствари ‒ радости која се отима од грла и пева. И ко год погледа у ову композицију, види склад и мир, сасвим супротно свему оном што је донело прошло време или што доноси наше, те се у тој сликаревој интервенцији крије његов геније.
Није тешко научити ломити потезе на платну ако се има дара, а није увек тешко ни бити добар, ако су родитељи начинили ваљано васпитање. Међутим, тешко је насликати доброту, јер она мора надјачати стварност у сваком свом потезу, а за то није довољна успешна техника и прикладна тема. Да би се насликала доброта, човек мора увек ‒ дакле, свакога часа ‒ живети на тај начин и не само то, он мора у свему око себе или у скоро свему бити кадар да види доброту, у свакој накарадности и свакој понизности. Сликање доброте је непрекидно оваплоћење њене идеје, отелотоврење чудесне замисли ‒ да је ружно скопчано с лепим и да ће ружно тек постати лепо, једног дана, ако не одмах.
Можда је зато Урош Предић живео дуго и стварао плодно ‒ док је помагао мајци да се окрене на другу страну у својој постељи пред смрт, на њеном је лицу видео плач, а ниједне сузе није било. Свеједно, белом марамицом обрисао јој је очи. И онда их заклопио.
Како би се некоме ко није седео у биоскопској дворани могло препричати крцкање ораха и звекет есцајга у летњој старинској кухињи коју једва да крајем јула осветљава сунце? Никако, зато што се тихи звуци опиру жамору и ретко их се ко сети док другом препричава шта је на филму видео, али ‒ да ли се само мени чини како је исто и са идејом филма, те да код многих угледних редитеља данас идеја измиче не зато што није запамћена, већ зато што није препозната.
Уметност је одувек пратила живот, била му ненаметљиви сапутник, и писано је много пута ‒ како је у атару једног, слично бива и код другог. Другим речима: док је време споро текло, писани су дуги романи, откад се оно скратило или убрзало, све бива инстант, јер се нема времена за спорије. Међутим, у последње време неретко се праве дугачки филмови који исцрпљују пажњу и ломе вољу, током чијих пројекција се уздише и заспи, па се чују шкрипава колена и протежу се ноге, а све зато што се гледалац не сналази у оном што види и не разуме шта гледа.
Човеково поимање света углавном се збива у сликама, нарочито данас, и наше тачке ослонца у свему оном што нас окружује прво су визуелне, те је зато филм ‒ а пре њега цртеж или слика ‒ велико слово уметничке азбуке. Утолико је наше сналажење у том простору скоро интуитивно, није му неопходно предзнање, јер је укорењено у наше биће попут ненасликане мапе, захваљујући којој се успешно оријентишемо свукуд, и кад падне сутон.
Не назрети вишу идеју филма или не успети разоткрити за чиме је редитељ заправо трагао непогрешиво сугерише како се он у дириговању својим оркестром није снашао, те је у својој глави имао једне ноте, а изрекао их у сасвим другом облику, јер како другачије објаснити бескрајну репетицију скоро истоветних сцена и осећати немир у којем се губи време, у којем ничег другог нема до жеље да се разуме у шта се гледа и због чега је платно разастрто.
Последњи филм у низу који је истањио моју пажњу и пролио гнев био је фестовски француски маратон о справљању разних кухињских ђаконија које су на почетку мирисале на свеже тесто и убране мокре шпаргле, али како су минути одмицали крају, храна је постајала безукусна и супротно називу филма била ‒ без укуса љубави. Француски језик је питак и леп, отмена Жилијет Бинош не бира глуму у лакрдији, напротив, њен лик запрепасти и добре духове, због ње се гледају филмови, па смо тако и овај изабрали, и мучили се скоро два и по сата, порађајући наду како се иза необичне радње и кулинарства крије затомљени смисао и ми ћемо га угледати пре него се упале светла…
… а светла су се упалила и ничег није било, сем осећања празнине и изгубљеног времена.
Овај филм и многи други филмови који се могу погледати у последње време супротстављају се данашњици дужином, чини се као да црпе гледаочеву снагу и провоцирају његово стрпљење, с правом, постављајући смислено питање ‒ може ли се озбиљном уметношћу занимати неко чија је пажња малено палидрвце? Али ако се такво питање постави и ако се претпостави да је одговор одричан, онда се мора дати смислени садржај ономе ко је спреман да се уметности посвети. Не може се одшрафити голема филмска апаратура, позвати велики глумци, угостити публика, и не рећи ‒ ништа. Не би уопште требало тако снажно замахнути, изложити се свету, привући његову пажњу, а онда је изиграти, јер је пажња кратка и својом би фрагилношћу могла бити осветољубива.
Данашња је филмска сцена ‒ а тако и свеколика уметничка ‒ препуна бајковитих реквизита, но сасвим скромна у погледу своје симболичке раскоши. Да би се било каквом појму могло подарити друго и другачије значење, прво се мора издужити и о њему се мора мислити, француски песници би рекли ‒ треба да се упосли машта, а машта се тек помало ослања на овај свет, из њега израња и гради свој сопствени, пркосећи му до те мере да стварност изобличи до непрепознавања.
И у том непрепознавању крије се кључ препознавања уметности. Од нечег се удаљимо да бисмо му се приближили или ‒ од стварности се одмакнемо да бисмо је издалека сагледали каква она јесте, па јој даривали све оно чега у њој има и ваља јој вратити.
Како се онда у француском филму сакрила идеја иза раскошних сцена у којима су се справљали деликатеси? Није се сакрила јер је није ни било, а није је било зато што је наступило доба ефеката а не суштине. Редитељи ‒ данас ‒ као и вазда, морају од нечег да живе, те бирајући између безидејне раскоши и чудновате далековидости, изабиру прво, јер су ‒ полазећи од слике ‒ нажалост, на слици и остали, па заборавили како слика не мора да има тон, али мора имати дубину или своју метафизичку запремину. У супротном ће брзо нестати или ће бити заборављена, ни налик филмовима у којима ничег нема, ни боја, ни продорног звука, сем ‒ озбиљне уметности и духовног прочишћења. Као у Острву.
Недавно ‒ памћење је још свеже и десило се током поста ‒ приказана је у једном београдском позоришту представа Госпођица, писана према роману нашег Ива Андрића.
Логика гледања екранизованих књига морала би увек бити иста: прво се прочита књижевни текст, па тек потом погледа изведба, јер би другачији смер био нелогичан, зато што и редитељ полази од књиге, а потом ствара слику.
Међутим, зло може настати ако се ‒ упркос поменутој логици ‒ књига овлаш прочита или се погледа белешка у којој је њен садржај укратко препричан. И у једној и у другој прилици прећутно је артикулисан другачији резон: да би се створила слика, није много важан њен коренити садржај, или: да би се поверовало у оно што Госпођица каже, није неопходно Госпођицу познавати.
Рајка Радаковић, јунакиња Андрићевог трећег романа из 1945. године, провела је свој овоземаљски живот старајући се искључиво о ‒ уштеди, стицању новца и обављању квалитетних тржишних трансакција. Након очеве смрти преузела је бригу о породичном газдинству, постала је мушкарац у телу невеселе жене и заробила своју мајку у зидове некада угледне сарајевске куће, како би чак и просјацима рекла да нису добродошли и да милостињу потраже на неком другом месту. Она постаје мрско лице босанске вароши, предмет оговарања и, богами, избегавања, јер коме пак треба човек који све жели за себе, а никоме не даје ни једну једину банкноту?
Главну јунакињу романа Госпођица игра Наташа Нинковић, за коју љубазна госпођа на билетарници каже како је у овој улози величанствена. Међутим, ако се представа и не гледа само због глумаца, гледа се не би ли се у редитељевом читању пронашао саговорник који у комплексној теми трага за универзалним сликама. И да будемо сасвим искрени ‒ иако се можда не памти његово име ‒ наишли смо на саговорника за којег мислимо и данас да Госпођицу није добро разумео.
Рећи ћете: како гледалац може знати да редитељ није препознао Андрићеву јунакињу ако је сваки књижевни јунак, као уосталом и сваки човек, затворени свет у који је тешко ући, којем се можемо приближити и уобразити да га разумемо, али уобразиља је варка, тек једна наслага на хоризонту, и она може ишчезнути као и све што је нестално и нестварно, дакле ‒ пишемо овај текст с предубеђењем, могуће нетачним и непроверљивим. Али шта ако наши доживљаји не могу бити предмет било какве расправе, јер њихови темељи нису мерљиви грађевинским алаткама, већ могу бити тек титрај унутрашњег бића које је у овоземаљској какофонији ућуткано? Можемо ли замислити да свет меримо дубоким унутрашњим аршинима, па чак и јецајем душе, да кажемо: вредно је оно што нас помери, а скромно је оно пред чиме смо у сваком погледу равнодушни?
Шта је позоришни редитељ прескочио у свом читању Госпођице? Наиме, пошао је од следеће претпоставке ‒ данас је вредно приказати ијекавку Рајку Радаковић, обучити је да се понаша мушки, уоквирити је стубовима куће и мајчиним сузама, обездушити је, зато што ће то бити пут ка допадљивости ‒ публика ће се смејати и сваки ће је гледалац презрети, јер нико се не воли загледати у људски грех. На позоришним даскама он се чини згуснутим и као да непрестано исијава из тамне утробе. Међутим, промакло је да се прикаже зашто је Рајка таква, извитоперена и настрана, јер је њено понашање можда разумљиво понекад или ретко, али кад је неко такав ‒ често, мора се мислити на дубоке узроке понашања. И Рајка је одмалена била од оне врсте младунаца који се више јогуне него ли су послушни, била је мимо света, али је у очевом материјалном краху, потом и смрти, видела позив да буде још више другачија. Обећала му је на самртничкој постељи да ће штедети, јер ће се једино тако осветити његовим непријатељима за зло које су њеној породици начинили. Другим речима, биће другачија од оца бивајући му слична ‒ поштоваће његову вољу, а исправљаће његове грешке.
Овај завет је тачка заплета у роману, али и његова тачка расплета; у ствари, једино динамичко место Андрићеве приповести, док су све друге тачке ‒ статичне и варљиви одраз наративног гротла. Рајка Радаковић није штедљива зато што је то њен ћеф, већ зато што једино тако ‒ одузимајући од себе и других ‒ даје оцу и продужава му живот, у вери да се живот може наставити и после смрти, ако следимо начела оних који више не ходају овом тврдом земљом.
Овог скромног детаља није било на позорници, нити је Наташа Нинковић ‒ чијој се глуми треба поклонити ‒ добила задатак да га прикаже, јер је он у читању испуштен, а испуштен је зато што се он може препознати једино уколико су отворена наша духовна чула. Андрићева Госпођица живи монашки и њено ходочашће испуњено је вером, у новац, да, али пре свега у идеју да се живот након смрти може сачувати, да он, заправо, није пропадљив, већ се издиже из наших тврдокорних религиозних темеља. Рајка Радаковић није успела себе васпитати хришћански, није је ко томе могао научити, па је подучавала саму себе како је знала, али чудноватост њене егзистенције и харпагонска опседнутост новцем показатељ је друге дубоке душевне муке ‒ живот јесте пропадљив, али је и постојан, не кроз једног човека, већ кроз људе, наследнике наших идеја и дела.
Зато је завршетак представе многим гледаоцима био нејасан и да се један из публике није одважио да запљеска длановима, остали би наставили да чекају крај или разрешење драме која на позорници ‒ не код Ива Андрића ‒ није започета како треба. Опседнутост материјалним изобиљем јесте израз гладног духа, али док год се дух креће, макар и неспретно од једног обронка провалије до другог, може се замислити његов преображај, а ми наговештај тог преображаја нисмо видели у представи. Нисмо прочитали да се Рајка Радаковић молила Богу, нити да је постила, верује се да никог није волела, ни о мајци се није ваљано старала, траћила је дане у трпљењу, и уопште ‒ била је изрод свог доба и једног узбурканог послератног града. Зато је ‒ рећи ћемо ‒ и добрано пострадала, у соби хладне куће, далеко од било чијег ока и срца. Ипак, Госпођица на сцени и Госпођица у роману ‒ две су личности. Она прва је допадљива, али у суштини одбојна, јер воли новац а презире људе, и на том месту се исцрпљује њена бит. Друга, Андрићева, раскошна је у свом тврдичлуку. Она је посечено дрво које нагризају црви, око њене главе назире се ореол патње, а сваког сапатника одбила је како у њеној души њен отац ‒ поново не би био повређен.
(…)
И док горе посечени бадњаци у горостасној ватри, док се назире крај поста и трпње, пред Божић, ево, прекјуче, на хоризонту, помаља се Рајкин лик. Њен сувоњави израз лица и невешто скројена црна вешта* подсећају на монаха ‒ оног што је приглио празнину, само му још недостаје Бог, а Бог је увек у човеку или је он једино у човеку, но има оних што морају искусити изједајућу пустош како би је ‒ као у Витлејемској пећини ‒ испунили смислом.
Живот без вере ‒ можда би тако и Андрић рекао ‒ незамислив је, не зато што је вера, како неки кажу, лековит опијум, већ зато што је она једина непротивречност наше егзистенције. У вери је живот саморазумљив, чак и Рајкин, но без Бога хладан и ‒ бесмислен. То знају сви они који су (и) роман Госпођица непажљиво читали.
Биљана Ковачевић је професор српског језика и књижевности у гимназији и интегративни психотерапеут/филозофски саветник. Пише прозу и кратке лирске записе. Објављивала је своје текстове за неколико штампаних и електронских медија. Живи и ради у Београду. Биљана је на сајту Стање ствари објавила текст Србски или српски језик који је изазвао низ опречних коментара. Овај текст је њен одговор на те коментаре.
ЛИЧНОСТ И КОМЕНТАРИ
У једном згуснутом времену ‒ у три или четири дана ‒ испод неколико мојих текстова збила се драма: једна група читалаца негодовала је због оног што сам написала, док су се други међусобно надмудривали. После скоро стотину написаних коментара утисак је како се нико у својим промишљањима није помакао ни милиметар.
Одлика школованих људи је да током свог живота изграде став који неће бити лако оборив или другим речима ‒ да створе чврсте полуге своје интелектуалности и духовности како их лаки поветарац не би однео. Образовни систем их у томе подупире, нуди има разноврсну лепезу знања из које они узимају једино оно што је памтљиво. У једној књизи о Салвадору Далију својевремено сам прочитала реченицу да човек памти оно што разуме, а разуме оно за чиме има потребу и што је у његовом систему схватљиво. Дакле, ми смо својом личношћу предодређени за нека знања, она су нам логична и пријањају уз нас, док друга одбацујемо или смо према њима индиферентни. Шта омогућава ову селекцију? Низ разноврсних фактора ‒ наше сопство, породица и окружење у којем се одраста, као и дух времена који се покушава разумети. Комбинаторика је овде чудесна и њени су резулати ‒ а то је најлепше ‒ непредвиди, због чега је тешко говорити о било каквим калупима, више о слободи да се буде оно што треба или што нам је најдраже.
У таквом ланцу свеколиких путања на којима је наше кретање уцртано, ствара се оно што бисмо могли назвати својом посебношћу или аутентичношћу. Заиста, једини смо такви у универзуму и верује се да реплика нема, док год следимо свој пут и бирамо оно што нам је најближе или најлогичније. Међутим, јавља се један сасвим мали проблем у вези са овим кретањима ‒ на том чистацу налазе се и други људи који следе своје путоказе и који се с нама, у једном тренутку ‒ закони физике су неумитни ‒ морају сударити. Шта се тад догађа?
Исход ових судара зависи од тога ко у њима учествује или какве су раније биле путање оних који се сударају. Наравно, на овакве прилике утиче и време у којем се то догађа, али да бисмо поједноставили анализу, занемарићемо ту координату и претпоставићемо како није важно колико година има учесник у судару нити када се судар догађа.
Непријатно је сусрести се с неким на путу, а он нас гледа љутито и покушава да нас прескочи како би наставио путем којим је пошао. Такав човек ‒ сем уколико није постао стоички смирен ‒ биће поремећен новим околностима и код њега ће се појавити урођени инстинкт: жеља за преживљавањем. Зашто судари провоцирају баш тај инстинкт? Зато што се сусрет с другим човеком, ма какав он био ‒ љубавни или конфликтни ‒ неретко види као могућност да се наше сопство поништи. У љубави и њеним екстазама дешава се свеколико прожимање бићâ, такво да се границе на тренутак губе, и као у оргазмичком стању, постаје нејасно докле смо ми, а одакле су други. Због тога не чуди што се многи људи ‒ данас таква појава није реткост ‒ свесно удаљавају од овог искуства, јер се плаше да ће у том прожимању изгубити себе, несвесни шта могу добити. Конфликт је, с друге стране, опасан јер такође прети нашим границама, али с другачијом намером ‒ не би ли се оне преобликовале и поставиле на ново место.
Уколико бисмо упоредили баш ова два стања, љубавно и конфликтно, нашли бисмо и више сличности него што очекујемо: свако од њих оголи човека толико да је чешћи бег с тог места него жеља да се у њега уплива. Разлог је јасан ‒ огољавање је непријатно не зато што нас чини видљивијим, већ рањивијим.
Зашто смо рањивији онда кад се с другим бићем сударимо или сукобимо? Постоје људи ‒ познајем их ‒ који сваки окршај виде као изазов не би ли учврстили слику о себи и појачали своје егоистичне пориве без којих не могу. Они се конфликтима служе као храном која напаја њихову душу и чини их непрекидно будним, на кисеонику. Међутим, чини се како је већини људи конфликт непријатно искуство јер су, на пример, коментари писани стихијски испод мојих текстова показали да се њихови аутори не могу одвојити од свога става с којим су се идентификовали. Другим речима ‒ оно што кажу, они то јесу, и ако неко дирне у њихове речи, дотакао им је душу, а ако покуша да је сломи, неће бити милостиви.
Наравно да је оправдано бранити се ‒ човек је дужан да се брани од сваког ко га напада, тако заслужује живот ‒ али питање које искрсава је следеће: да ли је конфликт позив да се бранимо или да размислимо о оном што нам је дошло на пут?
Написани коментари испод текстова потврдили су једну болну истину о људима ‒ тешко им је да виде друге и да их уваже, сем онда кад се ти други с њима слажу. У том смислу појам сопства постаје растегљив до других који се ‒ као код нарцисоидног поремећаја личности ‒ види као екстензија свега што има везе са мном, а што друго биће и не види. Како то знамо? Тако што се сваки сукоб ‒ а испод ових текстова он је морао бити сукоб мишљења ‒ види као сукоб личности, па је зато овај феномен занимљив. Не слагати се с неким значи ‒ у овим оквирима ‒ понишити нечију личност.
Како смо до тога дошли? Одговор је једноставан: човечност је поједностављена дотле да се може појмити једино оно што се види, другим речима ‒ други човек је искључиво оно што видимо на њему, а како смо кадри сагледати тек оно што нам он дозволи или што је слободан с нама да подели, јасно је како је слика штура и окрњена. Чини се да смо постали неспособни замислити шта је у другом, претпоставити како он има и оне особине које нам нису насликане и јасно предочене. Наша имагинација је постала толико слабашна да немамо више воље ‒ такође ни времена ‒ да растегнемо свој затегнути суд и замислимо шта је иза оног што се иза очигледног и видљивог налази.
Зато је било надасве тужно мотрити разнолику синтаксу такозваних коментатора и самопрокламованих зналаца. Из њихових често немаштовито обојених реченица ‒ грубих и прљавих ‒ крије се опасна мука: тешко подносим туђе мишљење јер ми је и сопствено тешко. Како то знамо? Онај који је сигуран да је до свог аутентичног става дошао стрпљиво и полако ‒ учећи и понешто бришући ‒ једнако стрпљиво и полако уважиће другог зато што бити у себи ‒ ненарцисоидно ‒ значи приближити се другоме и разумети га, као што разумемо себе. Грубост и склоност увреди увек је важан симптом: толико је тешко поднети присуство другог да се његово постојање ‒ макар и симболички, кроз речи ‒ мора одстранити.
Зашто нас други вређа? Зато што су у нама дубоке амбиваленције које већ дејствују не као обичност већ схизофреност или унутрашња располућеност која се не може умирити. Како би утихнули унутрашњи дамари или преплитање дубоких нити сопствене личности ‒ а које нас позивају да их разрешимо ‒ ми се сударамо с другима, не разумевајући зашто то радимо.
Због једног: како бисмо своју мисао растегли до другог и уважили га, онако како овим бесомучним крицима, увредама и ружним речима ‒ сасвим обрнуто, али логично ‒ желимо да неко уважи нас.
На крају ‒ можда неочекивано и необично ‒ закључујемо да нам недостаје дијалог, а он подразумева да се други, пре свега, види, потом уважи, онда претпостави како има право на своје мишљење с којим се не морамо сложити, али које у неком облику може наше обогатити. Да би се то десило, неопходно је ућутати и замислити да смо на другом или другачијем месту од свог. Уколико смо то способни урадити, онда смо већ саосећајни и спремни да се развијамо.
Ако пак дијалога нема, онда је наша болест: аутизам, а лекови за њу су врло скупи.
Што сам старија и више се занимам речју и литературом, постаје ми јасније да не треба да се чита много ‒ како смо научени ‒ већ помало и снажно, и само она дела ‒ ако је могуће ‒ која нас ломе и након којих се осећамо као након јаке прехладе, исцрпљено и с бољим имунитетом. Тело клоне, буде му тешко, али изнађе начин да се опорави и да се врати старом ритму, можда опрезно, с новим знањем.
Култура нарцизма је књига коју сам дуго тражила и добила је скоро на поклон, а која јеобјављена 1979. године, седам година пре него што сам се родила, и свих ових дана док сам је читала ‒ као да је разговарала са мном и тумачила ми моју свакодневицу.
Аутор књиге, писац и историчар Кристофер Лаш, написао је обазриву и разумљиву критику америчког друштва у јеку капиталистичке оријентације, превасходно говорећи о епоси у којој је живео, не штедећи пера ни све оно што је претходило узбурканом двадесетом веку. Развојна линија је јасна ‒ средњи сталеж који је одувек био најбројнији ослободио се ропства и његова је слобода виђена у новом радном окружењу у којем није ‒ због недостатности образовања ‒ могао да буде на руководећем месту, већ је био тек шраф у систему. Тако ослобођен, имао је потребе које управници компанија нису желели да занемаре, али нису хтели ни да задовоље, па је генерисан низ нових животних датости ‒ појединцу, касније и читавим заједницама, понуђен је нови систем вредности: породице ће живети саме, без видљивог уплива других, очеви ће одлазити на своја важна пословна места како би прехранили породицу, а мајке ће остати код куће да поведу своју децу на добар пут и кад затреба ‒ буду адекватна замена за оца. Ратоборни радници и пољопривредници били су на неки начин незаустављиви, препознали су дах новог тренутка у којем је нешто радикално требало да се предузме, а њихову свежу крв осетили су они који су се плашили коренитих друштевних промена, јер за њих, чини се, никад није згодан тренутак, па је раји понуђено опште образовање и држава благостања, како би се зли дуси умирили.
На овој клацкалици, између потреба елите, односно богатих појединаца и управникâ капиталистичког система, и, обичним речником речено, обичног човека ‒ нашао се канап који је везао једне за друге, а то је слика, без речи и тона, само слика која је одузела човеку све сувишно, а задржала једино потребно ‒ површину у којој се не назире дубина. Родио се ‒ после много векова од зачећа ‒ нарцис и почео је да тамани све пред собом, помало аветски, а његов праотац није могао у томе да га заустави.
Кристофер Лаш, иако није психолог, врло вешто разобличава нарцистички модалитет и разуме оно што и ми данас знамо ‒ да се нико не рађа опседнут собом, већ да се та опсесија развија с временом, као реакција на животне неприлике, а ево како: тамо где недостаје искрена брига према детету или тамо где је дете емотивно и духовно занемарено, оно ће стећи нарцистичке карактеристике зато што га нико није понеговао, нико му није омогућио да своје емотивне потребе испољи тако да оне буду уважене и кад је неопходно, санкционисане. Једном речју ‒ нарцизам је људски одговор на нељудске услове живота, упркос материјалној стабилности.
Аутор не пориче можда племените намере технократа ондашњег режима ‒ ко би знао какав је човек дубоко у души ‒ али сведочи непријатним последицама које се могу променити само на један начин, уколико се друштво успропне против капитализма и омогући учење моралних вредности које су занемарене.
Међутим, како се догодило да се човек оволико окрене против себе и да напусти своје језгро, а да помисли како је спасење у привидним сликама којима смо свакодневно окружени? Иако се важне промене у историји увек виде, неке оку промакну зато што нису у вези са оним што је на површини и рационално, већ дубоко у нама, коренито и непробојно. Свет се ‒ то већ са сигурношћу можемо да кажемо ‒ прелио из страшних ропских верига у добровољне, па иако му је дато да буде ослобођен, он није постао слободан. Мења се естетика, али суштина остаје иста; људи су данас ‒ а то је идеолошки и време аутора књиге ‒ можда највише робови у историји света, више него и у доба када робовласништво није било метафора, већ пука реалност.
Проблем америчког и светског капитализма огледа се у врло једноставној истини ‒ човеку је дат привид материјалне сигурности како би се омогућио друштвени напредак, али му је с тим привидом дата и привидна слобода, односно илузија да о било чему важном одлучује, па је његово биће сведено на једну тачку која са другима тачкама није повезана јер би повезаност омогућила мрежу деловања које није у интересу капиталистичког магната. Омогућено је да се сви људи образују и постало је законом кажњиво уколико родитељ своје дете не упише у школу, а онда је школски програм написан тако да задовољи не потребе најбољих ђака већ најгорих и тако образовање унизи, градећи илузију о масовном просвећењу. Зашто Кристофер Лаш ову појаву доводи у везу са нарцизмом? Зато што ‒ једнако попут заљубљености у себе ‒ и масовно образовање ствара привид да се учи и да се млад човек образује, а он стиче диплому и радно месту у систему који га није научио изврсности, већ просеку, и тишини, а не побуни.
Интересантно је питање историјског тока у књизи. Гете је једном написао да човек који мисли да је биће тренутка, несвестан колективне прошлости и будућности, не разуме живот и требало би га поново подучити смислу, а тако је некако и са савременим човеком и с онима који су предмет Лашове анализе. Дат је прикладан рецепт како да се живи у двадесетом веку, данас је исто: треба се ослободити намета предака, историје уопште, јер је то непотребан баласт, о будућности се свакако мало зна, па ни о њој не треба размишљати; остаје садашњост као једина релевантна димензија у коју се сливају све потребе и сва хтења, и човек у њој ‒ научен како да привуче туђу пажњу, можда њоме да се поигра, али не и да се за другог веже, јер везивање је попут историјског континуитета ‒ омча око врата.
Таквом појединцу у овом комплексном свету потребна је потпора како се не би распао, она је потребна сваком, и добиће се у исто тако комплексном бирократском систему кроз различите институције подршке које ће ослабити његову снагу и преиначити га у слабића. Кристофер Лаш пише како се у Америци ретко која мајка ослања на свој инстинкт у васпитавању деце, те често позива различите службе које треба да јој помогну да родитељство добрано кроји, али које се насилно и непотребно интерполирају у породичне односе који нису за сваког да их на позорници гледа. Онда она не стиже да се искрено посвети своме детету које бива тржишни пројекат, зато што распета на стотину страна, често без супруга, покушава да буде и отац и мајка. На симболичком плану таква расподела снага има неповољне последице ‒ свако коме је дата туђа улога не успева честито ни своју да одигра, па уместо да се мајка стара о топлини дома, она је чувар, тако и мање заинтересована за дете, временом хладна или да цитирамо Кристофера Лаша: нарцистича мајка обасипа дете загушујућом но емоционално хладном пажњом.
Овде је, на неки начин, корен свеколиког зла које је ‒ као у оном роману Михаила Булгакова ‒ постало толико очигледно да га нико не може заобићи или правити се да га не види. Психолог Скот Пек у једној својој књизи каже како су лењост и нарцизам два најснажнија изворишта зла, алудирајући на људску инертност, жељу да се упркос неприликама не мења, да остане исти, а то је и унутрашњи механизам сваког нарциса. Овај психички поремећај, све чешћи у људској популацији, настао је у примарној друштвеној ћелији, у породици, тамо где због посла и других обавеза родитељи нису стигли или нису могли да се посвете својој деци онако како би то надаље омогућило здраво детињство. Нарцизам ‒ у општим цртама ‒ подсећа на звоно, унутра је празно, споља јечи. Није било прилике у раном узрасту, у такозваним формативним годинама, да се дететово биће испуни смисленим духовним садржајима, превасходно тананом емотивношћу и бригом, па су неизречене потребе остале незацељене, иако су таква деца стасавала у несиромашним породицама. Или да се овако каже ‒ дете је било подмирено, сито, но гладно само у једном: на пољу емоција и блискости, јер лакше га је подмирити материјално, него духовно, ово друго тражи труд, да се буде активан, дакле ‒ не лењ.
Нисам ‒ чини ми се ‒ још увек објаснила зашто сам трагала за овом књигом и зашто, кад сам је прочитала, о њој пишем. Сувишно је елаборирати интуитивне премисе, свако их чува у себи, оне су део сопства и није неопходно да се увек другима представе. Ипак, наслов књиге, премда обичан, крије дубину, а парадоксално ‒ врло речито говори о празнини. Нарцизам се култивише или узгаја и није случајно зашто у оваком обиљу ниче. Као и сваки културни феномен, не настаје случајно, већ плански, с важним циљем који не мора на први поглед да буде јасан. Култивисање нарцизма на неки је начин ‒ култивисање празнине. Природне науке ће с правом приметити како ничег празног око нас нема и то је тачно, зато што то појачава овај феномен о којем Кристофер Лаш пише ‒ празнина није фактичка, она је умишљена и зато још стварнија од стварности. Уколико бисмо некоме ко греши логички предочили да празнине нема, он би ‒ уколико је трезвен ‒ поверовао у оно што чује и занемарио би примарни суд. Међутим, тешко је логички разрушити дубоке и личне фантазме, јер њихов корен није у видљивој стварности. Другим речима, како некоме ко слуша празну плочу одмалена објаснити да се она може и другачијим садржајем испунити?
О каквој празнини аутор књиге говори?
Говори о празнини духа. На једом месту чак и каже како је данашња клима терапеутска, не религијска, мада ауторово религијско становиште остаје у књизи неоткривено. Модерне терапеутске струје понудиле су ‒ попут лека за главобољу ‒ краткорочно решење, да се дубоки извори туге занемаре, они само могу нанети још више бола, па се пажња усмерава на садашњи тренутак и човека у том амбијенту, а то значи: све оно што је изван нашег непосредног делокруга, нарочито нематеријална симболичка раван ‒ терет је којег се морамо ослободити. Ово звучи у малаксалим часовима као ослобођење, наравно да сваки човек покаткад чезне да са његових плећа спадне терет, ако ли га предуго тегли, настаће туга, али ‒ овакво ослобођење води у трајно душевно ропство и на тој тези аутор књиге, чини ми се, инсистира. Човек не може да буде задовољан уколико је сам, а биће сâм онда кад све друго и све друге око себе доживи као баласт, не као позив да узрасте и да се мења. Оно што савременом човеку недостаје јесте загледаност нагоре, а он се понаша тако јер му је вишедеценијски корпоративни систем омогућио да не буде роб, већ ковач своје среће, али на рачун других хоризоната егзистенције. И ето парадокса на који књига указује ‒ роб се ослободио верига и постао је самосталан, али га је то коштало дубље везаности за различите изворе привидног задовољства. Некад су робови били угњетавани и неписмени, међутим, чували су у свом личном завичају меру за вредност и морал. Данас је робовласништво архаични модел уређења и човек очигледно више није тамо где је некад био, али се није много ни помакао, јер празнину која му је поклоњена није имао чиме да испуни.
Култура нарцизма Кристофера Лаша својеврсни је уџбеник (и) нашег времена. Он математички тачно дефинише проблеме и даје хуманистичко решење ‒ без загледаности у смисао који нас надилази не можемо се ничем добром надати. У данима који су опхрвани нелагодом и стрепњом оваква књига није утешна, али која је добра икад у историји била таква? Ова нешто друго чини. Омогућава читаоцу да своју тескобу аналитички устроји, да би онда могао нешто поводом ње да учи. Шта то, питамо се. Можда да се оживи царство витезова. Кристофер Лаш каже да су они нестали. Било би добро да се поново појаве, иако ће њихове одоре изгледати гротескно, као да не пристају овом времену, но напротив, тај анахорнизам могао би се и другачије тумачити. Баш зато што витештва данас нема или га има сасвим мало ‒ а бити витез значи бити добар и честит и поштен и искрено брижан према другима ‒ он нам је више него икад потребан. Једино ће витештво или морална дисциплина човечанство излечити овог малигног нарцизма који се раширио по читавом организму.
Медицина нам је рекла да тешки болесници могу оздравити, иако није објаснила како. Ова књига дала је одговор: једино љубављу и смисленим радом.
Биљана Ковачевић је професор српског језика и књижевности у гимназији и интегративни психотерапеут/филозофски саветник. Пише прозу и кратке лирске записе. Објављивала је своје текстове за неколико штампаних и електронских медија. Живи и ради у Београду.
ЗАПИСИ
Својевремено сам купила књигу необичног наслова „Како да говоримо о књигама које нисмо читали“ и до данас ‒ ето парадокса! ‒ нисам стигла да је прочитам. Не знам, онда, да ли бих могла да говорим о тој књизи или некој другој коју нисам читала, на пример, о оној око које се ових дана дигла прашина, јер је незаслужено добила награду, кажу. Неко је рекао да је ордење сувишно, једнима није потребно, а другима не припада. И збиља, тако је одувек било погледамо ли далекозором у прошлост, писци о којима се говорило како не треба, а били су велики, постали су још већи након неколико деценија тамновања, док су ови што су ловорове венце јефтино купили, пострадали за својим писаћим столом, ороз није морао да се повуче. Не треба, дакле, галамити. Међутим, требало би знати да је литература увек у снажној спрези са друштвеним приликама и да о њој озбиљно могу да говоре једино они са дугим читалачким стажом и озбиљним образовањем, компетентни и ретки, док осталима може да буде снажно надахнуће и прилика за катарзу, о њој, таквој, може се имати суд, али не вредносни суд, јер он тражи ширину која се не да захватити у лету. Због тога ми се чини да је прича о књижевним наградама увек прича о нашој свакодневици, иако се то на први поглед не чини. Када је пре сто година Милош Црњански почео да објављује поезију у књижевним листовима, многи су негодовали и нису желели да читају такве егзибиције у стиху и називали су га шарлатаном. Они који су слутили о каквом је гласу реч, мада за то још нису имали доказе, замолили би га да напише текст или објашњење, а он би тако написао нову песму, само у прози. Црњански се поигравао језиком све време и осећао је како пулсира живот у страшном двадесетом веку, па је ломио реченицу онако како су други његову стварност ломили или каква је она на крају постала, изломљена и цела. Ти који у Лирици Итаке нису чули дух новог времена, нису разумели ново време, јер можда нису хтели да се приближе страшној патњи, чувајући себе од бола. Тако је немилосрдна критика упућена Црњанском била критика упућена једном времену у којем ништа није било како треба, где се све могло видети на слици Пикаса, људска глава је у левом углу, удови одвојени доле десно, човек располућен, као да га нема. Зато ми се чини да су препирке о новом хибридном роману који је добио награду можда разговори о тренутку у којем живимо, а који, у ствари, нема много везе са књижевношћу, пре ће бити да књижевност има везе с њим. Ако се читаоци буне што је такав роман којештарија из ког одзвањају псовке и улични говор, где писац или приповедач ‒ ко би то могао знати ‒ говори о траумама из детињства, а да се не задржи ни трен на оном месту откуд сва бол потиче, па прелази преко лирских записа брзо, да ране не би прокрвариле, и ако ‒ коначно ‒ у овом необичном роману ничег важног и смисленог нема, значи ли то да је тако са свима нама, да ни ми смисао не налазимо, да нас љути празнина у коју смо загледани, а коју овај писац својим делом потврђује? Рекла бих да смо мало читали, зато лоше пишемо. Или ‒ обесмислили смо све, зато лоше живимо.
***
Возим се данас кући, размишљам о својим речима изговореним пред другима, никако ружним, али можда грубим или без такта, после којих ми пријатељи кажу да сам пренаглила, као да је могло мање силно или блаже или шта ме се све то тиче, а ја загледана у неке тамне облаке у даљини сетим се свог краја, ови што не знају географију кажу да сам из Босне, а нисам, то је Далмација, призовем љути крш и све што је природа обукла лепо, ево и сад су ми те слике пред очима, и схватим колико нас географија одређује, колико нас наша земља поји и ваздух неком снагом испуњава, да нам се често чини да смо ништавни мимо оног места где смо рођени, јер смо свугде често несхваћени, наше речи другачије звуче, морамо да их одмеримо, да се какви вишкови не би погрешно схватили, а у нашем крају вишкова ‒ нема, свака је реч на месту, јер је мисао тамо где треба да буде, са њом и човек који ту мисао у својој глави кроји и онда ‒ само бих свима да покажем одакле сам, ништа да не кажем, да покажем свој камен и своју буру, оне путељке што воде до далеких кућа иза којих се осети мирис мора и његове пучине, па да се разумеју моје речи које не могу да буду благе, јер живот је тамо где су моји корени ‒ груб, и предиван.
***
У нашој книнској авлији у пролеће све би озеленело, трава би нарасла после првих киша и тулипани би процветали као у строју, црвени и жути, били су дивови које други нису смели да дирну, камоли уберу на Цвети, обичај је био да се купамо у цвећу. Бака би потопила латице у лонац, посула бокалом млаке воде, да одстоји и да се у недељу умијемо. Чинило се да живот будимо тог јутра, сећам се колико сам се као дете радовала овој води и цвећу, бака се веселила са нама, заборавила би на ратове у детињству и како је изгубила оца док је још била мала. Неко чудо се догађало, а ми, опијени мирисом, препуштали смо му се и уживали, чекали смо Ускрс. Пре неколико дана, тринаестог априла, било је тачно десет година од бакине смрти. Нисам бројала, мислила сам да је умрла пре који дан, као да је још увек ту, сетила сам се да је био Велики петак кад је у болници заклопила очи и рекла овом свету збогом, доста се намучила, знала сам да је отишла да се одмори. Свих тих дана, сећам се, киша је лила као из кабла, неко чудно је време било, можда су и снег били најавили, носила сам њене ствари у кесама из болнице испод кишобрана, да не покиснем, и нисам плакала, киша је земљу натапала да из ње никну тулипани и да дође празник. Сахрањена је на ускршњи понедељак и од свих дана у низу једино је тих неколико сати док смо били на гробљу киша престала да пада и сунце је грануло. Била сам захвална Богу на овом дару, на прилици да је испратимо у светлост, да њене очи пођу у сусрет својима који су је тамо чекали. Сањала сам је пре неколико ноћи, вратиле смо се у Книн, шетале се главном улицом, потом зашле у авлију, било је тмурно време, није личило на пролеће, окренула сам се и ‒ она више није била ту. Тражила сам је, учинило ми се да сам је на трен изгубила, поглéдала у сваки део пространог дворишта, старе кутије биле су разбацане свукуд, неки оронули кош висио је са спољашњих врата, али нико да се јави. Стајала сам на средини авлије, сама. Није било ни једног тулипана. Облаци се нису размицали. Била сам непомична. Чекала сам Ускрс.
***
Кажем свом стрицу Марку пре десетак година, кад сам се вратила са венчања и свог првог кумства, да можда ускоро треба и ја да се удам, време је, а он ми одговори благо ‒ Треба да се удаш кад је теби време, а не кад је другима време. Да је жив, сутра, на Богојављење, напунио би 87 година. Мој родни Книн памти га као отменог господина који је управљао великом фабриком скоро тридесет година, а захваљујући којој су многе породице живеле и имале круха на трпези. Они који су волели да се веселе и карте играју, често су били виђени у његовом друштву, у којем се димило, ваздух се ножем могао сећи. Онда се кашљало, некад од радости, покаткад од плућа што стисну, па би да не пусте. А пуштале су, јер се живело, чак и кад лекари нису тако мислили. Памтим необичан разговор једног угледног кардиолога из Сремске Каменице са мојим стрицем. Било је то, ако се добро сећам, на почетку деведесетих, после два или три озбиљна срчана застоја, након којих је било извесно, лекар је говорио, како стриц неће поживети ни две године. Овај мудрац у белом мантилу преминуо је за то време, а стриц Марко после двадесет година. Волео је да слаже пасијанс за столом у дневном боравку, на којем су увек стајали транзистор и чашица ракије. Пажљиво је слушао вести, у време кад још нису биле оволико прљаве и погане, а ракијом би опрао горак укус свега што га је окруживало, од чега није могао побећи међу књиге које није престајао да чита. Зато је ваљда добро и људе читао, али би их прво саслушао, упркос томе што је снаге понестајало, видело се то у његовом крхком и слабашном телу, које се гасило са годинама, мада је био висок и крупан човек. Данас, после скоро десет година од његове смрти, осећам да ме нико није тако пажљиво слушао и учио мудростима којих онда нисам била сасвим свесна, али које се данас пројаве, напоје ми душу у збрканој пустињи. Дан или два пре него што је напустио овај свет, држала сам га за руку у болници, није више могао да говори, пољубила га у чело, говорећи му не збогом, већ довиђења, сигурна да се сели тамо где копрена не прекрива светлост и где благе речи теку у млазевима, одакле у тренуцима неспокоја, кад је ваљда најпотребније, дође снага, због чега, као вечерас, поред упаљене свеће, заплачем и будем тужна. Потом будем радосна, јер сећање на њега не чили, неће никад. Његове су ме речи васпитале, а његов ће живот ‒ док сам жива ‒ бити пример великог живота, у којем није како други кажу, већ како ми кажемо, у којем се воли и страда по својој вољи и у којем су други људи саговорници и сапатници, не богови. Бог је један и вечерас се јави.
***
Пре петнаестак година, кад сам први пут отишла у Книн после Олује, попела сам се на тврђаву – са које се и данас застава вијори – и крадомице, док су пријатељи шетали около и уживали у погледу на град, згазила платно које је ветар под моје ноге нанео, осмехујући се дрско, као да то чиним мимо своје воље, а за неки виши циљ, мени непознат. Нико ме није видео. Кад сам о томе причала другима, једни су се смејали, други мој гест наградили лепим речима, а трећи се питали – шта ће ми то, могао ме је неко видети. Знала сам да ме нико неће видети, јер на оној книнској стрмини није било живе душе, а требало ми је да видим себе како се у том тренутку, на ветрометини и са осећањем понижења, јер сам у своме граду гост, подсмевам једном народу који мом није дозволио да живи и који га је, а да се није окренуо, отерао попут псета. Ништа се после овог није променило и неће, јер заставе су платно које се вијори ако је ветар наумио да се шета. Али питам се – зашто се онда у великим градовима налазе на брду које наткриљује град? Зашто једнима сметају, а други се њима поносе – ако су то обичне крпе на чијим се рубовима више и не назире ко их је скројио. Данас, ето, нисам желела да их газим. Данас сам гледала високо у небо.
***
Дете сам, слушам, док је весела галама, да свака кућа једну торбу има, у случају да се бежи брзо, ако гранате испуне небо, да све буде на истом месту – динари, накит и слике из албума. Никад не видех да је тако било, ту торбу ионако нико нема, мада се брзо полази из Книна. Једног јутра, небо је бакарно, а војску – кажу – познају по траговима. Из руке дршка пада, плачем, помишљам на рат и да се драма збива. Мајка дрхти и говори да није. – Само си ружно сањала.
***
Посљедњих мјесеци, што вријеме одмиче све више, често гледам слике старога Книна и људи који су некада тамо живјели и успијем, не буде ми тешко, да замислим како је било корачати тим маленим градом средином прошлога вијека док су старе госпође на глави носиле мараме, а преко руке боршу у којој би носиле кући спизу за свога мужа или га чекале на раскрсници гдје се у подне чуо жамор веселих пролазника, суботом, на примјер, кад се није радило, а веселило се под сунцем небеским, ваљда зато што се живјело и што је свега било, а мало је требало за ситне радости које су бојиле сваки педаљ пута дуж дрвореда којим су трчала дјеца, као с оне разгледнице што је стајала у витрини и дуго мирисала на дуње и смиље. Боже, како је лијепо кад оживи у мени дух тога времена, не знам ни сама шта се догоди, па осјетим мирис липе у авлији и чујем шкрипу капије, улази неко ко ми је драг, а све је моје, не могу се надисати милине – што сам у оном кутку свијета чији језик једино разумијем.
***
Војници у белом марширају главном улицом, пристигли одасвуд хрле према тргу не би ли се поклонили прошлости и подвигу. Вичу, грме, кô да је олуја. И само тог дана град је њихов. Свих других – он је наш, постиђен и већ стар, на усуканој калдрми код борића, пут водопада и Топоља, према Булиној страни и Врпољу, срамежљиво нешто говори, а чини се да јечи. Хоћу ли продисати? И хоће ли вас поново – бити?! (Книн, август 2020)
***
Кад дођеш у било који град, а тај град је пустињом постао и видиш људе који се веселе, јер весели су после туге и бола, радују се кад виде звезду у бескрајном плавом кругу, немој на њих палицом и грубо, немој их газити и кињити. Знаш да постоје, да живе тихо, да су обневидели од мрака и да ником не сметају, чак и кад се смеју, а смеју се ретко. Пусти их да буду где јесу, јер другачије не знају, а морају бити, да би били, сакрили к(т)о су, а то су што видиш, ево, ту. Склупчани у своју кожу, храпаве су им усне од тешког смиља које беру поред цесте. Не видиш то. Да видиш, знао би да их одавно више нема. (Книн, август 2019)
***
Сећам се – било је пре 23 године на јесен у Новом Саду, у једној основној школи, у учионици учитељице чије сам име заборавила, али чијих се речи сећам. Након часа музичког на ком смо помињали клавире и друге несличне инструменте, пришла сам учитељици и у чудном јој жару рекла како сам у Книну имала клавир и како је он био леп и како сам на њему свирала. Она ме је погледала благо, не усудим се рећи сажаљиво, мада сам већ и заборавила како је тачно било и рекла – Дивно! А јесте ли га понели овамо? Клавир?! – помислила сам у себи. Како клавир да понесем кад је велики, кабаст, не стаје у торбу у којој се већ налази глава?! Нисмо – рекла сам наглас и тихо отишла на своје место. И нисмо никад после о клавиру разговарале, јер убрзо потом нисам више била ученица драге учитељице. Али јесам разговарала са собом дуго и често о томе зашто клавир нисмо понели кад већ ништа друго нисмо. Како то да га нисмо некако могли изнети, могао је држати свако са своје стране по део, било нас је толико да свако ухвати један део клавира. Нисмо га понели. Нити смо до данас разумели зашто је клавир требало носити кад је већ био на добром месту, у мојој соби, у мојој кући. И сад нешто размишљам… Можда се на крају и не треба ничег сећати. Кад нешто постане део сећања, онда га више нигде другде нема. Ја бих да Книна буде. И да се све тамо врати. Клавир је можда неко сачувао. (1995–2018)
***
Дошла сам бајсом, немам обичај. У дворишту расте висока липа, ниске су јој гране. Испод једне крошње рецитовали смо Santa Maria della Salute. Топло је, бетон је, и пријатно је. Лето је, иако би требало да је тек пролеће. Тек видех да је скоро подне. Ушла сам. Имала сам посла нека. И неважна. Сређивала сам своје стари, одустна, увек таква кад сам најприсутнија. Да не видиш. А видео си у мојој коси липу. Пришао. Ниси ме питао. Брао си цветове у њој. Пустила сам те. Близу да будеш. Најближе што си икад био. Рекао си – види колико се уплело. Чула сам – колико смо се уплели. Колико се уплићемо. И кад нисмо ту. И кад нас нема. Отишао си. И ја сам. Отишла. А с места се нисам померила.
***
Путујући брдовитом Шумадијом, заволела сам ову плодну земљу и њене добре људе, колеге су ми постали драги пријатељи и пожелела сам да останем, да не одем, не напустим тло којег се многи одричу, а које – ето радости – може моје да буде.
***
Какав је неко са пријатељима, такав је у вези. Какав је у вези, такав је на улици. Какав је на улици, такав је на послу. Какав је на послу, такав је са децом. Какав је са децом, такав је у своја четири зида. Какав је у четири зида – такав је.
***
Ови што диљем света утишавају Чајковског и спаљују Достојевског и Толстоја ваљда мисле да су уметност ноте и слова, па кад се униште, тад завек нестану, али, авај ‒ рукописи не горе, господо драга, нисте читали Булгакова, јер да јесте, знали бисте и да ђаво дође само тамо где га зову, а да мајстори који пишу, све и да их стотину пута ометете, поћи ће месецу, можда Богу, земља им је мала.
***
Смејали сте се вицу – као и ја – о Црногорки која испраћа сина у Америку и сузе рони, а комшиница је теши речима: Хајде, јадна, што плачеш, вратиће се он, па не иде у Београд! Добро, врате се Београђани својим кућама, понекад, углавном лети, па се раскошно приморје претвори у српску престоницу на води и тад синтагма Београд на води добије смисао. Али нешто друго нема смисла – зашто се уопште из Црне Горе иде? Није Црна Гора велика, мада је брдовита и стрма, у пречнику тек неколико сати, дâ се то све брзо видети – доле море, горе планине, у средини крш, успут шума, понеко безимено језеро и градови смештени како је коме згодно било, а до којих се и не мора стићи, јер путокази понешто и сакрију, а табли је мало. Није Црна Гора велика, ко мери строго и круто се држи рецки на своме метру, нема ње ни за зуб ако ћемо поредити с другима, великима, с онима који су засенили свет и никуд више не гледају. Није Црна Гора велика. Али је – предивна. Видела сам њену дугу обалу, њено плаво, пространо, поносно море које понегде умиљато и љупко међу брда зађе, па би да га питаш – куда ћеш?!, а оно, не брини, зна, ђаво је то, па се изненадиш на каквом месту постоји и какво је чудо у природи направио. Видела сам како је пењати се од мора, било ми је жао, мислила сам да моје очи навлаче мрену, напуштају рај, шта би више да гледају, сем што морају да ходају, корачају, кући да стигну. Нема се у шта више гледати кад мора нема. Али – не. Има брда, има љутог крша, има камена који постојан бива као и човек на земљи и не да се, а све би да га смакне. Онуда само треба једном проћи, па знати да је Бог милостив. Леп је и Жабљак на који упути једна старија, фина жена, чудећи се симпатично што се тамо већ није било. А није, драга госпођо, није, јер увек бисмо да видимо туђе, а не своје, и радије се дивимо ономе што немамо, а не ономе што је наше. Све су то наши људи, једни и исти, добри, зашто не би били?! Истим језиком говоримо, једнако се крстимо и свима нам је кич музика која трешти, а Владо фин и може проћи. Што, па као да се на магистрали не стоји као на Бранковом и не звижди у ****** као кад неко на Славији пресече пут?! Није ли кртола кромпир, а вино – вино?! Није ли… ?! Јесте, увек јесте. Нека ми опросте они чије мишљење и не ценим нарочито по овом питању, али Црна Гора је – наше горе лист. Зато је селидба у Републику Србију – само незнатно померање у своме, као што су приморски градови само копна запљуснута водом. Зато у Црној Гори нема измештања из свога, ради одмора. Овде се човек попут мене врати своме, скоро као на извору. А мој извор је који километар даље, горе, на северу.
***
Каже се да су пре пола века леворуки морали да пишу десном руком. Мени је свеједно којом руком неко пише. Важно ми је само да пише – ћирилицом. (Чујем уздахе!) Ћирилица је српско писмо. Писмо је део језика. А језик је чувар идентитета једнога народа. Како то знамо? Лако. Кад год су освајани простори на којима су живели Срби, прво је забрањивана – ћирилица. Случајно? Неће бити. Лукави су освајачи. Знају оно што ми још нисмо научили – да ако желиш неког да покориш, мораш му сломити дух. И слажем се – јаки и могу слабе да тлаче. Али је најсветија човекова дужност да се брани. Јер одбрана је „с животом скопчана“. Зато – ваљда – ружа трње има. (Сутра је Свети Сава, сетих се!)
***
Паркирам ауто пет минута у месту. Желим да буде под конац. Раван као и суседни. Напред, па назад. Пет минута. Болест. Перфекционизам. Затегнем све под конац. Наместим како треба. Још једно савршенство догоди се у космосу. Ја – срећна. Излазим из кола. Приметим како је други, у ствари, крив. Како је сад и мој крив. Како је све… … Криво. Ког сам ђавола пет минута…?! Пустим кола. Нека стоје тако. На путу за даље размишљам – колико се често управљамо према кривима. И колико се често из тог лима никад и не изађе.
***
Питају ме шта мислим о Андрићграду. Била си тамо – кажу – неколико пута. Не чини ли ти се да и не пристаје великом писцу? Не би Андрић – можда – волео да је толико камена донесено ради њега. И биста његова, сокаци калдрмисани, неколико великих зграда… Није то он. Нека и није, због њега је. Вишеградска касаба је оживела због тог градића. А тај градић подигнут је у славу смисла. Некога је дирнуло дело великог писца. Нису ме питали шта мислим о Сајма књига, о стасалим новим литератама и о прашку за прање веша који се делио уз наслове. И нека нису! Не знам о томе ништа. Знам само да ове године нисам била на Сајму први пут после двадесет година.
***
Чуда ли?! Уђем ли у катедралу, неку, било коју, смештену у срцу града, осетим ─ моћ. Туђу. Градитеља. Изумитеља. Човека пред човеком. Моћ. И изађем ускомешаних осећања ─ како заволети оно пред чим сопствена снага утихне?! Уђем ли у манастир, неки, било који, смештен у далекој гори, осетим ─ мир. Свој. У себи. Са собом. Мир. Остала бих дуго на том месту. Јер су осећања на месту. Чудно је. И догађа се често.
***
Док смо прилазили разрованом аеродрому ‒ многи ни не знају да су тамо градилиште и неред ‒ наш гост из Немачке успео је да се снађе и домогне горњег спрата, потом изађе из зграде и брзо ускочи у ауто који је једва стао у међупростор између ивице пута што води ка излазу и реке аутомобила којој није јасно куда ће, путем или на небо. Наочит и елоквентан, будући економиста комуницирао је са нама на неколико језика, а социјално интелигентан, вешто се сналазио у свакој ситуацији, онда кад треба да говори и онда кад треба да ћути. Рекао ми је да није читао Шекспира и Гетеа, понеки одломак можда, али се слабо сећа ако је тако било, јер школски програм у Немачкој другачије је врсте, оријентисан углавном ка споља, мало ка унутра. Млади људи уче се да се снађу у животу, да га сагледају рационално и економично, да не расиспају своје снаге на питања која почињу речју зашто, још мање да уверавају како је нешто ‒ зато. На крају дана ‒ закључио је ‒ људи су мање-више исти, гладни или сити, жељни сна и новог почетка, ако га има. Дух склон филозофичности ‒ макар у себи ‒ критикује оваква начела, али их помало и усваја, јер увиђа да је живот потребно уредити тако да се много не троши, не би ли што дуже трајао и био на корист онима који га узму под своје окриље. Зато смо на Божић пошли у Храм Светог Саве, једни да нахране душу, а други да виде архитектонску раскош, можда да у њеној лепоти уживају и да јој се диве. Задржали смо се тамо, шетали укруг, застајкивали, потом поново пружили корак и онда, после сат времена, изашли, да бисмо госта питали: какви су његови утисци? Нисам много марила за одговор, јер Исусове очи мотриле су нас са високе куполе кад смо изашли и његову снагу осећала сам кад смо се од светилишта одмакли, али ипак, требало је неко питање да се постави, јер долазак на оваква места буди тишину и дијалог, осети се благост која би са неким да се подели. Каже ми мој добри гост како му је драго што смо до Храма отишли, јер је, обилазећи католичке катедрале, видео таму, таква места покаткад уливају страх, као да је намера градитеља била да се посетилац уразуми и можда уплаши, не би ли и порез ревносно плаћао и водио рачуна о својој одори, сасвим је мало помена о души, а овде ‒ све је светло, такве су боје и зидови, као да се верник позива слободно да уђе и Богу се помоли. Нисам желела другим питањима да кварим овај тренутак, за мене свечан, у којем млади Европејац ‒ поборник екологије и добрих животних навика, што о Фаусту и Хамлету углавном не зна ништа, а обећао је да ће их читати, такође, одлучни атеиста ‒ препознаје смисао православља и одваја га од других религија једним погледом и у њему ‒ православљу ‒ види светлост и слободу. Несвестан снаге својих речи, мој гост, брат од ујака, висок и наочит момак, леп, изрекао је једноставним језиком лепоту и уверио ме да је истина увек јасна и светла, а да је не види само онај који ‒ логично ‒ пребива у мраку. * Јуче је отпутовао и данас ми пише како га радује што у Београду пада снег.
Stella polare 