Када је 1911. спремала радове за Међународну изложбу у Риму, Надежда Петровић је веровала да брани част српске уметности и југословенског културног јединства. Оно што није очекивала било је — оптужба за „порнографију“.
Поводом педесетогодишњице уједињења Италије у Риму је 23. марта 1911. отворена велика Међународну изложба. За Србију је ова уметничка смотра била веома важна, тако да је у свој павиљон примила и уметнике с југословенског простора. Највећу пажњу привукао је „Косовски циклус“ Ивана Мештровића. Његово одбијање да излаже у павиљону Аустроугарске, јер Далмација и Хрватска нису добиле засебне одељке, појачавало је политичку димензију целог догађаја.
Надежда Петровић је, попут Мештровића, намeравала да на овој изложби прикаже низ националних тема („Бој на Косову“, „Смрт мајке Југовића“, „После битке на Косову“) и посебно неколико слика везаних за Марка Краљевића („Игра вила на планини – Краљевић Марко и вила“, „Краљевић Марко и Реља Крилатица“).
Међутим, уместо славе, Надежда је добила увреду. Српски жири који је бирао радове за изложбу у Риму Надеждине слике оценио је негативно, а поједине означио чак као „порнографске” (наги јахачи Краљевић Марко и Реља Крилатица), тако да њене модернистичке слике инспирисане народном поезијом нису уврштене у српски павиљон.
При томе је њен пријатељ и сарадник Иван Мештровић није заштитио, што је Надежду додатно наљутило: „Рекли су за ме да сам порнограф и слике производ порнографије […] била [сам] бесна можеш ми веровати, не на тебе, не и на њих већ на себе. Шта [ми] је требало да шаљем своје радове да ми глупани над њима […] оштре језике за безобразне вицеве.”
Држава је од уметности очекивала пропагандни плакат, а Надежда је нудила лирску визију националног мита. Мештровићев стилизовани монументализам инспирисан српском епиком одговарао је намени и функцији јавне скулптуре у величању нације у време убрзане милитаризације европских народа. С друге стране Надеждине слике нису имале довољно експресивне снаге и херојског израза да на пољу националне пропаганде убедљиво представе косовске хероје и национално-ослободилачко-ујединитељске циљеве Србије, што је и био главни разлог за одбијање њених радова. Док је Мештровић своје јунаке обликовао у камену као античке хероје, Надежда их је видела као тела у покрету. Њен ликовни израз, својом формом и бојом био је исувише склон експерименту што у то време није одговарао захтевима државне политике.
Надежда се није љутила само због ниподаштавања свог сликарства, већ и због системске неправде — државне администрације која је у важне уметничке одборе постављала нестручне људе, без способности и знања да процене уметност: „Мени je стављено на душу да учествујем на изложби као Српкиња и као једина Српкиња сликарка, не могу материјално одговарати за неслагање у укусу и интелектуалној разлици међу колегама, и људима који мало или готово нимало уметност не разумевају, бар не правац нове уметности. А на жалост у све Уметничке Одборе сем уметника – који су свагда у мањини, улазе многи и многи, који уметност или ништа не разумеју или ничега заједничког с њоме немају.”
Надеждине слике нагих тела епских српских јунака суштински су упућивале на „расну” идеологију тога времена (као и Ничеов витализам), али су такође биле и потврда ослобођења модерног појединца од друштвених правила, с циљем повратка изгубљеног јединства између природе и човека. Иако Надежда није имала силовитост Мештровићевог израза, њен доживљај јунака из Косовског циклуса несумњиво је био инспирисан ставовима о интегралном југословенству, као и код Мештровића.
Радови који су ипак уврштени на изложбу у Риму („Београдска улица у снегу“, „Нотр Дам у Паризу“ и „Тиљерије на Сени“) нису имали националну тематику. Критика која је посетила српски павиљон није игнорисала Надеждине слике, али није ни хвалила. Карактеристичан је став Димитрија Митриновића, који у то време Надежду још није лично упознао: „Г-ђица Надежда Петровић такође је недовољно озбиљна и површна; сувише храбра и сувише грлата. Па ипак, ако и сувише храбра, она је храбра: има лепу храброст једнога снажнога и талентованог инпресиониста […] Њен кист је широк и крепак, пун сигурности и поуздања у се; манитог лудог, поуздања, често, али лепога такођер […] Г-ђца Петровић има дужност да буде солидна сликарица, јер су њене диспозиције више него што је потребно за сликарицу: диспозиције за уметницу.”
Тако су Надеждине слике, које су у себи носиле слободу тела и духа, постале жртве страха једног друштва од саме идеје модерности. Заправо, друштво још није било спремно за модернистички пројекат Надежде Петровић и када су неке друге теме биле у питању. Требало је да прођу још скоро три деценије да би се схватило њено место у развоју српске уметности.
Српско друштво није било спремно за Надежду 1911. године. Али модерна Србија настала је управо из тог неспоразума. Све што је тада било схваћено као саблазан — данас је симбол уметничке слободе.
Кршење законских норми у сваком уређеном друштво назива се криминалом који, упркос стигматизацији, прати све историјске епохе. Разбијање Југославије и окупација Србије 1941. означили су велике промене у свакодневици коју су испуниле сурове репресалије и створиле осећај апокалиптичне судбине. Међутим, криминал није нестао и често се наслањао на древне и архаичне облике размишљања и понашања.
Заправо, свакодневни живот и поред свих насилних промена није ни могао нагло да се потпуно промени, као ни стари облици понашања, нити су стечене навике и конфликти наслеђени из прошлости могли брзо да се забораве. Суштински то је и „нормално” понашање, јер су кретање и структура криминала условљени многим факторима (од друштвено-амбијенталних до индивидуалних) који се заправо своде на користољубље, мржњу и уживање у насиљу.
Поред класичних облика криминала у такву категорију често се убрајају и девијантна понашања која редовно измичу тачним дефиницијама. Понекад девијантност заиста јесте криминал и кршење законских норми, а некада се под таквом одредницом могу подразумевати и неке људске особине (чак и физичке). У великим градовима често се као девијантне особе и групе означавају и „неповезане руље лудака, дроља и перверзњака” или, пак, само „особењаци” и „чудаци”, „ситни грешници и обичне ништарије” који се срећу у свим људским насељима.
Истраживање криминала увек је компликовано и непотпуно, јер званичне статистике никада не осликавају реално стање. Искуство показује да постоји велика разлика између стварног броја преступника, криминалаца регистрованих у полицији и оних који су правоснажно осуђени.
Људи највећи број кривичних дела никада не пријављују, тако да многи законски преступи остају изван званичне статистике. Полиција никада није у стању да званично забележи све пријаве, а још мањи број доспева до судске процедуре.
Део тих „случајева” забележен је у архивској грађи која опет није у потпуности сачувана, а још мањи део информација може се наћи у штампи која је током окупације била под строгом немачком контролом и цензуром. Међутим, многа кривична дела колаборационистичка штампа је регистровала као незаобилазну реалност живота.
Поређење званичних полицијских извештаја и новинских вести на примеру Јагодине у окупираној Србији показује да је јавност обавештавана о најмање једној четвртини свих прекршаја, с тим да су углавном изостављана „лакша дела”, као и она почињена на селу. Иако овај пример свакако није правило, довољно је илустративан, а када су у питању делови Србије захваћени устанком, приметан је изостанак вести о свакодневном животу па и криминалу, што је и разумљиво.
Колаборационистичка штампа није криминалу посвећивала централно месту које је било резервисано за војно-политичке теме, идеолошке непријатеље, расно неподобне заједнице, као и преступнике из сфере економије (црноберзијанци, шпекуланти) који су такође проглашени за криминалце које треба прогонити. Устанак 1941. такође је означен као разбојништво, с тим да су партизани и комунисти посебно криминализовани.
Потпуна реконструкција свих облика криминала и његове раширености у градовима окупиране Србије током 1941, као и анализа сви штампаних гласила, није циљ овог текста.
Истраживање је усмерено на анализу дискурса дневних новина „Ново време” и „Обнова” као најутицајнијих гласила и начину организовања текста о џепарошима као „лакшем” облику криминала у градовима окупиране Србије 1941. године.
Основна новинска вредност претпоставља усмереност ка несвакидашњим темама, онима које нарушавају наша „нормална” очекивања у вези са друштвеним животом. У друштвеној конструкцији вести веома је важно да се изабране теме представљају у облику за који се претпоставља да ће одређеној публици бити разумљив у „подразумеваном” знању о свету.
Зато се вести не могу представити као збрка насумичних и хаотичних догађаја, већ им се мора одредити идентитет (процес именовања, дефинисања, повезивања са другим догађајима с којима је публика упозната), а потом и друштвени контекст (смештање у оквир значења већ познатих публици).
Процес идентификације и контекстуализације омогућава да одређена вест буде „значајна”, а догађаји ,,имају смисао” само ако им се може одредити место у оквиру постојећих друштвених културних идентификација.
Избором шта ће се појавити у вестима, често уз свесна искривљавања и претеривања, стварају се и митске слике криминалаца, с тим да се понекад појединачни догађаји преобликују у општи друштвени проблем. На тај начин се одређено стање, догађај, појединац или група означавају као претња друштвеним вредностима, при чему је начин презентовања преступништва био и један од метода дисциплиновања друштва.
Штампа је заправо тематизовала неколико главних облика „лакшег” преступништва у многим градовима, највише у Београду, али и другим варошима. Писано је о варалицама, крадљивцима у разним „варијантама”, женама криминалцима, малолетним делинквентима, проституцији и многим девијантним појавама (просјачењу, „жицању”, торбарењу, коцки), али је џепарошима ипак посвећена највећа пажња.
Град, криминал и морална паника
Услед многих забрана и ограничења српски градови под немачком окупацијом доживели су велику трансформацију, посебно у пољу свакодневице, али основне функције никако нису изгубили. Град је и у окупацији остао место у коме се на ограниченом простору одвијају најразличитији сусрети између људи, од уобичајених и навикнутих облика живота из предратног периода до многих неочекиваних и драматичних преокрета, као и трагичних догађаја. У таквом амбијенту велике збуњености и страховања, простор за своје деловање нашли су бројни криминалци.
Окупација је правно укинула Краљевину Југославију, ограничила и умањила ауторитет домаће колаборационистичке полицијско-судске власти, што је за последицу имало пораст преступништва. Пред долазак Немаца многи „робијаши” пуштени су из затвора, што је додатно повећало ризике. Потом су на територији целе окупиране Србије расписиване потернице за одбеглим криминалцима који су постали претња по безбедност грађана. Штампа је објављивала наредбе да се „под претњом смртне казне” сви одбегли затвореници морају пријавити властима. Прећено је и њиховим помагачима.
Криминалци се углавном нису обазирали на овај позив и највише су боравили изван градова, често организовани у банде које су пљачкале по селима. Међутим, један део криминалаца остао је и у градовима, а полиција је нарочито истицала чињеницу да су затвореници приликом бежања из Главњаче, у ноћи између 10. и 11. априла 1941, „похарали криминални музеј” и узели изложени обијачки алат, што им је касније послужило за нове пљачке. Био је то начин објашњења опстајања криминала у градовима, али и да се у јавности укаже на посебно способну и опасну групу људи, чак слој становништва, који је бекством из простора под контролом државе постао истинска опасност за друштво.
Медији увек имају велики значај у конструкцији слике криминалних дела која се ствара у јавности. Избором шта ће се појавити у вестима, често уз свесна искривљавања и претеривања, стварају се и митске слике преступника, с тим да се се понекад појединачни догађаји преобликују у општи друштвени проблем, при чему се у јавности понекад ствара и „морална паника”. На тај начин се одређено стање, догађај, појединац или група означавају као претња друштвеним вредностима и интересима.
Иако су војни и идеолошко-политички противници окупатора и колаборациониста имали првенство у свим извештајима, и криминалу је посвећивана велика пажња, са истакнутим јунаком („одбеглим робијашем”) који је имао различите трансформације, при чему су џепароши посебно истакнути као велика опасност.
Због ограничења у јавном превозу Београд је током 1941. имао нерешив проблем великих гужви у трамвајима. Била је то одлична прилика за џепароше који су већ крајем маја 1941. почели да систематски краду путнике.
Лопове у великим гужвама није било лако пронаћи, жртве су припадале свим социјалним слојевима (укључујући и истакнуте полицијске чиновнике), а украдене суме нису биле занемарљиве.
Полиција је почетком јуна 1941. током једне акције на свега три трамвајске линије похватала неколико „опасних џепароша”. Код њих је пронађено доста новца, а штампа је позивала покрадене људе да се јаве властима како би им се вратиле паре.
Према званичној процени џепароши су за три недеље украли око пола милиона динара, а полицији се јавило око 100 оштећених људи који су захтевали враћање пара. Ухваћено је око 20 џепароша, што је било значајно повећање преступника ове врсте. Појава је објашњавана увођењем полицијског часа, што је многобројне предратне обијаче и крадљивце усмерило на џепарење као мање ризичан облик криминала.
За разлику од других врста преступништва, колаборационистичка штампа је у случају џепароша стварала „моралну панику”, непрекидно препоручујући опрез указивањем на „невидљиву” опасност која је претила „мирном” животу.
За криминалце је џепарење по трамвајима било најпопуларније, али нису избегаване и гужве на бродским линијама. Тако је на броду који је пловио према Панчеву ухваћен Иштван Лудвик, који је због сигурности крао са помоћником („статистом”). Новац се жртви извлачио из џепа, а онда додавао помоћнику како би се избегле оптужбе ако се крађа осети.
Лопови су понекад хватани у самом чину крађе, као што је био случај са џепарошом Матом Анђићем који је у трамвају покрао извесног Ибриша Хаџи-Шабића. Суд није био претерано строг и Анђића је казнио са два месеца затвора. Међутим, и судије су биле жртве џепароша, као у случају Гаврила Вишњевског кога су покрали у Пожаревцу док је чекао воз.
Због огромних гужви у београдским трамвајима џепароше није било лако осетити нити ухватити иако се крађа ипак примети. Они би тада искакали из возила, што им је најчешће омогућавало ефикасно бежање. Ова тактика понекад није била успешна. Штампа је истицала присебност и брзину чувеног фудбалског бека Стојиљковића, члана клуба „Б.С.К”, који је истовремено био и полицијски агент. Џепарош је покрао једног путника у великој гужви после утакмице „Балкан – „Б.С.К”, а Стојиљковић је појурио крадљивца који је искочио из трамваја, брзо га ухватио и предао жандармима. Новчаник је враћен власнику.
Лик спортисте-полицајца, својеврсног „витеза” који брани нејаке, требало је да обезбеди емпатију становништва према крајње непопуларном облику понашања, као и активној полицијској сарадњи са суровим окупационим режимом.
Међутим појединачна хватања и осуде нису спречили џепароше да наставе са крађом по пренатрпаним трамвајима. Украдене ствари понекад су биле веома скупоцене, као када је оџепарен један бивши министар коме су узели златни сат са ланцем и бисерима, поклон краља Милана Обреновића. Лопов није пронађен, а запомагање покраденог није било од велике помоћи. У трамвају је покраден и Павле Карарадовановић („наш најстарији новинар”), који је опраштао узети новац, али је молио да му се врате документа.
Због непрестаних крађа јавно је изнета сумња да у Београду заправо делује „организована банда трамвајских џепароша”. Грађанима је пропоручиван опрез, посебно трговцима који су са собом носили пазар. Примећено је да су трговци из унутрашњости, ненавикли на велике гужве и присуство лопова, честа жртва џепароша.
Саморганизовање путника трамваја у хватању лопова јавно је похваљивано, као у случају једног радника који је осетио да га џепаре, а затим напао лопова. Радник је чврсто ухвато руку џепароша и почео да га туче, у чему су му помогли и остали путници. Лопов је ипак успео да се некако отрге и сав крвав излети из трамваја у покрету.
Џепарош који је на Теразијама у „Акриној” трговачкој радњи извукао новчаник извесној Катици Гроз није имао среће. Иако је брзо почео да бежи, пробијајући се између купаца и тезги (изгледало је да ће ипак умаћи), ипак је после „филмске трке” „пао у руке” полицији.
Штампа је отворено писала како је после слома Краљевине Југославије и уласка Немаца у земљу криминал порастао, али да је полиција својим акцијама у Београду ипак успела да сузбије деловање многих преступника. То је био разлог да се један број џепароша премести у возове који су саобраћали према Нишу. Многи су и физички отишли из Београда, а Лапово им је као важна железничка станица постало центар за даље акције. Концентрација преступника у овом малом месту била је довољно велика да Лапово у једном новинском извештају назову „Мали Чикаго”.
Џепарење није мимоишло ни градове у унутрашњости окупиране Србије. У Нишу су џепарили људе који су чекали у реду испред пекара да купе хлеб. Један од актера је на глави носио ђачку капу, тако да људима није био сумњив, и није се могао у први мах повезивати са лоповлуком. Тако су и нишком трговцу Михаилу Николићу, док је чекао у реду за хлеб на Тргу кнеза Милоша, џепароши украли новчаник са 1.700 динара.
У Лесковцу су ухваћени џепароши Радомир Тасић звани „Рафа” и Миодраг Станојевић који су покрали једног „Арнаутина” док је куповао робу у бакалници. Један лопов га је запиткивао и одвлачио пажњу, а други му је извлачио новац. Арнаутин је осетио превару, а џепароши су му тада ударили шамар како би га збунили. Он их је потом са ножем у руци јурио по улицама Лесковца, али су они успели да побегну. Касније су покрали једног сељака који „ништа није осетио”, али га је „публика” упозорила на крађу.
Због свог положаја и статуса у друштву жене никада нису биле доминантне у извршењу криминалних дела. Поред тога, њихови преступи слабије се региструју у самој полицији (демонстрација „каваљерства” дежурних полицајаца) и о њима остаје мање трага у званичној документацији.
Ипак, и жене могу да буду криминалци, па и џепароши. Тако је у Ужицу ухваћена Јагода Луковић из Горичана код Чачка, жена-џепарош, и то у тренутку када је на железничкој станици сељаку Ивану Савићу извукла 2.200 динара. Јагода је имала седморо деце и крала је „из нужде”.
***
Иако се појам преступништва, девијантности па и самог злочина мења са протоком времена, класична криминална дела крађе увек су осуђивана и кажњавана, а одржавање реда и мира је универзална потреба свих људских заједница. Окупација Србије 1941. није изменили оваква схватања, упркос радикалној измени свакодневице и екстремном насиљу које су спроводили Немци и њихови савезници на Балкану.
Штампа је свакодневно објављивала вести о криминалу у градовима, не прескачући ни најтежа кривична дела. Преступници нису приказивани као некаква „страна бића”, већ особе које крше закон мотивисане најразличитијим унутрашњим поривима. Као доминантан мотив истицано је користољубље. Није било указивања на детерминизам (психолошки, билошки, друштвени), нити се расправљало о социјалној условљености криминала осим у случају малолетника.
Иако је нацистичка пропаганда имала изразито расну компоненту и непрекидно ширила мржњу према Јеврејима, они у колаборациониостичкој штампи нису повезивани са свакодневним криминалом, као ни било која друга расна, верска, национална или социјална група. Изузетак су Роми и проблем просјачења. Јевреји, Роми, комунисти, масони и устаници представљани су као криминалци, али у расно-идеолошком дискурсу у вези са „оружаном побуном” и угрожавањем националне заједнице.
„Обични” преступници о којима је писала штампа били су изразито вишенационалног порекла. Према дискурсу који је преовладавао у натписима за сузбијање криминала одлучујући је био ауторитет власти, а законска регулатива и систем строгих и брзих казни најбоље решење за тренутне проблеме.
Друштвено-амбијентална мотивација на пораст криминала услед окупације није прећуткивана, при чему је радикализација репресивних мера приказивана као једино решење. Мирење са губитком слободе, као и новим и све детаљнијим ограничењима свакодневног живота, препоручивано је као решење за спас од криминала, нарочито крађа. Тако је окупациони режим додатним дисциплиновањем друштва осигуравао „слободу”, уз обећање прогона, хапшења и кажњавања прекршиоца закона. Заправо, процес именовања и дефинисања информација о криминалу имао је за циљ идентификацију са носиоцима окупационе власти као гаранцијом „мира и поретка”.
Извод из чланка: Милош Тимотијевић, „Варалице, џепароши и проститутке: дискурс колаборационистичке штампе о ’лакшим’ облицима криминала у градовима окупиране Србије 1941. године”, Зборник радова Народног музеја LIV (2024), 119-143.
Кошаркашка репрезентација Србије јуче је победила екипу Литваније, пласиравши се, помало и неочекивано, у полуфинале светског првенства. Успех је тиме већи што је вера у репрезентацију била пољуљана Јокићевим одбијањем да на овом такмичењу заигра у националном дресу, а критике су биле упућиване и на рачун селектора. На путу до јучерашњег успеха један је играч остао без бубрега. У тако окрњену репрезентацију није лако веровати, али наша кошарка и наша репрезентација нису „тиква без корена“. О томе, поред осталог, сведочи најновија књига Милоша Тимотијевића Како је Чачак постао град кошарке 1945-1969. Спорт и идентитет (Народни музеј Чачак, 2023). На први поглед би се могло рећи да се аутор бави уском и локалном темом, али љубитељи кошарке знају да говорити о Чачку значи говорити о важном кошаркашком центру и расаднику добрих играча у националним оквирима, не само Србије, већ и Југославије.
Кроз низ обимних и, по методолошком приступу, веома сложених истраживања, Милош Тимотијевић је више пута потврдио оданост, љубав и научну љубопитљивост према родном Чачку, осветљавајући руком историографа многе затамњене периоде градске прошлости. Тако је и у овој књизи истраживачки рефлектор био уперен на једно поље друштвене историје из чачанске свакодневице. У српској науци ретки су примери монографског уобличавања темe као што је спорт, посебно када је реч о кошарци. У овој књизи Тимотијевић је реконструисао историју идентификације Чачана са кошарком у кратком, али кључном, раздобљу њеног развоја, од окончања Другог светског рата до покривања Хале крај Мораве 1969. године. Пишући о кошарци, аутор пише о идентитету једног српског града.
Окончање Другог светског рата, као и покривање Хале крај Мораве, основна су хронолошка упоришта ове теме, а излагање развоја овог спорта у Чачку обогаћено је проблемским приступом спорту као сложеном феномену савременог друштава. Чачак није постао “град кошарке” захваљујући кошаркашким успесима његових клубова, колико је то био захваљујући атмосфери и духу који су у граду пратили развој овог спорта. Осветљавање атмосфере и духа неког времена један од најтежих изазова историографског заната, јер такав приступ подразумева уочавање и контекстуализацију свих оних ситница, језичких специфичности, менталитетских црта и других тешко ухватљивих елемената времена које се истражује. А дух и атмосфера једног доба у овој књизи реконструисани су свеобухватним читањем локалне штампе и анализом огромног броја фотографија које су у књигу укључене не само као илустрације и историографска документа, већ и као покушај баштињења визуелног идентитета једног сегмента градске историје. Посебно важну димензију истраживању даје низ интервјуа које је историчар обавио са учесницима описаних догађаја и носиоцима духа епохе.
Зидање Хале крај Мораве
Хронолошку нит у књизи прате још две линије које се преплићу на местима која су за тему значајна: прва је развој кошарке у Југославији, а другу представља шири политички амбијент без којег се страсти, описане у овој књизи као пратећи елемент спорта, не би могле разумети. Развој кошарке у Југославији било је потребно скицирати у основним цртама како би чачанска историја кошарке могла добити свој национални контекст, што посебно постаје значајно када се говори о ривалитету са престоницом или поштовању према хрватским клубовима из Задра и Сплита. Једнако је значајно “увезивање” теме са светским и ширим политичким и културолошким појавама током Хладног рата. Социјализам као свеобухватни систем тежио је да под своју контролу стави све аспекте друштвеног живота, од рада до слободног времена. Тако је и кошарка у Чачку, бар на кратко, била обухваћена идеологијом изградње “социјалистичког човека”, а упрезањем овог спорта у кореографије слетова била је идеолошки и политички функционализована. Тимотијевић је показао да су чачански клубови Борац и Железник у послератни идеолошки систем били укључени не само кроз слетове, већ и кроз часове фискултуре.
Позивајући се на своја ранија истраживања, Тимотијевић је показао да је социјалистички период кроз процесе урбанизације темељно изменио друштвене односе у Чачку, што се неминовно одражавало и на спорт. Кошарку су у првим послератним годинама углавном играли грађани и то они образованији и они који су били бољег материјалног статуса, гимназијалци или студенти. Убрзани индустријски развој града је ка свом језгру повукао сељаштво из околних места, услед чега је његов састав био драстично измењен. Тако је спорт који су играли “градски племићи” кроз процес индустријализације и неминовних миграција ка граду све теже остајао забран градског “племства”. Сећање на рану епоху чачанске кошарке било је оживљено (и идентитетски потврђено) кроз назив једног од рок бендова из 60-их година у којем су свирали Точак и Бора Ђорђевић, а који је понео назив “Чачански племићи”.
Као амерички продукт, кошарка је, са становишта система, у раним годинама социјализма била доживљавана као игра кроз коју се ширио амерички дух, игра која је доприносила американизацији југословенског друштва. Тако су кошаркаши понекад били доживљавани као потенцијална опозиција режиму, што се променило већ после Резолуције ИБ-а 1948. године, када је Југославија западним утицајима отворила врата. Тако су кошарка и рокенрол добили више друштвене пажње свуда, а нарочито у Чачку. Но, нису се само културни утицаји преливали на домаћи терен – и политика је обликовала атмосферу која је пратила спортске терене. Велике блоковске кризе, попут оне око Трста, иазивале су револт у престоници, па је у Београду била спаљена сламната лутка која је представљала италијанског премијера. Паљење лутке инспирислао је чачански “вуду-протест”, само што су Чачани спалили лутку која је представљала лик престоничког новинара, познатог критичара чачанског кошаркашког стила.
Развоју кошарке у Чачку, како је Тимотијевић указао, доприносили су и други трендови из ширег контекста, као што су биле Олимпијске игре или светска првенства у кошарци, али и пораст броја ТВ пријемника у самом Чачку, као и први преноси кошаркашких утакмица преко њих.
Књигу изузетном чине теоретски оквири на које се аутор ослонио у настојању да феномену игре приступи комплексније. Најшире поставке дошле су из домена друштвене историје и социологије, па је тема објашњавана кроз дискурсе филозофије спорта, спорта као игре, модернизације, професионализације и све немилосрднијег процеса стандардизације у спорту. Тимотијевић је рану фазу чачанске кошаркашке школе описао као “романтичарску”, јер је она у себи сачувала елементе витештва и играчких бравура. Одметнута и дубоко професионализована престоничка кошарка, са својом новинарском дружином, чачанску је кошарку описивала као игру која је желела да “противнику лопту провуче кроз уши”. Отпор који су чачански играчи показивали према престоничкој кошарци, био је отпор према стандардизацији и професионализацији њихове омиљене игре. Суштински, био је то отпор вестернизацији.
Основна теза коју аутор износи је да су два чачанска кошаркашка клуба учествовала у изградњи градског идентитета. Кошарка каква се играла у Србији и Југославији током прошлог века, била је далеки одјек експеримента насталог у још даљој Америци, на катедри за психологију, као продукт потраге за некаквом игром која би савременом човеку надоместила изгубљени смисао у савременом свету, у америчком друштву. Та игра и њена функција стигли су чак и на обале наше Мораве, што посредно сведочи и о стилу живота којим је и југословенско социјалистичко друштво живело током Хладног рата.
Тимотијевић се овом књигом још једном доказао као изврстан и вредан историчар, но, овога пута постигао је и “погодак” више: пишући о чачанској кошарци, аутор се уписао у кошаркашку историју свога града.
У Службеном гласнику недавно је објављена књига Мирослава Јовановића Језик и друштвена историја. Против Вука, у уредништву Борисава Челиковића. На промоцији књиге у Гласниковом кафеу у Немањиној 16, присуствовали су представници медија, а о књизи су говорили уредник, историчар Борисав Челиковић, др Милош Тимотијевић, музејски саветник Народног музеја у Чачку и др Оливера Драгишић, научни сарадник Института за новију историју Србије.
Језик и друштвена историја. Против Вука, Мирослав Јовановић, Уредник: Борисав Челиковић, Службени гласник: Београд 2022.
У Службеном гласнику су, захваљујући ентузијазму уредника Борисава Челиковића и слуху за важне публикације Петра Арбутине, по други пут издате две књиге професора Мирослава Јовановића, сада обједињене под насловом Језик и друштвена историја. Против Вука. Прва од две књиге, Језик и друштвена историја, објављена је пре двадесет година (2002), а друга, хрестоматија провокативног наслова Против Вука, пре осамнаест година (2004). Упркос чињеници да је њихов тираж тих година у рекордном року био продат, рецепција у виду осврта, приказа или даљих могућих праваца истраживања је изостала. Ово Гласниково издање друга је шанса да се јавно проговори о резултатима Јовановићевих сазнања. Садржај ове књиге није усмерен “против Вука” (како то један део наслова сугерише), већ је том синтагмом описан садржај хрестоматије у којој су на савремени српски језик преведени текстови Вукових опонената. Неке од тих текстова први пут читамо после више од двеста година, што нам даје за право да и Вуку ставимо неке примедбе.
Мирослав Јовановић
Вукова језичка реформа која представља последицу сложене расправе у још сложенијим друштвеним и политичким околностима, била је један је од два најважнија догађаја у културном животу деветнаестовековних Срба. Дуги важан догађај био је расправа о методи коју су крајем 19. века водили позитивисти на челу са Иларионом Руварцем против романтичара Пантелије-Панте Срећковића. Победа Вуковог правца у домену језика, са једне стране, и каснија победа Руварчевог правца у историографији, са друге стране, сусреле су се у личностима попут Стојана Новаковића или Љубе Стојановића, чиме је био трасиран даљи научни стил, али и однос ка српском културном наслеђу (до данас).
Зашто Вукова реформа у нашем друштву заслужује сталну проблематизацију и због чега је ова књига вредна шире пажње?
Најпре, Вукову реформу није могуће оспорити, нити је могуће негирати њене последице, нити то треба чинити, нити је то била тема и замисао ове књиге. Шта више, искључива критика Вуковог наслеђа била би у супротности са намером аутора који се залагао за пажљиво истраживање и стицање поузданог знања о расправи и околностима у којима се она одвијала, а потом и за проширење подручја културне баштине у коју би, после више од два века, коначно требало уврстити стваралаштво које је остало иза Вукових опонената.
Аутор је проблему Вукове реформе приступио из различитих дискурса и интерпретативних углова, но преломни тренутак у књизи представља резултат проистекао из Јовановићеве методологије. Први корак који сваки историчар треба да направи током процеса истраживања своди се на покушај отклона од језика самих извора. Аутор је одбацио митологизован и апологетски регистар Вукових тумача и настављача који су сложен феномен свели на три речи: борба, рат и револуција (за српски језик). Умето ратоборних термина који ствари радикализују и изоштравају до крајњих супротности, у књизи се сукоб доследно назива полемиком. Тиме је постављен нови, знатно флексибилнији и отворенији оквир за сагледава садржаја расправе, обезбеђујући истовремено њеним учесницима равноправан статус који су још током саме расправе изгубили. Јер, тамо где је реч о рату у исходу може бити само победника и поражених, што даље води ка позитивној митологизацији победника, односно негативној митологизацији поражене стране. Тако је Вук постао борац за свету ствар, Месија, Дон Кихот и миљеник историје (суда времена), док су његови опоненти окарактерисани као незналице, неизлечивиболесници, тврдоглави, страшни, неморални, неучтиви, људи ослобођени стида, зналци-кукавице, рушиоци мутне и нејасне мисли, зависни и завидни људи који “преврћу вером”, па чак и као бућоглаве сове! Кербери мита о Вуковој борби за језик и нацију (попут Александра Белића или Миодрага Поповића, па до Иве Андрића), у својим су делима одбацили и најнеопходнију дозу научног скептицизма, западајући чак у романтизам, па и у патетику. У књизи нису расветљени мотиви таквог поимања ствари и то би могао бити један правац даљих истраживања.
Мики Манојловић у серији о Вуку Караџићу стиже у Беч
Победом Вукове реформе из српског културног наслеђа искључена је култура 480 књига које су настале током 18. века, на различитим варијантама српског језика (диглосија, триглосија, три језичка стила) током барока и предромантизма. Искључен је, дакле, читав сегмент наше културе који данас не умемо да прочитамо, нити да разумемо, нити да набројимо бар неке од аутора тих дела, нити да упамтимо називе бар неких од књига. А ту би, рецимо, спадали први речници, први романи, први уџбеници и граматике језика, први женски и дечји часописи као и они који су упућивали на начин уређивања дома, затим критике Вуковог превода Новог Завета и разне друге теме из економије, права, машинства, ратарства, теологије. У питању је култура српског грађанства из Аустроугарске, формирана у необичним и динамичним политичким и друштвеним околностима 18. века.
Посматрајући ствари из унутрашњег, српског угла, према Јовановићевом мишљењу, језичка реформа је била последица нагомиланих проблема са којима се српски човек суочавао на размеђи два века. И не само на размеђи два века, већ и на размеђи два света, аустроугарског и турског, протежући се својим постојањем и језиком од Одесе до Трста и од Будима, Пеште и Беча до Солуна. Територијалну, односно хоризонталну распрострањеност српског друштва и разноликост српског језика, оптерећивала је и све снажнија вертикална, сталешка раслојеност. У том смислу некакав српски koine био је преко потребан и расправа о језику, односно о културном моделу за који ће се Срби трајно определити, представљала је логичан расплет таквих околности. Али не и спонтан процес.
Вођен руком и идејом аустрославизма Јернеја Копитара, Вук се залагао за издизање народног на ниво обједињујућег, књижевног српског језика, док су његови опоненти углавном заговарали варијанту језика која је представљала мешавину народног и рускословенског језика. Предност њиховог предлога била је у томе што би таквим српским језиком могао бити обухваћен шири и сложенији стратум српског друштва и што њиме не би биле изгубљене димензије и елементи културе српског грађанства које се за ту варијанту и залагало. Без обзира на чињеницу што су и Вукови опоненти међу собом водили жестоку расправу која је понекад бивала значајнија од расправе коју су водили против Вука, свих осамнаест учесника полемике осуђено је на потоње “искључивање” из нашег националног сећања. Савременим језиком речено, Вукови опоненти, чији се предлог није уклапао у Копиатарове језичке империјалне концепте, постали су жртве оновремене “кенсл културе”.
Вукови подржаваоци волели су да истичу његово знање и упућеност, као и праведност које су га током расправе красиле, што је имплицитно значило да његови противници то све нису били, а посебно је била хваљена Вукова “неписменост” (одсуство његовог високог формалног образовања). Јовановић поставља питање како је и зашто било могуће да Александар Белић или Миодраг Поповић омаловажавају високо образовање Вукових противника који су одреда били школовани на европским универзитетима (петнаест од осамнаест учесника расправе), а многи од њих су школовање завршили “на два предмета” што би, у ствари, значило на два факултета. У својим књигама Мирослав Јовановић не полази од себе у сагледавању проблема из историографског угла, већ набраја и своје претходнике попут Меше Селимовића или Милке Ивић и других који су давно пре њега приметили да око Вука има нек “квар” и који су такође били потакнути да тај аспект наше културе преиспитају и поставе на чвршће темеље.
Како је Мирослав Јовановић, професор опште савремене историје на Филозофском факултету у Београду, дошао на тему националне историје новог века? По среди је неколико фактора, од којих никако не треба искључити његову широку истраживачку знатижељу и ерудицију, потом и смисао за идеју и поседовање научне интуиције, али свакако да је његово “заглављивање” на нововековној националној теми произашло из других поља његовог научног интересовања. Широј јавности познат је као истраживач руске, балканске и српске историје, а посебно руско-српских политичких и културних веза. Руско-српски културни трансфер најнепосредније је био остварен између два светска рата, на простору тадашње Југославије када су у њу стигле руске избеглице. Осврћући се на тај део његовог истраживања, Горан Милорадовић, приметио је да је Јовановић вођен интересовањем за ранијим, историјски удаљенијим руско-српским везама, дошао до теме утицаја рускословенског језика, руских учитеља и уџбеника на српски језик и културу у Аустроугарској током 18. века (овде). Појава рускословенског језика одражавала је директан утицај руске политике на Србе (донекле толерисан у Бечу), али је уједно представљала и снажан културни дисконтинуитет у историји развоја српског језика и културе који је условио појаву триглосије (употребу три врсте језика) међу Србима, што је додатно усложило ионако сложене ствари у оквиру српског културног подручја. Из те теме, морао је стићи и до Вукове реформе, а од реформе даље ка суштини проблема – нашем односу према нашој речи и култури. Јер, суштина ове књиге није сама Вукова реформа и њена процена са становишта културног развоја или културне политике. Њен фокус је померен ка потоњем инжињерингу сећања на саму расправу, њене победнике и губитнике, ка механизму производње мита о значају Вукове реформе и ставу да се Вук и његово дело изједначавају са српском културом. Тај став није нетачан, али није ни тачан, нити је потпун. Српска култура одувек је била шира од Вуковог, а посебно од Копитаровог концепта.
Са промоције књиге у Службеном гласнику: Милош Тимотијевић, Оливера Драгишић, Борисав Челиковић
Посматрајући унутрашње поље феномена, Јовановић проблем своди на склоност Срба (посебно њене елите и интелигенције) ка митотворству. Закључак је тачан, али и непотпун јер је и сам аутор приметио да су мит о Вуку експлоатисале разне политичке елите, од Пашићевих радикала, преко заступника интегралног југословенства, а потом и бранилаца Титовог “братства и јединства”. Културни модел који је том реформом постављен и који су у другој половини 19. века коначно и Србијанци прихватили, негује се и пажљиво (без значајнијих преиспитивања) чува и данас. И најповршнија анализа историје Вукове језичке реформе наводи нас на помисао о њеном коинцидирању са идејом југословенства, као и да проблем није био само унутрашње српске природе. Могуће је да у овом тренутку на савременом српском језику настају и такви истраживачки радови који преиспитују статус ћирилице у последња два века или који се баве ширим спољним политичким контекстом Вукове делатности, али док та дела не угледамо у излозима наших књижара или их не позајмимо са рафова наших библиотека, остаје нам да запазимо да је у 19. веку Аустроугарска империја водила снажну културну политику на Балкану. Та културна политика најочигледније је била спровођена кроз политике језика и креирања нација као што је то био случај са Калајевим режимом у Босни (овде) или са стварањем албанске нације и кроз креирање албанског језика (овде). У том смислу ништа мање нису важни ни подухвати стварања украјинске или белоруске нације и културног инжењеринга који је на тим просторима спроведен. Вукова језичка реформа не може се посматрати као изоловани случај, а Бечки договор из 1850. године може се сматрати првим кораком ка стварању будуће Југославије.
О последицама: у Београду је пре две године на углу Палмотићеве и Улице Џорџа Вашингтона подигнут споменик Јернеју Копитару као израз срдачних српско-словеначких дипломатских и свих других веза. У Словенији је, за узврат, са истим образложењем подигнут споменик Вуку Караџићу. То је очигледна последица или незнања или несвести или спиновања суштине Вуковог наслеђа у Срба, јер како је могуће да се једна тако сложена политичка и културолошка појава која је представљала тек део шире аустроугарске културне политике сада сведе на српско-словеначку ствар? Копитар јесте био Словенац, Вук јесте био Србин, али обојица су спроводила политичку вољу Беча у културама својих народа, уз две напомене: Вуков и Копитаров однос је пигмалионски и Копитарова политика неким случајем није заживела баш у Соловенији. Је ли нам промакло да је и у Бечу, као и код нас, било обележено 200 година од рођења Вука? Зашто то Аустријанци обележавају, шта је њима Вук? Је ли нам исто тако промакло да је аустријска ОРФ телевизија била копродуцент једне од најпопуларнијих домаћих серија о Вуку Караџићу?
Споменик Јернеју Копитару у Београду
Најзад, јасно је шта смо изгубили Вуковом реформом (осамнаестовековну српску грађанску културу 480 књига), али шта смо добили? Вука од оправданих критика чува његово истински велико дело. Определивши се за народну културу (из које су, опет многи српски крајеви испали, југ Србије рецимо, али то је судбина сваке стандардизације), Вук је сасвим сигурно, из нехата, сачувао неке важне елементе народне културе, необичне елементе њене епике и њених изванредних певачких способности и неочекиваног богатстава. Ако следимо сазнања до којих је у својим истраживањима дошао Александр Лома, изложена у књизи Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике (Београд: 2002) суочићемо се са необичним али узбудљивим сазнањем да народни језик у својој дубини баштини тако старе културне обрасце, старије од Рамајане (овде). У том смислу Вуков учинак није лош. Осим тога, Вукова језичка реформа за последицу има и то да елементарно образовани Србин може разумети језик високо образованих представника свога рода. Средњошколац може читати и разумети Политикин Културни додатак, што често није случај у другим културама. Средње образовани Немци понекад не могу разумети високи стил њихових врсних интелектуалаца. Српска култура је у том смислу компактнија и упућенији смо једни на друге, али није ли то уједно и мана коју смо добили Вуковом језичком реформом? Јер, целокупна српска култура остала је заглављена на нижим нивоима својих потенцијала. Питања су, како ствари стоје, веома сложена и бесконачно занимљива.
Ко се определи да прочита ову пребогату и врло инспиративну књигу, имаће и то задовољство да кроз Хрестоматију стекне непосредан увид у садржај неких од 480 заборављених дела јер се професорка Татјана Суботин потрудила да нам ту литературу приближи преводом низа дела на савремени српски језик. Кога занима шири рад, личност и наслеђе Мирослава Јовановића, о томе се може обавестити из исцрпног поговора Милоша Тимотијевића, музејског саветника Народног музеја у Чачку.
О промоцији књиге погледати још на сајту Службеног гласника (овде).
Др Милош Тимотијевић (1969), историчар је и музејски саветник Народног музеја у Чачку, у којем ради од 1997. године. Главна подручја његових научних интересовања су друштвена и културна историја чачанског краја у XX веку, историја цркве и црквене уметности на подручју Западне Србије, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата, модернизацијски процеси на Балкану у другој половини XX века.
Краљица Драга и ефемерни спектакл
Краљица Драга Обреновић (23. септембар 1866 – 11. јун 1903) спада међу најомраженије личности у српској историји. Политички екстремизам њених противника, мизогинија и пропаганда нове династије Карађорђевић условили су стварање слике у којој се Драга доживљава као „блудница на трону”, а њене убице, које су сабљама исекли краљичину „јалову утробу”, као јунаци и спасиоци Србије.
Краљица Драга Обреновић
За свирепи злочин свакако је требало наћи адекватно оправдање, које се свело на вишедеценијско стереотипно истицање негативних карактерних особина жртава. Непопуларност краљице Драге и краља Александра Обреновића имала је и своје реално упориште у њиховом ауторитарном режиму, као и скандалима попут краљичине неуспеле (лажне) трудноће. Пошто је исте 1901. године изненада умро краљ Милана, а руски цар одбио да у званичну посету прими краљевски пар из Србије, легитимитет династије Обреновић постао је веома упитан, чему је допринела и вест да ће можда један Драгин брат постати наследник владарског трона, јер она није могла да роди престолонаследника своме десет година млађем супругу.
У таквој политичкој атмосфери препуној напетости и неизвесноти организовано је велико путовање владарског пара у унутрашњост Србије. Након прославе краљевог рођендана у Смедереву, Драга и Александар су од деветог до двадесетог септембра 1901. обишли Крагујевац, Краљево, Жичу, Студеницу, Чачак, Пожегу, Ужице, Добрињу, Таково, Горњи Милановац, Луњевицу, Вујан, Враћевшницу и вратили се у Београд. Посета је била добро испланирана и умерена на она места која су била важна за националну, црквену, династичку, породичну и личну традицију краљице Драге и краља Александра.
Званичне посете владара припадају домену јавних свечаности и перформативне културе у којој се многи вербални и визуелни симболи спајају у сажимајуће јединство спектакла кроз сложену структуру комуникационог деловања. Срби су ефемерне спектакле као артифициране јавне свечаности прихватили још у XVIII веку, у оквиру верско-политичких и пропагандних програма карловачких митрополита. Са стицајем државности стекли су се многи услови за ширење нових форми ефемерног спектала који се редовно организују од почетка тридесетих година XIX столећа, па све до првих деценија XX века.
Јавне свечаности имале су веома сложену форму и значајно место у програмима владарске пропаганде, а њихов концепт био је кодификован и веома прецизно одређен. Драматуршко деловање подстицало је емоционалну приврженост династији чији су владари били својеврсни „хероји нације”, а унапред организовано извођење ефемерног спектакла подразумевало је јасно утврђивање пута кретања свечане поворке и поштовање главних тачака у топографији града при чему су у програм прославе укључивани сви социјални слојеви. Увежбаност извођења многих пропратних дешавања били су веома важни, као и неизоставно поздрављање владара који су путовали кроз припремљене декорације и кулисе, а не стварност. Тријумфалне капије, пирамиде, стубови, заставе, цвеће, транспаренти, коњаници, свечани говори, здравице и зарицања, присуство деце и јавно исказивање радости (од певања до плакања), били су саставни део декорације током њихових посета, с циљем прославе владара и уздизања државе и нације.
Окружно начелство и црква у Чачку почетком 20. века
У суштини сврха политичких ритуала своди се на одржавање постојећег поретка у држави. Такви перформанси представљају догађаје који се у свести људи налазе изван пролазних и непредвидивих друштвених дешавања. Владар, као централна личност државе и организованих свечаности, треба да буде јемство очувања целовитости и трајности заједнице, при чему се нарочито подстиче вера у унапред осмишљен сценски приказ.
Иако је спектакл у свим местима које су краљица Драга и краљ Александар посетили био сличан, ипак је посета Студеници, Жичи и Краљеву била је прилика да се краљевски пар потврди као наследник баштине средњовековних српских владара. Поклоничко путовање у манастире праћено је јавним клечањем током молитви, целивањем светитељских моштију и богатим даровима. Религиозност краљице Драге није била површна, јавна и усмерена ка придобијању наклоности цркве, јер се усрдно молила и у својим приватним одајама у Београду испуњеним бројним иконама.
Међутим, посете владара увек морају да имају и пропагандни карактер, нарочито у контексту потврде разгранатијих политичких релационих мрежа између престонице и периферије. Свечани долазак владара у завичај увек представља својеврсни обред размене између унутрашњости, из које се црпи легитимитет, и престонице, симбола шире државне заједнице, која има задатак да „награди” завичај. Све се приказује као „праведан” повратак ствари на своје место, јер је природно да владар не заборави родни крај који му је омогућио политички узлет, а главне теме вербалне политичке комуникације постају пријатељство и оданост.
Добриња као место рођења кнеза Милоша, родоначелника династије Обреновић, Горњи Милановац родни град краљице Драге и село Луњевица одакле је био њен деда, били су завичај који им је увек давао безусловну подршку. Важна места сећања били су и Таково где је подигнут Други српски устанак, Љубић где је извојевана највећа победа, манастир Вујан гробна црква краљичиног деде, као и манастир Враћевшница место где је сахрањена мајка кнеза Милоша, тако да се појам „завичаја” из околине Горњег Милановца територијално ширио према Пожеги, Чачку и Крагујевцу.
После женидбе краља Александра Обреновића са Драгом Машин (девојачки Луњевица) 1900. године дошло је до стварања нових и разгранатијих политичких релационих мрежа између престонице и периферије у коју је укључен и Чачак у коме се родила и Анђелија Анђа Кољајић, мајка будуће краљице Драге Обреновић. Иначе Анђелијина мајка Ана (баба краљице Драге) била је старија ћерка проте Јанка Михаиловића Молера из Негришора у Драгачеву, чувеног иконописца и сликара. Поред ових директних, Луњевице су имале и низ других родбинских и кумовских веза у Чачку.
Тако су породична политичка баштина и релационе мреже унутар локалне заједнице и централне власти за Чачак почетком XX постали веома важни. Они увек представљају важно политичко поље у коме се стварају услови и за симболичко-пропагандно обликовање простора на коме се делује. На тај начин Чачак је постао део проширеног завичаја Обреновића и Луњевица, чији је значај био посебно важан почетком јесени 1901. године, када је после Драгине непостојеће трудноће и губитка наде да ће Србија добити наследника династије Обреновић све више говорено о могућности да Никодије Луњевица, најмлађи брат краљице Драге, постане престолонаследник. На тај начин породица Луњевица била је потенцијално нова династија.
Краљица Драга Обреновић је и поред тога имала низ савладарских функција, а назнаке да ће Луњевице постати нова владарска породица никако нису прошле неопажено у јавности Србије, посебно околини Горњег Милановца и Чачка, простора где је живела снажна локална традиција у вези са Другим српским устанком. Постоји и претпоставка да је краљ Александар Обреновић због наклоности према Драги Машин већ 1896. године имао намеру да се окружи људима заслужним за обнову српске државности, тако да се говорило о могућој обнови племства. Црква је владавину династије Обреновић приказивала као обнову средњовековне државе Немањића, а владавину краља Александра као пример симфоније државе и цркве. Садејство државе, нације и монархије, као и широко прихваћен концепт владара као изабраног „хероја-краља”, приказивани су као збирни симбол народних тежњи. Истовремено црква је инсистирала да је владар („миропомазаник”) мистични предводник свога народа, што је био наставак средњовековних династичких идеја.
Зато је долазак краљице Драге и краља Александра Обреновића у Чачак 15. септембра 1901. био важан догађај. После посета Студеници, Краљеву и Жичи, краљевски пар је полагано кочијом путовао према Чачку. Најпре су застали су селу Лазац, потом и Заблаћу у коме је приређено и молепствије у локалној цркви. Свештенство предвођено парохом Миланом Поповићем дочекало је госте у свечаним одеждама. Након тога је организован ручак за преко 100 особа, на коме је угледни свештеник Вићентије Поповић наздравио краљу и краљици, а монарх окупљеном народу Среза трнавског који је почео да игра коло.
Дочек у Чачку такође је био свечан, мада без тријумфалних капија као у Краљеву. Густи шпалири окупљених људи били су постројени све до цркве у центру вароши, пред којом су стајали упарађени ђаци основне школе, као и многи други грађани и грађанке. Девојчице и жене уручивали су краљица букете цвећа пре и после уласка у храм. У цркви је владика Сава Дечанац (Ђорђе Бараћ, 1831-1913) одржао благодарење и указао на значај Чачка и Љубића у симболици победе Милоша Обреновића над Турцима после петовековног робовања. Обреновиће је упоредио са Немањићима, а Бој на Љубићу истакао као прву велику и прекретничку српску победу после Косова. Цео говор обликован је у духу борбе хришћанства против агресивног ислама и неупитне оданости династији Обреновић, коју је сама „Промисао” довела на владарски трон обновљене Србије. Епископ није пропустио да помене како је краљица Драга по рођењу своје мајке заправо Чачанка.
Епископ Сава Дечанац био је истакнути великодостојник Српске православне цркве, али у исто време национални радник и учесник ослободилачких ратова. На челу Жичке епархије, са седиштем у Чачку, налазио се од 1890. до 1913. године. Био је носилац бројних највиших одликовања (Таковског крста I, III и V реда, Белог орла IV реда, Светог Саве I реда, Данила II реда). Управо је он у свом делу „Владалац и народ : крунисање и миропомазање владаоца, дужности његове и народне” (1897) развио државни концепт о владару као глави националног организма и нужности покоравања краљевској власти. Тиме је подупиран владарски ауторитаризам Обреновића и обнављана средовековна идеја о средишњем месту краљевског помазаника у држави, додатно учвршћивана везивањем за династију Немањића. На тај начин власт Обреновића приказивана је као обнова средњовековног „златног доба“, чиме је њихова породица добијала и нејасну перспективу стицања статуса светости. Поједини публицисти владајућу династију јавно су санктификовали, мада је нововековни концепт власти имао превасходно световно исходиште. Српска црква је током XIX века (посебно крајем столећа) у оквиру хвалоспева династији Обреновићи приказивала кнеза Милоша као духовно-националног еквивалента библијским узорима („божји изабраник“, „изасланик божји“ „месија“) и настављача државне мисије Стефана Немање, јер су обојица извршили велики препород српског народа који је на тај начин у потпуности, попут јеврејског, постао „изабрани“. Црква ипак националну идеју није претпоставила религијској, нити је кнез Милош канонизован.
После изласка из чачанске цркве „краљевски супружници” кренули су у зграду Окружног начелства која је била спремљена за њихов конак. Већ у пројектовању ове монументалне зграде, архитектонски обликоване у стилу класицизма, спратни део до цркве био је предвиђен за резиденцију Обреновића када дођу у Чачак. Пред улазак у зграду краљевском пару је хлеб и со симболично понудио Влајко Антонијевић, а свечани поздрав изговорио је Никола Радовановић, истакнути обреновићевац и личност која је својевремено краљу дала подршку да ожени Драгу. Дочек је био достојанствен и нарочито се допао краљици, тако да је одлучено да и сутрадан остану у Чачку, што није било планирано протоколом, чиме се боравак у вароши и најближој околини продужио на три дана.
Општина Чачак је у новоизграђеном хотелу „Крен”, отвореном претходне 1900. године, за краљевски пар приредила велики банкет на коме је било преко 150 особа. Иначе овај хотел је прва зграда у Србији која је у својој архитектури имала елементе сецесије. Краљу и краљици први је наздравио Иван Стојшић, први апотекар у вароши и будући народни посланик. Краљ Александар је отпоздравио и захвалио се на пријатном и топлом дочеку. Поред тада важног политичког питања у вези прихватања и спровођења у живот новог Устава, краљ је инсистирао како је Чачак везан за династију Обреновић „историјским успоменама” и да је родно место краљичине мајке. После банкета одржан је серкл, а затим су краљ и краљица после поздрављања отишли на конак у зграду Окружног начелства. Тога дана Драга и Александар поклонили су варошкој сиротињи 400 динара у сребру.
Хотел Крен почетком 20. века
Ујутро, пре доручка, краљевски пар је у згради Окружног начелства примао грађанство, чиновништво, чланице Женског друштва, свештенство, како из Чачка, тако и околних места, а затим и депутације из разних срезова. Касније је приређен ручак на коме је било 60 угледних особа из Чачка и околине. Око 5 часова по подне краљ и краљица возили су се са својом свитом по вароши и љубићким друмом. Увече, у 7 часова, приређена велика бакљада. Цео простор испред цркве и зграде Окружног начелства био је испуњен светом, осветљен бакљама и лампионима. На врху једне „куле” у облику троношца такође је горела ватра. Краљевски пар махао је народу са прозора, на улици је било народно весеље, свирала је музика, певала се химна Србије.
Свечани говор у име Чачана одржао је адвокат Драгутин Васић: „Чачани, вазда одани, увек су са усхићењем и радошћу дочекивали свога Краља и Господара, који је у више прилика удостојио овај град Својом високом посетом. Али данашњем одушевљењу, радости и срећи њиховој нема краја, јер поред свога омиљеног Краља, коме су веома захвални, дочекују и верну Му и драгу Сапутницу у животу, Прву Краљицу Српкињу обновљене државе српске, Пресветлу Унуку Славног и чувеног Војводе Српског Николе Луњевице, који се са творцем нове српске државе Милошем Великим борио за ослобођење Српства и обновљење његове старе славе и величине […] Радост наша у толико је већа што је племенита и узвишена Краљица рођена у округу, чије је средиште Чачак, а Њена племенита мајка госпођа Анђа у самом Чачку, и што је Провиђење одредило да њена Ћерка буде Краљица Српска и Нашем Краљу донесе мир, спокојство и срећу у кући, те најважније услове за миран и задовољан породичан живот и јемство за напредан и срећан живот народни.”
Васићев говор био је препун симболике која је упућивала на монархистичке, династичке, државне, националне, црквене, породичне и завичајне теме и вредности. Љубав и оданост биле су најважније особине које су спајале краљевски пар и Чачане. Адвокат Васић добио је на рођендан краљице Драге 11/24. септембра 1901. године (што је био државни празник) Орден Таковског крста IV реда. Касније, после Мајског преврата 1903. године, Драгутин Васић јавно је грдио и ниподаштавао мртву краљицу Драгу Обреновић, а дочек краљевског пара у Чачку из 1901. године извргнут је руглу у облику приповести у којој су централно место заузимале слике уживања у јелу и пићу.
Трећег дана боравка краљеце Драге и краља Александра у Чачку у 9 сати, одржано је молепствије у цркви, а затим је цела краљевска свита изашла из града. Путовање је организовано старим путем преко планине Јелице, трасом коју дана прати нови ауто-пут у изградњи. Краљевска поворка застајкивала је на много места. У селу Паковраћу дочекалао их је мноштво народа са спремљеном закуском, а народни посланик Милош Ћосић поздравио је краља и краљицу у име народа Среза трнавског. У селу Марковици, које је већ у Срезу драгачевском, краљевски пар дочекала је нова делегација, хладњаци и закуска. У име народа Среза драгачевског говор је одржао народни посланик Миленко Протић. Краљ и краљица редовно су силазили са кола и накратко се задржавали у разговору са окупљеним сељацима. Узвици, аплаузи и бацање цвеће били су уобичајени декор.
Заслуге за подржавање династије нису заборављене. За краљичин рођендан укупно је седам особа из Чачка и ближе околине одликовано Орденом Таковског крста IV реда: Милош Ћосић – народни посланик из Паковраћа (иначе истакнути радикал), Антоније Мутап – земљоделац из Прислонице, Милутин Анђелић – народни посланик из Бечња, Младен Броћић – трговац из Гуче, Мијајило Петковић – кројач из Чачка, Добрица Лазић – адвокат из Чачка и Драгутин Васић – адвокат из Чачка.
На граници Рудничког и Ужичког округа краљевски пар опростио се са делагецијом из Чачка и Драгачева. Пожежани и Ужичани дочекали су краља и краљицу испред величанствене тријумфалне капије, а пратњу до Ужица обезбеђивало је 200 коњаника. Делегацију за дочек чинили су највиђенији људи, а сељаци су уз пут делили поклоне. На улазу у град организовано је пуцање прангија. Ужице је већ тада, за разлику од других места у западној Србији, имало електрично осветљење, што је целој вароши давало свечани изглед. Огромна маса света из целог округа дочекала је владарски пар, да би потом целу ноћ провели у граду. Чачани имали су на уму симболичку важност своје вароши, значај црквених свечаности, па и породичну повезаност, али су Ужичани величанственошћу дочека надмашили своје суседе. Ипак, све је то било у сенци симболике која је пратила краљевски пар у посети Таковском срезу, ужем завичају Обреновића и Луњевица.
Краљевски пар је својим путовањем из 1901. означио најважнија династичка места сећања, која су кроз симболичку политику перформативног карактера показивала пожељно слављење прокламованих идеала и отелотворавање владајуће структуре државе кроз синтетизовање вербално-визуелних порука (говори, прокламације, славолуци, додељивање одликовања, слике у функцији патриотских икона, јавни спектакли у форми чврсте спреге државе и цркве), при чему се нарочито наглашавало да су их дочекали „вазда” верни и одани поданици, поштоваоци династије Обреновић, што је био и саставни део поздравних говора многих председника општина, народних посланика, игумана и свештеника.
На крају, када се владарски пар вратио у Београд, свечано је прослављен краљичин рођендан. Људи који су током путовања јавно показали оданост династији добили су награду. Од 229 одликовања која су додељена на рођендан краљице Драге Обреновић чак 92 ордена (40%) уручена су лицима која су на неки начин била у вези са посетом краљевског пара Србији или су пореклом са тог простора. Симболика уручивања одликовања увек има за циљ дуговечност таквог пропагандног чина у људској свести, повезаног са званичном државном репрезентативном културом, култом нације, династије и не мање важној завичајној оданости владару или владарском пару.
Заправо званична репрезентативна култура увек настоји да посредством многих симбола у комуникацији са јавношћу уобличи форму идеолошких наратива неопходних за идентификацију и интеграцију државе, нације и јавног мњења. Јавне свечаности, многе церемоније, споменици, али и симболика одликовања, представљају саставни део таквог деловања. Ипак, и поред великог значаја Обреновића за ослобођење и изградњу нововековне Србије, као и подршке цркве и појачане продинастичке пропаганде, нерасположење значајног дела јавног мњења према краљици Драги није се смањивало после путовања из 1901. године. То није променила ни посета Нишу и околним местима из 1902. после које је краљица пала у депресију.
Брутално убиство краљевског пара 1903. године, долазак нове династије, крвави ослободилачки ратови, стварање Југославије, потом и револуционарни преврат комуниста, као и општа модернизација друштва, донели су конструкцију неких нових традиција. У њима није било места на сећање на спектакуларну посету краљице Драге и краља Александра свом завичају 1901. године.
Милош Тимотијевић, „’Вазда’ верни поданици : списак особа које су добиле орден на рођендан Краљице Драге Обреновић 11. септембра 1901. године”, Зборник радова Народног музеја, XLVIII (2018), стр. 45-54.
Милош Тимотијевић,„Празнични сјај завичајне светковине: посета краља Александра и краљице Драге Чачку 1901. године”, Зборник радова Народног музеја L (2020), стр. 71–79.
Др Милош Тимотијевић (1969), историчар је и музејски саветник Народног музеја у Чачку, у којем ради од 1997. године. Главна подручја његових научних интересовања су друштвена и културна историја чачанског краја у XX веку, историја цркве и црквене уметности на подручју Западне Србије, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата, модернизацијски процеси на Балкану у другој половини XX века.
КАРАНСКО ЈЕВАНЂЕЉЕ ИЗ РИЗНИЦЕ МАНАСТИРА НИКОЉА ПОД КАБЛАРОМ
Манастир Никоље данас је најстарији храм у Овчарско–кабларској клисури. Као и за већину манастира у клисури, ни за Никоље се не зна када је основано и ко је био ктитор храма. Према архитектонским карактеристикама са великом сигурношћу може се претпоставити да потиче из средњег века, највероватније из времена с краја XIV, односно почетка XV века, и вероватно је настао трудом монаха синаита. Први писани помен манастира забележен је у турском попису из 1476. године. Наос цркве манастира Никоља живописан је 1587, а припрата и спољни јужни зид 1637. године. Никоље је био значајан манастир током османске епохе, у коме је постојала важна преписивачка делатност.
Монаси су се бавили и граверским занатом, као и сликањем икона. Никоље је вероватно најпознатији манастир у Овчарско-кабларској клисури, који је у првој половини XIX века нарочито помагао Кнез Милош и цела владарска породица Обреновић. Књижевник Милорад Павић (1929-2009) је значајан део свог романа „Хазарски речник” (1984),сместио управо у манастир Никоље под Кабларом, као и низ других писаца, што је на много начина допринело препознавању културно-историјског значаја овчарско-кабларских манастира у најширој јавности.
Овчарско-кабларски манастири су свакако важни на много начина, а највише као центри духовности и интелектуалног рада у османско доба. Стицајем историјских околности средњи век је на Балканском полуострву трајао много дуже него на остатку европског континента. Опстајање многих старих традиције, као што је на пример украшавање рукописних књига, у време када је штампа већ увелико постојала као раширена пракса, на најбољи начин говори о „дугом” средњем веку и његовим вредностима. На многим местима, а нарочито у православним манастирима у којима су монаси као облик молитве преписивали богослужбене књиге и стварали уметничке предмете на традиционалан начин, средњи век је трајао све до XVIII века.
Сликарски украс, минијатуре, увек су биле важне у рукописним књигама. Као и многи други сегменти уметничког стваралаштва и украшавање књига је доживело свој пад у османско доба. У то време није створен неки посебан нови стил, већ је постојала снажна приврженост традицијама из претходних векова. Због материјалних околности минијатуре су као најзначајнији вид украшавања рукописних књига у овој епохи заступљене у сразмерно малом броју рукописа.
Због дуготрајне и скупе израде, рукописне књиге никада нису биле претерано бројне, нарочито не оне из османског доба. Томе су допринела и многа страдања наших манастира, што важи и за Никоље под Кабларом, које ипак поседује богату ризницу у којој се чува једна од најзначајнијих рукописних књига у српској култури с почетка XVII века. То је Каранско јеванђеље настало 1608. године у цркви Благовештења, познатијој као Бела црква каранска у селу Карану код Ужичке Пожеге. Књигу је исписао поп Вук, син протопопа Ралета. Ову књигу је као део инвентара манастира Никоља уписао већ Вук Караџић 1820. године.
Многе рукописне књиге настале у српским манастирима, данас су расуте по целом свету, тако да не би било ни мало необично да се једна од таквих књига нађе и у манастиру Никољу под Кабларом у коме је у османско доба постојала преписивачка радионица. Ипак, Каранско јеванђеље је по много чему необична рукописна књига, иако је релативно касно настала, тек 1608. године. Оно што је потпуно егзотично, и што представља праву реткост, јесте јединствен пример утицаја исламске уметности у украшавању рукописа на нашим просторима. По свом наглашено издуженом формату, са карактеристичним завршетком у горњем делу, који се сусреће нарочито често на илуминираним Коранима, као и по облицима флоралног украса у стилу „руми” орнамента, минијатуре Каранског јеванђеља имају мало додирних тачака са оновременом српском илуминацијом која је настављала средњовековне традиције.
Каранско јеванђеље богато је украшено портретима јеванђелиста у центру великих квадратних заглавља, мањим заставицама и иницијалима. Текст је писан у једној колони полууставним словима, с иницијалима који захватају пет до осам редова текста и великим златним тачкама исцртаним црним мастилом као розете. Колоне текста, заједно са сликаним украсом, уоквирене су уским меандричним орнаментом, цртаним црним мастилом, плавом и црвеном бојом. Од боја су употребљаване плава, ружичаста, зелена, бела, црна, затим злато и понегде сребро.
Богата заглавља на почецима јеванђеља компонују квадратне заставе, по формату уобичајене у нашим четворојеванђељима XV–XVII века, и уже заставе, типичне за исламске рукописе. Једино је Јеванђеље по Јовану урађено без исламских заставица. Као контраст веома вешто урађеним заставама, људски ликови су крајње схематизовани, готово потпуно подређени и уклопљени у декоративни орнаментални систем. Боје су такође необичне за српско и уопште византијско сликарство, при чему су упадљиве светлоплава, наранџаста и плавозелена, као и коришћење сребра. Једино је застава јеванђелиста Јована урађена у духу српске рукописне традиције, али се и овде јављају наутови листови, типичан исламски декоративни елеменат.
Претежни део раскошних и прецизно израђених декоративних елемената изведен је у складу са исламском традицијом украшавања књига, посебно оних насталих у Персији током XVI века. О томе сведочи не само колорит и избор флоралних елемената, већ и издужени формат текстуалног блока с тракама које га уоквирују, што је све у сагласју са начином обликовања оријенталних рукописа. Орнаментални украси Каранског јеванђеља урађени су у рафинираном цртежу, колористичком складу, са маштовитошћу и сигурношћу извођења, док су људски ликови невешто приказани и накнадно колорисани. До сада није откривен ниједан сличан пример тако истакнутог исламског присуства у декорацији српске рукописне књиге. У изради овог Каранског јеванђеља учествовала су два мајстора. Први је потписани свештеник Вук, а други световни мајстор калиграф, по свој прилици муслиман. Може се закључити да је Каранско јеванђеље редак пример српског минијатурног сликарства у коме се помешало више стилских утицаја, од којих је исламски ипак најснажнији. Украшавање Каранског јеванђеља остала је усамљена појава, и није имало везе са даљим развитком минијатурног сликарства на подручју обновљене Пећке патријаршије. Раскошне рукописне књиге настале у многим манастирским скрипторијумима, својеврсним „радионицама молитве”, путем својих минијатура омогућавају и изражено естетско уживање, при чему украси Каранског јеванђеља нуде и ретко егзотичан утисак.
Сексуалност припада најинтимнијој сфери живота сваког човека, али коју по природи ствари није могуће сакрити од јавности. Нарочито у малим местима у којима се сви знају, међусобно контролишу и надгледају. Управо је таква варош био Чачак током највећег дела 20. века.
Контрола женске сексуалности у граду свакако је била већа него на селу, где се испод наизглед челичних стега обичаја и патријархалности „свашта дешавало”. Када су у питању српске вароши, много тога пореметила је окупација у Првом светском рату (1915-1918). Један број жена слободно је ступао у везе са аустријским официрима, а неке су са њима и отишле пре ослобођења града. Такво стање узроковано је и због великих демографских промена. Број мушкараца у Чачку се у односу на период пре рата смањио за 45,8 %, а жена увећао за 17,5 процената. Мушкарци који су дошли са Солунског фронта, такође су имали своја нова искуства.
Иако се у патријархалним срединама између два светска рата и даље много говорило о „поштењу”, мушкарци су и пре женидбе имали сексуална искуства, а у току брака, на неки начин, и институционализована неверства са сталним љубавницама, махом са села. Они богатији и утицајнији су наклоност, љубав и страст према њима приказивали кроз многе поклоне; неке су добиле и куће у граду, друге кафане у којима су отварале куплераје. Пред Други светски рат богати мушкарци би куповали својим сиромашним љубавницама отоман, предмет који оличава угодност и елеганцију, знак високе наклоности.
У једној малој вароши какав је био Чачак (1931. град је имао 2.007 домаћинстава смештених у 1.435 кућа), брачна неверства била су прилично позната, али то право је ипак више припадало ожењеним мушкарцима него удатим женама. Ако би нека удата жена јавно доводила љубавника у своју кућу, доживљавала би са својим партнером осуду целе паланке, због провођења „неморал-блудног“ живота. Са друге стране у граду су сасвим нормално радиле јавне куће. Рађала су се и ванбрачна деца. Пред Други светски рат у Чачку је 10% живорођене деце било „незаконито“; годишње се рађало око двадесеторо беба ван брака.
Током окупације 1941-1944. године, поновила су се искуства слична онима из Првог светског рата, а везе жена са немачким војницима нису увек биле из материјалних побуда. После рата ове особе су жигосане на судовима националне части. Брачне и ванбарачне везе функционера комунистичке партије са таквим особама осуђиване су на партијским форумима.
Револуционарна промена из 1945. није условила и покретање сексуалне револуције. Старе форме живота и даље су биле снажне и важеће. Сексуалност се и даље мерила старим контрареволуционарним моралом, грађанско-сеоско- патријархалног порекла. После Другог светског рата јавно исказивање сексуалности средовечних мушкараца изван брака (на јавним местима), углавном је било обележје радничке класе и сељака. Позорнице таквог понашања биле су локалне кафане на периферији града и најгора свратишта за камионџије. Публика је „уживала“ уз наивне еротске напеве певаљки у мини сукњама, чије упознавање и освајање повећава друштвени углед. Пијани гости су ломили чаше, показивали крваве шаке, срча је крцкала на поду, а певачице без много талента, па и лепоте, забављале су бројне госте.
Самачки живот и приватност интиме у малој вароши све до краја века није био лако остварљив. Број разведених жена у Чачку пре Другог светског рата није био велики. Чачак је 1931. године имао свега 47 „распуштеница“ (један проценат од укупног женског становништва у граду) и мање од десет „распуштеника“, а њихов слободан сексуални живот посматран је са завишћу од остатка паланке. Разводи су од половине века постали уобичајена појава, а у периоду 1972 – 2001 у просеку је на око 6 закључених, долазио један разведен брак годишње. Највише развода било је 1990. године.
Сексуални живот постао је динамичан од почетка шездесетих година. Живот у граду који је све више растао (подизане су и вишеспратнице) повећавао је анонимност, и после рада остављао пуно слободног времена. Телесна уживања имала су и своје наличје. Број прекида трудноће непрекидно се повећавао. Са друге стране број порођаја био је два до три пута мањи од абортуса. Анкете код запослених жена у Чачку откривале су да чак њих 83% није желело више деце, а имале су једно или двоје. У питању је била велика преоптерећеност на послу али и код куће. Чак 70% испитаних жена ништа није знало о контрацепцији. Раднице су процентуално имале више побачаја од службеница.
Веома мали број жена се обраћао лекарима да им препоручи срества за контрацепцију. Обично су преписиване таблете, али жене су биле немарне у њиховом узимању, а и мушкарци су се противили контрацепцији. За уграђивање спирале претходно је био неопходан преглед, као и касније контроле, што је многе жене одбијало. Неудате жене готово уопште нису долазиле по савете о контрацепцији. Оне су се радије одлучивале за прекид трудноће. Девојкама је било незгодно да се појаве међу удатим женама у саветовалишту, јер су се плашиле паланачких оговарања. Свуда је владала велика непросвећеност и незнање, потхрањивана од околине и родитеља.
Право „сексуално ослобођење” настаје од друге половине седамдесетих, са новим формама урбаног живота, и појавом нове генерације жена и мушкараца које су од рођења или ране младости стасале у граду. Масовна култура, вестернизација друштва, све већи утицај популарне музике, филма и уметности, постепено су деконструисали старе облике живота и условили отвореније исказивање сексуалности.
Милош Тимотијевић
Из чланка: Милош Тимотијевић, „Град у унутрашњости: облици, простори и границе приватног и јавног у 20. веку [поглавље у књизи]”, Приватни живот код Срба у двадесетом веку , ур. Милан Ристовић (Београд: Clio, 2007), стр. 579-611.
Др Милош Тимотијевић је историчар и виши кустос Историјског музеја у Чачку. Главна подручја његових научних интересовања су модернизацијски процеси на Балкану у другој половини XX века, друштвена и културна историја чачанског краја у XX веку, историја цркве и црквене уметности на подручју Западне Србије, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата.
Др Милош Тимотијевић је историчар и виши кустос Историјског музеја у Чачку. Главна подручја његових научних интересовања су модернизацијски процеси на Балкану у другој половини XX века, друштвена и културна историја чачанског краја у XX веку, историја цркве и црквене уметности на подручју Западне Србије, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата. Аутор је више књига: Karneval u Guči: sabor trubača 1961-2004, Соколи Чачка 1910-1941, Век сумње: религиозност у чачанском крају 1886–2008, Модернизација балканског града (1944-1989): компаративна анализа развоја Чачка и Благоевграда у епохи социјализма, Звонко Вучковић: ратна биографија (1941-1944): расправа о проблемима прошлости и садашњости, Драгиша Васић и српска национална идеја, Мисија Хаијард: ратна пропаганда, бомбардовање српских градова и евакуација савезничких авијатичара 1943-1944, „Храбри“ партизани и „зли“ четници: студија о Србији у Другом светском рату (1941-1945), Злато четника и партизана – деконструкција једног мита: финансије и отпор окупатору у Србији и Југославији 1941-1945, Чачак у доба социјализма: 1944-1990: фотографија као репрезент политичке моћи.
Већ са првим ступањем на историјску сцену фотографија је понудила задивљујуће тачну и прецизну слику стварности ухваћене кроз објектив. Савременици су тврдили да је она заправо огледало саме природе. Међутим, камера уместо континуитета природног опажања нуди дисконтинуитет и фрагментарност представљања, а не природног посматрања. Визуелна порука фотографске слике, ма колико била тачна, није нужно и истинита. Да би се разумела сама фотографија неопходно јој је пружити контекст: време настанка, име аутора, податке о личностима, догађају или објекту који је снимљен. Истовремено, појавом нових технологија прављења снимака, као и медија на којима се приказују, савремени свет је постао феномен видљивог. Анализа фотографија отвара питања на који начин гледамо, и какав је однос онога што гледамо и саме „истине”. Истовремено, фотографија је, захваљујући свакодневним технолошким иновацијама у времену у коме живимо, постала најмасовнији медиј подложан непрестаним, готово неухватљивим трансформацијама, са све више средстава изражавања, истраживања и представљања.
Проблем коришћења фотографије као историјског извора, или као уметничког дела, везан је за примену критичности, како према садржају фотографије, тако и према потписима и описима сачуваних фотографија. Ипак, без обзира на ограничења, фотографија је незамењив медиј преко којег су сачувани јединствени остаци прошлости. Никако не треба заборавити да прошлост заправо не постоји, и да су историјски извори својеврстан „чаробни мост” преко којег можемо сазнати делове некадашње стварности. Фотографија се, без сумње, по својој документарности намеће као извор значајне вредности, без обзира на многа ограничења. Са друге стране, фотографија нема само документарну вредност регистровања догађаја или околности настанка, као и многих других чинилаца који прате снимање. Требало би нагласити да фотографија има и уметничку вредност – одражава стил епохе у којој је настала. Виши ниво естетског, као и ближа веза са ликовним уметностима, изражена је кроз начин на који фотографи деле са сликарима поједине визуелне карактеристике: детаљ, облик, контраст, мотив, композицију, покрет. Медиј фотографије развија таква својства која му дају посебан визуелни језик. Могућност фотографије да уверљиво ослика мотив и светло, даје фотографу моћ да у тренутку претвара стварност у сопствену метафору. Нови визуелни језик развио је способност да изрази не само људско биће, већ и његове емоције.
Фотографија је брзо постала важан медиј којим се представљао појединац – грађанин, предмет који се чува и поклања, а временом постаје „огледало” изгубљене прошлости. Спој документарне и уметничке вредности фотографије, уклопљен у посебан албум као репрезентативан предмет, део приватности који се излаже јавности, даје посебну важност у конструисању приватног, али и ширег идентитета једне заједнице. Заправо, уласком у специфичну колекцију породичног фото-албума, фотографија је освојила статус „профаног реликта”.
Управо на тај начин фотографија је доживљавана и презентована у грађанској класи крајем XIX и почетком XX века. Иако малобројан, тај друштвени слој европских манира у Србији имао је пресудан утицај на локалне варошке заједнице, па и на увођење фотографије у приватни и јавни живот. Уздизање грађанства условило је појаву изразите потребе за скупоценим материјалним добрима и предметима фине израде, као и стилизованим украсима у духу тадашње моде. Богатије породице крајем XIX и почетком XX века почињу да граде модерне куће, по европском узору, са пространим собама и салонима, као јасан израз нове свести грађанске класе чија је моћ надвисила сеоско окружење из којег су потекли. Када је у питању Чачак, стил читаве епохе, све до краја четрдесетих година XX века, била је сецесија, иако је она у европским оквирима кратко трајала и брзо нестала. Чачанској грађанској класи пријао је тај стил, хронолошки започет 1900. године изградњом хотела “Крен” у центру града, првим архитектонским објектом са елементима сецесије у Србији. Није се све зауставило на архитектури, украшавању ограда, капија и јавног простора. Сецесија је нарочито примењивана у штампи разгледница Чачка, вереничких карти за отменију варошку публику, а посебно су популарни били оквири за фотографије и фото-албуми израђени са орнаментиком у стилу сецесије.
Поседовање и излагање фото-албума постао је важан обичај грађанске класе. У другој половини XIX века у повлашћени простор грађанског салона, који је постао прави приватни породични музеј, на велика врата је ушао породични албум са фотографијама и освојио истакнуто место на једном од сточића, који се у богатијим кућама налазио у непосредној близини клавира. Обликовање фото-албума, аранжирање фотографија и њиховог излагања одабраној публици одговарало је моделу самопрезентације. Породични албум је био визуелни посредник који је артикулисао, на симболичном плану, како односе унутар породице, тако и класне односе у грађанском друштву XIX века.
Поступке презентације и самопрезентације треба посматрати, пре свега, као део ширих културних процеса којима се обликују и колективни и индивидуални идентитет. То је дуготрајан и релациони процес изградње симболичког система знакова који, између осталог, може да одговори на питање „ко сам ја” или „ко смо ми”, али и „шта бих волео да будем”. Излагане фотографије требало је да посведоче о успешности породице, али без истицања болесних, ружних, неуспешних и социјално неуклопљених појединаца. Истовремено, фотографија популаризује и специфично нов, театрализован и артифицијелан начин модерног самопредстављања и самоопажања. Жеља да се појавност идеализује, односно одбијање постојања ружноће, била је у складу са каноном званичног сликарства, тако да је употреба ретуша радо практикована и у локалним фото-атељеима. Албум са фотографијама, као део сфере приватности, био је намењен комуникацији са јавношћу, са основним задатаком пружања једне улепшане слике спокојног буржоаског живота и слатког породичног дома.
Фотографија је као и све модерне тенденције дуго је била привилегија града и грађанина. По рођењу везана за техничку и индустријску еру, она је нужно припадала урбаном грађанском амбијенту. Ако је социолог Луис Вирт град дефинисао као отисак друштва у времену, онда фотографију можемо доживети као један од највернијих одраза некадашњег друштва који је доспео до нас. Неодвојиве од амбијената, личности и догађаја који је снимљен, фотографије представљају својеврстан визуелни ход кроз време. Истовремено, она је и израз личности аутора фотографија, закаснелих сведока једног прохујалог доба. Први фотографи у Србији били су својеврсни модернизатори малих вароши, људи који су коришћењем нових техника допринели регистровању већ постојећих норми живљења, али и конструисању новог погледа на породицу и приватност, и пре свега на грађанску класну свест.
Цивилизацијски ход Србије у XIX веку био је спор. Требало је да прође више од две деценија од појаве фотографије 1839. године, па да се отворе први професионални атељеи. Груба процена говори да је Србију између 1860. и 1900. године опслуживало 40 фотографа, а до почетка Првог светског рата појављује се још 25 нових имена. За то време земљу су посећивали путујући фотографи, а таква ситуација карактерисала је унутрашњост, па и Чачак у другој половини XIX века. Чачак је током целог XIX века дуго био мала варош, како по броју становника, тако и по структури занимања. Поред трговине и занатства, највећи број житеља се заправо бавио пољопривредом. У таквој средини, сиромашној и конзервативној, било је јасно да нове модерне технологије нису имале добру „прођу”, тачније довољно велико тржиште. Зато није ни чудо што је најстарија фотографија Чачка (колико је за сада познато) потиче из 1870. године. У граду тада није било сталног фотографа, а путујући су ретко долазили. Често се фотографисало у већим варошима и чувеним излетиштима: Београду, Крагујевцу, Врњачкој Бањи. Поред професионалних фотографа, значајан траг оставили су и аматери. Технолошко усавршавање постепено је довело до демократизације у коришћењу фотографија, што је охрабрило многе људе, иако нису имали претходног фотографског искуства, да сами забележе сцене из властитог живота.
Фотографија је са технолошким променама постала и незаобилазан медиј за регистровање масовних јавних догађаја. Нови тип камере омогућио је аматерима да фотографију употребе као средство личног изражавања и тумачења света. Производња и конзумација слика је брзо демократизована, што је модерном човеку омогућило да у своје име исприча властиту микроисторију у сликама. Фотографије и фото-албуми између два светска рата више личе на фотографски дневник или визуелни споменар модерног човека који није загледан у унутрашњост топлог и ушушканог породичног дома, већ је фокусиран на спољашњи свет. Постепено почињу да се појављују снимци везани за излете, забаву, одмор, а затим и физички рад, да би се на крају фотографисала и тела покојника.
Издвојени снимци из каталога „Албум старог Чачка (1870-1941): град, људи, догађаји” (са изложбе организоване 2010. године) приказују визулну историју грађанског Чачка, при чему се фотографија посматра као документ прошлости, али и уметничко дело, један од највернијих одраза минулих епоха. Циљ изложбе и каталога није био само трагање за формом самопредстављања једне локалне средине, поновно конструисање грађанског идентитета друштва које је имало бројне политичке и идеолошке ломове у ХХ веку, већ и представљање фотографије као уметничког дела, односно излагање јавности једног дела богате збирке фотографија Народног музеја у Чачку, за неко ново читање и вредновање.
Милош Тимотијевић
СЛИКА ГРАДА: РАЗГЛЕДНИЦА ЧАЧКА, УЛИЦА ГОСПОДАРА ЈОВАНА ОБРЕНОВИЋА (НАЧЕЛСТВО И ЦРКВА), издање књижаре Исаила Петровића, пре 1903. године.
ПОЧЕТАК ЗАЈЕДНИЧКОГ ЖИВОТА: ВЕНЧАНА ФОТОГРАФИЈА ДАРЕ БЕЛОПАВЛОВИЋ И ДРАГУТИНА ГАВРИЛОВИЋА СА ДЕВЕРОМ ЈОВАНОМ РИСТИЋЕМ, анонимни фотограф, 1907. година
БРАЧНИ ПАРОВИ: ДАРА И РАДИВОЈЕ ПАНТОВИЋ, анонимни фотограф, 1908. година
ФАМИЛИЈЕ: ПОРОДИЦА АРИСТИДА ЈОВАНОВИЋА, снимак Томислава Зупана, 1937. година
ДЕЦА: НЕПОЗНАТЕ ДЕВОЈЧИЦЕ И ДЕЧАЦИ, снимак Добривоја Н. Симића, пре 1914. године
ЖЕНЕ: КАТАРИНА НИКОЛИЋ, снимак Милана Јовановића, 1896. година
МУШКАРЦИ: ПРЕДСЕДНИК ОПШТИНЕ ВЕСЕЛИН МИЛЕКИЋ, анонимни фотограф, 1905. година
ЂАЦИ: УЧЕНИЦЕ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ, ЧЛАНИЦЕ ЦРВЕНОГ КРСТА, снимак Томислава Зупана, око 1932. године
СВЕЧАНОСТИ: ПРОГЛАШЕЊЕ МИС ЧАЧКА, Томислава Зупана, 1929. година
СПОРТ: ВОЖЊА БОБОМ НА „ЛИСИЧЈИМ РУПАМА”, анонимни фотограф, 1933. година
КАФАНЕ: ДРУШТВО СА ПИЋЕМ И МУЗИКОМ, анонимни фотограф, око 1925. године
ИЗЛЕТИ: ОДМОР У ОВЧАР БАЊИ, анонимни фотограф, пре 1914. године
СВЕТ БРЗИНЕ: ПУТНИЦИ У ЧЕЗИ, снимак Павла Савића, пре 1914. године
КУПАЊЕ У ЗАПАДНОЈ МОРАВИ: ДЕВОЈКЕ НА ПЛАЖИ, снимак Томислава Зупана, 1926. година
СВЕТ РАДА: ПОЗИРАЊЕ У НЕЗАВРШЕНОЈ КОЧИЈИ ЗА ПОКОЈНИКЕ, РАДИОНИЦА СТОЛАРСКЕ ЗАДРУГЕ „БУДУЋНОСТ”, анонимни фотограф, пре 1941. године
СВЕТ РАДА: ДЕЦА РАДНИЦИ НОСЕ ЦРЕП У ФАБРИЦИ ОПЕКА „СМИЉАНИЋ”, анонимни фотограф, 1928. година
СМРТ: ВОЈВОДА СТЕПА СТЕПАНОВИЋ НА ПОСМРТНОМ ОДРУ, снимак Томислава Зупана, 1929. година
Stella polare 