totalitarizam – Stella polare

Теоретичари тоталитаризма нису сагласни око дефиниције тог феномена – за једне то је „јединствен облик политичке организације“, док други сматрају да је „тоталитаризам питање степена, а не врсте“.[1] Како компаративне анализе показују, радило се о посебном типу власти, у оквиру којег су постојали режими са различитим степеном моћи. Тоталитарне диктатуре чине два типа власти: социјалистичке (тј. стаљинистичке, слабе) и национал-социјалистичке (тј. нацистичке, јаке). Обе врсте су антиисторичне и прокламују „спасавање света“ и стварање „новог човека“. Утопизам, универзализам и есхатологија њихове су незаобилазне карактеристике, поред једне, свепрожимајуће масовне партије и култа личности харизматског вође.

Поистовећивање свих типова тоталитарних држава, које је чињено током Хладног рата, имало је сврху делегитимације комунистичке идеологије и Варшавског споразума. Зачетници тог концепта били су, између осталих, Карл Шмит, Збигњев Бжежински, Хана Арент и Карл Попер.[2] Разлика између нациста и комуниста је, наравно, постојала. Осим што су имали потпуно другачије непосредне политичке циљеве, различито су схватали улогу и карактер елита, структуру друштва и начине за његово мењање: нацисти су се определили за физичку елиминацију свих чланова заједнице које су сматрали „штетним“, док су комунисти настојали да мењају друштво преваспитавањем његових чланова, пошто би претходно физички ликвидирали или протерали из земље своје политичке противнике. Комунисте су водили социјално-економски критеријуми, а нацисте биолошки, али се у оба случаја ради о псеудонауци.

Термин „стаљинизам“ се у овој анализи користи као генерички израз за партијско-бирократски тип власти који је у Русији постојао од 1917. године, а у Источној Европи и на делу Балкана од 1945. до 1989. године. Пошавши од Марксових идеја Лењин је теоријски разрадио тоталитарни тип власти, па се израз „лењинизам“ односи само на корпус његових радова. Стаљин је спровео у дело Марксов и Лењинов друштвено-политички концепт, за шта је у науци је прихваћен назив стаљинизам. Тај термин је еквивалент изразима слаби тоталитаризам, реални социјализам и народна демократија. Стаљинизам се није суштински променио до своје пропасти – мењао се само интензитет принуде коју је вршио и водеће политичке личности. Свођење совјетског тоталитаризма само на период Стаљинове власти (1929–1953) и проглашавање Лењинове владавине за војно-ауторитарну диктатуру није оправдано.[3] Иста идеологија владала је Совјетским Савезом и пре и после стаљинског периода, једино није спровођена подједнако интензивно, јер је моћ режима најпре постепено расла, а потом постепено опадала. Према Мирославу Јовановићу, најважније елементе стаљинизма чиниле су комунистичке елите власти, политички монопол партије, фетишизам идеје и култ вође. Теоријска основа тог поретка – Лењинова прерада Марксових идеја, касније названа „марксизам-лењинизам“ – имала је снагу догме.[4]

У Југославији је због међународно-политичких разлога, (њеног сукоба са СССР-ом 1948. године и приступања Балканском пакту 1953. године), теоријски корпус „марксизма-лењинизма“ почетком педесетих година преименован у „самоуправни социјализам“, иако се није радило о суштински другачијој идеологији у односу на совјетску, нити о другачијем типу власти.[5] Том новом фразом је после раскола 1948. године истицана „супериорност“ и „изворност“ југословенског модела у односу на социјализам Источне Европе. Израз титоизам такође је настао током политичког сукоба са Совјетима, као вид совјетске дисквалификације харизматског вође Јосипа Броза Тита и његове личне власти. Међутим, у околностима сукоба два блока, назив титоизам је на Западу стекао позитивно значење и постао средство за подстицање незадовољства у источном лагеру. Упркос томе, у Југославији није постојао неки посебан друштвено-политички систем, већ локална варијанта стаљинизма, која је конкурисала совјетском узору. Његова моћ је временом такође опадала, мењајући своју профил од бруталне, преко подношљиве до издишуће силе.

Неки истраживачи користе термине „револуционарна десница“,[6] „нацистичка револуција“,[7] „конзервативна револуција“[8] и сл. Ти примери указују да се изразом револуција могу означити различите идеологије и покрети, међусобно понекад потпуно различити, чак супротстављени. Тако су југословенски комунисти почетком 1930-их година усташе сматрали за „хрватске националне револуционаре“, док су војно-ауторитарну диктатуру краља Александра називали „фашистичком“, иако никаква фашистичка партија у Југославији тада није постојала.[9] Комунисти су свесно манипулисали терминима – тиме су пред чланством и симпатизерима оправдавали своје савезништво са усташама које су сматрали „објективно револуционарним“, уједно правдајући своје непријатељство према власти. То није излазило из оквира генералне идеолошке линије Коминтерне која је, као и нацисти, главног непријатеља видела у капитализму и либерализму.[10]

Почевши да „преуређују“ Европу, нацисти су у неким државама на власт довели режиме чије су идеологије биле блиске њиховој: у Аустрији од 1938, у Хрватској од 1941, а у Норвешкој од 1942. године. У другим земљама Трећи рајх је најпре толерисао војно-ауторитарне (Мађарска 1920–1944) или фашистичке режиме (Аустрија 1934–1938), да би после њиховог слома на власт довео партије и лидере са програмима ближим свом. То је значило идеолошку преоријентацију од националистичког или фашистичког историзма ка нацистичком утопизму и то у врло кратком року. Одмах после рата дошло је до преласка са десничарских војно-ауторитарних диктатура, какве су владале Бугарском и Румунијом 1930-их и 1940-их година, на левичарске режиме стаљинистичког типа, односно са националистичког историзма ка комунистичком утопизму. На простору клеронацистичке НДХ крајем рата успостављене су Народне Републике Хрватска, Босна и Херцеговина и Србија, све три у оквиру стаљинистичке Југославије. Био је то прелазак из јаке у слабу тоталитарну диктатуру, налик оном у Источној Немачкој и Мађарској.

У стручној литератури за усташку државу неретко се користи израз „фашизам“ и/или „тоталитаризам“. Политиколог Тихомир Ципек, међутим, описује усташку идеологију као „шовинизам расно-биологистичког утемељења“, а њихову диктатуру као тоталитарну.[11] Наводно је и усташа Еуген Дидо Кватерник Павелићеву владавину називао тоталитарном.[12] Усташка Хрватска је упоредива једино са Мађарском у последњој фази рата (октобар 1944–март 1945. године), када је власт преузела Партија стреластог крста (Nyilaskeresztes Párt) Ференца Салашија. Још од времена Аустријске царевине на простору Хрватске и Мађарске римокатолицизам се граничи са православљем, а ту је до рата живело и много Јевреја. Те чињенице су утицале на карактер идеологија, партија и политика у тим државама пре и у време рата. Разлика је у томе што је за истребљење Срба, Јевреја и Рома НДХ имала на располагању пуне четири године, док је Салашијев режим у Мађарској постојао тек шест месеци – али му је и то било довољно за уништење Јевреја који су под режимом Миклоша Хортија били сачували бар голе животе.[13] Када се у обзир узму и Аустрија, у којој је до 1938. године владао клерофашизам („аустрофашизам“), Словачка, у којој су клерофашисти владали од 1939. године, и Чешка окупирана од нациста 1939. године, онда се у другој половини 1930-их и првој половини 1940-их година цео простор некадашње Хабсбуршке монархије указује као зона додира, преклапања, смењивања и прожимања нацизма, клерикализма и фашизма.

Нису сви тоталитарни режими имали исти однос према религији. Трећи рајх је, на пример, 1933. године са Ватиканом склопио конкордат.[14] Упркос томе, Хитлер је јула 1941. године својим сарадницима поверио да, дугорочно, нацизам неће моћи да коегзистира са религијом, а годину дана касније да после рата намерава да укине конкордат.[15] Усташтво је, насупрот нацизму, било изразито клерикално, што је карактеристика фашистичких и војно-ауторитарних диктатура. Многи римокатолички свештеници и фратри били су активне усташе. Сличан спој локалне верзије нацизма и римокатоличког клерикализма испољио се у Мађарској Ференца Салашија, док је у Словачкој владала клерофашистичка Хлинкина словачка народна партија. Сва три режима била су изразито прокатолички, расистички и антисемитски настројена. Истовремено је у Норвешкој Видкун Квислинг градио своју секуларну религију Универзализам (Universismen), којом је желео да објасни људску егзистенцију и помири науку и религију.[16] Упркос тој специфичности, норвешки нацизам био је врло сличан немачком.

Усташки покрет, који се најпре развијао под окриљем фашистичке Италије, 1941. године променио је силу заштитницу и уклопио се у нацистички нови поредак. Хитлер је јула 1941. године говорио да су Хрвати више Германи него Словени, а прихватао је и теорију о готском пореклу Хрвата, коју му је октобра те године изнео Славко Кватерник.[17] НДХ је настала уз подршку фашиста и нациста, служећи уједно Ватиканском прозелитизму. Усташка идеологија је заснована на аутохтоној хрватској расистичкој мисли, коју су од средине 19. века развијали Анте Старчевић и његови следбеници.[18] Усташтво је тежило реализацији идеала Странке права, што је укључивало стварање велике и моћне државе, национално, верски и „расно“ хомогене, којом би се прекинуо претходни историјски развитак и успоставило ново, трајно стање.

Други важан елемент усташке идеологије јесте својеврсни „империјализам“. Његова специфичност била је у томе да, не располажући властитом силом за реализацију своје амбиције, зависи од помоћи Рима, Беча, Берлина… Тај „империјализам“, у основи, није аутентичан, него служи да се њиме прикрије стварни империјализам оних сила које су му омогућиле да постоји. Најапсурдније од свега је то што усташка идеологија спаја расизам (који је повезан са утопијском идејом стварања „новог човека“ и секуларном есхатологијом), са католичким клерикализмом, (који се јавља и као елемент фашистичког историзма и садржи своју сопствену, теолошку есхатологију). Инхерентна идеолошка противречност није се показала као проблем – напротив – учинила је усташтво мултифункционалним и практичним решењем које је служило многима.

Простор Југославије искусио је у 20. веку све облике модерних диктатура: војно-ауторитарну (1929–1935), нацистичку (1941–1945), усташку (клеронацистичку, 1941–1945), фашистичку (1941–1943) и комунистичку (1945–1990). По томе он је, у Европи, јединствен.

Шира верзија чланка ОВДЕ.

Featured image: Pavelić i Hitler (Wikipedia)

[1] T. Kuljić, Teorije o totalitarizmu, (Beograd: IIC SSO Srbije, 1983), 213.

[2] Carl Friedrich & Zbigniew Brzezinski, Totalitarian Dictatorship and Autocracy, (Cambridge: Harvard University Press, 1956); Karl Popper, The Open Society and Its Enemies, 1–2, (Princeton: Princeton University Press, 1971); H. Arent, Izvori totalitarizma, (Beograd: Feministička izdavačka kuća, 1998; T. Kuljić, n.d., 115–172.

[3] Такво тумачење се нуди у: М. Пономарев и С. Смирнова, Новая и новейшая история стран Европы и Америки III, (Москва: Владос, 2000), 143.

[4] Мирослав Jовановић, „Стаљинизам“, Историјски гласник, бр. 1–2, (1993), 103–106.

[5] Да је Титов режим био идентичан „народним демократијама“, односно да је у питању тоталитаризам, сматрају: Josef Korbel, Tito’s Communism, (Denver: The University of Denver Press, 1951), 170, 346; Fred Warner Neal, Titoism in action. The reforms in Yugoslavia after 1948, (Los Angeles: University of California Press, 1958), 9, 212–231; Pavle Jakšić, Nad uspomenama II, (Beograd: Rad 1990), 36, 501–528; М. Jовановић, н.д., 108–109; Fransoa Fire, Prošlost jedne iluzije. Komunizam u dvadesetom veku, (Beograd: Paideia, 1996), 492–501; Предраг Марковић, Београд између Истока и Запада 1948–1965, (Београд: Службени лист СРЈ, 1996), 493–513; John Allcock, Explaining Yugoslavia, (London: Hurst, 2000), 275; Mira Šuvar, Vladimir Velebit: svjedok historije (intervjui), (Zagreb: Razlog, 2001), 156, 171, 372, 452; Lis Lorejn, Održavanje Tita na površini. Sjedinjene države, Jugoslavija i hladni rat, (Beograd: BMG, 2003), 25, 63, и други.

[6] J. Schwarzmantel, The age of ideology: Political ideologies from the American revolution to post-modern times, (London: Macmillan press, 1998), 123.

[7] S. Lee, European Dictatorships, 1918–1945, (London/New York: Routledge, 2000), 301.

[8] B. Bruneteau, Totalitarizmi, (Zagreb: Politička kultura, 2002), 13.

[9] B. Gligorijević, Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje, (Beograd: ISI, 1992), 259–262.

[10] B. Bruneteau, n.d., 52–54.

[11] Tihomir Cipek, „’Stoljeće diktatura’ u Hrvatskoj“, Hrvatska politika u XX. stoljeću. Zbornik radova sa znanstvenog skupa što je održan u palači Matice hrvatske 27–29. travnja 2004., (Zagreb: Matica hrvatska, 2006), 292–297.

[12] Berislav Jandrić, „Oblici oporbenog djelovanja u sklopu komunističkog sustava. (Djelovanje hrvatske političke emigracije)“, Hrvatska politika u XX. stoljeću. Zbornik radova sa znanstvenog skupa što je održan u palači Matice hrvatske 27–29. travnja 2004., (Zagreb: Matica hrvatska, 2006), 407.

[13] Piter Kalvokorezi i Gaj Vint, Totalni rat, (Beograd: IRO Rad, 1987), 391.

[14] Isto, 202.

[15] Hitler’s table talk 1941–1944, (ed. H. R. Trevor-Roper), (London : Weidenfeld & Nicolson, 1953), 6–7, 551–556.

[16] Oddvar K. Høidal, Quisling: A Study in Treason, (Oslo: Norwegian University Press, 1989), 765.

[17] Hitler’s table talk, 8, 95, 473.

[18] Видети више: Mirjana Gross, Povijest pravaške ideologije, (Zagreb: Sveučilište u Zagrebu, 1973), 160, 162, 171–173, 204–207, 258; Милорад Екмечић, Стварање Југославије 2, (Београд: Просвета, 1989), 156–158; Rory Yeomans, „Of ‘Yugoslav barbarians’ and Croatian Gentlemen Scholars: National Ideology and Racial Anthropology in Interwar Yugoslavia“, Blood and Homeland. Eugenics and Racial Nationalism in Central and Southeast Europe 1900–1940, (ed. Marius Turda & Paul J. Weindling), (Budapest/New York: CEU Press, 2007), 83–122; John C. Cox, „Ante Pavelić and the Ustaša State in Croatia“, Balkan Strongmen: Dictators and Authoritarian Rulers of South Eastern Europe, (ed. Bernd J. Fisher), (Purdue University Press, 2007), 207–208.

„Ako totalitarizam postane opštesvetski i stalan, ono što smo znali kao književnost prestaće da postoji.“

Sredinom 1941. godine Džordž Orvel je sa puno pesimizma predviđao svetsku ekspanziju totalitarnih sistema i crne dane književnosti. Neke od njegovih projekcija budućnost nije verifikovala, ali se opšta linija teksta, nažalost, danas ne može osporiti.

(Govor na BBC-u, objavljen u “Listeneru”, 19. juna 1941)
Iz knjige George Orwell, Zašto pišem i drugi eseji, Naprijed (Zagreb 1977)

Na početku svog prvog govora rekao sam da ovo nije doba kritike. Ovo je doba borbe, a ne ravnodušnosti, doba u kojem je posebno teško vidjeti književnu vrijednost u knjizi s čijim se zaključcima ne slažete. Politika – politika u najopćenitijem smislu – preplavila je književnost do mjere koja izlazi iz granica normale, a to je dovjelo do naše svijesti borbu koja se uvijek odvija između pojedinca i zajednice. Kada razmatrate teškoće pisanja poštene, nepristrasne kritike u vremenu poput našeg, počinjete shvaćati prirodu opsanosti što se nadvija nad čitavom književnošću doba koje nadolazi.

Živimo u doba u kojem nezavisni pojedinac prestaje imati iluziju da je nezavisan. U svemu što smo rekli o književnosti i naročito u svemu što smo rekli o kritici, instinktivno smo nezavisnost pojedinca uzeli kao postojeću činjenicu. Čitava moderna evropska književnost – govorim o književnosti proteklih četiri stotine godina – izgrađene je na konceptu intelektualnog poštenja, ili ako vam je milije, na Shakespearovoj maksimi : “Prema samom sebi budi iskren”. Prva stvar koju tražimo od pisca jeste da ne laže, da kaže što zaista misli i osjeća. Najgora stvar koju možemo reći o umjetničkom djelu jeste da je neiskreno. A to još više vrijedi za kritiku nego za stvaralačku književnost, u kojoj izvjesna količina izvještačenosti i neprirodnosti, pa čak i izvjesna količina očevidnog slijepila ne smetaju tako dugo dok je pisac u osnovi iskren. Moderna književnost je u biti stvar pojednica. Ona je ili iskren izraz onoga što jedan čovjek misli i osjeća, ili nije ništa.

Kako rekoh, to gledište uzimamo kao gotovu stvar, pa ipak, čim tu misao uobličite u riječi shvatite kako je književnost ugrožena. Jer ovo je doba totalitarne države koja ne dopušta i vjerojatno ne može dopustiti pojedincu bilo kakvu slobodu. Kada spomenete totalitarizam, odmah pomislite na Njemačku, Rusiju, Italiju, ali mislim da se moramo suočiti s mogućnošću da taj fenomen postane općesvjetski. Očito je da razdoblje slobodnog kapitalizma dolazi kraju, i da jedna država za drugom uvodi centraliziranu ekonomiju koju možete zvati socijalizmom ili državnim kapitalizmom, kako više volite. Time prestaje ekonomska sloboda pojedinca, a u velikoj mjeri i njegova sloboda da radi što voli, da sam izabere svoj posao i da se slobodno kreće gdje želi. Sve donedavno implikacije toga nisu se predvidjele. Nikada se nije u potpunosti shvatilo da će nestajanje ekonomske slobode imati ikakvog odraza na intelektualnu slobodu. O socijalizmu se uvijek mislilo kao o nekoj vrsti moraliziranog kapitalizma. Država će brinuti za vaš ekonomski život i osloboditi vas straha od siromaštva, nezaposlenosti i tome slično, ali neće imati potrebe da se miješa u vaš privatni intelektualni život. Umjetnost će moći cvjetati kao u doba liberalnog kapitalizma, pa još i više, jer umjetnik više neće biti pod ekonomskom prinudom.

Sada, na osnovu postojećih činjenica, morate priznati da su te ideje iznevjerene. Totalitarizam je ukinuo slobodu misli do mjere nepoznate bilo kojem prijašnjem dobu. Važno je primjetiti da kontrola misli ne postoji samo u negativnom već i u pozitivnom smislu. Ne samo da vam zabranjuju izraziti – čak i zamisliti – izvjesne ideje, već vam diktitaju što morate misliti, stvaraju vas za jednu ideologiju, pokušavaju vladati vašim emocionalnim životom i uspostaviti sustav rukovođenja. U najvećoj mogućoj mjeri totalitarizam vas izolira od ostalog svijeta, zatvara vas u umjetni univerzum u kojem nemate mjerila za uspoređivanje. Totalitarna država nastoji, po svaku cijenu, kontrolirati misli i osjećaje svojih podanika barem u istoj mjeri u kojoj kontrolira njihove postupke.

Za nas ovdje važno je slijedeće pitanje: može li književnost preživjeti u takvoj atmosferi? Mislim da se mora kratko odgovoriti da ne može. Ako totalitarizam postane općesvjetski i stalan, ono što smo znali kao književnost prestaće postojati. I neće biti dovoljno reći – kako bi u prvi mah moglo izgledati prihvatljivo – da će nestati samo književnost postrenesansne Evrope.

Postoji nekoliko bitnih razlika između totalitarizma i svih ortodoksnih sistema prošlosti, bilo u Evropi, bilo na Istoku. Najvažnije je da se ortodoksni sistemi prošlosti nisu mijenjali ili barem nisu mijenjali tako brzo. U srednjovjekovnoj Evropi crkva je diktirala što morate vjerovati, ali vam je barem dopuštala da zadržite ista vjerovanja od rođenja do smrti. Nije vam govorila da u jednu stvar vjerujete u ponedjeljak, a u drugu u utorak. Isto se, u većoj ili manjoj mjeri, odnosi i na kršćanina, hindusa, budistu ili muslimana danas. Na određen način njegove misli su ograničene, ali on čitav svoj život proživljava unutar istog sustava misli. Njegovi osjećaji nisu pod pritiskom.

Kod totalitarizma je upravo suprotno. Posebnost totalitarne države je da kontrolira misli, ali da ih ne utvrđuje. Ona uspostavlja neosporne dogme i mijenja ih iz dana u dan. Njoj trebaju dogme, jer joj je potrebna apsolutna poslušnost podanika, ali ne može izbjeći njihove promjene koje su uzrokovane potrebama politike sile. Proglašava se nepogrešivom, ali istodobno napada sam koncept objektivne istine. Uzmimo grub, očigledan primjer – svaki Nijemac morao je do rujna 1939. gledati na ruski boljševizam sa strahom i odbojnošću, a nakon rujna 1939. morao ga je promatrati sa udivljenjem i simpatijama. Ako Rusija i Njemačka zarate, što se može dogoditi u sljedećih nekoliko godina, dogodit će se druga, jednako snažna promjena. Emocionalni život Njemaca, njegove ljubavi i mržnje moraju se, prema potrebi, promjeniti preko noći. Mislim da ne treba ukazivati na djelovanje svega toga na književnost. Jer pisanje je u velikoj mjeri pitanje osjećaja koji se ne mogu kontrolirati izvana. Lako se praznim riječima prikloniti ortodoksnom sustavu datog trenutka, ali pisanje od bilo kakvog značaja moguće je jedino onda kada čovjek osjeća istinu onoga što govori; bez toga, stvaralački poticaj ne postoji. Sve činjenice koje znamo nagovještavaju da su iznenadne emocionalne promjene koje totalitarizam zahtjeva od svojih sljedbenika psihološki nemoguće. To je glavni razlog zašto vjerujem da, ukoliko totalitarizam pobjedi u čitavom svijetu, književnost kakvu smo do tada poznavali, više neće postojati. U stvari, do sada je totalitarizam imao takav utjecaj. U Italiji je književnost osakaćena, dok je u Njemačkoj praktično prestala postojati. Najkarakterističnija aktivnost nacista je paljenje knjiga. Čak ni u Rusiji književna renesansa koju smo nekada očekivali nije se dogodila, a pisci koji su najviše obećavali pokazali su izrazitu sklonost prema samoubojstvu, ili su nestali u zatvoru.

Prije sam rekao da liberalni kapitalizam očigledno ide svom kraju, i možda je stoga izgledalo da tvrdim kako je sloboda misli neizbježno mrtva. Ali ne vjerujem da je tako i jednostavno bih u zaključku rekao kako vjerujem da nada u spas književnosti leži u onim zemljama u kojima je liberalizam pustio najdublje korijene – u nevojničkim zemljama, u Zapadnoj Evropi, i obje Amerike, Indiji i Kini. Vjerujem – što ne mora biti više od pobožne nade – da će iako dolazi vrijeme kolektivizirane ekonomije, te zemlje znati stvoriti oblik socijalizma koji nije totalitaran, u kojem će sloboda misli uspjeti preživjeti nestajanje ekonomskog individualizma. To je, u svakom slučaju, jedina nada za koju se može uhvatiti svatko tko se brine za književnost. Tko god osjeća vrijednost književnosti, tko god vidi središnju ulogu koju ona ima u razvoju ljudske povijesti, mora također vidjeti da je suprotstavljanje totalitarizmu pitanje života ili smrti, bez obzira da li nam je nametnut izvana ili iznutra.

Priredio: Petar Dragišić